Чачак са сенкама
Јуче сам коначно постао „цивил“. Сад сам само свој. Формално не припадам ниједној институцији. Наравно то не значи да сам заборавио и гурнуо иза себе оне дане што проведох у „Пупину“ и Факултету. То би значило поништавање властитог бића. Јер на оба места сам понешто уградио, додао понеку циглу у зид. Да ли је могло више – могло је. Али то се сада не може битно променити. И само би водило неизбежном ламенту. Оно што је јединствено прожимало мој живот је Чачак. Зато не желим да он остане – Чачак са сенкама.
Знам да је тешко поверовати, поготову у овим нашим смутним временима, да сам свој интерес видео, пре свега кроз заједнички. Зато сам био толико критичан, можда ме зато и нису схватали. Не може ми нико рећи да сам у критикама био личан, јер сам се концентрисао на појаву, не на људе. При томе, онако у себи трудио сам се да чак покажем веру у људе који су изаизвали потребу за критикама.
Сада сам остао само грађанин, Чачанин са помереним приоритетима и интересовањима. И до сада сам, ту и тамо бележио неке цртице из живота, које су онако на мах изазивале интересовање. Не знам да ли ће их у остатку будућности бити више, али је ред да и оне угледају светлост дана. Поготову оне о Чачку. У противном мој родни град ће остати – Чачак са сенкама
У Чачку, 2. октобра 2020. године
Циркус није отишао
Скоро ће пуне две године, како не писах о Чачку и сенкама под којима се одвија живот у моравској долини. Друга интересовања и обавезе одведоше ме другим путевима и изгубих оно мало спонтаности што ме је наводило да бележим тренутке у коме живим. Јуче су биле Задушнице. Да бих избегао гужву и уграбио мало интиме, родитељске гробове обиђох данас. Поред традиционалног ветра који пирка, фебруарска хладноћа и киша, која као да слини употпуњују патетику места. Можда баш због хладноће на гробљу нема много народа. Свеће плануше тек после неколико покушаја. Заклањајући их својим телима успесмо да добрано изгоре пре него смо кренили назад.
Излазак из куће искористисмо да обавимо и куповину. Углавном се она сада обавља у великим самоуслужним центрима каквих Чачак има неколико. За тренутак се сетих прве самопослуге у Чачку, која је отворена у Кужељевој улици, где се сада налази кафе ресторан „Десерт“. Биће да се то десило 1962. године, дакле пре пуних шест деценија. Наредне године, за Први мај биће отворена и првна робна кућа трговинског предузећа „Партизан“.
Сећање на детињство
Упутисмо се у Mega MAXI, који се налази у непосредној близини Железничке станице. Скоро да нема ниједне улице која није у рупама са напуклим или валовитим асфалтом. О блату да се и не говори. Додуше зима је, али то ипак није оправдање за такво стање саобраћајница у граду. Поготову у граду који ће за две године бити престоница културе Србије. Сигурно је да ће бити обећања, поготову сада пред изборе.
Наравно треба сачекати, али сетих се једне анегдоте коју сам чуо од водитеља циркуског програма, вероватно „Колорадо“, пре шест деценија. У замишљеном телефонском говору са својом пријатељицом у Загребу, позивајући је да дође у Чачак обратио јој се следећим речима – „Драга Славе ево ме у Чачку, овде ми је пуно лепо, па те позивам да ми се придружиш. Не знаш да дођеш овамо, па то је бар лако. Седнеш на влак и кад дођеш на станицу где нема светла и где је блато до колена, силази. То је Чачак“.
Да ли је ово и данас чачанска стварност вреди дискутовати. Јер има пуно улица без јавне расвете или она готово чкиљи. Блато није до колена, али га има. Али нам зато пластике не недостаје. Циркуси, мислим на оне праве одавно не долазе у Чачак. Али по многим стварима, као да никада нису ни одлазили.
У Чачку, 27. фебруара 2022. године
Без заборава
Епидемија корона вируса из темеља је продрмала свет и унела пометњу у наше животе. Међутим, многи су управо у том времену нашли инспирацију и потрудили се да ситуација у којој смо се нашли добије сасвим другу димензију. Уместо ламентирања на злом судбином која нас је снашла они су нашли воље и жеље да макар у делићу наших заједничких живота од заборава отргну сећења на неко време у коме смо се надали да ће цео свет бити наш.
Бурни догађаји на крају двадесетог и почетку новог века и наметнута брзина живљења изменили су нам животе, померили циљеве, удаљили нас једне од других. А све време је изнад нас лебдела, та ипак тужна мисао – биће времена. А времена је бивало све мање, а тако ће бити и у будуће. Јер многих више нема, лична сећања бледе, а онда ће се о неким важним догађајима нашег живљења ширити искривљена слика. Ако томе додамо да око нас нестају оријентири који нас подсећају на прошлост прети нам да све оно што смо проживели утоне у мрак. А онда схватиш да треба тако мало да би се много тога ипак могло отргнути од заборава.
У Чачку, на Велику Госпојину 2020. године
Иако сам скоро трећину свог живота проживео ван Чачка рекао бих да никада нисам одлазио из родног града. Ипак све је то само привид, јер викенди и дани годишњег одмора нису били довољни да наставим она дружења из времена пре одласка на студије. Када сам се вратио у Чачак, помало сам се осетио странцем. Нисам имао копчу са старим друштвом поготову оним из комшилука. А ново је било на неким другим градским координатама. А ту је било и оно проклето – биће времена. Онда су следили догађаји који су мењали приоритете, а време је просто летело. У међувремену живот је помало постао навика. Чак и данас када смо закорачили у неке зреле животне године.
Пензионерски дани, а посебно стање епидемије навеле су ме да се помало посветим прошлости. Па тако коначно заврших писаније, под називом „Реквијем за Ивањички сокак“, које започех пре две деценије. Настало из жеље да од заборава отргнем сећање на једну од градских жила куцавица више је било потреба да подстакнем друге, пре свега комшије да се и сами присете прошлости. И да коначно направимо текст који ће сведочити о променама које су мењале и наше животе. А последњих месеци добише убрзан ток тако да она одредница – реквијем све више добија на значају. Срећом сличне покушаје, можда помало на други начин имају и други из нашег окружења. Један од тих који покушавају дах прошлости да задрже у садашњости и будућности је комшија Рато Смиљанић.
Музеј сећања
Корона му је „помогла“ да у родитељској кући направи својеврстан музеј. За њега сазнадох током случајног вечерњег сусрета на улици. А онда ме једне августовске вечери Зоран Бараћ позва да посетимо Рата и видимо шта је то направио. Музеј је посвећен времену између 1950. и 1980. године. За неупућене симболика коју носе ове године могло би да има следеће значење. Творац Музеја је рођен 1949. године, па се може рећи да је наредне године проходао земљом чији ће се један део историје завршити смрћу председника Тита.
Од тада је прошло пуне четири деценије, а још увек се воде расправе о стању у Југославији после Другог светског рата. Често у одсуству правих аргумената потежу се они коју у себи крију претпоставке – шта би било, кад би било. Ми који смо рођени у првих десетак година после рата углавном смо завршавали школе и запошљавали се у периоду на које се музејска поставка односи. Без жеље да износим било какве паушалне оцене тих година морам рећи да смо ми млади већином осећали перспективу у свом будућем животу. Наравно било је и оних који су и тада осећали одбојност према владајућем систему. Углавном је то било индуковано породичним судбинама током рата и послератног периода. Али и у таквим условима мање више свако је имао шансу.
За изношење ставова који би ближе осветлили то време треба много више страница текста. А многи су то већ урадили или још увек раде. Овај текст је посвећен Музеју чију је поставку осмислио и реализовао комшија и друг из детињства Рато Смиљанић. Прва посета Музеју је била кратка и не могу исцрпније да пишем о експонатима, али може се ипак рећи пар реченица о његовој јединствености.
Ниша без спорта
Музејска поставка, време о коме говори осветљава кроз три сегмента – Југославију, Чачак и спорт. Уствари спорт је та нит која се провлачи и држи на окупу пажњу посетиоца. За оне који добро познају Рата знају какав је он био заљубљеник у спорт, посебно фудбал. Који је уосталом активно играо у, како се то некада уобичајено говорило, нижеразредним клубовима. Иако је спорт на првом месту местимично бљесне и информација која осветљава и друге сегменте живота и рада у тадашњој земљи и наравно Чачку. Као нпр. подаци о чачанским фирмама, броју њихових запослених, друштвеном производу, броју изграђених станова само су кратка илустрација како се живело и радило у Чачку тих година.
Што се спорта тиче углавном доминирају фудбал и кошарка. Јер по њима је Чачак ипак био најпознатији. Ту је подсећање на 1962. годину када је Борац победом на ОФК Титоградом постао члан Друге савезне фудбалске лиге. Али и на изгубљену утакмицу против Борца из Бања Луке у квалификацијама за Прву савезну фудбалску лигу. Они старији ће се сетити и мото – крос трка које су се возиле у Спомен парку почетком шесдесетих година на којима је доминирао Бугарин Чорбаџијев, али су му добро парирали и чачански возачи, Томо Илић, Александар Вукајловић и Драган Милићевић.
У Музеју могу да се виде многи аутентични експонати из времена који поставка прати. Посебно су занимљиви примерци, чак читави свежњеви познатих часописа из тог времена, стрипови, плакати са објавама спортских догађаја. Посебно драгоцено сведочанство на то време су филмови које је Рато снимао и који су сада преснимљени на CD дискове. Изложена је и камера којом су забележени најинтересантнији детаљи Ратовог деловања као сниматеља.
Заборављени боб
Посебно интерсантан експонат представља реплика боба каквим су се чачански жестоки момци спуштали низ падине Јелице. Негде почетком шесдесетих година одржане су и две трке. Не задржах се дуго у разгледању Музеја. Подсети ме на много тога у чему сам и лично учествовао или био сведок неких догађаја. Задржах право да згодном приликом поново дођем и детаљније се упознам са поставком. А по могућству направим и неку фотографију.
Неких месец дана касније започех са објављивањем кратких прича Чачку – кога више нема, на својој Фејсбук страници. Оно што је Рато желео и успео да дочара сликом и аутентичним предметима ја ћу покушати речима. Време које остаје за нама заслужује да буде – без заборава.
У Чачку, 2. октобра 2020. године
Лутања
Данас је празник, Дан примирија у Првом светском рату или како му данас тепају – Великом рату. За тренутак сам помислио да скренем мисли ка том рату и заблудама којима наша историја обилује. Али ипак ћу се вратити основној теми. Дан је освануо сунчан и ведар, нимало новембарски. Просто тера да се не буде у кући. После доручка и кратког бављења послом седам у кола и крећем да обиђем имања. Одавно нисам био у забранима у Ртарима и Јездини. А каним се проћи и кроз Зеоке, куда нисам пролазио ваљда скоро две деценије – од онда када сам направио шетњу кроз Драгачево са Александром и Бараћем.
Пут кроз Бељину и Придворицу у бољем је стању него што сам очекивао. Чим се пређе у Лучанску општину на асфалту има много више дубоких рупа. После неколико мразовитих јутара лишће масовно опада са дрвећа стварајући прави тепих жуто – смеђих боја. Дан као створен да се јесен представи у правом светлу и бојама. Већ први поглед на шуму подно брда Клик говори да није било неке превелике сече. После сче огрева током деведесетих шума је разређена и сада има јако крупних стабала букве. Пењем се оним путељком кроз комшијски део шуме. Овде већ има трагова сече, и то прилично свежих, остало је доста грања и то прилично крупног. На горњем крају шуме види се понеко одсечено дрво, али више је сечено у суседној церовој шуми где су некада били крупна стабла. Сада је тај део прилично огољен и то се десило скоро.
Упућујем се ка Зеокама. Овај део пута према Грабовима и даље је макадамски. Код Кувељине викединце одлазим право уместо да скренем лево и од тог тренутка почиње моје лутање на размеђу Ртара и Зеока. Одмах ми је било јасно да сам погрешио, али нисам ни сањао да сам баш толико погрешио, док нисам једним сокаком дошао до врата сеоског дворишта. Испоставиће се да сам стигао до Вранића куће у Ртарима и то на праг мојих пријатеља, који су живели негде изнад Ранђића у улици Ратка Митровића. Старији, моја генерација, вероватно због болести само шапуће, јер има отвор на душнику. Једва сам познао некада крупног иако не тако високог момка. Млађи, ме дочека речима, „Ранђићу шта ти тражиш овде“. Одмах су се сетили где сам погрешио, а ја им одговорих, „како би се иначе поново срели и попричали“. Помогоше ми да окренем на травнатој стази, јер је било потребно да се мало и погура. Старији ме испрати скоро до места где сам направио грешку. Наставих своје путовање кроз завичај трудећи се да препознам кућице татиних рођака које смо некада посећивали. Успех да препознам ону малу лепу кућицу Велибора и Петрије и нешто даље и Ђорђеву кућу. Тамо где је некада била кућа мог деде Стојана и где живе потомци његовог рођака Крстомира има неких нових објеката. Бацих поглед уз Карени гај, али не имадох времена да замишљам зиме када су се низ њега у карлицама спуштала многоборојна Ранђића деца. Одавде према центру села пут је асфалтиран. Види се да је асфалт новијег датума. Нажалост узак је тако да се возила тешко мимоилазе, а ја наиђох на пар возила и трактора. У центру села сада има више објеката него некада.
Брзо изађох на Караулу и скренух лево кроз Јездину. Пошто је било сушно пут је иако земљани у добром стању. Застадох поред шуме, која је нажалост прилично запуштена. Рекло би се да је одсечено понеко дрво, видљиви су остаци грања оне велике дивље трешње што је неко одсече пре десетак година. После тога као да их нико није секао, јер има пар заиста дебелих трешања. Покушах да се попнем уз колски пут који води кроз шуму, али због лишћа клизаво је па одустадох. Кућа испод шуме је сређена, дограђени су нови помоћни објекти, а ако не станују овде онда сигурно често долазе, јер је испред стајао Опелов комби.
После поплава од пре пар година, када је био доста оштећен пут кроз Јездину сада је прилично у добром стању. Брзо стижем у Чачак и према Кнеза Милоша идем старим путем, којим сам некад пролазио када сам ишао у виноград. Немам времена да се сећам времена од пре четири деценије.
У Чачку, 14. новембра 2015. године
Ламент над Чачком
Неколико кратких вести и видео записа прену ме из летаргије. „Чачанска банка“ је отишла у историју и своје место уступила „HALK“ банци. За тренутак нисам могао да нађем праве речи и смер у коме бих желео да упутим своје мисли и речи које ће из њих настати. Већ четврт века ме прогања помисао колико нисмо свесни да је историја ипак учитељица живота. Нажалост, ми му више дођемо као понављачи или су нас, оно мало слободно мислећих, ућуткали као што се ућуткују школски штребери. Судбина „Чачанске банке“ подсети ме на ових готово шесдесет година како сам сентиментално везан за ту установу. Јер добре две деценије јео сам хлеб плаћан делимично њеним новцем. А и неки интересантни догађаји мога детињства везани су за њена здања у која сам свраћао као дете њеног службеника. Како могу заборавити рику наше Шаруље која је у банку кренула за бабом или гакање гуске која је извила свој дуги врат из котарице коју је баба гурнула под клупу или, … Било је ту батина које сам добио зато што сам испечатирао руке или прекора да код куће „има и баба и банка“. Ухвати ме нека сета, јер је Чачак изгубио још један од својих симбола. Знам да ништа није вечито и да точак историје мора да иде напред. Можда је тако морало да буде, а онда ме мисли вратише на Фабрику резног алата, „Цер“, Фабрику хартије, ПКС – Латекс, „1 мај“, Графопромет, ПИК „Чачак“, … Бојим се да је премного примера да би све морали да правдамо – „можда је тако морало да буде“. Понекад ми се учини да је све, чега смо се дотакли у ових последњих четврт века – „Отишло у Хондурас“, како врцаво говори наш славни суграђанин. Нећу ни покушати да нађем оправдања или да покушам да било кога оптужујем. Јер је круг готово затворен, скоро ништа више се не може спасити или повратити. Само би овај ламент над родним градом имао више горчине. Овако нека ове речи буду мали подсетник онима који остају или долазе после нас – наук за будућност шта им ваља чинити да и они не би за коју деценију и више писали своје ламенте.
У Чачку, 6. новембра 2015. године
Јутарње импресије
Други петак је у новембру, дан када се обично обележава годишњица оснивања Факултета. Долазим рано и лакше него обично паркирам се на своје уобичајено место. Чежњиво гледам према „шестици“, која је и јутрос затворена. Значи фрижидер још увек није пронађен. Али задовољан сам, јер сам јутрос стигао пре Владице. Спремачице, које уобичајено чисте јесење лишће са платоа указују на суморни новембарски дан. Пар студената пуши испред улаза, над којим се лењо и наборано надвио натпис „Добро дошли“. А онда ми пред очима сину нешто сиво, чега није било синоћ када сам одлазио. У кругу око платоа начичкане стоје огромне сиве бетонске пепељаре или можда канте за смеће. Да ли заиста одбацујемо толико смећа или међу нама обитава огроман број пушача да нам је била потребна ова промена. Или је то можда знак да смо на путу у Европу.
Хол и баш не делује спреман за данашњи празник, али до поднева има још времена. Све се то да довести у ред. Полазим право код Чкала на кафу, а онда ме један глас прену из размишљања – „Да ли смо ми из техничке службе део колектива или не“?. Нехајно одговарам – „Наравно да сте“. А онда схватам да је администрацији одобрено да на посао дође после девет. Па наравно празник је, а то објашњава и одсуство живости на Факултету, јер ни наставе нема. Би ми јасно зашто има слободних места на паркингу и зашто нисам видео кола неких од запослених у администрацији. Помислих да можда ни Чкале није дошао, па по инерцији пољубих затворена врата.
Коначно се нађох за својим радним столом. И после ритуала који подразумева стартовање рачунара седох да ово запишем. Нису ово прилози за историју Факултета, ма како ће се он звати у будућности. Ово је наша реалност, наша свакодневица о којој не размишљамо оних обичних дана када званично не празнујемо. Јер некима сваки дан рада у овом „храму науке“ је празник, јер нигде нерад није тако добро плаћен. Али то је већ друга тема, како се обично каже.
Јутрос у „Политици“ освану чланак о Универзитету у Крагујевцу на скоро целој страни. Тема – изградња станова за младе научнике. Како то „научници“ гордо звучи и Центра изврсности намењеног банци матичних ћелија. Како тај назив звучи модерно и загонетно. Мора да се иза тога крије нешто „велико“, чим га треба увити у обланду неразумљивости. Нигде ни речи о градовима који су своје факултете даривали Универзитету. Изгледа да смо сви колективно постали предграђа Крагујевца. Или како се каже у оном старом вицу – „Сналазите се сами како умете“.
И тако једно сиво новембарско јутро, допуњено сивилом бетона којим је употпуњена околина Факултета наметну нека размишљања и теме. Али то је нека друга прича, које ћу се можда сетити опет једног празничког јутра. Или дана када у зграду Факулета не будем улазио са питањем, „Шта треба данас урадити“?
У Чачку 14. новембра 2014. године