Category: Blog

Svakodnevno se oko nas nešto dešava. Ponešto zavredi da mu se posveti pažnja. Nažalost “trčanje kroz život” često nas sprečava da iznesemo svoje mišljenje. Ili makar da zabeležimo neke važne lične ili opšte trenutke. Živimo u smutnim vremenima koja zahtevaju da se svaki slobodno misleći čovek o njima odredi. Ili makar iznese stav o onome što se tiče svih nas koji ovde živimo.

Posted on

Sloboda

Jutros se setih Šantićevih stihova – „Bog je dao slobodu, a ne ljudi“. Vreme uglavnom provodim u četiri zida, što kućna, što dvorišna. Društvene mreže i korona su nas u velikoj meri otuđile jedne od drugih. Dolazak visokih tehnologija stvorio je utisak da imamo veliku slobodu. Jer možemo kontaktirati bilo koga sa bilo koga mesta. U hodu, na biciklu ili automobilu. Koji nam je dodatno dao osećanje slobode, o čemu hoću da kažem par reči. Pre svega postaviću pitanje da li uopšte znamo šta je to sloboda. Da li je to pravo da radimo šta hoćemo. Ili je sloboda nešto sasvim drugo. Pitanje slobode je i filosofsko, ali i praktično pitanje. S druge strane sloboda ima pojedinačnu i kolektivnu dimenziju. Bojim se da većina pod slobodom vidi samo tu kolektivnu stranu. I to vrlo pojednostavljeno. Živimo u zemlji koja nije okupirana i tu se na neki način pitanje slobode završava.

Ako smo na ovaj način postigli slobodu, gde smo onda tu mi kao pojedinci. Da li je sloboda onda pravo da radimo šta nam odgovara. Bez obzira da li time na bilo koji način ugrožavamo drugog čoveka. Ako nam je zemlja okupirana onda sigurno nismo slobodni. Šta onda znači kada pojedinac ograniči životni prostor, mogućnost kretanja, mogućnost govora drugom pojedincu. Da li je taj drugi čovek slobodan iako živi u slobodnoj zemlji. Zato nemojmo voditi telefonski razgovor dok prelazimo pešački prelaz. Ali nemojmo ni u automobilu u jednoj ruci držati upravljač, a u drugoj mobilni telefon. Ni jedni ni drugi niste sami na toj ulici. Nije sloboda ne voditi računa o tome. Sloboda je upravo ono suprotno. Poštovanje onih opšte prihvaćenih pravila, koja nas čine jednakim. Čak i onda kada nam se čini da smo sebi nešto uskratili.

Posted on

Put do …

Izreku „Put do pakla je popločan najboljim namerama“ veoma često koristimo. Najčešće je koristimo da bi ukazali da su greške moguće i onda kada želimo najbolje. Nažalost, svest o tome ne utiče da kada nešto planiramo ozbiljnije razmislimo o mogućim posledicama. Pogotovu kada postoji mogućnost da neka pravila budu zloupotrebljena. I to često ne od zlonamernih ljudi. Ako tek takvima pružimo šansu onda posledice mogu da katastrofalne. Nekritički put u „svetlu budućnost“ po pravilu je posut trnjem.

Opet se vraćam obrazovanju. Posebno onom visokoškolskom. Na koje svi gledaju različito. Zaposleni na univerzitetima misle da je sve dobro, samo nema dovoljno para. Posmatrači sa strame vide sijaset problema. Studenti su ambivalentni. Zavisno od interesa sa kojima studiraju i ispunjenih/neispunjenih očekivanja. Vlast puno ne talasa. Dugotrajnim finansiranjem odavno „završenih“ projekata delimično zadovoljava akademsku sredinu. Investicijama u objekte (naučno – tehnološki parkovi, istraživački kampusi, …) pomalo gasi požare. Za sada prilično uspešno, jer univerziteti su prilično pasivni u današnjim društvenim previranjima. A vreme prolazi.

Šta nas koči

Početak tranzicije, nažalost moramo i nju pomenuti, nagoveštavao je bolje dane za visokoškolstvo. Pre svega pružila nam se šansa da ponešto naučimo od onih najboljih. Međutim, stigle su sankcije i kosovska kriza. Sve to se danas olako krivi za stanje ovog vida obrazovanja. Pri tome ne može se zaboraviti i istraživačka delatnost. Namerno ne pominjem nauku. To je vrlo skupa reč i nije pošteno olako je upotrebljavati. Neću mnogo pogrešiti ako kažem da je upitno postojanje nauke na ovim prostorima.

Mnogo se očekivalo od tzv. „Bolonjske deklaracije“. Zbog sankcija bili smo isključeni iz ovog procesa. Kada je Srbija konačno potpisala ovu deklaraciju činilo se da smo konačno „na konju“. Ali izgleda da smo spali „na magarca“. Mi smo Deklaraciju shvatili kao zakon. Tačnije pretočili smo je u odrednice zakona. A takvih odrednica u Deklaraciji de facto nema. Bila ja to naša interpretacija „Bolonje“. Jer se i danas svaka kritika postojećeg stanja odbacuje praznoslovljem – „Tako je po Bolonji“. Pozivajući se na Deklaraciju preuredili smo visokoškolsko obrazovanje. I krenuo je, bar za sada, put bez povratka.

Da bi se ukazalo na sve promašaje treba mnogo prostora. Pokušaću da samo u par rečenica ukažem na jednu dimenziju. Pre nego se krenulo u realizaciju tzv. „Bolonjskog“ koncepta trebalo je prvo rasmisliti šta treba da školuju naši univerziteti? Da li treba školovati stručnjake za praksu ili istraživanje? kakav je odgovor fakulteta na zahteve privrede? Umesto toga dozvoljeno je fakultetima da uvode popularne smerove. I dobili smo da skoro svaki fakultet ima studije menadžmenta. A danas studije informacionih tehnologija. Odgovor na pitanje, da li je to sve bilo utemeljeno i realizovano na realnim osnovama opet zahteva prostor.

Na kraju ...

Stidljivo napomenuh da visokoškolsko obrazovanje ne može da se odvoji od naučno istraživačke delatnosti. Pogotovu što su jedno drugim uslovljeni. Prosto, ne može se postati nastavnik na fakultetu ako nemaš tzv. naučno istraživačke reference. Ako pogledamo visokoškolske ustanove mogu se dva nivoa provere ispunjenosti uslova za bavljenje navedenim delatnostima. Jedan se tiče univerziteta/fakulteta u dualnom svojstvu. kao obrazovne i kao naučno istraživačke ustanove. Taj postupak se naziva akreditacija. Posle početnih peripetija naredni ciklusi su de facto postali rutina. Bude tu i tamo poneki akt o upozorenju da nešto nije dobro. Onda se to dotera i sve bude u redu. A kada bi se pažljivo zavirilo u knjige poredmeta, a posebno nastavnika moglo bi se videti svašta. Mnogi nastavnici nisu uopšte kompetentni za oblasti iz kojih predaju predmete. To postavlja pitanje kompetentnosti članova komisija za akreditaciju.

Ovo posebno važi za studijske programe koji su na pojedinim fakultetima otvarani, jer se radi o popularnim strukama. Treba napomenuti još jednu posledicu ovog pristupa radu fakulteta. Zahvaljujući tome imamo situacije da na istom univerzitetu više istih fakulteta. A o istim studijskim programima ne treba ni govoriti. O samostalnosti fakulteta unutar univerziteta ne treba trošiti reči.

Sličnu situaciju imamo i u okviru naučno istraživačke delatnosti. Tražeći način za objektivizaciju vrednovanja rezultata istraživačkog rada otišlo se u drugu krajnost. posedovanje radova u časopisima sa tzv. Sci liste je apsolutizovano u odnosu na sve druge kriterijume. U takvim uslovima komisije za izbor nastavnika i ocenu doktorskih disertacija imaju gotovo ceremonijalni značaj. Posledica toga je da nastavnici na mnogim fakultetima iz zvanja u zvanje prelaze gotovo po automatizmu. Jer imaju dovoljan broj radova u časopisima na Sci listi za izbor u sledeće zvanje. Ako doktorand ima objavljen potreban radova u istim takvim časopisima komisija što se tiče doktorata može i da zažmuri.

Put u ćorsokak

Pokušah da ukažem samo na neke probleme visokog školstva, kao mesta obrazovanja i istraživanja. Moguće je da se dobar broj, ne usuđujem se da kažem većina, nastavnika sa fakulteta neće baš da se složi sa mnom. Ne mislim da sam spasao dušu ovim što sam napisao. Jednostavno morao sam da napišem.

Posted on

Neka visi Pedro

Greške su sastavni deo života. Često se može čuti – „Ljudski je grešiti“. Ta pomalo samarićanska misao ne daje nam za pravo da opraštamo svaku grešku. Pogotovu što olako prelaženje preko grešaka može značiti njihovo ponavljanje. Još jedna misao govori o greškama – „Bolje sprečiti nego lečiti“. Gledano sa stanovišta uzroka i posledica sigurno je da treba težiti ovom stavu. Jer traženje krivca može sa sobom da donese novu grešku. Ako umesto na stvarnog krivca prst uperimo u nevinog. U postupku „Neka visi Pedro“ često vidimo spsonosno rešenje. Bez obzira što to predstavlja izraz nemoći da se prevaziđe nastalo stanje. Kada nismo sposobni da utvrdimo krivicu lako se možemo odlučiti da krivca nađemo po svaku cenu.

Takav pristup po pravilu odgovara stvarnim krivcima. Ne samo što će se naći vinovnik za trenutno stanje. Već i za sva slična stanja u budućnosti. Nažalost Pedro iz izreke je obično čovek sa dna, bez zaštite. Kome je lako prišiti krivicu. A oni stvarni krivci će uvek ima opravdanje. Možda će se braniti, kako nisu znali, kako je sve rađeno mimo njih.

Posted on

Krivica

Gotovo svaki dan pojavi se poneki tekst o slabostima domaćeg obrazovanja. I to na svim nivoima. Vlast, uglavnom reaguje tako da krivicu svaljuje na prethodnu vlast i tako u krug. Kao da se nalazimo u požorištu u kome se igra Pirandelova drama „Šest lica traži pisca“. Valjda je svakome jasno da je stanje u našem obrazovanju alarmantno. I to ne od juče ili prekjuče. Trajanje tog stanja se već meri decenijama. Traženje krivca bojim se da je jalov posao. I neće nas približiti rešenju problema. Ako rešenje uopšte postoji. Mislim na rešenje koje će biti racionalno i koje će doneti boljitak u relativno kratkom roku. Pogotovu što nalaženje krivca neće značiti i automatsko poboljšanje stanja u obrazovanju. Moram da napomenem da ovaj stav ne znači da ne treba ukazati na potencijalnog krivca. I da krivica treba da ostane nesankcionisana.

Ma kako to zvučalo pomirljivo stanje u obrazovanju nije prosta jednačina. Razmeđe vekova donelo je burne tehnološke i sledstveno tome društvene promene. S druge strane došlo je burnih društveno – ekonomskih i političkih promena, koje su suštinski promenile svet. Nažalost obrazovanje je jedan od društvenih segmenata koji je najviše osetljiv na civilizacijske turbulencije. Takođe, intervencije na planu obrazovanja nisu odmah vidljive. Društva, koja nisu istrajna i strpljiva zbog toga često odustaju od potrebnih intervencija.

Gde su problemi?

Jedan od problema obrazovanja je i nesaglasnost između onoga što škole nude i potreba privrede. Ovde se pre svega misli na srednje škole i fakultete. Obrazovanje i privreda, hteli mi to da priznamo ili ne, funkcionišu kao dva odvojena organizma. Kapitalistička privreda, okrenuta profitu, često nema uslova, ali i nije spremna da „popravlja znanje“ zaposlenih. Zbog toga se okreće kadrovima koji već poseduju potrebna znanja. S druge strane školstvo po pravilu ne prati potrebe privrede. Tako da se školuju kadrovi koji privredi nisu potrebni. A i oni koji su na tragu potrebnih znanja najčešće nemaju adekvatna praktična znanja.

Nesaglasnost između školstva i privrede može se ilustrovati na primeru mehatronike. Radi se o struci, o kojoj se priča kao nečemu što je budućnost privrede. Međutim, inženjeri mehatronike ne mogu da polažu za licencu. Jer su svrtani u interdisciplinarnu struku. Reklo bi se – „ni riba ni devojka“. Ni mašinci ni električari ih ne priznaju kao svoje. Fakultete kao da nije briga za to. I dalje se upisuju nove generacije, a stare ostaju nezbrinute. Činjenica je da se vlast u celoj priči ponaša kao nezainteresovana strana. A sve se to plaća iz džepa građana. Naravno plaćaju se i sve posledice koje iz takvog stanja i odnosa proističu. Manje više ovo nisu nepoznate stvari. Ali kao da niko nije zainteresovan da probleme rešava. Izgleda da je obrazovanje Njegošev „tvrd orah“. „Ne slomi ga, al zube polomi“. Bolje je tražiti krivca, nego rešenje.

Posted on

Vreme i mi

Ostalo je par sati do mog ulaska u osmu deceniju života. Nekada su mi ove godine bile tako daleke. Činilo mi se da je sve vreme ovoga sveta ispred mene. A onda se sve nekako ubrzalo. I reklo bi se za čas protrčaše, ne samo godine već i decenije. Sretoh danas prijatelja. Pita me kako sam, bavim li se nečim. Pokušah da odgovorim otrcanom frazom, pozivajući se na penziju. Neočekivano doživeh prekor. Moram priznati da nisam bio iskren i da je prekor više bio namenjen toj činjenici. Jer godine i penzija nisu me prebacile na sporedni kolosek. Nastavio sam da budem aktivan. Možda nešto više na nekim poljima koja sam zaobilazio zbog svakodnevnih radnih obaveza. Naravno nisam zapostavio ni struku kojoj sam posvetio ceo radni vek.

Kada sam završio fakultet napravio sam pauzu od pet meseci, pre nego sam počeo da radim. Trčeći kroz struku i život shvatio sam da mi je to bio poslednji bezbrižni period življenja. Kako je vreme odmicalo postajalo mi je sve jasnije da odrednica – poslednji – ima bukvalno značenje. Jer danas, čak i kada bih hteo da iskoristim ovo vreme bez formalnih obaveza ne znam da li bih uspeo. Posle punog radnog veka svako od nas zaslužuje godine predaha i mirnog življenja. A isto tako trebalo bi naći način da akumulirano znanje i iskustvo bude i dalje korišćeno. Pogotovu što se manje više ono i dalje širi.

Vremenski prah

Ma koliko se trudili da iza nas ostanu nekakvi tragovi vreme sve to nekako prekriva. Možda će neke buduće generacije pod naslagama vremenske prašine otkriti tragove našeg postojanja. Možemo se samo nadati da će ti tragovi za njih imati neku vrednost. Biće svedoci našeg postojanja i onoga što smo uradili. A vreme će i dalje biti tamni vilajet u kome će se naći nove generacije. Neumitno će prekrivati njihov trud. Ostavljajući žal za neostvarenim, možda nekom propuštenom šansom.

Posted on

Pitanja

Ovih dana mi se nekako nameće veliki broj pitanja. Postavlja ju ih ljudi iz mog okruženja, postavljaju ih mediji. Ali dosta pitanja sam postavio i lično. Uglavnom sebi. Naravno, pitanja zaslužuju i odgovore. Nažalost živimo u vremenu kada nije lako dati odgovore na svako postavljeno pitanje. A možda neka pitanja i ne zaslužuju odgovor.

Svakako da su za većinu građana najvažnija pitanja koja se tiču svakodnevnog života. Npr. ona koja se tiču cena životnih namirnica, ali i njihove dostupnosti. Što se tiče nestašica, bar u ovom trenutku deluje kao da se prošlost. S druge strane njihova cena je u posednjih godinu dana uglavnom povećanja. Pogotovu roba koje do potrošača dolaze direktno sa njive, povrtnjaka ili voćnjaka. Uglavnom smo navikli da nekih poljoprivrednih proizvoda u ovo vreme ima u izobilju. Zbog povećane ponude dolazilo je do značajnog pada cene. Sada to nije slučaj.

Poslednjih godina sve češće sam na čačanskoj pijaci. To me je podsetilo na detinjstvo kada sam sa majkom obavezno nedeljom išao tamo. Kako i tada i danas odlazak na pijacu ima pomalo i ritualni karakter. pogtovu odlazak tokom vikenda. To je prilika da se sretnu ljudi koje obično, trčeći svakodnevicu, nismo u prilici da vidimo. Pogotovu je lepo sresti prijatelje iz Beograda. Mnogi koji srećem na pijacu dolaze sa željom da sretnu nekog poznatog. Poslednjih nedelja čačanska pijaca je sve „tanja“. Sve je slabiji izbor povrća koje se prodaje. Voće se još nekako drži. Bogami i cene se drže. Inače odavno sam prestao da očekujem povrće iz plodne čačanske kotline. Međutim, ovih dana kao da se smanjio broj tzv. nakupaca. I to nameće neka pitanja. Sačekajmo da prođe vreme. Možda će ono dati odgovor.

Ima i drugih pitanja

Jutros kratko „zakačih“ gostovanje ministarke nauke na RTS. Priča o ulaganjima u nauku, izgradnji tzv. centara izvrsnosti. Reklo bi se već viđeno. Pošto sam čovek iz tog miljea odmah mi se nametnulo nekoliko pitanja. Doduše pre će biti sam se samo podsetio pitanja, koje sam sebi i drugima već postavljao. Kuda ide srpska nauka i istraživanje. Pomalo me je iznenadio komentar u „Politici“ na tu temu. Došao je iz pera narodnog poslanika i jednog od vodećih članova vladajuće stranke. Govori o stvarima na koje sam i sam ukazivao tokom svoje četiri decenije rada. A govorim i danas. Svestan da će se mnogi naljutiti, nauka, a o njoj možemo govoriti liči na „delatnost radi delatnosti“.

Gotovo da nema prenošenja rezultata naučno istraživačkog rada u privredu. U velikoj meri što te domaće privrede i nema. Zato se rezltati tog rada vrednuju na već poznati način. Brojem radova objavljenih u časopisima sa Sci lista. Na taj način nauka počinje da liči na nekakvu sportsku disciplinu. U kojoj se „naučnici“ nadmeću međusobno ko će da ima više Sci radova ili citata. Samo još nedostaju navijači koji će takmičare zdušno da podržavaju.

Posted on

Prozor u svet

Pišem kao nikad ranije. A onda vidim da se sve manje koncentrišem na neka pisanija koja bih želeo da postanu redovna. Np. ovaj tzv. blog. Taman sam se ustalio na periodi od dve sedmice, kad primetih da je prošlo mesec dana od poslednjeg pisanja. Najviše sam se koncentrisao na pisanje u okviru RASIN Portal, nešto manje TIMCA portal. Želeo sam da to bude moj prozor u svet. Jer pisanje podrazumeva da to nekome bude dostupno. A ja se baš nisam proslavio u promovisanju svojih umotvorina. Istina sve vreme tražim način da to promenim. Ali nekako nije išlo. Džaba što sam u porukama svojim prijateljima slao referencu na Portal. Sve je nekako ostajalo u senci.

Juče pokušah da malo promenim taktiku. Umesto svojevrsnih osvrta na Čačak i ono čega više nema na Facebook napisah o tome čime se sada bavim. I stavih adresu RASIN portala. I posećenost Portalu naglo skoči. Samo juče je bilo skoro 100 poseta. Neki od prijatelja su tim mojim pisanijama prepoznali nešto interesantno. Pa se posećivanje Portalu nastavi i danas. Istina ne u istom obimu. Ali osetno više nego ranijih dana i meseci. To mi dade motiv da nastavim sa pisanjem. Naravno trudeći se da to zaista bude intersantno potencijalnim čitaocima. Posebno sa aspekta da to bude i deo njihovih sećanja. Ili će ih podsetiti na vreme, događaje i mesta koje su trkom kroz vreme neopaženo zaboravili.

Pogled koji mi nedostaje

Juče pokušah da malo promenim taktiku. Umesto svojevrsnih osvrta na Čačak i ono čega više nema na Facebook napisah o tome čime se sada bavim. I stavih adresu RASIN portala. I posećenost Portalu naglo skoči. Samo juče je bilo skoro 100 poseta. Neki od prijatelja su tim mojim pisanijama prepoznali nešto interesantno. Pa se posećivanje Portalu nastavi i danas. Istina ne u istom obimu. Ali osetno više nego ranijih dana i meseci. To mi dade motiv da nastavim sa pisanjem. Naravno trudeći se da to zaista bude intersantno potencijalnim čitaocima. Posebno sa aspekta da to bude i deo njihovih sećanja. Ili će ih podsetiti na vreme, događaje i mesta koje su trkom kroz vreme neopaženo zaboravili.

Posted on

Dileme zauvek

Od početka postojanja ovog portala beležim svoja razmišljanja. Ustvari to sam činio i ranije. Ali sam ta razmišljanja objavljivao na WEB stranici Laboratorije za računarsku tehniku. Tematika je i tada i danas vrlo slična. Visokoškolsko obrazovanje i naučno istraživački rad. Mislio sam da tu svojim iskustvom mogu najviše da doprinesem svojim stavovima. A nekako sam tu bio i najslobodniji. Doduše bile su to dileme zauvek. Da li pisati i o stvarima koje interesuje širi krug ljudi. Ali nekako mi se nije ulazilo na teren, koji očekivano vodi ka politici. Možda nisam želeo da budem predmet napada i omalovažavanja. Samo zato što sam se usudio da iznesem kritiku. Nažalost to je samo odraz našeg življenja.

Oni koji su čitali moja razmišljanja o obrazovanju i istraživanju i sami će imati dileme. Jer i tamo sam uglavnom bio kritičan. Ispada da je danas najopasnija stvar biti kritičan. Jer se ljudi lako prepoznaju u tim kritikama. I počinju da te doživljavaju kao neprijatelja. A možda bi mogli da iskorite tu kritiku i postanu bolji. Ali to već spada u pitanje ljudske naravi.

O naravi

Kad sma već pomenuo ljudsku narav, možda nije loše nju iskoristiti kao paravan za kritiku. Jer mnoge loše stvari oko nas možemo da podvedemo pod plašt naravi. Tačnije posledicu ljudske naravi. Pri tome ne mislim o naravi kao genetskoj kategoriji. Već naravi kao stečenoj društvenoj pojavi. Koja se svakodnevno manifestuje u svakodnevnom životu. Ponekad mi se čini da sam umislio da je u poslednje tri decenije došlo do velike promene u ponašanju ljudi. Da je nekako postalo važno – „Ko nije za sebe, nije ni za drugoga“. Pokušavam sebe da ubedim da je to uvek postojalo. Da je možda bilo potsnuto u nekom drugom vremenu. Ali me svakodnevica po pravilu demantuje. Samo jutros dva puta doživeh manifestaciju takvog ponašanja. Bojim da je previše da bi bilo slučajno.

Mogao bih opisati pomenute događaje. Ali u njima nema ništa novo, što već nije viđeno kao obrazac ponašanja. Zato i ostaju nove dileme. Da li smo do krajnih granica postali nekritični. Ili mislimo da smo sami na ovom svetu.

Posted on

Vreme

Jedan naš profesor, koji je stekao zvanje magistra pod stare dane, kao moto svog rada stavio je sledeće reči. „Ni predveče nije kasno stići“. A ima i onaj vic o Lali i njegovom odgovoru na komentar da mu je važna kućna prostorija daleko. „Ko krene na vreme stići će“. U oba slučaja vreme je odrednica koje stvara nedoumice. Čini mi se da danas kao nikad pre govorimo da nam nedostaje vremena. Ako pokušamo da utvrdimo da li se radi o zbilji ili našoj uobrazilji naći ćemo se pred filosofskim izazovom. Sigurno je da je vreme isto. Samo izgleda da mi želimo da u tom istom vremenu uradimo više stvari. Ili se to od nas traži.

A možda su u pitanju mnoge stvari koje nam hteli mi to ili ne odvlače pažnju, npr. Internet. Kad to kažem pomislim na društvene mreže, gledanje serija, sportskih događaja i čitanje medijskih portala. Tzv. digitalna transformacija, ne pandemija su promovisali „rad od kuće“. Čini lo nam se da ćemo dobiti na vremenu, jer ne moramo da putujemo do posla. A svi znamo kako to može da bude dugo u velikim gradovima. Nismo ni primetili da smo možda počeli duže da spavamo. Češće da se odmaramo. A onda je radni dan počeo da traje duže. A vremena za sebe i bližnje bivalo je sve manje. Mnogi su se zbog toga uželeli rada u prostorijama firme.

Šlag na torti

Nedostatak vremena pokušavamo da nadoknadino letovanjima, zimоvanjima, putovanjima i produženim vikendima. Jer nam se čini da ako sad to ne iskoristimo, kasnije neće biti vremena. Pa se i trenuci odmora i reklo bi se uživanja pretvaraju u trku sa vremenom. Pošto želimo da što više doživimo, često da bi to predstavili okruženju, na posao se vraćamo umorni. I krug se zatvara. Naporna radna sedmica traži predah. Koji se opet svodi na vožnju do odredišta, aktivnosti radi aktivnosti i posle svega čuvenu rečenicu. nemam vremena, ništa ne stižem.

Posted on

Merenje

Ovih dana sam u prilici da često čujem tvrdnje da nam deca ne znaju matematiku i to ona osnovna znanja. Uzroci se najčešće nalaze u nekompetentnim nastavnicima. Možda je to trenutno najlakše, jer smo zatrpani informacijama o malom broju studenata na nastavničkim fakultetima. Evidentan je nedostatak nastavnika matematike, fizike, ali i nastavnika za drug predmete. To nas zaista vodi u situaciju da često imamo nastavnike koji nisu formalno kompetentni za ono što predaju. Ima i onih koji probleme neznanja vide i na drugačiji način. Npr. veliki upliv tehnologije. Npr. korišćenje kalkulatora, čak i za osnovne računske radnje. O korišćenju gotovih programa za rešavanje matematičkih zadataka da i ne govorimo. Jednostavno cilj je doći do rezultata. Da li đak ili student znaju na koji se način do njega dolazi česti i nije važno.

Pokušavajući da stanja u društvu objektiviziramo, pa time i nivo stečenog znanja došlo se do spasonosnog rešenja. A to je merenje svega i svačega. Tačnije pokušaja da se sve izrazi kroz brojke. Neko će primetiti da je ocena uvek bila merilo znanja. Međutim, način na koji se dolazi do konačne ocene i te kako je promenjen. Neko se setio da konačna ocena treba da bude srednja vrednost svih do tada dobijenih ocena. Misleći na period u kome se vrši ocenjivanje znanja. Sistem je veoma jednostavan i lak. Ali da li i objektivan i pravičan. Jer čovek nije mašina da uvek funkcioniše na isti način. Postoji čitav niz situacija u kojima čovek ne može da iskaže svoj puni potencijal. Bolest, problemi u najbližem okruženju i slično unose šum u naše ponašanje. Pa time i u saznajni proces. Koji se završava proverom stečenog znanja i ocenjivanjem.

Postoji li rešenje?

Znam da sam uplovio u jednu gotovo nemoguću misiju. U kojoj sa jedne strane imamo uzroke koji su doveli do ovakvog stanja. A sa druge strane stoje posledice. Kojih ponekad baš i nismo svesni. Najveća posledica metrike koja je zavladala u našem sistemu vrednosti je pretvaranje škole u takmičenje. Uvođenje „titula“, kao što su đak generacije, najbolji u ovome ili onome promenili su smisao škole. Škola je izgubila svoj osnovni smisao, mesta gde se stiče znanje. Takmičenje se prenelo i na viši nivo, tj. takmičenje škola. Posledica je da se manje pažnje posvećuje deci, koja poseduju vanredne sposobnosti, ali ne i takmičarske. Ovaj talas lažnog elitizma se prenosi kroz sve nivoe obrazovanja. Koji se na prvi pogled završava na univerzitetima. Svođenje procesa vrednovanja znanja na statističke metode u velikoj meri je devalvirala ulogu nastavnika. Na prvi pogled njima je lakše, jer je matematika neumoljiva.

Dovoljna da bude alibi pred nezadovoljnim đacima, a pogotovu roditeljima. Svest o oceni i načinu njenog sticanja navodi đake na traženje alternativnih pristupa u procesu verifikovanja znanja. Pogovu danas, kada se to najčešće vrši pismenim putem. Današnji proces obrazovanja i „merenja“ znanja prati još jedan paradoks. Univerzitetski nastavnici nedostatak znanja kod svojih studenata objašnjavaju nekompetentnim nastavnicima na nižim nivoima obrazovanja. Pri tome ne objašnjavaju kako na prijemnim ispitima nisu otkrili nedostatke tog znanja. Možda je razlog što rezultati prijemnog često nisu rezultat znanja iz srednje škole. Već namenske skupe pripreme za taj ispit. Uz nekako prećutno razmišljanje da će se faktičko neznanje nadoknaditi kasnije. Danas je normalna pojava da teške fakultete iz prirodnih i tehničkih nauka upisuju đaci sa društvenog smera gimnazije ili čak ekonomske škole. Kao što se vidi problem je krajnje složen. Pogotovu što se ne može posmatrati izvan opštih društvenih kretanja.