Nisam pisao puna dva meseca. Nije da nisam imao ideja, ali sam sebi počeo da postavljam mnogo pitanja. Pre svega da li ima smisla pisati o nečemu na šta nemaš uticaja. Ili o nečemo što neće doprti do onih koji bi to trebalo da čuju. Nažalost iskustvo, a izgleda i znanje danas nisu previše na ceni. Jer živi se od danas do sutra. A tu onda dominira ona čuvena uzrečica – „Neće valjda“. Zato me je juče u pozitivnom smislu dojmilo razmišljanje o budućnosti mlađeg kolege. Malo je onih koji tako razmišljaju ili bar javno o tome pričaju. Činjenica je da su neke struke danas na ceni. Najčešće su to zanimanja iz onog što se popularno naziva IT sektor. Zahvaljujući tome plate su dostigle do sada nezamislive nivoe na ovim prostorima. Nažalost imam utisak da malo današnjih poslenika u ovoj oblasti razmišlja do kada će tako biti.
Pripadam generaciji koja je delovala u ovoj oblasti, tačnije računarstvu i pre tehnološkog buma s kraja sedamdesetih godina prošlog veka. Spajala nas je misao da se razviju računari koji će olakšati život čoveku. Bilo je tu razmišljanja i o veštačkoj inteligenciji. Naravno išlo se i do nivoa kako učiniti da računar zameni čoveka. Ali treba reći da je sve nekako bilo u okviru realnih potreba. Danas posle više od četiri decenije sve se nekako promenilo. Realne potrebe su nekako ostale u drugom planu. Intenzivna primena računara je čak dobila i negativne kontekste. Pre svega u činjenici da je umesto da računar bude čovekov sluga – čovek postao gotovo „rob“ računara. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da ujutru prvo sedamo za računar ili mobilni telefon, koji je de facto računar, ne ispuštamo iz ruku ni na pešačkom prelazu.
Sigurno je da su računari omogućili skoro dramatične promene u ljudskim životima. Ali se postavlja pitanje da li je sve to i zaista donelo dobrobit čovečanstvu. Globalna povezanost računara putem Interneta donela je jednu važnu dimenziju u naše delovanje. A to je pre svega trenutnost, kad su u pitanju finansijske transakcije, prenos informacija, itd. Ali, kao da ne primećujemo „bočne efekte“ takvog pristupa. Slanjem informacija u vreme, kada to nije ni vaspitano ni opravdano stvara se utisak da pojedinci rade 27/7. Iako u suštini svoj posao ne obavljaju u vreme kada je to normalno po svim merilima. Takođe, tekovine računarske ere se primenjuju za sve i svašta. Čak se to predstavlja kao nekakav veliki naučni doprinos. A iza svega se ipak krije samo ono što često nazivamo – opsena prostote.
Znam da ni ove reči neće dopreti daleko iako su upućene preko Interneta. Jer niko neće da se odrekne onoga što mu daje pravo da se ravnja sa drugima. Jer živimo u vremenu kad nam se mnogo toga dešava po pesnikovom – „Reče mi jedan čovek, na jednom mestu, …“. Moglo bi se ovde postaviti još mnogo pitanja, koja na prvi pogled čak i nemaju mnogo veze sa računarskim dobom. Ali sve mi to nekako liči na „ispravljanje krivih Drina“. Verovatno treba da dobro lupimo glavom o zid da bi možda stavili prst na čelo. Ovako ćemo biti samo nemi posmatrači događaja.