Drugi boravak u Grčkoj doneće novu avanturu. A okolnosti u kome se odvijao potvrdile su onu narodnu izreku. „Ne može jare i pare“. Moj drugar Vladimir i ja želeli smo da obiđemo Grčku i stignemo na Sabor trubača. I to sve u manje od deset dana. Bila je to 1990. godina. Opšte stanje u Jugoslaviji rovito. Vlada Ante Markovića pokušava da reformama stabilizuje zemlju. Uvodi se fiksni kurs marke – sedam dinara za marku. Biće to trka sa vremenom.
U takvim uslovima često putujem, Sovjetski Savez, Italija, jedrenje, ponovo Sovjetski Savez. Kao da mi posle toga treba predah. A to očekujem da mi pruži kratak boravak u Grčkoj. Krećemo sa idejom da stignemo na Krf. Gde bi trebalo da se nađemo sa našim koleginicama. A posle toga dalje videćemo.
Kada smo odlučivali kojim ćemo se putem uputiti ka Makedoniji odlučila je sujeta. Komšiji, koji se takođe spremao za Grčku sam rekao da ćemo mi preko Batočine i dalje auto putem. Rekao mi je da smo kukavice, jer će on sa decom preko Kosova. Da pokažem kako nisam kukavica i Vladimir i ja se nađosmo na Ibarskoj magistrali.
Avantura počinje
Svako putovanje, samo po sebi je avantura. Međutim, ovo putovanje će se pokazati i kao avantura u avanturi. Neposredno pred polazak na put sredio sam limariju i ofarbao kola. Nažalost gume su bile u prilično lošem stanju. Ne stigoh da ih zamenim, pa krenusmo po principu – neće valjda. Putovanje se odvijalo normalno sve do pred Kačanik. Vozio sam iza kamiona kumanovskih registarskih tablica. Kada smo prošli pored čobanina, koji je pored puta čuvao krave ču se oštar zvižduk. Posle par stotina metara naiđosmo na grupu mladića, koja je stajala pored puta. Kad prođosmo u retrovizoru videh da posegnuše za kamenjem. Koje polete za nama. Srećom padoše u prikolicu kamiona. Mi prođosmo neoštećeni. Ali nije nimalo bilo prijatno.
U Gradskom stadosmo da kupimo osveženje i nastavismo put prema Prilepu i Bitolju. Koji je bio odrednica prvog dana našeg putovanja. Cilj je bio svraćanje kod našeg kolege sa Fakulteta, Cvetana Mitrovskog. Malo lutasmo dok ne nađosmo kuću njegovih roditelja. A onda sa njim odosmo u njegov stan u Partizanskoj ulici. Ostadosmo do duboko u noć uz jelo i piće. A čekao nas je dug put do Krfa.
Ponovo u Grčkoj
U Grčku ulazimo preko prelaza Medžitlija – Niki. Prvo svraćamo u Florinu ili kako ga Makedonci zovu Lerin da zamenimo novac. Onda nastavljamo put prema Kozaniju i dalje Igumenici. Tada još nije bio napravljen auto put Via Ignatia, pa se vozilo onim planinskim putem. Na nekih šesdesetak kilometara pre Igumenice probuši se guma na kolima. Brzo je zamenismo. Onako oznojenim i prljavim dobro bi došlo malo osveženja. Učini mi se da negde u blizini čujem huk vode. Ispostaviće se da preko magistrale iz široke betonske cevi bije debeli mlaz hladne vode. Pošto smo se osvežili krenusmo dalje, da što pre stignemo na trajekt za Krf.
Posle sedam – osam sati vožnje savladao me je umor i dremam na trajektu. Kroz san vidim Vladimira kako razgovara sa nekim devojkama. Po silasku sa trajekta zadatak nam je da nađemo hotel u kome su odsele naše koleginice. U telefonskom razgovoru Jeca je Vladimiru rekla da se hotel nalazi pored Piano bara. Krećemo u potragu.
Potera za piano barom
Vozimo pored obale tražeći pogledom pomenuti Piano bar. I tako jedno tri puta. U međuvremenu svraćamo i u turistički info centar ne bi li dobili neku informaciju. Tamo srećemo one devojke sa kojima je Vladimir pričao na trajektu. Traže smeštaj. Vladimir mi usput kaže da su predlagale da zajedno nastavimo putovanje.
Kada smo treći put krenuli duž obale u potrazi za hotelom Vladimiru sinu rešenje naše zagonetke. Umesto naziva na piano bar je ukazivala silueta pijaniste i klavijature urađena urađena od svetlosnih cevi. A postavljena na krovu lokala. Brzo nađosmo uski prolaz do hotela bez istaknutog naziva. Na recepciji nas dočeka recepcioner pod imenom Raul Pavliček. Vrlo brzo utvrdismo da je rodom iz Crvenke, kako on reče najvećeg sela u Jugoslaviji. Obavesti nas da je hotel u procesu promene imena. Iako je na posetnici koju nam je dao pisalo da se zove „Emanuela“. Prvo se raspitasmo za naše koleginice. Reče nam da su otišle na dva – tri dana na ostrvo Paxos.
Smestismo se u hotel i krenusmo da nađemo mesto gde bi večerali. Usput se raspitasmo za vulkanizera. Reče nam da ima tu odmah ispod hotela na glavnoj ulici. Ali se odmah seti da je sutra nedelja i da ne radi. Rešavanje problema ostavismo za sutra i prepustismo se lignjama i Hajneken pivu.
Kako provesti dan na Krfu
Posle doručka odjavismo se iz hotela sa idejom da idemo na Paxos. I krenusmo po Krfu. Prvo utvrdismo da tog dana nema trajekta za Paxos, što nam dodatno zakomplikova situaciju. Pre podne malo se upoznasmo sa gradom. A stigosmo čak i da se okupamo. Ručasmo musaku u jednom restoranu u centru grada. Gazda nas čak uvede u kuhiwu da nam pokaže šta restoran nudi. Prolazeći pored biroa kompanija za trajektni transport dođosmo na ideju o nastavku našeg putovanja. Pošto smo ionako planirali da odemo do Peloponeza odlučismo da to bude trajektom, koji od Krfa ide do Patrasa. Pošto nam je do polaska trajekta ostalo više od osam sati odlučismo da upoznamo još nešto. Tako se uputismo ka mestu Paleokastrica na zapadu Krfa. O lepoti tog mesta sam čuo od Boška. Pa je ovo bila prilika da se i sami uverimo u to.
Na brdašcu iznad mesta nalazi se manastir, koji potiče sa početka XIII veka. Oko mesta se nalazi veći broj malih plaža. Zbog čega je mesto popularno među turistima. Iskoristismo priliku da celo popodne provedemo u kupanju. Inače mesto je udaljeno nekih dvadesetak kilometara od grada Krfa. S obzirom da nismo imali rezervnu gumu vozio sam pažljivo. Po povratku u Krf, večerasmo i krenusmo ka trajektu. Pošto nismo vodili računa o vremenskoj razlici malo je falilo da zakasnimo na trajekt.
Trajekt od Krfa do Patrasa putuje celu noć. Mi smo kupili karte za prostor sa tzv. avionskim sedištima. Ali brzo shvatismo da to nije baš udobno rešenje da se provede celo putovanje. Umesto toga opružih se na podu i tako provedoh noć.
Ponovo na Peloponezu
U Patarsu nas dočeka velika gužva, jer je pored našeg trajekta, stigao je i trajekt iz Brindizija. Uđosmo u pogrešan red za izlazak iz luke. I doživesmo neprijatnu situaciju. Carinici nas obavestiše da imamo problem, jer nemamo potvrdu da smo sa kolima u Grčku ušli ranije. Time smo naparvili carinski prekršaj. Uputiše nas kod komandanta luke. Srećom čovek je bio razuman, udari mi pečat u pasoš i antidatira ulazak kola na 18. avgust. U međuvremenu se gužva raščistila pa smo mogli na miru da napustimo luku.
Prvo potražismo vulkanizersku ranju, okrpismo gumu i krenusmo ka Nafplionu. Pošto nam je to bilo usput prvo svratismo u Mikenu. Kada završili obilazak, čekalo nas je novo iznenađenje u vidu ponovo probušene gume na kolima. Zamenismo je i ponovo potražismo vulkanizera, koji nam saopšti da je guma, koju je trebalo okrpiti neupotrebljiva. Ponudi nam polovnu gumu i nastavismo put. Pre nego što stigosmo u Nafplion obiđosmo Tirins. Ponovo prenoćismo u istom kampu „Assini Beach“ u Drepanu. Ispostavi se da je šator koji smo poneli mali za nas dvojicu tako da ja prespavah u kolima.
Ujutru nastavismo put ka Atini, pošto smo prethodno posetili Epidaurus i Korint. U Atini se smestismo u hotel „Nestor“ u ulici Sv. Konstantina u blizini Omonije. U hotelu ostadosmo dve noći. Preko dana se muvasmo po Atini obilazeći kulturno istorijske spomenike i muzeje.
Povratak
Posle dva i po dana provedena u Atini krenusmo natrag. Plan nam je bio da uveče stignemo u Bitolj i ponovo prenoćimo kod Cvetana. Znači trebalo je preći nekih 500 kilometara. Usput planiramo samo da obiđemo arheološko nalazište u Delfima. Zato iz Atine krećemo ka Korintu i skrećemo prema Levadiji. A onda stižemo u Delfe. Iz Delfa nastavljamo put preko Amfise ka Lamiji.
Kada smo stigli do auto puta Atina – Solun vraćamo se desetak kilometara ka Atini da obiđemo Termopile. I nastavljamo put ka Lamiji. Ubrzo se navukoše crni oblaci i poče jaka kiša. Pljusak je bio toliko jak da je ličio na neprozirnu zavesu. Ispred nas se nađe kamionet, koji u jednom trenutku uspeh da preteknem. Čim ga pretekoh pomerih se u krajnju desnu stranu kolovoza. Posle samo nekoliko sekundi ugledah kako se prema meni postrance kreće prevnuti autobus. I danas mi se čini da je prošao na samo nekoliko desetina santimeatar od naših kola. Pogledah u retrovizor i videh da autobus udari u kamionet koji sam maločas pretekao. I vodena zavesa se spusti. Iskoristih prvu priliku da stanem i da se malo oporavim od pretrpljenog šoka. Ubrzo kiša prestade i nastavismo put.
Svratismo u Lamiju. U jednoj kozmetičkoj radnji nađoh svoju omiljenu Denim Musk kolonjsku vodu. Od Lamije nastavismo put regionalnim putem prema Kozaniju. Put nas nanese kroz mesto Servia. Legenda kaže da su se Srbi po odobrenju cara Iraklija ovde naselili dolazeći iz tzv. Bele Srbije. Mesto se nalazi pored jezera Polifitos, koje je napravljeno na najdužoj grčkoj reci Bistrici (Aliakomonas).
Ponovo kod kuće
Vrlo brzo stigosmo u Kozani. Odavde prema severu se prostire grčki deo Pelagonije. Tako da se do Florine vozi uglavnom ravnicom. A onda još tridesetak kilometara do Bitolja. Naravno kod Mitrovskih ne može da prođe bez gošćenja. Ujutro se oprostismo sa našim domaćinima i krenusmo za Čačak. Ovog puta nismo želeli da eksperimentišemo sa putem preko Kosova pa od Skoplja nastavismo prema Preševu. U Čačak stigosmo predveče. Dovoljno da se malo odmorimo i uputimo na Sabora trubača.