FACULTY OF ELECTRICAL ENGINEERING

У првој апроксимацији

Дуго се спремах да започнем своје писаније на тему „генерације из педесет и неке“, коју је судбина или заједничка жеља окупила октобра 1972. године на истом месту – У Булевару 73. Био је то тада Булевар револуције, а раније и данас Булевар краља Александра. Ипак за све нас он је био и остао само Булевар. Не живим више на месту своје младости. Ваљда зато и ретко пролазим Булеваром. Али тај његов део од Правног до Вука се, за дивно чудо није променио.

Све је остало исто, само је хотел Метропол добио додатак и сад се зове Метропол Палас. Али та зграда је и једина искакала из акдемског миљеа који су чинила здања на поменутом потезу – Правни факултет, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ и коначно зграда Техничких факултета. Управо у том здању, још увек са кућним бројем 73 одвијаће се ова прича. Тачније ово је прича о онима који су се 2. октобра 1972. године обрели у амфитеатру 56, Електротехничког факултета и кренули на заједнички пут. Њени одјеци одавно су се из ходника Електротехничког факултета прелили по целом свету. И не треба се изнеадити да до нас поново дођу из неочекиваних и скривених кутака Земљине кугле.

У Чачку, ноћу 29. новембра 2018. године

Поново заједно

Првог октобарског дана ове године поново смо се окупили у амфитеатру 56 нашег Електротехничког факултета. Нажалост није нас било у истом броју као пре педесет година. Уместо упознавања овог пута смо морали да се препознајемо. Сусрет је протекао онако како нам и приличи. Подсетили смо е некадашњих заједничких дана, сазнало понешто о протеклих пола века и добили за успомену „златне индексе“. Били су ту и неки од наших некадашњих професора и асистената. Зоран Аврамовић нас је подсетио на време у коме смо почињали наше студије. Дружење завршисмо у ресторану „Велика Скадарлија“.

Спремајући се за овај јубилеј одавно сам почео да пишем сећање на те дане. Како то обично бива време се увек извуче, па сам у освит сусрета писање убрзао. То је захтевало да понешто испустим из својих сећања. Написани текст сам проследио неким од колега и добио сам њихове, углавном позитивне коментаре. У међувремену су неке колеге изнеле и нека своја сећања, што значајно доприноси да овај текст буде потпунији и тиме и бољи.

У Београду, 6. октобра 2022. године

Свако од нас по нечему памти тај дан. Неки можда нису у потпуности били свесни где смо се нашли и куда ће нас све то одвести. Неки су били усамљени, јер није било познатих. Други, пак као да су само променили зграду у којој ће надаље проводити дане. Били су и даље окружени добро познатим лицима. Понеко је већ имао назнаке шта нас чека, јер су имали старију браћу, сестре или пријатеље који су већ били студенти електротехнике.

Ипак сви смо били знатижељни шта ће рећи Декан и професори који су се тог јутра обратили новој генерацији бруцоша. Можда се понеко и сећа тих речи. Мени су се у сећање урезале речи да већ првог петка имамо тзв. улазни колоквијум из Физике. Упућени смо на огласну таблу за додатне информације. Све некако надајући се да се ради о грешки и да колоквијум треба спремити за други петак сазнадох да треба набавити Практикум из Физике од Вучића и које области треба спремити.

Не сећам се да ли смо већ тог првог дана имали часове. Тачније да ли смо већ тог понедељка имали прилику да упознамо професора Миодрага Ранојевића, чувеног Мику Електрику, који ће нам предавати Основе електротехнике. И онда је све кренуло својим током. Предавања из Математике I код Лазара Караџића, Физике I код Јована Јовичића. Вежбе из Математике ми је држао Илија Лазаревић, Физике, Оливера Јовичић и Основа електротехнике, Хилдегард Божиловић. Били су ту и други асистенти, поготову из Физике, а не треба заборавити ни Градимира Божиловића, Руменог, који је држао вежбе из Основа електротехнике другој групи, нас са Одсека за електронику.

Умало заборавих и оне мање важне предмете, које смо имали у првој години. Одбрану и заштиту, коју нам је предавао Воја (Војин) Абрамовић. Надам се да се сећате његових речи – „Ко ми положи Мику и Математику добиће шест да не каже ни реч. А ако каже може да добије и више“. Стране језике – Људмила Илић (Руски језик), Јелица Марковић (Енглески језик), Нада Арсенијевић (Немачки језик). Па општа пракса. Сећам се речи једног од наставника, чини ми се да се звао Никола Марцикић – „Био је век машинства, сада је век електротехнике, а долази век технологије“. Биле су то помало пророчке речи од пре пет деценија.

Кренуло се и у тражење књига, које су наставници препоручивали. Али и оних за које су старије колеге говориле да могу да буду од користи. За нас из провинције била је то прилика, да док тражимо продавнице „Грађевинске књиге“ и „Техничке књиге“, помало упознајемо Београд.

Врло брзо нам се наметнула дилема да ли ићи на специјалну групу из Математике или остати код класичног начина предавања. Изабрао сам ово друго и нисам се покајао. Метода држања вежби, коју је примењивао Илија Лазаревић биће ми водиља, када касније и сам станем за катедру.

Почела су прва упознавања са колегама, први колоквијуми и испит из Нацртне геометрије у јануарском испитном року код Боривоја Ћурчића, легендарног Ћурета, који ми је истовремено држао и вежбе средом од шест до девет. Како су се средом играле утакмице Купа шампиона, а које је телевизија преносила дешавало се да сам повремено бежао са последњих часова вежби. Били су то ваљда једини часови, током студија којима својевољно нисам присуствовао.

Врло брзо смо се навикли на простор у коме су се одвијали наши студентски дани. Приземље и трећи спрат у левом крилу зграде Техничких факултета примадали су Електротехничком факултету. У приземљу су то били амфитеатри 56 и 65 и учионице 57, 59, 60, 61 и 62. На трећем спрату 310, 311, 312 и 313. Ваљда нисам погрешио. Вежбе из Нацртне геометрије смо имали у тзв. Павиљону II у дворишту Факултета. А вежбе из Физике I смо имали у Заводу за физику, који се налазио у Рузвелтовој улици.

Настава је, по мом мишљењу била јако добро организована. Часови су најраније почињали у 715 и трајали су 45 минута. Можда је то за данашње прилике било прилично рано. С обзиром на расположиви простор, број студената и група морало се понешто и жртвовати. Почетак и крај часа означавао је звук звона. Пре подне часови су трајали најдуже до 13 сати, након чега је следила пауза за ручак.

Поподнева настава је почињала у 15 сати. И по правилу настава се завршавала до 21 сат. У првој години тако касно смо имали наставу једино код професора Ћурчића. Сећам се његових приче о толеранцијама у машинству. И како је невођење рачуна о толеранцијама Немце коштало пораза код Москве. Или да је за 29 хиљада аутомобила у Фолксвагену дневно морало да буде спремно 35 хиљада мотора. И оних изванредних цртежа авиона и локомотиве урађених слободном руком. Неки се сећају да нас је једном на предавањима поздравио са – „Добар дан будући правници и економисти“. Исто тако као француски ђак када је писао на табли 2′ и 2″ говорио је са француским нагласком „Du prim, Du sgond“.

Мислим да су само неке лабораторијске вежбе трајале дуже, најдаље до 22 сата, када се зграда затварала.

Студентски дани теку

Свако ће се сетити понеког занимљивог догађаја са предавања. Нпр. предавања професора Ранојевића на којима се он шетао од једног до другог краја стола постављеног на катедри. При томе је лупкао прстима по столу, а катедра и његове ципеле шкрипале. Довољно гласно да студенти који су седели већ у четвртом – петом реду слабо чују шта Мика говори.

Последњих петнаестак година воде се велике дискусије о резултатима увођења студија, по тзв. Болоњском концепту. Поготову што на делу имамо српску варијанту „Болоње“. А познато је да смо мајстори да обесмислимо чак и добру идеју. Они који су имали прилику да раде у високом школству и да се упознају са „Болоњом“ сетиће се да смо ми елементе тог концепта студирања имали већ на првој години. Начин извођења наставе и провера знања из Физике I били су управо оно што што „Болоња“ пропагира. Или полагање преко колоквијума, које је практиковано на специјалној групи из Математике I било је претеча „Болоње“.

Били смо прва генерација у којој ће се моћи положити испит из Основа електротехнике преко колоквијума и писменог дела дела испита. Без сусрета са Миком лицем у лице.

Занимљиво је да смо ретко губили часове. У првој години скоро да се не сећам да се то уопште десило. Па чак и у вишим годинама неодржани часови ће заиста бити реткост. Памтим да су наставници у случају неодржавања наставе обавезно на следећем часу заказивали надокнаду. У случају да ми нисмо имали сопствени предлог, без пардона су сами одређивали термин. Свиђало се то нама или не. У време празника, по правилу није било спајање дана. Због тога су семестри трајали предвиђени број седмица. И није било потребе за продужавањем семестара.

Студентски стандард је подразумевао становање у дому, исхрану у студентским мензама и коришћење разних студентских повластица. Првенствено за превоз у градском саобраћају. Можда ће звучати парадоксално, али студентски трошкови су били релативно већи тада него што их имају данашњи студенти. А живели смо у социјализму. Пошто нисам становао у дому не знам колико је коштала станарина. Али ручак и вечера у мензи су коштали 13400 старих динара или 134 нова динара. У то време студентске мензе нису нудиле доручак. Месечна повлашћена карта за превоз у ГСП је коштала 3600 старих динара. Ово навођење стари/нови динари пратиће нас током целих студија. Мислим да ће се дефинитивно изгубити тек негде крајем седамдесетих година.

За доручак су обично коришћне пекаре. Преко пута Факултета постојале су две, једна преко пута „Вуковог споменика“, а друга близу раскрснице са улицом Ивана Милутиновића. У њој сам обично доручковао после другог часа. Три погачице и јогурт, а кад се није журило пао би бурек. Поред пекаре је била посластичарница „Босфор“ истог власника. Често сам свраћао на бозу. Захваљујући њој упознао сам тадашњег председника САНУ Павла Савића, који је такође свраћао у „Босфор“ на бозу. Они који су становали у студентском дому „Лола“ имали су на располагању и друге пекаре у Булевару. А нарочито је била популарна пекара „Гвозден“ у Синђелићевој улици. Никако се не смеју заборавити ни они црвени ПКБ киосци са земичкама са виршлама и кобасицама, које смо заливали јогуртом у тетрапаку. Била је то београдска hot – dog варијанта. Земичке су обично биле бајате, али то нам није сметало да се поново враћамо.

Привилегија студената електротехнике, грађевине и архитектуре је био КСТ (Клуб студената технике). Било је то једно од култних места за забаву младих у Београду. Поред диско вечери у КСТ су често гостовали познати музичари. Неке касније познате групе прву афирмацију су стекле на наступима у КСТ. Нпр. „Заједно“ и „Сунцокрети“, којима је заједнички именитељ био Борисав Ђорђевић. Који ће остати упамћен као Бора Чорба. Вероватно ће се неко сетити песме „Горо моја“, која је могуће своју праизведбу управо доживела у КСТ. Помињем ову песму, јер ју је, на стихове Алексе Шантића, компоновао наш исписник, а на факултету годину старији колега Пеђа Ристић.

Почетком седамдесетих година Београд се изборио за место на светској културној сцени. Томе је значајно допринео ФЕСТ који је под слоганом „Храбри нови свет“ по први пут одржан у јануару 1971. године. У Београду у то време гостују најпознатија позоришна, и музичка имена света. Само коју годину пре тога у Београду је изведен један од најпопуларнијих мјузикла XX века, „Коса“. И то само годину дана пошто је оригинално изведен на Бродвеју.

Били су све то изазови са којима су се бруцоши електротехнике те 1972. године суочавали. Поготову ми који смо у Београд стигли из свих крајева Југославије.

Што се тиче самих студија суочавали смо се са проблемима литературе. Пре свега мислим на три главна предмета – Основе електротехнике, Математику I и Физику I. У принципу постојали су уџбеници, али у сваком је понешто недостајало од онога што је обухватао програм предмета. То је значило да треба што боље хватати белешке. А то је подразумевало редовно похађање наставе. Ако ме памћење не вара највећи проблем су представљали задаци из Основа електротехнике. За Математику I су постојале одличне методичке збирке професора Митриновића. Такође, студенти су набављали руске збирке, од којих је најпознатија била она од Демидовича. То је исто важило и за збирке из Физике I. Ја сам још у првој години гимназије купио збирку од Иродова. После пола века и данас мислим да је то једна од најбољих збирки задатака из Физике.

Катедра за математику у то време била једна од најачих катедри на Факултету. Њен шеф професор Драгослав Митриновић био је један од водећих математичких ауторитета на овим просторима. Међутим, било је оних који су сматрали да је математици помало неоправдано дат велики значај на Факултету. До данас се одржала прича да је професор енергетике Ракић (познатији као тата Рака) имао обичај да на седницама Наставно – научног већа прокоментарише – „У Београду постоји један Природно – математички факултет и један неприродно математички факултет – Електротехнички факултет“.

За успешно хватање белешки није била довољна само брзина писања. Због жамора студената, шкрипе клупа, али и понекад тишег говора наставника већ од трећег – четвртог реда било је тешко ухватити сваку реч. Због тога се неко сетио да из других учионица донесе клупе и постави их испред катедре. Тако се добио тзв. „нулти“ ред. У њему су по правилу седели они који су желели да направе што боље белешке. У првој години коришћење овог додатног реда није било баш изражено.

Стигосмо до краја школске године

Током прве године имали смо два колоквијума из Математике I. Мислим на студенте који нису похађали специјалну групу. Колико су они имали колоквијума и различитих провера знања то они најбоље знају. Из Основа електротехнике смо такође имали два колоквијума. У сваком семестру по један.

Што се тиче Физике I практична настава и периодичне провере знања је била организована, као нека врста претече данашње „Болоње“. Вежбе из овог предмета су биле практиче и теоријске. Током године студенти су били обавезни да ураде двадесет лабораторијских вежби. Вежбе су биле подељене у четири модула по пет вежби. Свака одбрањена вежба је студенту доносила један бод. Пре сваког модула полагао се улазни – теоријски колоквијум. За положени улазни колоквијум студенти су добијали два бода. На крају модула полагао се излазни – рачунски колоквијум, чије је полагање доносило један бод. Ако би успешно обавио све задатке студент је могао да добије укупно 32 бода. За излазак на испит било је неопходно освојити 24 бода.

Трчећи између предавања и вежби стигосмо до краја семестра и суочисмо се са испитима. Најважније је било да положимо Електрику, Математику и Физику. те године је донет нови Статут Факултета према коме се могло пренети n испита у n – ту годину. Дакле у другу годину могли смо пренети чак два од поменута три испита. Да ли то донело добро студентима, како је на први поглед изгледало или не, видеће се у каснијим годинама.

И ово нас је пратило

Оно што нас је пратило целе године, а наставиће се и током целих студија била је чувена тетка Мица. Милева Савић, познатија као тетка Мица била је референт за студентска питања у Студентској служби Електротехничког факултета. За све што је било из домена студентских питања – упис године, овера семестара, овера испита, узимање разних потврда морало се доћи на шалтер код тетка Мице. Била је строга или је тако деловала. Али је била ту да помогне сваком студенту, да га посаветује, пожели му успех на испиту.

Пријављивање испита се вршило одговарајућом пријавом. Пријава је коштала 1 нови динар. Али се плаћало тако што се куповала таксена марка марке дате вредности, која се затим лепила на за то предвиђено место на пријави. Марке су се најчешће куповале на киосцима на којима су се продавале цигарете. Најчешће их није било у књижарама. Изузетак је била књижара „Матадор“ која се налазила између Кумановске и улице Браће Недића, где сам ја становао током студија. Како су студије одмицале све је теже било наћи потребне таксене марке. Срећом врло брзо је укинуто плаћање пријаве испита и наша јурњава за таксеним маркама.

Почетак и крај часа означавало је звоно. Сат који је управљао звоном налазио се у кабинету у коме су седели Миодраг Ранојевић и Марија Шушњар. За време бомбардовања Београда сат је био оштећен, тачније било је уништено његово клатно. Оригинално клатно је било реализовано као биметал да би се компензовала промена дужине клатна са променом температуре. Међутим, после рата је стављено обично метално клатно. Чини ми се да је о томе на предавањима из осцилација причао Јован Јовичић уз питање – „Када су часови дужи, а када краћи, лети или зими?“.

Ето нас у другој години

Мислим да је наша генерација, поред олакшица у преносу испита у наредну годину имала и додатни октобарски испитни рок. Тако да се углавном окуписмо у истом саставу октобра 1973. године. Знам да је после прве године факултет напустио Драгослав Ћирић, чије је отац као војно лице добио прекоманду у Загреб, где ће он наставити студије. Такође факултет је напустила и колегиница Весна Матовић. Пре неколико година сазнаћу да је после прве године прешла на Фармацеутски факултет и тамо се пензионисала у звању редовног професора. Нажалост по пензионисању ће релативно брзо преминути. С друге стране дошло је до преласка већег броја студената са одсека за техничку физику на електронски одсек.

Поново добисмо три ударна предмета Математика II, Електроника I и Теорија кола. Од двосеместралних предмета ту је још била Техничка механика и Страни језик II. Математику II је предавао Радован Јанић, а вежбе држао Милан Лучић, бар за оне који нису ишли на специјалну групу. Јанић је држао предавања из главе, без гледања у папире.

Негде при крају другог семесетра када, смо се за време пауза сучали на пролећном Сунцу, поведе се дискусија да ли зна све напамет. Пошто се огласи звоно пожурисмо у амфитетар. У то време је ишла су предавања из поља. Пошто је испредавао о скаларном и векторском пољу Јанић крену да прича о сложеном пољу. При неком извођењу поче да застајкује, затим крену да тражи неке папириће по џеповима сакоа. На крају рече – „Ово вам уосталом и не треба“. Наравно нико му није замерио, а ето тај симпатичан случај сачувах у сећању и после пола века. Иначе професор Јанић је важио за наставника који на и колоквијумима и испитима не даје проблемске задатке. Али је сваки задатак подразумевао прилично посла да би се дошло до решења.

Што се тиче Милана Лучића он нас је на првом часу дочекао са питањем – „Ја сам на једно уво потпуно глув, а на друго 50%. Колико сам укупно глув?“ Било је на његовим часовима и других занимљивости, али посебно ми је у сећању остао следећи догађај. На првом колоквијуму, негде око нове године, кад се већ прилично смрачило и било упаљено светло, нестаде струје. Он мене посла у деканат да проверим о чему се ради и кад ће струја поново доћи. Био је то преседан. Јер за време испита, а они најважнији су трајали по четири сата није било дозвољено напуштање сале, чак ни због одласка у тоалет. Иначе Лучић је после распоређивања студената на колоквијуму/испиту знао да прђе пролазом раширених руку одређујући размак између студената. Ономе које седео ближе ивици могло је да се деси да му уво забриди.

Електронику I је предавао Славољуб Марјановић, већ тада легендарни Цаја. Вежбе првој групи је држао Јордан Исаиловић, а другој Миодраг Поповић. Часове вежби смо углавном имали у учионицама на трећем спрату. Јордан је у паузи између часова остајао у разговору са студентима. Једног дана нас упита, како учимо. Почеше поједини студенти да износе своје ставове и искуства. После краће станке на све то Јордан рече да грешимо. Исприча, како му је исто питање поставио старији земљак. И како му је рекао у чему греши. Саветовао му је да обавезно после сваког предавања прочита белешке, подвуче оно што је важно, евентуално допуни оно што је запамтио, а није записао. И потруди се да све што пре заборави!

Теорију кола нам је предавао Радослав Хорват, а вежбе је држала Душица Ћаловић. Предавања из Електронике и Теорије кола, по три часа, смо имали средом. Прво смо имали електронику од 715, а онда Теорију кола од 1015. Постојање оног „нултог“ реда у амфитеатру тек сада је дошло до изражаја. Али сада је било више оних који су желели да се ту сместе. Дошло се у ситуацију да се морало поранити да се заузме место. Проблем је био што су често врата Факултета била затворена. Па смо цупкали испред док се не отворе. Пар пута сам поранио и на Факултет ушао са чистачицама. Оставио бих свеску и вратио се у стан да још мало одремам. Срећом становао сам у оближњој улици Браће Недића. Како сам завидео Зорану, Стојану и Вују, који су били цимери у „Лоли“ па им је ред за заузимање места падао сваке треће среде.

Предавања из Електронике су донеле још једну праксу. Снимање предавања путем касетофона. Пре почетка предавања на столу, који се налазио на катедри било је поређан низ касетофона. Ми из „нултог“ реда смо играли улогу помоћника, који су требали да укључе снимање на почетку предавања. Односно искључе касетофон када се предавање заврши. Ја сам био помоћник Владимиру Пауновићу. Захваљујући томе, пошто би он скинуо запис са касете, добијао сам копију текста. Наравно у то време то је била копија добијена отиском испод индиго папира.

Пошто је Цаја Марјановић био неконвенционалан наставник, из тог времена остала је и понека анегдота. Али требало би пуно времена и простора да то запишем. Ипак поменућу једну, која је имала и свој каснији наставак. На први дан усменог испита у јуну 1974. године довео је двојицу колега из иностранства. Вероватно их је представио, али нисам на то обратио пажњу. Јер је испит био важнији. Један од задатак на испиту био је да се изведе израз за двоструку ширину p – n споја. Пошто није било уобичајено да на писменом буде теоријско питање готово нико то питање није урадио.

И онда је Цаја почео да прави „шоу“. Почео је да изводи студенте и да их то пита. Ако би запело, стављао их је у клупу да наставе, а изводио нове. Можда је то помало била и представа за странце. Три године касније, само што сам почео да радим у Институту „Михајло Пупин“ у моју канцеларију сместише колегу Сидорова из Новосибирска. У разговору он помену да га је Цаја доводио на испит на Факултету. Није ми преостало друго до да кажем да је то било када сам ја полагао Електронику. Из разговора сазнадох да је други присутни странац био др Шебиц из тадашње Источне Немачке.

Праћење Цајиних предавања је било изузетно напорно. Ем смо устајали рано, ем је он стално мењао ритам излагања. Понекад се дешавало да каже – „Ово претходно што сам рекао не важи“. Због тога је свеска личила на бојно поље. А ми смо после три сата били прилично уморни. Онда су следила предавања професора Хорвата, који је причао прилично једноличним гласом. Права прилика да се заспи. Поготову у зимске дане, када је у амфитеатру било прилично топло. Сећам се колико пута сам на предавањима из Теорије кола руком придржавао капке да не заспим.

Двосеместрални предмет је била Техничка механика. Предавао нам је Борислав Лилић, а вежбе држао Зоран Врцељ. Бора није волео аутоматичаре, а посебно роботичаре. Тада се доста писало о београдској школи роботике и егзоскелету. једном је на предавањима прокоментарисао – „Идете улицом и видите човек се креће помоћу егзоскелета, а оно све шкрипи“, Врцељ, који је нажалост  боловао од дистрофије и кретао се помоћу штака. Увек је био беспрекорно обучен са краватом и марамицом у џепу сакоа. И бриљантином заглађеном косом.

Двосеместрални испит је био и Електрична мерења, која нам је предавао Филип Петровић. Из овог предмета смо имали само лабораторијске вежбе.

У зимском семестру смо имали предмет Технологија електротехничког материјала, коју нам је предавао Чедомир Петровић, а у летњем семестру предмет истог назива предавао нам је Пантелија Николић. У зимском семестру смо имали и предмет Физика II који нам је предавао Керим Слипичевић, а вежбе држао Михаило Марковић. Керим је био наставник који је потекао из Института у Винчи. После рада по свету као експерт Уједињених нација за атомску енергију вратио се у земљу и почео да предаје на ЕТФ. Касније је помало љут напустио Факултет и отишао за професора на Универзитет у Мостару.

У овој години имали смо и предмет „Елелемнти електроенергетских уређаја“ које нам је предавао Илија Волчков. У оквиру вежби упознајемо се са радом електричних машина. Неке од њих потичу још из времена Првог светског рата. И добијене су као репарација ратне штете.

Поред наведених предмета и у другој години студија имали смо Одбрану и заштиту и стране језике, које су нам предавали исти наставници као и у првој години.

На половини студија

У трећој години смо имали најмање испита, али су све били „капиталци“. У њих се уденуо и једносеместрални предмет Нумеричка анализа са основама програмирања. Нумеричку анализу нам је предавао, Добрило Тошић, а Основе програмирања, Душан Славић. За већину нас то је био први директнији сусрет са рачунарима. Вежбе из програмирања у програмском језику Fortran IV изводиле су се на табли. Али колико се сећам имали смо прилику да два своја програма пропустимо на правом рачунару IBM 1130 који се налазио у Рачунском центру Факултета. Испит смо такође полагали „на папиру“ исписујући програм на оним фортранским формуларима. Касније су оператери из Рачунског центра укуцавали програме, тачније бушили их на папирне картице, да би могла да  се провери исправност написаног програма. Ако би они погрешили тешко се доказивало да студент није погрешио. Тада изабрано корисничко име rasin и дан данас користим, кад год је то могуће.

Четири главна предмета из ове године била су: Електроника II, Електромагнетика, Основи телекомуникација и Елементи електронских уређаја. Била су то вероватно четири најобимнија испита која смо имали током студија. По оним правилима о преношењу испита у наредну годину, сва ова четири испита су могла да се пренесу у четврту годину.

Електронику II нам је предавао Бранко Раковић, а вежбе је поново држао Миодраг Поповић. Пошто је крајем летњег семестра отишао у војску заменио га је Будимир Дракулић. Професор Раковић је био један од најозбиљнијих професора који су нам предавали тако да са његових предавања не памтим иједну анегдоту. Електромагнетику нам је предаво Јован Сурутка, а вежбе је држао Антоније Ђорђевић. У то време још увек студент. На предавања, иако су била једна од најбољих токим целих студија, долазило је мало студената. Професор је имао добру књигу и то је вероватно био један од разлога што студенти нису долазили на предавања. Отприлике нас је било да се попуни „нулти“ ред. Додуше било је и понеки студент који је седели у нормалним клупама. Ту су редовно седели Владимир Малинић и Душан Максић и играли шах. А Бранка Јокановић је читала романе.

Основе телекомуникација је предавао Илија Стојановић, а вежбе су држали Зоран Петровић и Зорка Стојановић. Професор Стојановић није дозвољавао да се улази у амфитеатар пошто он уђе. Због тога је када је улазио обично закључавао врата. Једном приликом је то заборавио да учини па се на врху степеница појавио старији господин са шеширом на глави. Илија је прекинуо предавање и обратио се придошлици – „Друже, молим вас напустите салу“. Пошто чикица није реаговао, Илија је још једном поновио наредбу, а онда се стуштио и просто човека изгурао из амфитеатра. При томе је човеку шешир одлетео у ваздух.

Елементе електронских уређаја је предавао Димитрије Тјапкин, а вежбе Вита Милановић, а касније када се вратио из војске и Рифат Рамовић. Раније се предмет звао „Елементи телекомуникационих уређаја“ па је и у наше време коришћена скраћеница ЕТУ уместо ЕЕУ. Био је то предмет где се на испиту могла користити сва могућа литература. Зато се у једном од бројева „Електрона“ појавила карикатура на којој је био приказан студент који гурајући колица и носећи ранац на леђима улази у салу изнад које је писало „Испит из ЕЕУ“. А из препуњених колица и ранца испадају књиге.

Током октобра те школске године падају велике кише. Доведена је питање берба кукуруза на пољима Пољопривредног комбината Београд. Јер машине не могу да уђу у блатњаве њиве. Позваше студенте да помогну. Требали смо да идемо једног петка, али киша је била јача и од људи. Тако се наш добровољни ангажман заврши помало неславно. настава је била одложена. Међутим, професор Тјапкин кад је чуо да је радна акција отказана одлучи да одржи час. Наравно присуствовало је мало студената, они који су се затекли на Факултету када је стигло обавештење да имамо час.

У другом семестру добисмо предмет Радиотехника, који је био двосеместрални. То је значило да ћемо га полагати тек у јануару наредне године. Предавања је држао Александар Марковић, а вежбе Ђорђе Пауновић.

Приближавамо се крају

Стигосмо до четврте године где нас сачека највећи број премета. Поред Радиотехнике, коју смо пренели из претходне године у овој години смо имали само један двосеместрални испит Статистичку теорију телекомуникација. Предавања нам је држао Георгије Лукатела, а вежбе Милан. Д. Савић. Ово средње слово је истицано, јер је постојао још један асистент истог имена и презимена. Али он је био Милан М. Савић. С обзиром на њихову конституцију средње слово је могло да има и асоцијацију „Дебели/Мршави“. Вероватно ћете се сетити оног хемијског ВУК (Бода у Киселину) примењеног на телекомуникације. Чини ми се да је Илија говорио „одмеравање“, а Лукатела „одабирање“. Пошто нам је Лукатела предавао касније морало се водити рачуна да се случајно не употреби термин одмеравање уместо одабирање. Био је то резултат неке свађе међу професорима из прошлости. Па смо имали Катедру за телекомуникације и Катедру за комуникације.

Коначно је и моје памћење заказало, па не могу да се сетим свих предмета из четврте године студија. У змском семестру имали смо Синтезу електричних кола коју нам је предавао Боривоје Стаменковић. Акустику, са двојцем Хуснија Куртовић, Петар Правица. И електронска мерења, која нам је предавао Војин Поповић. Такође, упознали смо се са знањима везаним за функционисање телевизије. Стекли смо их у оквиру предмета Основи телевизије, који нам је предавао Бранислав Настић.

Што се тиче Синтезе електричних кола, радило се о предмету који је био прилично шаблонски. И чини ми се да је то једини предмет чија знања нисам касније у пракси имао потребу да користим.

Што се тиче Електроакустике скоро сваки дан сам у прилици да се подсетим неких знања која сам стекао у оквиру овог предмета. Посебно се то односи на филтрирање звука приликом простирања кроз кућне просторије. Или оно да самогласници носе снагу, а сугласници разумљивост у говору. После свих ових година мислим да Електроакустика и одговарајућа знања и данас имају место у наставним плановима студија електротехнике. Пре неких, често модерних предмета, који у наставним програмима студија имају функцију црвеног марамчета.

Што се тиче Електронских мерења могуће је да ни тада она нису имала место у наставним плановима, као самосталан предмет. Јер већ смо живели у технолошком добу које је захтевало да се мерења изучавају унутар сваке струке. Сагласно потребама и особеностима појединачних струка. Нажалост, мерења и данас постоје као посебан предмет. Али то није једина аномалија нашег високошколског образовања. Много тога се није нимало променило наших студентских дана. А свет је и технички, а поготову технолошки одавно искорачио корацима од „седам миља“.

Са седмим семестром заврши се наше заједничко студирање на нивоу електронског одсека. Морадосмо да се одлучимо за један од смерова – Електроника, Аутоматика, Телекомуникације, Радио дифузија и Обрада података. То је подразмевало да ћемо у наредна два семестра имати различите предмете. Истина биће ту и понеки заједнички. С обзиром да се највећи број студената одлучио за смер Електроника пажњу ћу посветити њему. Неко ко буде читао овај текст имаће слободу да допише оно што би било сећање на остале смерове.

Нови предмети су били Телевизијска техника, Логичко пројектовање, Електроника III/2 (Дигитална електроника). Мислим да је моје сећање овде помало заказало и да из списка предмета четврте године овде неки недостају. Надам се даћу их се у наредним данима сетити.

Телевизијску технику нам је предавао Бранислав Настић. Упознали смо се са NTSC, PAL и SECAM системима телевизије. Неко ће се сигурно сетити да је код нас телевизија у боји уведене пре него у Италији. Разлог је био помало баналан. Требало им пуно времена да се одлуче између немачког PAL и француског SECAM система. За то време Италијани из северног дела земље могли су да гледају програм у боји преко ТВ Копар. Данас то све помало делује архаично и непознато гледаоцима тзв. дигиталне телевизије. Међутим, ипак некадашњи стандарди аналогне телевизије и данас су присутни. Јер је понешто од њих уграђено у HDTV стандарде.

Логичко пројектовање нам је предавао Бора Лазић, а вежбе до одласка у војску Ласло Краус. Био је то предмет који се битно разликовао од онога што смо до тада учили. Тада нисам ни слутио да ће ме знања стечена у оквиру овог предмета пратити кроз целу професионалну каријеру, а и сада у пензији. Што се Боре Лазића тиче животи ће нам се укрштати све до његове смрти. Почев од сарадње на проејктима у Институту „Михајло Пупин“, преко менторства на постдипломским студијама и чланству у комисији за одбрану доктората. Коначно биће ми ус вим комисијама за изборе у наставничка звања на Техничком факултету у Чачку.

Дигиталну елктронику предавао нам је Спасоје Тешић, а вежбе Драган Васиљевић. Мој земљак Тешић, прошао је трновит пут од сељачета из милановчког села Брђани до професора универзитета. Пре него се уписао на Електро одсек тадашње Велике техничке школе био је учитељ у чачанском селу Паковраћу. Академску каријеру је започео као асистент из Нацртне геометрије на Грађевинском одсеку. После чега је прешао на матични факултет.

На корак од циља

Последња четири предмета која смо имали у деветом семестру била су Електроника III/1, Дигитални пренос информација, пројектовање помоћу рачунара и Организација рада.

Електронику нам је предавао Драгољуб Рабреновић, а вежбе поново Миодраг Поповић. Дигитални пренос информација или како смо га популарно звали PCM (због оног Pulse Code Modulation) нам је предавао Душан Драјић, а вежбе Гроздан Петровић. Из овог предмета смо имали и лабораторијске вежбе, које су нам држали постдипломци Вељко Милутиновић, Бранимир Перић и Мариновић.

Пројектовање помоћу рачунара предавао нам је Антоније Јовановић, а вежбе Миленко Цветиновић. Антоније је био познат под надимком Мачевалац, јер је био поклоник мачевања и вишетруки репрезентативац наше земље у овом спорту.

За крај сам оставио Организацију рада, јер је то био и последњи испит који смо полагали на студијама. Предавао га је Стјепан Хан, професор на Економском факултету у Суботици. Предавања смо имали, по пет часова, суботом. Пар пута се десило да га није било у предвиђено време. чекање се понекад продуживало и до 9 сати, па и касније. А он би се изненада појавио и затекао само најупорније. Са предавања ми је остало сећање на демонстрацију значаја једносмерне и двосмерне комуникације.

Захваљујући Стјепану Хану и његовим предавањима викендом опроштај са наставом на факултету се десио у суботу 15. јануара 1977. године. Одатле и она групна фотографија испред Факултета. Поред те црно – беле слике, срећом остале су и неке фотографије у боји да нас вечно подсећају на заједничке дане. Прелиминарно опраштање са Факултетом смо завршили у ресторану „Мањеж“, где смо позвали у друштво и заједно запевали са Уснијом Реџеповом и Вером Ивковић. Које су се у то време ручале у ресторану.

Следећег дана уприличено је апсолвентско вече у ресторану „Романи Тар“ на Теразијама. Не сећам се ко нам је свирао, али се сећам гостију – Борислав Михајловић – Михиз, Брана Црнчевић, Властимир – Ђуза Стојиљковић. Дочекало нас је хладно београдско јутро са снегом. А онда смо весеље наставили у „Последњој шанси“. Кад су нас отуда „избацили“ прешли смо у бифе „Ласта“ код цркве Св. Марка, где је била станица аутобуса који су возили на аеродром. Поред поменутих гостију овде се нашло пар професора и студената. Понешто од догађања још и данас добро памтим. Остало је избрисало време и испијени алкохол. Углавном се пило пиво тако да га у једном тренутку у бифеу више није било. Или у неко доба цео сат се причало само на руском. Колико је било интересантно тадашњи декан Димитрије Тјапкин је телефоном позвао једног од продекана и тражио да уместо њега иде на састанак у Ректорат.

После тога остало нам је да положимо преостале испите и потражимо тему за дипломски рад. Захваљујући Драгану Стојановићу коначно се одлучих за дипломски рад из Дигиталног преноса информација. Проведох наредна два и по месеца у Лабораторији трудећи се да што пре завршим студије. Због тога пропустих још једно студентско дружење у оквиру апсолвентске екскурзије. Али време проведено у Лабораторији и дружење са другим дипломцима било је права замена за то. Дипломски рад одбраних у суботње јутро 25. јуна 1977. године. Позвах Драјића и Гроздана на пиће, а молећи се да не прихвате. Јер у џепу нисам имао довољно новца за кафану. После одбране изађох испред Факултета – погледах уз Булевар, погледах низ Булевар и осетих се некако глупо. Нешто се десило, а као да се није ништа десило. О томе шта ме тек чека нисам ни размишљао.

Шта је даље било

После лета проведеног на мору и у Чачку у септембру се поново обрех у Београду. Уписао сам курс Енглеског на Институту за стране језике, а остатак времена сам углавном ленчарио. Скоро сваки дан сам свраћао на Факултет. И даље сам свраћао у Лабораторију – сада су тамо били неки нови дипломци. Колеге из генерације су свакодневно браниле дипломске радове, прослављало се у „Домовини“. Причало се о запослењу.

Почетком октобра и ја реших да потражим посао. Цаја ме одведе у „Пупин“ и тамо сазнадох да предстоји конкурс за приправнике. Конкурисах последњег дана. А онда је требало сачекати одлуку самоуправних органа. Коначно заједно са још четворо колега из генерације (Љиљана Раковић, Веселин Врачар, Владимир Кукић и Драшко Сотировски) почех да радим у четвртак 1. децембра 1977. године ООУР Рачунска техника Института „Михајло Пупин“. Касније нам се придружише Миодраг Милојковић, Слободан Јовановић, Огњен Петковић. А негде у другој половини осамдесетих и Влатко Циндрић. У другим ООУР односно Лабораторијама радиће колеге Ненад Кирћански, Мања Живковић, Весна Дедић, Владимир Крстић, Миодраг Правдић, Владимир Марковић. Ако сам некога заборавио нека ми опросте.

У протеклих пола века окуписмо се само једном, обележавајући четврт века од уписа. Било је то давне 1997. године. Окупи се нас тридесетак, о чему сведоче фотографије. После састанка у амфитеатру, чини ми се 65, дружење настависмо у СКЦ и ресторану „Орашац“. Нажалост време транзиције нас је спречило да то обавимо у нашем некадашњем састајалишту – „Домовини“.

Журих да завршим ова своја сећања пре него се поново окупимо у суботу 1. октобра 2022. године. Имало се ту још што шта написати. Али сам се максимално трудио да изоставим догађаје и приче које би водиле и задирале у интиму појединаца. Да би овај текст учинили веродостојним сећање на једну генерацију студената електротехнике ваљало би да и други покушају да нешто напишу.

ПС: Неко ће се питати зашто сам овом писанију дао наслов „У првој апроксимацији“. Па сетићете се да је то била узречица многих наших професора када су желели да неки израз или став да поједноставе. Сложићете се да је то и један од битних приступа у обављању инжењерских послова, посебно пројектовању.