Proleće 2022. godine donelo je svetu nova iskušenja. Još se nismo ratosiljali pandemije virusa Covid – 19, a nad svetom su se začule ratne trube. Po ko zna koji put stanovnici Zemlje su počeli da se svrstavaju na različite strane što neminovno nosi opasnost od rešavanja spornih pitanja na najgori mogući način – ratom. Rat od pre tri decenije, za koji su mnogi tvrdili da to i nije bio, podsetio nas je da ni Evropa nije imuna od takvih dešavanja. Ako smo to smatrali incidentom, kao i bombardovanje Jugoslavije 1999. godine onda napad Rusije na Ukrajinu definitivno ukazuje da je ratno stanje u Evropi jasna realnost. Ma koliko se trudili da imamo privid normalnog življenja teško da ćemo izbeći posledice koje stanje rata u našem okruženju nosi sa sobom.
Stanje u kome se nalazi svet, a posebno Evropa tera svakog slobodoumnog čoveka na razmišljanje. Ali izgleda da tako ne smatraju oni koji misle da su pozvani da na svoj način rešavaju civilizacijske probleme. Jer dok mi mislimo da uvek postoje bolja rešenja od rata, oni nas uveravaju da upravo zbog nas sve to i rade. Što zbog toga ginu nevini ili što će njihov broj, potencijalno rasti geometrijskom progresijom za njih je samo – kolateralna šteta. Činjenica je da je čovečanstvo suočeno sa problemom energije. Usuđujem se da kažem da enormna potrošnja energije nije uslovljenja samo realnim potrebama čoveka. Ogromne količine energije troše se nepotrebno. Istina poslednjih godina se govori o energetskoj efikasnosti i traženju alternativnih izvora energije. Ali ipak kao da u čoveku pobeđuje misao koju je izrekao francuski kralj Luj XV – „Posle mene makar i potop“.
Shodno tome kao da nas ne interesuje šta ostavljamo generacijama koje dolaze iza nas. A i te generacije, još direktnije prihvataju pomenuti stav tako da se ne vidi svetlo na kraju tunela. Jer kao da je moto savremene civilizacije postala misao – „Sad i odmah“. Zbog toga kao da je nestalo empatije, tako neophodne za normalan život i funkcionisanje društva. Društvena solidarnost je svedena na nivo pojedinca i njegov osećaj odgovornosti za svet oko sebe. Zbog toga se ljudima uskraćuje pravo da razmišljaju na nivou društvene odgovornosti. I kao rešenje za sve probleme nameće se princip – „po džepu“. Dakle kazne, čime se čovek poništava kao misaono biće, sposobno da razlikuje dobro od lošeg. Zato je došlo vreme razmišljanja, kada treba staviti prst na čelo i ponovo se upitati – „Kud plovi ovaj brod“?