Поглед на готово пожутелу фотографију за тренутак ме враћа у прошлост. Од тада је протекло више од педесет година година. Многих, чија ме насмејана лица гледају са фотографије више нема. Пре две године се навршило пола века како нас је судбинa спојила и учинила да једни друге називамо школским друговима. Пре него покушам да се сетим тих заједничких дана покушаћу да се сетим наших имена. Oним редоследом како нас је забележило око камере.
Ad hoc подсећање
Стоје слева надесно:
- Продановић Душан
- Андроић Олгица
- Перошевић Светлана
- Домановић Светлана
- Колаковић Зорица†
- Албић Светлана
- Луковић Верица
- Ђусић Анђелка
- Павловић Љиљана
- Николић Љиљана
- К
- Јовановић Душан
- Андрић Драган
- Ранђић Синиша
- Пауновић Радован
- Зимоњић Бранко†
- Иванка Радаковић
- Васојевић Милијана
Клече:
- Радовановић Раде†
- Недовић Срђан
- Рашковић Богољуб
- Вукић Милош†
- Затежић Драган
- Николић Драган
- Мирковић Ацо
- Бугарски Душан
- Марковић Слободан
- Сремчевић Зоран
- Зарубица Драган
- Голубовић Зоран
Седе и чуче:
- Вељовић Љубиша†
- Зорнић Љубиша
- Живковић Милош†
- Пружљанин Славиша
- Даниловић Србољуб†
- Василић Мирјана†
- Танасковић Миланка
- Кривокућа Роса
- а
- Николић Мара
- Трифуновић Бранка
Знам да нека лица недостају на тој фотографији. Сигуран сам за:
- Митровић Сунчица
- Војичић Славко
- Драшковић
- Бисенић Славица
Слика подсећа на време које је било испуњено и лепим и ружним догађајима. Данас после пола века треба учинити напор да ствари буду што ружичастије. Нажалост за неке то је без значаја, јер их више нема међу живима. Гледајући ту, како рекох готово пожутелу фотографију, на ум ми пада идеја. Да се на дан када нас је судба спојила, 6. септембра 2000. године скупимо и подсетимо на те заједничке дане. Пажљиви читаоц ће приметити да је овај текст иницијално писан пре више од четврт века. Нажалост догађаји су нас претицали и та идеја је до данас остала неостварена. А тада нам је и учитељ Бранко Плазинић био жив.
Мало фактографије
Покушавам да се после свих тих година сетим неких фактографских података. Те 1960. године основана школа “Др Драгиша Мишовић“ уписала је четири разреда првака. Била је то тек друга година рада ове основне школе. Школа је била подигнута на градском ободу у крају познатом под именом Прћиловица, преко пута хотела „Морава“. Некако у исто време између тадашње улице Ратка Митровића и хотела Морава просечена је нова улица, која је понела име Бориса Кидрича. Идући из града са њене леве стране никле су тих година стамбене зграде. Око школе и хотела било је пуно слободног простора. У правцу данашњег Булевара Вука Караџића још увек су биле њиве и ливаде све горе до пруге за „Слободу“. Добар део тог простора чинило је имање породице Обреновић. Зато се често тамо могао срести и један од власника, стари Будимир Обреновић.
Од улице Кнеза Милоша поред школе је вијугала улица Драгана Вранића. Улица се састојала из неколико делова и завршавала се, где и данас. На тадашњој улици Ратка Митровића, код „Виле Хармонике“. И дан данас је то улица из више делова, али више није то блатњави сокак, пун рупа испуњених водом. У то време свако јутро овом улицом сливала се река ђака. Друга ђачка река стизала је Драгачевском улицом и заједно смо се тискали на малој школској капији наспрам куће Давида Торбице. Иако добро памтим те дане свакако се многих детаља не сећам. Јер њихово урезивање у памет тадашњих ђачића у директној је вези са значајем догађаја за сваког од нас.
Још понеко запажање
Како данас помало надреалистички делују оне многобројне баре, које је требало прескочити или заобићи на тих пар стотина метара. Наспрам данашњих асфалтираних улица и уређених тротоара, које као да се трудимо да вратимо у то првобитно стање. Или шљака, којом је био посут пут и само школско двориште, која је лако остављала трагове на нашој одећи. Данас је све то заменило асфалтирано школско двориште са платанима у многобројним жардињерама. Наравно данашња школа помало личи на мали град са три крила и фискултурном салом. Насупрот оног јединог крила, које као да је било посађено на пољани.
Потекли су школски дани
Тог септембарског дана своје ђаке прозвали су учитељице – Јованка Чворовић, Олга Ћирјанић, Олга Минић и учитељ – Бранко Плазинић. У школу су ме одвели родитељи. Добро се сећам да је мој отац, када је видео да ће ми учетељ бити Бранко, направио своју чувену гримасу. Много година касније сазнаћу зашто је то учинио. Али нека то и даље остане моја мала тајна. Такође, касније ћу сазнати да је учитељица требало да ми буде Јованка Чворовић. Али је она тати рекла да она вероватно неће извести ту генерацију, јер је њен супруг требало да добије премештај у Београд.
Одељење IV4 бројало је 45 ђака, што је заиста било премного. У почетку сам седео са комшијом из суседног дворишта Србољубом Даниловићем. А онда нас је учитељ почео да размешта како смо почињали да будемо немирни.