VIŠE OD IGRE
Sa godinama se bude sećanja. A i svakim danom ih je sve više. A onda budem u poziciji Buridanovog magarca. Kojem se carstvu privoleti? Jer sve to ima neku svoju patinu, lepotu i značenje. A sve se nadam da će i drugima biti interesantno. Jer za mnoge to znači i vlastito sećanje. A nekako im ne ide da mu se prepuste. I meni je trebalo puno vremena da se odlučim. I ne kajem se. Ali ostala je dilema – čemu dati prioritet. Zato se obično prepuštam slučajnosti i događajima oko nas. Uvek se tu nađe neka iskra koja osvetli neki životni trenutak. A onda reči same krenu. Ponekad ih teško zaustaviti.
Čačak, 25. april 2021. godi
3.05
Posle 45 godina Srbija je na mestu gde je Jugoslavija u košarci napravila jedan od svojih najvećih uspeha. Iako ćemo dve godine kasnije osvojiti i olimpijsko zlato Manila je bila kruna jedne generacije. Možda se i mlađi sećaju prve petorke tog tima. Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić, Željko Jerkov i Krešimir Ćosić. Iako se i danas koš nalazi na 3.05 metara visine, današnja košarka je posve drugačija igra. I nije dobro porediti ono i današnje vreme. Tada nije bilo „trojki“ i napad je trajao 30 sekundi. Osim toga „o ukusima se ne diskutuje“.
U to vreme znalo se koje će se reprezentacije boriti za medalje. Da je tako može se videti da je na dosadšnjih 18 svetskih prvenstava samo 14 reprezentacija osvajalo medalje. Od toga prvenstvo su osvajale samo 6 reprezentacija. I to Jugoslavija (Srbija) i SAD po pet puta. Zahvaljujući Internetu statistika i pregled šampionata, kako sveta tako i Evrope dostupan je svakom košarkaškom zaljubljeniku.
Valja se podsetiti
Uspesi jugoslovenske košarke započeli su 1963. godine. Tada smo u Rio de Žaneiru osvojili drugo mesto. Prethodno smo 1961. godine osvojili drugo mesto na prvenstvu Evrope. Ali tada smo bili domaćini. U Čileu je 1966. godine održano nezvanično prvenstvo sveta na kome je Jugoslavija osvojila prvo mesto. Za taj događaj bi se moglo vezati moje interesovanje za košarku. Sledeće 1967. godine sa drugarima ću napraviti koš u dvorištu. I on će sledećih osamnaest godina biti mesto gde će se okupljati dečaci iz kraja. I pokušavati da imitiraju majstorije domaćih i stranih košarkaša.
Na pomenutom nezvaničnom šampionatu sveta reprezentaciju će prvi put predvoditi Ranko Žeravica. Koji je na tom mestu zamenio Aleksandra Nikolića. Reprezentacija je 1967. godine u Montevideu ponovila uspeh sa prethodnog šampionata osvajanjem drugog mesta iza SSSR. Međutim, samo četiri meseca kasnije na evropskom šampionatu reprezentacija Jugoslavije osvojiće tek deveto mesto. Iako je igrala u podmlađenom sastavu bio je to neuspeh. Pre nego što ćemo konačno postati prvaci sveta osvojili smo bronzu na evropskom šampionatu u Napulju.
I onda je konačno došla ta Ljubljana, gde ćemo u hali „Tivoli“ osvojiti svetsku titulu. Godinu dana pre toga Jugoslavija je oplakivala svog najboljeg košarkaša Radivoja Koraća – Žućka. Bez njega je san o svetskoj tituli izgledao neostvariv. U Minhen na Olimpijske igre 1972. godine otišli smo kao svetski prvaci. A vratili se kao peti. Pored neuspeha ostao je gorak ukus u ustima posle poraza od ekipe Portorika. Jer ispostaviće se da su njihovi ključni igrači iz te utakmice bili dopingovani. Posledica te utakmice je da smo za reprezentaciju izgubili jednog od najvećih košarkaških talenata sa ovih prostora, Ljubodraga – Ducija Simonovića.
Godine najvećih uspeha
Na svetskom prvenstvu u Portoriku 1974. godine, pojavili su se neki novi klinci. Ustvari bilo je to već 1973. godine na evropskom šampionatu u Barseloni, kada smo konačno postali prvaci. U reprezentaciji su prvi put zaigrali Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić. Uspeh iz Barselone ponovićemo 1975. godine na evrospskom prvenstvu u Beogradu i 1977. godine u Liježu.
Na svetskom prvenstvu 1974. nismo odbranili titulu iz Ljubljane, opet smo „samo“ bili drugi. A onda je došle krune iz Manile i olimimpijska iz Moskve 1980. godine. U međuvremenu smo 1976. godini bili srebrni na olimpijskim igrama u Montrealu. Definitivno decenija između 1970. i 1980. godine bilo je doba najvećih uspeha jugoslovenske košarke.
Biće još uspeha, osvojićemo još tri titule svetskih prvaka i pet vropskih titula. Ali biće i neuspeha, pa čak i posrtanja. Na našim prostorima će se pojaviti mnogo velikih košarkaša, koji će obeležiti svetsku i evropsku košarku. Nikola Jokić će pre par meseci staviti na ruku prsten NBA šampiona, kao ključni igrač Denvera. Ali sve to je deo neke nove priče o igri pod obručima.
SVAKO VREME
Početkom marta Srbija izabra pesmu koja će je predstavljati na Evroviziji. Tu čast dobi mladi Čačanin, Luka Ivanović, koji nastupa pod umetničkim imenom Luke Black. Kao i prethodne godine i ova pesma i njen izvođač nisu ostali bez kontraverzi i naravno komentara. Ali neću o tome. Ili možda hoću, ali iz jednog drugog ugla. Poslednjih godina ne pratim naročito pažljivo događanja vezana za muzičko takmičenje za Evroviziju. Posebno ono što se dešava na nacionalnom nivou. I kada to radim više je to posledica inercije. Pre nego se posvetim istoriji moram nešto da primetim. Na takmičenjima za pesmu Evrovizije učestvovale su i zemlje iz socijalističkog lagera. Međutim, tron je bio uglavnom rezervisan za one sa zapada. Da se nešto menja pokazala je pobeda jugoslovenske grupe „Riva“ 1989. godine u Lozani sa pesmom „Rock me“. Kao da je nadolazeći globalizam počeo da priznaje i muzičku scenu iza „gvozdene zavese“.
Samo najstariji se sećaju da je prvo takmičenje za pesmu Evrovizije održano pre skoro sedam decenija, 1956. godine u Luganu. Prvi pobednik bila je švajcarska pevačica Lis Asija sa pesmom „Rafrain“. Za prvo takmičenje vezan je čitav niz kontraverzi, ali i nedostatak informacija. Rezultati glasanja nikada nisu objavljeni. Pošto je sledeće takmičenje održano u Nemačkoj pretpostavlja se da je njihova pesma bila druga.
Pun naslov ovog teksta glasi „Svako vreme, svoje breme nosi“. Motivisan je činjenicom da mi se poslednjih godina malo koja pesma sa Evrovizije sviđa. To je, u krajnjoj meri i logično. Ne može se jednom sedamdesetogodišnjaku sviđati ono što se sviđa današnjoj mladeži. Ali opet „o ukusima se ne diskutuje“.
Nezaborav
Tokom skoro sedam decenija postojanja takmičenje je imalo uspone i padove. Bilo je godina, nakon kojih nijedna pesma, čak ni pobednička, nije postala hit. Naravno bilo je godina kada su pesme, koje nisu pobedile kasnije stekle slavu i ostale slušane do današnjih dana. Takva je pesma „Volare“ koju je pevao Domeniko Modunjo. Na trećoj Evroviziji, bila je tek treća, a postala je jedna od najpoznatijih pesama ovog takmičenja. Takođe, posle Evrovizije neki do tada relativno nepoznati izvođači su postali mega zvezde. Možda su najbolji primer švedska grupa „ABBA“ i Selin Dion. Oni su nakon takmičenja postigli svetsku slavu i postali superzvezde. Njihova popularnost i danas traje. Naravno bilo je pobednika, koji su i pre toga važili za velike muzičke zvezde, kao što su Điljola Činkveti ili Toto Kotunjo. Ali i poznatih pevača, koji se na Evroviziji nisu proslavili.
NAJVAŽNIJA SPOREDNA STVAR NA SVETU
Pre dva dana se završi svetsko prvenstvo u fudbalu. Još uvek se vode polemike da li je Argentina zaista najbolja. Da li je Mesi konačno ušao u legendu. Tako će biti naredne četiri godine. Kada će neka druga reprezentacija osvojiti titulu. A neki drugi igrač biti krunisan u najboljeg. Svako novo prvenstvo budi sećanja na prošlost, na utakmice kojih se sećamo. Poteza igrača koje pamtimo. Kad je fudbal u pitanju moja najranija sećanja sežu do 1962. godine. I svetsko prvenstvo koje je održano u Čileu. Na njemu je reprezentacija Jugoslavije osvojila četvrto mesto. A malo je falilo da ostvarimo najbolji rezultat. Htedoh da napišem – da smo imali najbolji tim u istoriji. Ali setih se Bobeka, Mitića, Zebeca, Milutinovića, … Nisam ih nikada gledao, ali bili su igrači o kojima se pričalo. A priča se i danas. I sve je manje onih koji su ih uživo gledali.
Pre svetskog prvenstva novine su organizovale nagradnu igru. Trebalo je pogoditi koja će 22 fudbalera putovati u daleki Čile. I ja sam slao dopisnice sa potencijalnim sastavima. Naravno igrače je predlagao moj otac. Ne sećam se šta su bile nagrade. Moguće je bilo da su najsrećniji putovali u Čile. Posle svega sa velikom pažnjom su se očekivale vesti iz Arike. Gradića na krajnem severu Čilea, na granici sa Peruom. I dan danas pamtim sastav koji je pobedio Urugvaj sa 3:1. Šoškić – Durković, Jusufi – Radaković, Marković, Popović – Kovačević, Šekularac, Jerković, Galić, Skoblar.
Dobar glas se daleko čuje
O rezultatima reprezentacije, ali i ostalih timova saznavalo se kroz radio prenose, Po običaju krenuli smo loše, porazom od SSSR. I to golovima, već reklo bi se kobnih Ivanova i Ponedeljnika. A onda se iskupismo protiv Kolumbije 5:0 i već pomenutog Urugvaja. U četvrtfinalu su nas sačekali Nemci. Ali ovoga puta je sreća bila na našoj strani. Dugo godina će nas na to podsećati fantastični gol Petra Radakovića i neuspela parada Farijana. Nažalost u polufinalu su nas pobedili Čehoslovaci. I konačno borba za treće mesto sa domaćinom Čileom je gotovo unapred bila izgubljena.
Posle ovog svetskog prvenstva u naše domove su se masovno počeli useljavati televizori. Tako da smo fudbal mogli da gledamo uživo. Zahvaljujući tome bili smo u prilici da vidimo neke od najvećih svetskih fudbalskih spektakala. Trebalo bi puno teksta da bih nabrojao sve te utakmice i poteze najpoznatijih svetskih igrača. Kad sam počinjao sa pisanjem ovog teksta mislio sam da ću imati lak zadatak. Ali sa savkom novom rečenicom shvatao sam da to sve više postaje uzaludan posao. Jer je broj utakmica koje sam gledao, pa i onih koje su ostavljale poseban utisak, rastao gotovo geometrijskom progresijom. Čak i kad sam pokušao da izaberem one najveće mečeve, shvatio sam da je to nemoguća misija.
Po njima pamtim fudbal
Jer proteklo je 60 godina od kako aktivno pratim fudbal. Te 1962. godine još uvek su bili aktivni Puškaš i di Stefano, koji je dugo smatran najboljim igračem sveta. Bila je to decenija koju će obeležiti Pele, Euzebio, Bobi Čarlton. A onda je fudbal počeo da dobija nove heroje u vidu Krojfa i generacije holandskih fudbalera. Bilo je to vreme totalnog fudbala. Fudbal je napredovao, polako je prestajalo da bude autsajdera. Više nije bilo iznenađenja kada neka afrička reprezentacija pokaže zube. A i broj fudbalera koji su ostavljali svoj trag postajao je sve veći. Zato bi bilo nepošteno ovde ih nabrajati, jer bi sigurno nekoga zaboravio.
Početak novog milenijuma obeležili su Leo Mesi i Kristijano Ronaldo. A oni i dalje traju. I milioni poklonika fudbala širom sveta se nadaju da će i dalje uživati u njihovim majstorijama. Mesi je na isteku protekle godne uspeo da sa Argentinom osvoji svetsku krunu. Mnogi smatraju da je time i sebe okrunio kao najboljeg igrača svih vremena. Mnogi to osporavaju. Nažalost, mnogi pri tome zaboravljaju da se „O ukusima ne diskutuje“. I da je teško porediti sadašnje igrače i one koji su fudbal igrali pre više od pola veka. A ne sme se zaboraviti ni okruženje u kome su veliki fudbaleri igrali. Fudbal je ipak kolektivni sport.
U vrednovanju pojedinačnog i ekipnog učinka sve više se pozivamo na razne statistike. Broje se pretrčani kilometri, postignuti golovi, i drugi parametri. A zaboravlja se da je dovoljan jedan potez da te neki igrač očara. Vredi se setiti Čehoslovaka Antonina Panenke i njegovog gola iz penala protiv Zapadne Nemačke 1976. godine. Da nije bilo njega i jedinstvenog načina izvođenja teško bi ga se danas ko setio kao fudbalera.
Kako bi to izgledalo
Ako se neko jednoga dana bude drznuo da piše istoriju svetskog fudbala biće to ogromna knjiga. Jer da nije ratova fudbal bi verovatno bio najvažnija stvar na svetu. Iako će mnogui reći – samo sporedna.
MUZIČKA VRTEŠKA
Nisam iscrpeo teme vezane za Čačak koga nema. Ali pomislih da je to ipak previše lokalpatriotski. I da treba pokazati malo širu sliku sopstvenih sećanja.
Odlazak Zorana Simjanovića navede me da se podsetim njegove muzike. A onda me to odvede u šesdesete i sedamdesete godine i vrati me onovremenskoj muzici. U vreme kada se popularna muzika mogla jedino čuti na radiju i preko gramofonskih ploča. Ali u to vreme muzike, koja je stizala sa „zapada“ i nije bilo previše na programima domaćih radio stanica. Licencna izdanja ploča su se tek stidljivo pojavljivala. I uglavnom se radilo o tzv. priznatim umetnicima.
Srećnicima su se smatrali oni koji su sa putovanja iz inostranstva mogli da donesu poneku gramofonsku ploču. Sve se nekako promeni u drugoj polovini u drugoj polovini šesdesetih. Čini mi se da su za to najaslužniji Bitlsi. I ja sam nekako počeo da se interesujem za tu vrstu muzike kada sam prvi put čuo „Žutu podmornicu“. Što je pomalo normalno, jer sam te 1966. godine krenuo u sedmi razred. Doduše iz tih godina se sećam i nekih pomalo zaboravljenih pesama, kao što su „Cveće na kiši“ grupe Move ili „Ha, ha, reče klovn“ grupe Manfred Mann.
Muzičko stasavanje
One burne 1968. godine na moru saznadoh za Radio Liksemburg i njegovu emisiju Top Twenty, koja je išla nedeljom od 23 sata do ponoći. I danas se sećem večeri kada sam sa drugarom Željkom stajao u dovratku mesne crkve i slušao najnoviju top listu. Kiša je lila kao iz kabla, a munje šarale nebo iza Pelješca. Prvi na listi su bili Bitlsi sa „Hej Džud“, a sećam se još da je tu negde u prvih deset bila i „Gospođica Robinson“, Sajmona i Garfankla. Kad sam se vratio kući uspeo sam da povremeno slušam Radio Luksemburg na našem „Kosmaju 49“. Te godine za rođendan sam dobio licencno izdanje ploče Bitlsa – „Sgt. Pepper’s Lonly Hearts Club band“.
Više ništa nije bilo isto. Ta nekada pomalo zabranjena muzika postala je deo naše svakodnevice. Moj drug Željko, iz Gradca na moru, sada već student u Zagrebu nabavljao je ploče direktno iz Londona. Zauzimale su ceo zid sobe i mogao sam da ih slušam do mile volje.
I ja sam kolekcionar
Trebala je da prođe puna decenija da i sam počnem da skupljam ploče. Početkom osamdesetih znao sam da iz prodavnice gramofonskih ploča izađem sa par licencnih izdanja. U to vreme sam nabavio i HiFi sistem i kada sam dolazio vikendom u Čačak mogao sam da uživam u muzici. U isto vreme sam iz Sovjetskog saveza donosio destine ploča sa klasičnom muzikom. Tek tih godina se skupilo par stotina ploča. Ali i one, kao i već pominjani HiFi sistem danas samo skupljaju prašinu. Jer vrlo brzo stigli su kompakt diskovi, a računari su počeli da zamenjuju muzičke uređaje. Radio Luksemburg je ugašen 1992. godine čime je najavljeno jedno novo doba u muzici kao zabavi miliona. Možda će neki teoretičari zavere u tome videti i ispunjenje funkcije koju je pomenuta radio stanica imala u širenju „zapadne“ kulture. Ali to je već tema za neko drugo razmišljanje i sećanje.
Na kraju neko će u mome sećanju naći puno rupa, jer su se tih godina o kojima sam ovde pisao na našim prostorima ipak održavali događaji, koji su bili vesnici novg muzičkog doba. Pre svega to su bile Gitarijade koje su održane 1966. i 1967. godine u Beogradu. U Jugoslaviji je u to vreme postojalo puno muzičkih sastava koji su svira obrade poznatih svetskih muzičkih hitova. Ali polako su se probijali i sa svojom autorskom muzikom. Najpoznatiji vokalno – isntrumentalni sastavi (VIS) tog vremena su bili Elipse, Siluete, Dinamiti, Grupa 220, Crni biseri, Džentlmeni, Zlatni dečaci. Treba pomenuti da je i Čačak u Belim višnjama imao dostojnog predstavnika u muzičkoj eliti.