Putovanje u Evropu započeo sam 1969. godine, sa nepunih šesnaest godina, u prvom razredu Gimnazije. Bio je to nastavak prakse koja je bila uspostavljena prethodne godine, kada je cela Gimnazija išla na kolektivnu ekskurziju u Sofiju. Zbog putovanja sa morao da izvadim ličnu kartu. Bile su to one nove, plastificiranje lične karte. Nagoveštaj nekih novih vremena. Ali brzo ćemo se vratiti ličnim kartama u vidu knjižice. Na pasoš ću pričekati još neku godinu, do prvog pravog putovanja u Evropu, tačnije tadašnji Sovjetski Savez. Tokom studija Evropa će se za mene završavati u Trstu. Doduše špartao sam Jugoslavijom. Neki njeni delovi danas će umesto Jugoslaviji pripadati Evropskoj Uniji.
Pravo upoznavanje Evrope će doći tek po završetku studija. Bilo je više želja nego ostvarenja. A često i dužih prekida, kao onih tokom devedesetih. Nisam video sve ono što sam želeo. A često sam više voleo da se vraćan nekim krajevima nego da upoznajem nove. Uvek sam bio opčinjen Mediteranom nego severom. Ono što mi je nedostajalo svih ovih godina su putovanja za svoju dušu. Sedneš u automobil i onda od mesta do mesta. O tome još uvek sanjam.