LJUBLJANA

Moji boravci u Ljubljani bili su u početku vezani za posetu Sajmu elektronike, koji se tradicionalno održavao početkom oktobra na Ljubljanskom sajmu – Gospodarskom rastavišču. Ako znemarim kratko zadržavanje u dvorištu Elektrotehničkog fakulteta u Ljubljani, prilikom odlaska na Elektrijadu, prvi put sam u glavnom gradu Slovenije bio u oktobru 1977. godine. već sam bio diplomirani inženjer elektrotehnike, kada se moje novo društvo sa kojim sam počeo da se družim tokom odlazaka na Elektrijadu odlučilo da odemo na jedan dan do Ljubljane i posetimo Sajam elektronike.

Posle više od četiri decenije sećam se da smo putovali Smiljac, Jeca, Vesna Nikolić. Ostalih se ne sećam sa sigurnošću. Putovali smo vozom – jednu noć do Ljubljane, a sledeću noć nazad u Beograd. Sećam se da smo se Smiljac i ja popeli na Ljubljanski grad. A da smo birajući između restorana „Šestica“ i picerije „Pod lipo“ izabrali piceriju. Čini mi se da smo posetili i poslastičarnicu u hotelu „Slon“.

Promenih mišljenje

Ponovni susret sa Ljubljanom se desio već posle godinu dana. Ovoga puta sam putovao službeno, kao saradnik Instituta “Mihajlo Pupin”. Putovanje je opet bilo jednodnevno i to ponovo vozom. Trebalo je da preuzmem računar Iskra Data 1680 u fabrici “Iskra” u Kranju. Formalno sam putovao u Kranj, ali sam najviše vremena proveo u Ljubljani. Posao sam trebalo da obavim 25. decembra 1978. godine. Dakle na katolički Božić. Kolega Vesko Potić mi je na polasku rekao da to što treba da prezuzmem može da stane pod mišku. Pošto nije bilo karti za avion odlučeno je da putujem spavaćim kolima. Ali sekretarica me je obavestila da nema karata ni za njih, tako da sam put Ljubljane krenuo u I razredu. Biće to jedno od mojih najuzbudljivijih putovanja.

Na železničkoj u Ljubljani saznajem zašto nije bilo mesta u spavaćim kolima. Njima je za Ljubljanu putovao, tada visoki partijski funkcioner Stane Dolanc. Dok on nije ušao u automobil koji ga je čekao na peronu ostali putnici nisu mogli da napuste voz. Pre odlaska za Kranj svraćam u filijalu “Beobanke” preko puta Cankarjevog doma, da bih prijateljici moje gazdarice, tetka Jele predao poklone. Boravak u Sloveniji promeniće mi nekako neiskustveno mišljenje o Slovencima.

Kada sam stigao u Kranj ispostaviće se da sam došao na pogrešno mesto, tačnije drugu fabriku iz sistema “Iskra” od one kuda sam se uputio.

Ljubazni portir je zamolio vozača kombija da me poveze do nove “Iskrine” fabrike računskih mašina. Za stolom u ogromnom holu sedela je mlada devojka, kojoj sam se predstavio, nakon čega je ona pozvala da neko dođe po mene. Odveli su me u odeljenje za prijem gostiju i ovde počinju za mene prijatno iznenađujući događaji.

Kako je svet mali

Tu sam zatekao neke poznate ljude, pre svega Rada Vesovića, čuvenog urednika studentskih novina na ETF u Beogradu. Radilo se o pripravnicima iz predstavništava “Iskre” u Beogradu koji su došli u Kranj da se upoznaju sa proizvodnim programom. Ubrzo je došao mlađi kolega koji me je poveo u obilazak fabrike. U to vreme uveliko su dominirali mini računari. Par firmi iz iz Jugoslavije je ušlo u poslovnu saradnju sa nekim od najpoznatijih svetskih proizvođača računara. Tako je “Iskra” kupila licencu od firme CDC (Control Data Corporation) za proizvodnju njihovih računara Cyber 18. Imao sam priliku da vidim pogon za njihovo montiranje.

U toku obilaska fabrike pozvaše me da vidim šta preuzimam, pre nego spakuju računar po koji sam došao. Tamo me sačekaše i kaput i tašna koje sam ostavio pre obilaska, ali i veliko iznenađenje. Umesto paketa “za pod mišku” sačeka me drveni sanduk dužine preko metra. Upitah šta da radim sa njim. A oni se iznenadiše kad rekoh da nisam došao kolima. Ipak nađoše rešenje.

Ukrcaše sanduk u kombi koji me odveze do železničke stanice u Kranju. Tu se nastavi sa prijatnim iznenađenjima. Sližbenik na prijemu paketa upita me kako želim da pošaljem paket, na šta ja odgovorih pitanjem, o mogućim modalitetima. On me upita kada se vraćam za Beograd. Pošto rekoh da planiram da se vratim vozom koji polazi u deset sati uveče. Ponudi mi da paket putuje istim tim vozom. Dok sam popunjavao formular za slanje paketa prvi put sam dodirnuo sanduk sa računarom. Jer mi je poslužio kao oslonac za pisanje. Službenik me obavesti da oko pet sati odem na železničku stanicu u Ljubljani. I proverim da li je paket stigao kamionom iz Kranja i proverim da li će biti ukrcan u željeni voz.

Odiseja se nastavlja

Po povratku u Ljubljanu prvo odoh da pokušam da kupim kartu za spavaća kola. Nažalost devojka na blagajni me dočeka sa odgovorom da nema mesta. Nekako uspeh da je umilostivim. Kad se budem ukrcao u voz videću da je vagon sa spavaćim kolima praktično prazan. Opet je imao VIP putnike, delegaciju slovenačkih poslanika u Saveznoj skupštini. Zbog čega umalo se ponovo ne klimah u I klasi voza.

U pet sati proverih da li stigao kamion iz Kranja. Čovek, valjda šef radnika koji su radili na utovaru robe reče da još nije. Uze podatke o paketu i reče mi da navratim za pola sata. Čim me ponovo ugleda kratko reče – “Paket putuje sa vama”. Upitah ga kako da ga sutra preuzmem u Beogradu. Reče da je bolje da zamolim železničare u Beogradu da mi ga odmah sa vagona isporuče. Da ne bi išao u magacin, što bi usporilo proceduru.

Nije sve tako crno

Posle završenih službenih obaveza mogao sam da se prepustim upoznavanju Ljubljane. Jer me je čekalo pet sati do polaska voza za Beograd. Nažalost počela je kiša, a povremeno je promicao i sneg. Odlučih se da ručam u “Šestici”, kupus sa kranjskom, kažu ovdašnji specijalitet. Onda je krenulo šetanje Titovom cestom, Trgom Revolucije. U knjižari “Mladinske knjige” kupih gramofonske ploče i nekako vreme prođe. Posle napornog dana odmor u spavaćim kolima mi je i te kako bio dobrodošao. U Beogradu požurih da preuzmem paket, pre nego završi u magacinu.

Kad se zahvalih radniku koji mi je istovario sanduk dobih odgovor – “Šta imam od tvoga hvala”. Izvadih novčanicu od petsto dinara, ko se seća bila je ljubičaste boje odvezoše mi sanduk karetom do izlaska iz stanice. Da sam dao malo više možda bi mi ga odvezli i do “Pupina”. Sa javnog telefona pozvah Veska i sačekah da on i Rade Tatolović dođu po mene. Dok smo prenosili sanduk do kola prvi put sam bio u prilici da se latim paketa. Po koji sam išao u Sloveniju.

Ništa bez dogodoviština

Ponovni susret sa Ljubljanom desio se već 1982. godine. Ponovo je razlog bio Sajam elektronike. Institut je tradicionalno učestvovao na Sajmu. Ali nezavisno od toga kod nas u Laboratoriji je postojala praksa da saradnici povremeno odlaze na sajmove i konferencije da bi se upoznali sa novim tehničkim i tehnološkim dostignućima. Ne sećam se kako sam putovao, a smeštaj smo imali u hotelu „Union“ u samom centru grada. Tokom Sajma održavana je i konferencija iz informatike, pa sam prisustvovao i njenom otvaranju i koktelu koji je upriličen u Vinoteci na Rastavišču. Ni ovaj boravak u Ljubljani nije prošao bez zanimljivog događaja, a on je bio vezan za odlazak u Trst.

Kad nije bilo kafe

Tokom posete štandu Instituta čuh da kolega iz Hidraulike i pneumatike traži društvo za odlazak u Trst. On je bio došao u Ljubljanju službenim kolima što pružalo šansu da se do Trsta ode bez problema. Brzo se dogovorismo i odlučismo da u Trst odemo u popodnevnim časovima. Međutim, ispostavililo se da on za auto nema zeleni karton i da praktično kolima možemo samo do Sežane. Ostavismo kola na parkingu u centru Sežane i uhvatismo lokalni autobus Sežana – Trst. Bilo je to vreme kada je u Srbiji vladala nestašica kafe, pa je poseta Trst bila prilika da kupim makar jedno kilo kafe.

Nismo svi bili isti

Zadržasmo se u Trstu nekih dva sata i uhvatismo autobus za Sežanu u šest sati. Nisam kupio ništa osim kilograma kafe, a kolega je kupio auto radio i blic za foto aparat. Kada je autobus stigao na granicu milicioner nas upita – “Šta će te vas dvojica sa crvenim pasošima u ovom autobusu”. Izlazite i pravac na carinu. Na našu nesreću u to vreme na granicu je stigao i autobus iz Pariza za Beograd. Carinici su tražili od putnika da iznesu svoje stvari i stanu naliniju za carinsku kontrolu. nekako uspesmo da se uguramo u prve redove i strpljivo očekivasmo početak kontrole.

Pored nas je jedan brko u kondurama gurao veliku kartonsku kutiju, sve vreme pričajući kako on nema ništa. Kad su carinici počeli sa radom, prvo su pitali čiji su električni štednjak i bicikl, koji nisu izneti iz gepeka autobusa. Nevoljno se javiše vlasnici tog espapa. Na red dođe i brko i na pitanje šta ima da prijavi poče vaditi neku staru odeću. Objašnjavajući cariniku da ima veliku familiju i da je sirotinja koja mora sve da zadovolji. Ispod odeće pojaviše se i kese sa kafom i carinici mu rekoše da ih izvadi na pult. Dok smo mi još čekali stiglo se negde do 59 kilograma kafe. Ubrzo i mi prođosmo bez problema. Ali problemi su tek dolazili. Trebao nam je prevoz do Sežane.

Ni kiša nije nedostajala

Izađosmo ispred carinarnice i počesmo tražiti prevoz. Naiđoše kola beogradskih registracija sa dvojicom mlađih ljudi u njima. Zaustavismo ih i upitasmo, da li ima jedno mesto do Sežane. Odgovoriše potvrdno, a kad rekosmo da nas je dvojica, odgovoriše – “Pitali ste da li ima jedno mesto”. Kolega sede u kola, a ja ostadoh da sačekam da on uzme kola i dođe po mene. Za to vreme se nebo prema Sežani natuštilo i počeše da sevaju munje. A njega nema pa nema. Unervozih se, jer od graničnog prelaza Fernetići do Sežane nema više od 1 kilometra. I krenuh pešice.

Posle par stotina metara poče jaka kiša. A ja u odelu i naravno pokisoh. Negde na pola puta stade “Stojadin”. I ja onako mokar do gole kože uđoh u kola. Ispostavi se da su prvo Beograđani čekali na benzinskoj pumpi da natoče goriva. A onda je i kolega to isto učinio i zato ga nije bilo dugo. Jedva sam čekao da stignem u hotel. Jer me je dodatno brinulo da li će se odelo osušiti za sutrašnji povratak u Beograd.

Oproštajni valcer

Do sledećeg boravka u Ljublajni trebalo je da prođe punih šest godina. Bila je to prava poslovna poseta. Vranac (Predrag Vraneš) i ja smo krenuli za Ljublajnu sa dvostrukum povodom. U to vreme naša laboratorija se spremala za proizvodnju sopstvenih PC računara i trebalo je obezbediti nabavku komponenata za to. Slovenija je već odavno prenjačila u preduzetništvu. Tako da su tamo već postojale male firme koje su nudile komponente za elektronsku industriju. Imali smo nameru da posetimo jednu takvu firmu u Tržiču. U to vreme nas dvojica krenuli da realizujemo studiju o mogućnostima projektovanja VLSI kola u Jugoslaviji. Pa je poseta Ljubljani bila je prilika da posetimo Iskrinu fabriku Mikroelektronika, koja je proizvodila elektronska kola.

Predvečerje bure

Kao pravi poslovni ljudi doletesmo avionom. Na aerodromu Brnik nas je čekalo rentakar automobil. Prvo se smestismo u hotel “Lev”, a onda krenusmo na obavljanje posla. Vranac se dogovorio sa kolegom koji će nam naredna tri dana biti pratilac u Sloveniji da on dođe po nas i da odemo u Tržič. Ovaj rudarski gradić se nalazi na samom severu Slovenije u blizini granice sa Austrijom. U novsagrađenom objektu na uređenoj obali Bistrice dočekuje nas gazda, bradonja u ribarskim čizmama. Prilično je arogantan. Iako smo potencijalno značajni kupci ne trudi se oko nas. Više uzgred ponudi nas sa kiselom vodom.

Vranac se načelno dogovori o mogućoj saradnji i krenusmo nazad za Ljubljanu. Tržič je gradić, koji se smestio u dolini reke Bistrice. Okolo su visoka brda, koja su pošto je kraj februara još uvek pokrivena snegom. Kolega nas svrati u restoran na piće. Prilično je bučan, jer za susednim stolovima se uglavnom govori srpski. Pošto je ovo rudarski i industrijski gradić ima dosta dođoša, posebno iz Bosne. Domaćin nas nudi da ručamo, ali se zadovoljavamo samo pićem.

Dok sedimo priča nam o preduzetništvu koje je dobilo novi zamah u Sloveniji. Od ranije je ono bilo vezano za manja mesta u okolini Ljubljane u kojima su postojale male zanatske radnje. Koje su vremenom postale prava industrija. Najpoznatija su Kamnik, Domžale, Grosuplje. Kaže nam da se sada počeli da otvaraju firme i širom Jugoslavije. Npr. u Makedoniji, gde su povoljniji uslovi i jeftinija radna snaga. Po povratku u Ljubljanu malo obilazimo prodavnice. Prodavci su uslužni i ljubazni. Pomalo neočekivano, ali imam utisak da se nešto promenilo. Dve devojke se baš trude da nađu košulje za Vranca s obzirom na njegovu konstituciju i dugačke ruke.

Ništa bez rasprave

Uveče izađosmo na večeru u obližnji restoran, zaboravio sam ime. Drušvo nam je pravio moj drug iz vojske Dušan Kolnik. Nije nam se pridružio na večeri, popio je samo piće. Ostadosmo duboko u noć, a onda raspravu nastavismo ispred ulaza u hotel “Lev”. Ta 1988. godina je već nagoveštavala mogući raspad Jugoslavije. Sve se naravno vrtelo oko onoga što se normalno raspravljalo svaki dan u javnim glasilima. Ko je žrtva, a ko dobitnik života u Jugoslaviji. Raspravu smo završili tek negde oko tri ujutru.

Drugog dana krenusmo u posetu fabrici Iskra Mikorelektronika. Znali smo da se nalazi negde pored puta koji vodi prema Kranju. Da ne bi lutali, zaustavismo se i upitasmo neke dečake za put do fabrike. Oni nam rekoše da idemo pravo i da skerenmo valjda u petu ulicu. Kada smo stigli tamo odlučismo se da ponovo proverimo kod jednog starijeg čoveka. On nas upita – “Ko vas je poslao ovamo”?. Reče nam da se vratimo otprilike na isto mesto gde smo pitali školarce i da tu skrenemo, jer je fabrika u blizini. Uskoro smo bili na željenom mestu i završili posao zbog koga smo došli. Ovaj “nesporazum” sa decom bio je jedina reklo bi se neprijatnost koju smo imali tokom boravka u Ljubljani.

Popodne se odjavismo iz hotela, ostavismo kola na aerodromu i vratismo se u Beograd. Bio je ovo moj poslednji boravak u Ljubljani, kao delu Jugoslavije. Kroz Sloveniju ću proći još jednom 1990. godine na proputovanju za Italiju. Proćiće punih četrnaest godina do ponovnog susreta sa Slovenijom. Prolazak auto putem koji obilazi Ljubljanu ću tom prilikom prespavati. Sve vreme sam pogledom tražio šta je to novo u odnosu na vreme koje nam je bilo zajedničko. Od tada će boravci u Sloveniji biti deo Tour de Europe.