YU LETOVANJA
Оsamdesete su donele neke nove izazove, kada su u pitanju putovanja, a posebno letovanja. Ipak pokazaće se da letovanja i nije bilo previše. Jer, pored toga što će ova decenijа doneti i letovanja van zemlje biće tu i nekih putovanja, koja nisu bila letovanja u klasičnom smislu. A biće tu i tri godine koje ću provesti letujući u Čačku.
Letovanje sa idejom
Prethodne zime kupih auto i jedva sam čekao da dođe leto i da se otisnem na put. Međutim, zbog obaveza na poslu nisam mogao da se dogovaram sa potencijalnim saputnicima. Zato, kao i prethodne godine letobvanje započeh u Čačku.
U to vreme u Čačku sam se najviše družio sa Racom Žunjićem. Dok smo stajali na našoj kapiji predložih mu da odem par dana na more. Pomenu probleme sa finansijama na šta sam ja imao spreman odgovor, bolje rečeno predlog. U to vreme par naših prijatelja se nalazilo na moru i moja ideja je bila da pokušamo da ih nađemo i eventualno „ogrebemo“ za spavanje ili bar klopu.
Časkom smo isplanirali
On je inače bio planirao da na more ide sa tadašnjom devojkom Dušicom, ali njeni roditelji nisu bili saglasni sa tim. Pošto sam kao opciju pomenuo i svraćanje kod nje u Prčanj on se konačno prelomi i saglasi sa putovanjem. Jer pokazaće se da to i nije bilo letovanje u pravom smislu te reči.
Već posle sat ipo bili smo u kolima i jezdili put Užica. Bilo je to vreme nestašice goriva. pokazaće se najviše u Srbiji. Jer ni u BiH, Hrvatskoj ni u Crnoj Gori nismo imali problema sa točenjem. Krenuli smo sa pola rezervoara, sve nadajući nse da ćemo negde usput uspeti da napunimo rezervoar. Za to nam se prilika pružila već u Požegi, valjda je tada još uvek u nazivu imala onaj atribut Užička. Na pumpi pored hotela stadosmo u red, sačekasmo jedno pola sata na točenje i mogli smo da nastavimo putovanje. Odredište nam je bilo Sarajevo, gde sam nameravo da svratim kod mog komandira iz Nedžarića, Milana Stanimirovića. Put nas je vodio preko Kremne, Višegrada do Ustiprače, gde se skretalo prema Rogatici i dalje preko Romanije ka Sarajevu.
Neke nove staze
Prethodni put sam ovuda prolazio još 1977. godine kada sam posle diplomiranja išao na more. Tada su u saobraćaj puštene dve deonice puta, od Bele zemlje preko Šljivovice do Kremne i od Ljubogošta do Sarajeva. Najlošiji deo puta je bio od Višegrada do Ustiprače sa prelaženjem sa jedne strane Drine na drugu i većim brojem neosvetljenih tunela, sa vodom koja je kapala sa tavanica i rupama u kolovozu. Na Romaniji nas uhvati kiša, što je za mene kao relativno neiskusnog vozača bio priličan izazov.
U Sarajevo smo stigli negde oko šest sati i odmah se uputili na Grbavicu, gde je Milan imao stan. Pozvah ga telefonom i posle njegovih upustava zakucasmo na vrata porodice Stanimirović. Sat dva provedosmo u prijatnom ćaskanju, a Milan i ja popismo po koju čašicu. Kada smo se oprostili sa Stanimirovićima trebalo je odlučiti kuda dalje. Usput smo isplanirali da nas put iz Sarajeva odvede do Zadra, jer smo želeli da obiđemo našeg druga Dragana Erića, koji je tamo služio vojsku.