Ceo radni vek sam proveo u istraživačkoj delatnosti. Od toga dve trećine i u obrazovanju. To ne znači da sam kompetentan da govorim o svim aspektima obrazovanja (education). jer se ono danas proteže na ceo život. A ne samo na ono tradicionalno – osnovno, srednje i visoko. Jednostavno civilizacija se tokom poslednjeg veka, slobodno se može reći drastično promenila. Razvoj tehnologije je svet okrenuo naglavačke. Sve to je uticalo da se postavi pitanje adekvatnosti obrazovanja i njegove prilagođenosti savremenom svetu. S obzirom da još uvek vlada liberalni kapitalizam pomalo preovlađuje stav da i obrazovanju treba dati ta obeležja. Ali ne u smislu učenja mlade generacije da slobodno misli već sa aspekta šta treba učiti i kako učiti.
Shodno tome obrazovnoj delatnosti se nameću nekakva takmičenja u okviru kojih se rangiraju obrazovne ustanove. I to na kraju postaje sušta suprotnost od onoga što se zaista želi postići. Zbog toga se škole okreću sticanju preferencijala za rangiranje na tim listama zbog čega trpi njihova osnovna delatnost. Jer ničim nije garantovano da neko bolje mesto na takvim listama đacima i studentima garantuje bolje obrazovanje.
Društvo i obrazovanje
Ekonomski liberalizam uticao je da se obrazovanje počne okretati profitnom principu. Što je u suštini suprotno osnovnim postulatima obrazovanja. To je posebno došlo do izražaja u tzv. tranzicionim ekonomijama koje su bile ili su još uvek u prelasku sa tzv. socijalističke na kapitalističku privredu. Uverenost da će tržište rešiti sve ekonomske pa i društvene probleme dovela je do stanja prilične neorganizovanosti, čije rešavanje zahteva bolne rezove. Za koje izgleda krhke demokratije opterećene populizmom vlasti nisu još uvek spremne. Naravno ovo se pre svega odnosi na visokoškolsko obrazovanje. Međutim, svesni smo da se ti novi trendovi neminovno preslikavaju i na srednjoškolsko pa i na osnovno ovrazovanje.
Pored inflacije visokoškolskih institucija kao prateću pojavu imamo i inflaciju tzv. modernih zanimanja. Za čije školovanje se čak odlučuju i fakulteti koji imaju tradiciju i visoko mesto u hijerarhiji visokoškolskih institucija. I to se sve dešava na tzv. državnim fakultetima. Nažalost godinama izostaje delovanje resornog ministarstva koje bi trebalo da prati trend opredeljivanja đaka za studiranje i stvarne procente zapošljavanja upravo u tim „modernim“ strukama.
Još jedan značajan problem visokoškolskog obrazovanja predstavljaju i nivoi stručnosti koji se stiču tokom školovanja. Naš tradicionalni sistem: osnovno obrazovanje – magistratura – doktorat ustupio je mesto svetskim trendovima. Sada su to: osnovne studije – master studije – doktorske studije. Nažalost akademska sredina kao da ne želi da vidi da je ta promena degradirala više nivoe studija. Master studije nisu donele kvalitativnu promenu u obrazovanju. Kod fakulteta koji su trajali pet godina master studije su de facto stara peta godina. Tako da nije došlo do profilisanja studenata ka užoj struci u kojoj bi mogli da postanu “majstori”. Praktično doktorske studije predstavljaju zamenu za nekadašnje magistarske studije. To je jednostavno degradiralo način sticanja doktorata. Inflacija doktora nauka, do koje je došlo posle 2005. godine negativno se odrazila na kvalitet istraživanja.
Nastaviće se …