Ovaj tekst posvećujem svim istraživačima i zaposlenim u Institutu „Mihajlo Pupin“ u Beogradu koji su svojim radom učinili da naša zemlja ima svoje mesto u istoriji računarastva.
U Čačku, 20. januara 2018. godine
Više od trideset godina moj svakodnevni život počinje i završava se pored računara. Otprilike, toliko imam svoj vlastiti računar iz čuvene familije „IBM PC“ računara. Ako tome dodam da sam na radnom stolu u Institutu „Mihajlo Pupin“ negde od 1981. godine imao terminal računara DEC PDP – 11/45, a kasnije i IBM PC računar onda se moj život duže od 40 godina odvija pored računara.
S druge strane moj prvi posao u Institutu bio je vezan za proširenje sistema CER – 12. Kao što se vidi sa slike da bi se to moglo uraditi bilo je potrebno „uvući“ se u sam računara. Otuda deo svog života, naravno onog radnog proveo sam i u računaru. I zato sam kasnije kao nastavnik na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku s pravom mogao da se generacijama studenata predstavim kao neko ko je deo svog života proveo „pored i u računaru“.
Tekst na ovu temu počeo sam da pišem na stranicama portala Laboratorije za računarsku tehniku Fakulteta tehničkih nauka u Čačku. Da se tekst ne duplirao ovde ću dati link na tu stranicu (Život u, i pored računara). A ovde ću se potruditi da detaljnije prikažem taj život.
Ovako je počelo
Dok sam studirao računari me nisu nešto privlačili. Tačnije rečeno nisam previše ni razmišljao čime ću se baviti kad završim Fakultet. A onda će se sve promeniti i računarstvo će postati moj život. Vrlo brzo će izgledati kao da sam taj posao sanjao celog života. Neodlučnost u pogledu struke kojom ću se baviti učinila je da po diplomiranju ne krenem odmah sa traženjem posla. Na traženje posla je uticala porodična finansijska situacija. Računarstvo će konačno postai ono što mi je danas prvog decembarskog dana 1977. godine. Tog dana sam se po snegom pokrivenim ulicama uspeo uz Zvezdarsko brdo. I zakoračio u Institut “Mihajlo Pupin”. Interesantno je da je na centralnoj zgradi tada stajalo naziv – Institut “Mihailo Pupin”. Tek koju godinu kasnije “i” će biti zamenjeno sa “j” da bi se ispisalo pravo ime velikog naučnika.
Pre zaposlenja u Institutu imao sam mogućnosti da se zaposlim u nekim drugim institucijama. Kao prvo u kompaniji “Sloboda” u rodnom Čačku. Što je nekako bilo unapred bilo određeno, jer su to od mene očekivali moji roditelji. Ali kao što rekoh, nešto me je teralo da čekam. Posle diplomiranja, mesec dana sam proveo na moru i konačno se obreo u Čačku. Beogradu sam se vratio početkom septembra sa motivom učenja engleskog jezika. Pokušao sam da nađem novi stan, ali sam ipak ostao kod mojih tetka Jele i čika Milivoja u Braće Nedića 13. Časovi na Institutu za strane jezike su bili utorkom i četvrtkom u večernjim časovima. Zbog toga sam u Beograd dolazio ponedeljkom, a vraćao se petkom.
Te jeseni gotovo svakodnevno poneko od kolega je diplomirao. Tradicionalno taj čin se obeležavao, makar pićem u restoranu “Domovina”. Nažalost te kafane više nema. “Orašac” koji ju je zamenio za mene nije nikad nije postao ono što je bila “Domovina”.
Odluka
Kroz razgovore sa novopečenim inženjerima saznajem za njihove namere u pogledu zaposlenja. Većina je razmišljala o Vojnotehničkom institutu. Ima i onih koji gledaju ka PTT. A poneko se odlučio za povratak u zavičaj. Pošto je to bilo vreme velike Jugoslavije ima i onih koji su zaposlenje potražili na nepoznatom terenu. Počinjem i ja da razmišljam o zaposlenju.
Obraćam se pokojnom profesoru Slavoljubu Marjanoviću – Caji, koji me odvodi u Institut „Mihajlo Pupin“. Prvo u OOUR Merenje i regulacije, a potom u OOUR Računska tehnika. Da li intuitivno ili mе je razgovor sa Dejanom Živkovićem privukao, donosim sudbinsku odluku. Čekam informaciju da je raspisan konkurs i nastavljam pređašnji život. Malo je falilo da se konkurs završi bez moje prijave. Ali stvar spašava gotovo svakodnevno svraćanje u „Domovinu“.
I ponovni susret sa Dejanom Živkovićem i Cajom. Dejan me lakonski upita – „Je si li konkurisao?“. A konkurs se završavao za par dana. Odigrao sam „na prvu loptu“, krenuo u Čačak i prikupio potrebna dokumenta.
Konkurisao sam poslednjeg dana. Posle toga su stvari krenule svojim tokom. Primljen sam i u četvrtak 1. decembra 1977. godine po snegu sam stigao na svoj prvi radni dan. O događajima vezanim sa konkurisanje i kasnijih 13 godina rada u Institutu detaljno sam pisao u posebnom tekstu. Nadam se da će i on jednoga dana postati javno dostupan.