Do ponovnog susreta sa Moskvom došlo je u zimu 1990. godine na proputovanju za Donbaj na Kavkazu. Biće to jednodnevni boravak. Taman dovoljan da se nakratko vratim u neko, koliko teško toliko i lepo vreme. A onda ću te iste godine i naredne posetiti Moskvu još tri puta. Biće to vreme koje je najavljivalo sudbonosne događaje. Možda ne baš onakve kao osam decenija ranije. Ali bilo je to vreme, koje će učiniti svet drugačijim nego što je bio do tada. Od tada je proteklo više od tri decenije. Moskvu više nisam video uživo. Još uvek se nadam da će mi se ostvariti želja da ponovo prošetam nekim dobro znanim mestima.
U Čačku, 17. januara 2023. godine
Skijanje na Kavkazu
Pomalo neočekivano dođoh u priliku da se ponovo nađem u Sovjetskom Savezu. Povod je bilo skijanje na Kavkazu. Kada mi je drugar nagovestio tu mogućnost bez razmišljanja sam prihvatio. A onda sam se setio da nemam pasoš. Naime, par meseci ranije na parkingu u centru Beograda mi je obijen automobil i iz njega ukradena tašna. U njoj se između ostalog nalazio i moj pasoš. Odmah sam ga proglasio nevažećim, ali nisam krenuo u postupak dobijanja novog.
To sam uradio tek pošto smo uplatili aranžman. Očekivao sam da će postupak dobijanja novog pasoša potrajati. Zato sam pokušao da vidim da li neko od prijatelja može da pomogne. Ali nije bilo vajde. Zato sam normalno podneo zahtev za izdavanje novog pasoša. Službenica u Stanici milicije u Ljermontovljevoj ulici mi je rekla da treba da dođem na razgovor 2. februara 1990. godine. Razgovor je bio neophodan, jer mi je pasoš ukraden i trebalo je da objasnim okolnosti u kojima je do toga došlo.
Nažalost ja sam 2. februara već trebalo da budem u Donbaju. Kada sam rekao da mi je pasoš potreban 31. januara uputila me je kod načelnika pasoškog odelenja. Dočekao me je, mlađi čovek i veoma ljubazno saslušao moje odgovore na pitanja koja mi je postavio. Upitao me je kad putujem na šta sam ja odgovorio – „U sredu 31. januara“. Kratko je odgovorio – „Vaš pasoš će biti gotov u ponedeljak 29. januara, dođite da ga podignete“. Kad sam preuzeo pasoš video sam da je u njemu kao datum izdavanja unesen 26. januar. Time su se stekli uslovi da započnem prvo putovanje u godini koja je na neki način bila „labudova pesma“ moje mladosti.
Prisustvo istoriji
Na put krenusmo 31. januara u popodnevnim časovima. Bio je to ponovni susret sa avionom Boing 727. Ustvari bio je to moj prvi let avionom od poslednjeg boravka u Moskvi u oktobru 1986. godine. Smestismo se u hotel „Beograd 1“. U Moskvi su postojala dva hotela istog naziva „Beograd 1“ i „Beograd 2“ Sada se ti hoteli zovu „Azimut“ i „Zlatni krug“.
Od ulice Arbat i ja sam više očekivao, jer su je već počeli nazivati boemskom četvrti. Ovako dočeka nas blato, izvaljeni delovi pločnika, razbijene svetiljke. Govorim to, jer bih voleo da je to bilo lepše, ipak volim Moskvu. Kalinjinski prospekt, Aleksandrovski sad, zidine Kremlja i naravno Crveni trg, sa onom svetlošću što je utisnuta u večernju izmaglicu. Gledamo neizbežnu smenu straže pred Lenjinovim mauzolejom i pitamo se da li crvena zastava vijori uz pomoć ventilatora ili …
Idući ulicom Gorkoga, kojoj će kasnije biti vraćen nekadašnji naziv Tverska, jer je vodila ka gradu Tver, srećemo ljude sa zastavicama McDonalds – a. Pa naravno danas je svečano otvaranje prvog ovakvog restorana u Sovjetskom Savezu. Setih se da sam video u našim novinama da se 31. januara u Moskvi otvara prvi Mekdonalds restoran na Puškinovom trgu. Radi štosa odlučujemo da uđemo unutra. Prepreka je bio ogroman red, ali po starom dobrom običaju koristimo „prednost“ što smo stranci i ulazimo preko reda na kvarno. A onda pravac hotel, jer nas sutra takođe očekuje naporan dan. Čim smo stigli u hotel, javio sam se Rubenu, starom prijatelju iz IPU. Bilo je smeha, jer sam mu tek na kraju razgovora rekao da ga zovem iz Moskve.
Sutradan Vladimir i ja skitamo po Kalinjinskom prospeku, koji se danas naziva Avenija novi Arbat. Posle ručka upućujemo se ka aerodromu Vnukovi da bi odleteli za Mineralne vode u podnožju Kavkaza. Bila je to prilika da bacim pogled na svoj omiljeni hotel CDT na Lenjinskom prospeku.
Putovanje na Kavkaz bila je prilika da prvi put letim jednim džambo – džet avionom IL – 86. Još uvek je važilo nekadašnje pravilo da u avion prvo ulaze stranci. Zbog toga nam se učinilo da će avion biti poluprazan. Međutim, kad smo mi bili smešteni nagrnuli su sovjetski građani. Kakvog tu sve prtljaga nije bilo, koji je unošen u sam avion. Kako to, iz današnje perspektive izgleda bezazleno. Moglo se uneti bilo šta. A nije da nije bilo opasnosti od terorizma. Vrlo brzo Kavkaz će goreti.
Dok smo u avionu bili samo mi, neki su pokušali da puše. Međutim, pojavila se postarija stjuardesa sa bambusovim štapom u rukama i zapitala – „Кто это курыт“. Nastala je strka, podvlačenje pod sedišta, gašenje cigareta, mahanje rukama da se rastera dim.
Po povratku u Moskvu, prenoćismo jednu noć u onom istom hotelu „Beograd 1“. i sutradan se vratismo u Beograd u popodnevnim časovima. Čini mi se da sam u prepodnevnim časovima uspeo da skoknem u IPU i vidim se sa kolegama i prijateljima sa projekta PMO.
Studentska praksa
U Moskvu se vratih brže nego što sam pretpostavljao. Već u julu 1990. godine. Više se i ne sećam kako je došlo do toga da vodim grupu studenata Tehničkog fakulteta na stručnu praksu u Institut MASI. Jer tek 1. aprila 1990. godine sam zvanično počeo sa radom na Tehničkom fakultetu u Čačku. Grupa se sastojala od devet studenata sa Odseka za elektoenergetiku.. Većinu sam poznavao, pošto sam na Fakultetu bio honorarno angažovan od januar 1989. godine. Pri odlasku ponovo je došlo do problema i to prilikom dobijanja vize za ulazak u Sovjetski Savez. Ispostavilo se da to moram da uradim u Beogradu, jer mi je pasoš izdat u tamošnjem organu unutrašnjih poslova.
Pošto je dobijanje vize jednostavan proces ja sam se u Beograd uputio dan pre puta. Međutim, zakasnio sam da zahtev za vizu predam na vreme (do 10 sati). Tako da sam ponovo morao da idem kod načelnika službe, ali sve se dobro završilo. I mogao sam da putujem. Putovali smo vozom, poznatim pod nazivom „Puškin“. Vozu od Beograda do Moskve treba 44 sata. Bio je ovo jedan od poslednjih polazaka sa Glavne železničke stanice. Danas, posle više od tri decenije ona je prestala da služi svojoj nameni. Sa kojom je izgrađena davne 1884. godine.
S obzirom da prvi put u životu odgovaram za druge narednih, skoro dva dana provodim u razmišljanju. Kako da se odnosim prema mojim saputnicima. Jer dobro mi je bilo poznato kakva nas iskušenja očekuju u Moskvi. Pogotovu imajući u vidu da je posle „rušenja berlinskog zida“ došlo do značajnih promena. A ta nova situacija u Sovjetskom Savezu nije bila poznata ni meni. Jednostavno sam zaključio da treba sačekati i videti kako će se stvari same od sebe razvijati.
Vozovi iz Beograda stižu na Kijevsku železničku stanicu. Tamo nas je sačekao kolega Aleksandar, profesor na Institutu MASI. Moskovski automobilno – stroiteljni Institut je obrazovno razvojni centar u okviru velike fabrike automobila i kamiona ZiL (Zavodi imeni Lihačova). U ovoj fabrici se proizvode poznati automobili „Moskvič“ i kamioni koji nose ime same fabrike. Institut ima svoj studentski dom u kome ćemo narednih 25 dana boraviti. Kolega nas vodi u studentski dom koji pripada Institutu i nalazi se između metro stanica Južnaja i Praška. U blizini Varšavskog autoputa. Dobijamo na raspolaganje dva stana sa po tri spavaće dvokrevetne sobe, i zajedničkom kuhinjom i kupatilom. U svaki stan se smešta po petorica.
S obzirom da boravak u Moskvi ima formu stručne prakse za studente kolega nas upoznaje sa planom boravka. On obuhvata posetu fabrici ZiL, Institutu MASI, Fabrici kugličnih ležajeva i još nekim proizvodnim i istraživačkim institucijama. Pored toga predviđen je i kulturno – zabavni porogram. On uključuje posetu kulturno – istorijskim znamenitostima Moskve, odalzak u Zagorsk i konačno posetu Lenjingradu. Pored mesta, koje sam imao priliku da posetim i upoznam prilikom ranijih boravaka upoznaću i ponešto novo.
U Moskvi smo ipak zbog stručne prakse
Za tri i po godine puno se toga promenilo. Na prvi pogled oseća se određena doza liberalizma. U prodaji ima stvari koje su nekada bile nedostupne. Ili su se mogle nabaviti preko sindikata ili ispod ruke. „Suhoj zakon“ ili ograničena prodaja alkohola se nekako održala. Ali onoga čega nema legalno dostupno je na „crnom tržištu“. U međuvremenu je došlo do određenog otvaranja Sovjetskog Saveza prema svetu pa je šverc počeo da cveta. Samo je promenjen smer kretanja robe. Nekada smo ovde donosili moher, farmerke i drugu robu. Sada iz Sovjetskog Saveza stiže svila, parfemi. A oni preduzimljiviji su počeli da trguju i na veliko npr. drvnom građom, metalnim proizvodima.
Što se tiče samog grada nisu uočljive velike promene. reklo bi se da je sve kao i ranije. Metro i dalje dobro funkcioniše, kao i drugi oblici javnog transporta. Reklo bi se da je život tekao normalno. Ali sve vreme se u vazduhu osećalo da nešto nije kao ranije. Tokom boravka hranili smo se u restoranu fabrike ZiL. Tačnije tamo smo imali samo ručak. Dok smo umesto doručka i večere dobijali novčanu naknadu. Čini mi se desetak rubalja dnevno. Ne sećam se tačno gde je bio taj restoran, ali sećam se da je bilo u mirnom delu Moskve. Kao da je u to bilo u blizini metro stanice Avtozavodskaja. U blizini ćemo otkriti prodajnu galeriju slika. Neki od mojih studenata će kupiti jeftino slike.
Narednih dana u okviru prakse posetićemo Fabriku kamiona ZiL. Uočili smo da na proizvodnoj traci radi dosta Vijetnamaca. Učinilo nam se da su prilično neodgovorni radnici. To će nam kasnije potvrditi i kolega Aleksandar. Kaže – „Do doručka nekako i rade. A onda se razbeže, pa ih je teško naći“.
Posetili smo i fabriku automobila „Moskvič“ – AZLK (Avtomobilnij Zavod imeni Lenjinskovo Komsomola). Kada smo bili aktuelni model je bio „Aleko“. Za njegovu izradu korišćeni su roboti koje su nabavili od „Renoa“. Automobil se počeo praviti 1986. godine i bio je kopija francuskog automobila Simca 1307.
Takođe, posetili smo i fabriku kugličnih ležajeva – „Podšipnikovij zavod nomer 1“. Ovde smo imali priliku da vidimo proizvodnju i ležajeva prečnika 1 metar, koji se koriste kod turbina električnih centrala. Poseta ovoj fabrici podsetila me je na praksu nekadašnjih socijalističkih preduzeća. Pored osnovnih proizvoda u fabrikama su se proizvodile i stvari namenjene opštim potrebama. Ovde u ovoj fabrici videli smo fenove, rešoe i posuđe od aluminijuma.
Ponešto starog, ponešto novog
Domаaćini su se zaista potrudili da nam boravak u Moskvi učine prijatnim. Jedan dan smo imali izlet u Zagorsk. Za razliku one posete iz 1980. godine sada je bilo leto. Dok smo tada uživali u pravoj zimskoj idili ovog puta nam je preko bilo potrebno osveženje. Nalazili smo ga i u svetoj vodici. Krajem boravka proveli smo i par dana u Lenjingradu. Novo za mene su bile bele noći i prisustvo podizanju mostova na Nevi. Zbog podignutih mostova nismo mogli da se vratimo u dom. Pa smo vreme do ponovnog spuštanja proveli na Moskovskoj železničkoj stanici. Uspeli smo da nađemo vagone koji su bili parkirani pa je bilo i spavanja. Takođe smo posetili Petropavlovsku tvrđavu i Petrov dvorac.
Pokušavajući da se setim šta smo sve obišli u Moskvi izvan programa domaćina, setih se jedne zanimljivosti. Pišući o svojim boravcima u Sovjetskom Savezu zaboravih na jedno od najinteresantnijih mesta. Radi se Puškinovom muzeju likovnih umetnosti. On je najveći muzej evropske umetnosti u Moskvi. Nalazi se preko puta hrama Sv. Spasitelja. Osnivač muzeja je Ivan Cvetajev, otac pesnikinje Marine Cvetajeve. Izgradnja Muzeja je trajala od 1898. do 1912. godine. Bio je prvobitno zamišljen kao muzej umetnosti iz antičkog doba. Na prvom spratu Muzeja danas nalazi galerija kopija čuvenih skulptura. Na ovaj deo Muzeja se nastavlja galerija originalnih dela italijanskog, holandskog, flamanskog, španskog i francuskog slikarstva.
U Muzeju se takođe nalaze i arheološki eksponati iz Starog Egipta, Grčke, Rima i Male Azije. Među najznačajnijim eksponatima je i Prijamovo blago, koje je izloženo 1996. godine. U susednoj zgradi se nalazi Galerija umetnosti Zapadne Evrope i Amerike XIX i XX veka. Tu se nalaze dela impresionista i postimpresionista: Gogena, Van Goga, Sezana, Pikasa i dr.
Puškinov muzej likovnih umetnosti je jedno od najposećenijih mesta u Moskvi. Zbog ogromnih redova skoro da je nemoguće bilo posetiti ga regularno. Moja prva poseta se ostvarila zahvaljujući „starom triku“ – pokazivanjem pasoša i navođenjem kako samo samo dan u Moskvi. A hteli bi da vidimo tako znajan Muzej. Ovoga puta to nije bilo potrebno, jer neočekivano nije bila gužva.
Ono što bih posebno istakao, a vezano je za ovaj boravak u Moskvi je poseta Kolomenskom i jezeru Srebrni bor. Kolomenskoje je nekadašnji carski posed i nalazi se na jugoistoku Moskve. Ime je dobilo po cesti koja vodi do starog mesta Kolomne. Odavde se pruža prekrasan pogled na strmu obalu reke Moskve, koja ovde pravi veliki luk. Ovde je 1532. godine veliki knez Vasilije III sagradio Vaznesenjsku crkvu. Crkva je podignuta kao zahvalnost bogu što su on i njegova supruga Jelena dobili sina posle dugog braka. Kada smo posetili Kolomenskoje dan je bio tmuran, a tamni oblaci su se nadvili nad rekom. Crkva je delovala sablasno. Baš kao i onaj u čiju je slavu podignuta – car Ivan Grozni. Takođe, ovde se nalazi Muzej u kome su izloženi primerci arhitekture iz cele Rusije. Muzej je popularno odredište za izlete Moskovljana.
Jednog vikenda smo se uputili na kupanje na veštačko jezero u okviru velikog parka Srebrna borova šuma (Serbrjani bor). Park se nalazi na severozapadu Moskve i predstavlja spomenik prirode od regionalnog značaja. Takođe, je zaštićeno područje grada Moskve.
Proveli smo to popodne u kupanju i igri. Pomalo neobičan doživljaj za nekoga za koga su Moskva i Rusija sinonimi zime. Setih se komentara našeg vodiča Rite iz 1872. godine. Kada je jedna od naših saputnica rekla – „Ovde mora da je predivno zimi“. Odgovorila ke – „Ipak je ovde lepše leti“. A ovaj juli 1990. godine podsetio me je na taj juli iz 1972. godine. Ako ništa drugo onda je i tada i sada bilo lepo vreme.
Tokom ovog boravka prvi put sam bio u čuvenom moskovskom Cirkusu. Zdanje cirkusa se nalazi na Prospektu Vernadskog u blizini Univerziteta Lomonosov. Dok sam boravio u Moskvi zbog projekta „PMO“ često sam prolazio ovom ulicom i bacao pogled na zgradu izgrađenu po uzoru na cirkusku šatru.
Takođe, prvi put sam bio u čuvenom Parku kulture i odmora Gorki. Park se prostire pored reke Moskve. Pored kompleksa u blizini Krimskog mosta obuhvata i neskučni vrt, vrapčija brda i Muzeon. Muzeon je park umetnosti pod otvorenim. Ulaz u park je iz ulice Krimski val.
Ove priče su moje sećanje na prostore koje sam tokom života posetio. Zato neću ni ovoga puta pisati o svim doživljajima sa tih, pa i ovoga putovanja. Ako stignem možda ću jednoga dana i tome posvetiti pažnju. Za sada neka ti doživljaji ostanu deo intime onih koji su u njima učestvovali. Vratismo se kući puni utisaka. Relativno brzo u uzvratnu posetu dođoše nam kolege sa Instituta MASI i naš dragi Lekso. Kako smo interno zvali kolegu Aleksandra. Bila je to prilika da se utisci iz Moskve dopune i ostanu urezani u naša sećanja.
U povratku delih kupe sa jednim Bosancem i njegovom suprugom Ruskinjom. Radio je preko neke bosanske firme u Sovjetskom Savezu i tamo se oženio. Pa sada vodi svoju ženu prvi put u Jugoslaviju. Često je u kupe dolazio i njegov kolega. Kroz razgovor je sve vreme provejavala njihov stav – „Samo da nam niko ne dira u Jugoslaviju“. Slušajući ih nisam mogao da se otrgnem utisku da počinju da duvaju vetrovi rata.
Moskva kao na traci
Nisam se nadao da ću u Moskvu ponovo stići već nakon godinu dana. Bio je to sličan aranžman, kao prethodne godine. Ličilo je na studentsku praksu, ali sve je bilo manje formalno. Zvanično smo išli u posetu Institutu MADI (Moskovski avtomobiljno dorožnij institut). Tokom dve sedmice boravka u Moskvi imali smo smeštaj u Domu studenata MADI. Dom se nalazi u blizini samog Instituta na Lenjingradskom prospektu.
Tokom boravka, pored programa koji su nam predvideli domaćini imali smo vremena i za samostalno razgledanje Moskve. Bila je to prilika za nas nekoliko koji smo bili i prethodne godine da evociramo uspomene na te dane. Ako je Moskva iz 1990. godine puno ličila na Moskvu iz 1986. godine, sada to nije bio slučaj. Nikli su mnogobrojni privatni kafići i restorani. Na ulicama je bilo mnogo više automobila. Stege sa kojima se nekada živelo sada su popustile. Lično sam se osećao manje sigurnim nego ranije. Možda je tome doprinosilo i društvo mladih ljudi sa kojima sam boravio. Njima se slobodnije ponašanje nekako podrazumevalo. I lako se može deisti konfliktna situacija.
I ovog puta smo u Moskvu stigli vozom, preko Čopa i Kijeva. Bila je to već viđena tura. Ponovo nas je dočekala Kijevska železnička stanica. Studentski dom u kome smo bili smešteni nalazi se na severo – zapadu u blizini Lenjingradskog prospekta. To je ulica koja se nastavlja na nekadašnju ulicu Gorkog, a kojoj je ponovo vraćen stari naziv Tverska. Prospekt se dalje nastavlja pored gradića Himki i dalje prema aerodromu Šeremetjevo. Pored Lenjingradskog prospekta u blizini Himkija nalazi se spomen obeležje u vidu tenkovskih zapreka. Ono označava mesto do koga su Nemci 1941. godine najbliže prišli centru Moskve. A to je razdaljina od 19 kilometara.
Pored Lenjingradskog prospekta nalaze se sportski tereni dva velika moskovska sportska kluba, Dinama i CSKA. Setih se da sam 1985. godine u dvorani CSKA gledao utakmicu između CSKA i zagrebačke Cibone. Cibona, koja je pobedila sa dva koša razlike, je u to vreme bila prvak Evrope i u njoj je igrao Dražen Petrović. Dejan Srđević i ja smo navijali za Cibonu, a Vesko, Sloba, Rade i Ljubiša za CSKA.
Lenjingradski prospekt počinje od Beloruske železničke stanice. Stanica se nalazi na obodu moskovskog reona Presnja. Na trgu Tverska zastava, ispred stanice nalazi se spomenik Maksimu Gorkom. Ovo je kraj u kome su radnici 1905. godine podigli neuspešnu revoluciju. U spomen na nju kraj je dobio epitet Crvena Presnja. U njoj se nalazi i jedno od glavnih moskovskih grobalja – Vagankovskoje. Tek iz sadašnje perspektive može da se vidi koliko sam toga propustio da vidim u Moskvi. Naravno, sve nadajući se da će biti vremena.
Svaki boravak u Moskvi neizostavno podrazumeva posetu onim najvažnijim kulturno – istorijskim mestima. Međutim, svaki novi boravak je i prilika da se upozna nešto novo. Tokom ovog boravka to su bili „Vernisaž“ i jezero u okolini Moskve na kome MADI ima svoj centar za odmor. Vernisaž je u to vreme bio začetak svojevrsne buvlje pijace u Moskvi. Nalazi se u reonu Izmailovo na severo – istoku grada i deo je tzv. Kremlja u Izmailovu. Kremlj je veliki kulturno – zabavni kompleks u kome se prepliće atmosfera proteklih vekova Moskve. U sklopu toga Vernisaž je najveća, svetski poznat sajam proizvoda iz različitih oblasti umetnosti. Celine koje čine Vernisaž su: antikvarna pijaca, park ikona, trgovina vojne opreme, buvljak, zanatski radovi i ruski suveniri.
U vreme kada smo mi posetili vernisaž on je tek počinjao sa radom. Faktički se nalazio na ledini. Uglavnom su se prodavale slike, suveniri i vojna oprema. Veoma su bile popularne vojničke šapke i šubare.
Ono što je takođe bilo novo za mene je i poseta Kljazminskom vodohranilišću. Na kome MADI ima centar za odmor. Do centra smo išli brodovima. A tamo nas je čekao celodnevni odmor, kupanje, sportske aktivnosti. Nisu izostali ni hrana ni piće. Inače ovo jezero je formirano na ušću reke Kljazme u reku Moskvu.
Na kraju treba pomenuti i posetu restoranu „Piloti“ gde su nam domaćini priredili zaista divno veče uz muziku i bogatu trpezu. Nekoliko dana po našem odlasku iz Moskve pokušan je državni udar i smenjivanje tadašnjeg predsednika Gorbačova. Slamanje puča faktički je značilo kraj Sovjetskog Saveza. Jer su pored pribaltičkih republika i neke druge republike, pre svega Ukrajina, proglasile nezavisnost.
Oproštaj sa SSSR
U Moskvu se vratih posle dva meseca. Spolja je delovalo sve isto. A sve je bilo drugačije. Ovaj boravak bi se mogao okarakterisati kao službena poseta Institutu MADI. Putovali smo Zvonko Jugović, Žiko Karović, Sreten Dragutinović i ja. Zvonko i ja smo putovali pravo za Moskvu. Dok su se Žiko i Sreten iz Kijeva uputili u Aluštu na Krimu. Gde su trebali da učestvuju u radu stručne konferencije na temu fizičke kulture.
Na Kijevskoj železničkoj stanici dočekala nas je delegacija MADI na čelu sa zamenikom rektora. Službenim automobilima su nas odveli u isti onaj studentski dom u kome smo boravili u avgustu. Bili su pomalo iznenađeni što smo došlo samo nas dvojica. Uveče su nas izveli na večeru u jedan restoran u blizini Instituta.
U samo dva meseca život se u Sovjetskom Savezu drastično promenio. Postale su vidljive sve promene, koje su u prethodnom periodu pomalo bile skrivene. Sve ono što je do juče bilo gotovo nemoguće sada je postalo stvarnost. Skoro preko noći se razmahao privatni sektor. Počelo se trgovati svim i svačim. Na crnom tržištu se pojavila i tzv. „crvena živa“. Za koju se tvrdilo da je ključni sastojak nuklearnog oružja. Vrlo brzo će se pokazati da se radi o velikoj prevari. Ali „preduzetnici“ koji su sada počeli da vode glavnu reč videli su u tome šansu za veliku zaradu. Naravno najviše se trgovalo robom široke potrošnje, koja dolazi sa zapada. Jer je običnim građanima to najviše nedostajalo. Takođe, veliki biznis su postali restorani, kakvih ranije u Moskvi nije bilo. Činilo mi se da su u poslednja dva meseca nikli kao pečurke posle kiše.
Dok smo čekali da Sreten i Žiko stignu sa Krima obilazili smo MADI. Posetili smo nekoliko laboratorija i razgovarali sa kolegama. Zanimljivo je da su ovde napravili prilično veliki iskorak u smislu korišćenja savremene računarske opreme. Imali smo priliku da vidimo 3D skener. Ali i CAD programe koji se koriste za projektovanje puteva. Posebno su interesantna bila istraživanja na planu dobijanja građevinskih materijala od zgure, pepela i drugih otpadnih materijala.
Nažalost tokom obilaska MADI imali smo i jedan neprijatan susret sa starijim profesorom. U to vreme su bile krenule borbe po Hrvatskoj, koja je 25. juna proglasila nezavisnost. Interesujući se za dešavanja u Jugoslaviji u jednom trenutku je podigao kažiprst i mrdajući njime rekao. „Vi ne smete ni prstom da taknete Dubrovnik“. Bili smo pomalo zatečeni. Obilazak MADI se nastavio i kada su stigli Sreten i Žiko. Ali smo malo više vremena provodili u obilasku Moskve. Uveče smo obično odlazili u neki restoran. Što sada više nije bio problem s obzirom na njihov broj. Jedno veče smo otišli na večeru u hotel „Moskva“, koji se danas naziva „Četiri godišnja doba“. Međutim, tamo je još uvek važilo pravilo da se mora podmititi livrejisani portir na ulazu. Nekada je za to trebalo izdvojiti 2 – 3 rublje sada je cena bila 25 rubalja.
Jedno popodne su nas kolege odvele u svoju privatnu firmu. Magacin je bio pun japanskih frižidera i televizora. Za nas je ostala zagonetka, ko je svu tu robu uvezao i kako su relativno siromašni sovjetski građani mogli da je kupe. Kasnije ću čuti da su građani za ovu robu uglavnom davali privatizacione vaučere. Tako da nije iznenađujuće kako su „uticajni“ i „preduzimljivi“ drugovi ubrzo postali vlasnici velikih fabrika.
Tu ćemo isprobati rusku banju, masažu i kupanje u hladnoj vodi. Pošto naši domaćini nisu mogli da se dogovore oko restorana na kraju smo ručali u samoj firmi. Bilo je tu sušene i ribe iz konzervi. A to u Rusiji nikada ne može da bude pogrešan izbor. U Moskvi smo boravili u drugoj polovini oktobra pa se setih da je kolegi Rubenu Asratjanu 20. oktobra rođendan. Ne pamtim da je nekada kiša padala kao te večeri. Ulice su bukvalno bile pod vodom.
Kod Rubena sam upoznao njegovu majku i brata. Majka mu je lekar, a brat doktor fizike. Iznenadio sam se koliko slabo poznaju stanje u Jugoslaviji. Rubenov otac je bio Jermenin, doktor biologije i akademik Akademije nauka Jermenije. Inače kao dete je preživeo pogrom koji su Turci izvršili nad Jermenima 1915. godine.
Tokom boravka u Moskvi počela su ratna dejstva na teritoriji Hrvatske. Najveće borbe su se vodile oko Vukovara. Bio sam u Domu naučno tehničke knjige sa radija je dopirao glas spikera koji je obaveštavao o ratu u Jugoslaviji. Odmah sam otišao u telefonsku govornicu i pozvao kuću. Moji su o dešavanjima kod nas znali manje nego svet.
Povratak u Moskvu nije slutio da će proći više od tri decenije, a je se još uvek nadam da ću ponovo videti Moskvu. Napuštali smo Moskvu koja više nije ličila na onu u koju smo stigli samo desetak dana ranije. Sve to je najavljivalo velike promene koje će se desiti na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Oproštaj sa Sovjetskim Savezom završio se povlasticom koju smo nas četvorica Jugoslovena dobili na stanici u Čopu. Neposredno pre stizanja na ovaj pogranični grad Sreten je zaštitio domaćicu vagona od jednog siledžije. Kada se voz zaustavio u stanici pogranična policija je obavestila putnike da ne napuštaju vagone. Izuzetak smo bila nas četvorica.
Prošla je trideset i jedna godina od mog poslednjeg boravka u Moskvi. Deveta decenija prošlog veka donele su ogromne promene i Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu. Obe države su prestale da postoje. Na njihovim razvalinama nastala je 21 nova država. Svi su se nadali da će im to doneti blagostanje. Da li se to desilo verovatno svako od nas ima svoje mišljenje. Pokušavajući da se setim boravaka u Moskvi konsultovao sam današnje karte. Ali mnogih ulica, koje su mi bile znane više nema. Novo doba je donelo da su promenjena imena. Uglavnom su vraćena ona stara imena iz doba carske Rusije. Bio je to svojevrstan lament nad nekom umišljenom sjajnom prošlošću. Moguće da je ona bila sjajna, ali pitanje koliko je ljudi uživalo u tom sjaju. Prema fotografijama i filmskim snimcima nova moderna zdanja su promenila vizuru ruske prestonice. Ne ostaje ništa drugo nego se lično uveriti, šta se promenilo za tri decenije.