ДЕТИЊСТВО
Рођен сам у кући која је била прва у улици Кнеза Милоша, која је припадала тадашњој чачанској периферији. Уствари рођен сам у Болници, која се као и данас налазила у приградском насељу Кулиновци. Овај део града већ пуних шест деценија није више званично периферија. Али и даље се може наћи понеко двориште у коме се шета живина. Крупна стока је реткост. Али ње има све ређе и у селима која се наслањају на Чачак. Моја бака Љубица, принудно исељена сељанка из Јездине држала је краву све док је то било могуће. Моје детињство у кући са бројем 69 завршило се 1960. године са поласком у школу. А те године смо се преселили у нову кућу, која је направљена на суседном плацу. Стару смо продали породици Драгојловић. Ово ће бити прича о првих седам година мог живота.
У Чачку, 28. јуна 2023. године
Нешто као сећање
Скоро ће бити пуних седам деценија од како са житељ Чачка и његовог Ивањичког сокака. Јер то је стари назив за улицу Кнеза Милоша, која је некад и сад водила ка Драгачеву и даље ка Ивањици. Од наше куће улица је раздвајала Лозичко и Јездинско поље. Наше имање је припадало атару села Лозница. Јер се налазило на левој страни улице. Моји су се овде, тачније моја мајка и њени родитељи су се овде доселили 1949. године из села Јездина. На то су били принуђени због изградње фабрике „Слобода“. Кућа им се налазила на саставу Придворичког и Јездинског потока, одакле настаје река Лупњача. У Кнеза Милоша су добили парцелу од 50 ари. А остатак земље била је њива од једног хектара у селу Балуга (Трнавска или Заблаћска, како ге је ко називао).
Направљена им је кућа са три оделења, штала са подрумом. А такође, добили су и зидану собицу уз брвнару која је пренета са старог имања. Мог деду Милисава тешко је погодило пресељење. Што ће на неки начин и убрзати његову смрт 1956. године у 67 години живота. Моја мајка Радојла, ће се 1952. године удати за мог оца Слободана. После венчања почели су да живе у домаћинству Ранђића у улици која је водила ка „Слободи“. У то време се улица звала Јездински пут. У пролеће 1953. године, на очеву иницијативу преселили су се код маминих родитеља. И ту се скућили. И проживети пуну 41 годину заједничког живота.
Постајем центар света
Рођен сам септембра 1953. године. Мама је отишла у болницу фијакером. Помало сам заборавио приче везане за тај догађај. Али се сећам да су мами тих дана пажњу указивали деда и баба и породична пријатељица тетка Јела Банчак. Тата је у то време био на војној вежби у Ужицу. Знао сам и ко је узео муштулук за моје рођење. Али је то сећање сада избледело. И ја сам стигао кући фијакером.
Проходао сам са 11 месеци. На првом рођендану сам зарадио масницу на образу од удара у стругач блата. Негде када сам имао годину и по дана упао сам у набујали канал. Деда је успео да ме ухвати, пре него што сам подлетео под ћуприју, која је повезивала двориште са улицом. По причи укућана, нисам био несташан. Више би се могло рећи да сам био живахан. Пошто смо живели на периферији у великом дворишту пуно времена сам проводио напољу. Моји, а поготову бака Љубица није ми то ни бранила. Нисам добијао грдњу ако бих се испрљао. Ако бих се искаљао, поготову током топлих летњих дана бака би ме је гурнула под пумпу. Опрала и променила ми одећу.
Моја прва сећања ако су то заиста моја сећања потичу из времена када је деда све више бивао везан за постељу. И када сам знао да се често нађем поред његовог кревета. Пошто је слабо јео, бака се трудила да му спреми нешто што ће ипак јести. Он је, по правилу одбијао храну, уз речи – „Не могу“. Ако бих се у то време нашао у близини, по причи сам знао да кажем – „Могу ја деда“. Нараво да се тога не сећам, али као кроз маглу видим себе поред његове постеље. Нешто јаснија сећања везана су за дедину смрт и време док се спремала сахрана.
Наставиће се …