Nekih čačanskih znamenitosti se setimo tek kada ih se drugi sete ili otkriju. Tako je bilo i sa Spomenikom četiri vere na gradskom groblju. Sećam se da smo o tome učili u trećem razredu osnovne škole iz predmeta Poznavanje prirode i društva. Tematika te godine je bila – naš kraj. Između ostalog pominjan je i taj spomenik i njegova jedinstvenost. A bilo je to pre skoro šest decenija. Tu i tamo kasnije je povremeno pominjan, ali uglavnom je izostajala ta njegova jedinstvenost. Proteklih dana ga se ponovo setismo povodom posete američkog ambasadora Čačku.
Ponekad se zapitam, koliko je toga u Čačku što je prekriveno velom zaborava? Jer postoje samo u sećanju savremenika, pošto fizički više ne postoji. Poslednja nas je napustila kafana „Tri bagrema“. Generacije rođene krajem prošlog i početkom ovog veka, koje je put do gradskih kafića vodio niz Ivanjički sokak, prolazeći pored zamandaljenog lokala nisu ni pretpostavljale da je tu nekada bila jedna od kultnih čačanskih kafana. Tokom proleća umesto nekadašnjeg simbola naše ulice, koji je u svojoj pesmi „Krčma kod tri bagrema“ ovekovečio Branko V. Radičević, niče još jedna višespratnica. Valjalo bi se podsetiti svega onog što je Čačak nekad bio.
У сенци
Последња два месеца бавио сам се Чачком, али на помало другачији начин. Готово случајно наишао сам на Facebook групу – Чачак кроз време у којој чланови објављују фографије. Углавном старог Чачка. Потрудио сам се да дам свој допринос. Не само објављујући фотографије које поседујем већ и коментаришући садржај објављених фотографија. При томе сам се трудио да дам осврт на историју места приказаног на фотографијама. Али и да поменем људе који су били везани за њих.
Покушавајући да се сетим што више детаља уочио сам да много тога, што је важно за историју нашег града и даље остаје у сенци. То су углавном људи и догађаји везани за њих. Јер иза сваког плота, сваког зида или прозора крију се људи са својим судбинама, љубавима и туговањима. А можда су се иза њих одигравали и какви важни историјски догађаји. А пошто историја, попут Мораве стално мења ток, можда смо понешто и намерно заборавили. Или нема оних који би раније заборављене догађаје поново извели на светлост дана.
Неки су само овде рођени или их за Чачак везују преци. Друге је у Чачак довео посао. А многи су из истог разлога отишли даље. Због тога се и могло десити да смо срели или упознали људе несвесни да их нешто везује за Чачак. Међу тим „анонимним“ Чачанима има пуно познатих личности из различитих области друштвеног живота. Покушаћу да заголицам вашу машту и сећање да и сами потражите оне којима је Чачак заједнички именитељ. Али су некако остали у сенци иако заслужују да их помињемо.
Чачани по прецима
Тачно пре четири деценије Љубиша Ристић је за нову 1984. годину поставио мјузикл „Тајна црне руке“. Премијера је одржана 31. децембра 1983. године са почетком у 21 сат и трајала је до пред саму поноћ. Због времена одржавања у подтексту назива било је „или дочек нове 1984. године“. Нисам присуствово премијери, али сам имао прилику да неколико претходних вечери присуствујем пробама, па и оној коју су звали генерална проба. Занимљиво је како сам био у прилици да присуствујем овим догађајима. Али то је нека друга прича. Иначе ова представа има везе са Чачком по више основа. Први је што је сценарио за њу написао Пуриша Ђорђевић. А други је што сам тада добио потврду о чачанском пореклу две познате особе.
Прва је Љуба Тадић, који у овој представи глуми Николу Пашића. И при првој појави на сцени изговара речи које указују на његово чачанско порекло. Јер му је отац био рођени Чачанин, а деда познати чачански брица. Кућа породице Тадић и данас постоји и налази се у Учитељској улици одмах поред Дечијег диспанзера. У време када сам ишао у Музичку школа, која је била у згради Дома ученика, тачно прекопута, живела је старија госпођа коју су звали Бутра и за коју сам знао да је Љубина тетка. Пар пута ме је наставник солфеђа слао да је послушам. У постојање неке тајне везе Љубе и Чачка сам се и лично уверио после оне чувене утакмице са Борцем из Бања Луке, коју је наш Борац изгубио. Остајући тако без играња у Првој лиги. Идући кроз градски парк својим звонким гласом није се устручавао да коментарише исход утакмице.
У оквиру већ поменуте представе глумица Горица Поповић помиње свог оца Мојсија Поповића, такође Чачанина. Још једна позната личност, осведочена Крагујевчанка, али са чачанским коренима.
Овде су рођени или их довео посао
Они који су студирали права У Београду у послератном периоду до почетка осамдесетих година упознали су професора римског права Драгомира Стојчевића. Рођен у Чачку 1913. године у улици Кнеза Милоша. Кућа, данас на броју 74 још увек постоји. Отац Ђорђе Стојчевски, који је посрбио презиме био је професор музике у чачанској Гимназији. Професор Стојчевић је имао две старије сестре, од којих је Милица такође била професор у чачанској Гимназији. Она је била удата за др Александра Франића, који је био судски приправник у Чачку између два рата. Као комуниста био је ухапшен 1939. године. Током рата био је на високим политичким функцијама у партизанима. Био је члан југословенске делегације на оснивању Уједињених нација у Сан Франциску. После рата је живео у Загребу и Грубишином пољу бавећи се адвокатуром. Упознао сам га средином седамдесетих година, када је долазио у Београд да посети тамошње пријатеље.
Директор „Слободе“ у периоду од 1949. – 1951. године био је Шиме Бјелиш. У Чачку ће живети са породицом, супругом Вергином и децом, Слободанком и Алексом. Пола века касније, малишан који се од Чачка сећа градског парка и бедема биће у два мандата ректор Свеучилишта у Загребу.
Има их још
Покушах да нас подсетим на неке већ знане, али и понеког непознатог Чачанина. Понеко ће оспорити додељивање овог придева свима који имају неку везу са Чачком. Поготову су интересантне личности, које је посао или посао њихових родитеља везао за Чачак. Звучи помало парадоксално, али таквих припадности Чачку, али и другим срединама је некада било много више. Јер су државни намештеници често премештани унутар државе по потреби службе. У такве су спадали учитељи, професори, судије, полицијски службеници, општински и срески начелници. Мало њих нпр. зна за Анђу Кољевић. Половином 19. века њен отац је био председник општине у Чачку. Многи се не сећају ни председника општине, а камо ли њихових ћерки. Међутим, Анђа Кољевић је била удата за Панта Луњевицу и била је мајка краљице Драге.
Знам да је ово само кап у мору личности којих би могли да се сетимо са мањом или већом пажњом. Нажалост и оних добро познатих се често сетимо само поводом празника и јубилеја. Све те личности и оно што су добро учиниле, а можда и нешто лоше, су део генетског кода сваке средине.
Опет Чачак
Неко ће помислити да је ово крај прича о Чачку кога нема. Немам намеру да то урадим. Можда приче више неће бити посвећене специфичним темама. Или ми се само тако чини. Пратећи објаве у групи Чачак кроз време дошао сам на идеју да изнесем своје виђење града у протеклих седам деценија. Јер склони смо да ad hoc кажемо да се много тога променило. А да ли је баш тако. Зато сам за тренутак зажмурио и покушао да видим слику града из свог детињства. И да је упоредим са данашњом сликом. Град се сигурно проширио. Некадашња села постала су градска периферија.
Ако изузмемо градњу последње две – три године није тешко сагледати шта је то изграђено у Чачку током седамдесетих и осамдесетих. Углавном се градило на периферији. „Калуђерице“, Авенија, Авлаџиница, „Стари Аутопревоз“ су изграђене у поменутом периоду. У центру то је био блок зграда са десне стране некадашњег корзоа. Томе се може додати и прелазак града на леву обалу Западне Мораве. Тамо су никле зграде на самом Моравском кеју и око Книћанинове улице и улице Данице Марковић. Па зар је то мало, питаће неко. Наравно није.
Недоречености
Нажалост Чачак је за то време остајао недоречен у инфраструктурном смислу. Обилазница, која је требало да међуградски саобраћај измести из центра града и сама је постала градска улица. И тако већ четири деценије. Улице које су требале да постану градске артерије остале су недоречене. Тачније изграђене су само у деловима. Зато најкраћи пут на другу обалу Мораве и даље води кроз центар града. Скоро да нема улице у којој нема рупа и у којој нов асфалт доживи бар две године. Не мислим да је главни узрок квалитета рада и уграђеног материјала. Можда у већој мери је то последица дотрајале водоводне и канализационе инфраструктуре. Мало мало па пукне водоводна цев. Ето прилике да се улица мора копати. О ницању нових објеката који захтевају прикључење на водовод и канализацију или подземне електричне инсталације не треба говорити.
Моја генерација памти да је у наше време Чачак био на другом месту у Југославији по броју аутомобила и телефона. У односу на број становника. Испред је био само Марибор. Гледајући број аутомобила по улицама и пуне паркинге може се претпоставити да се ништа није променило. Захваљујући мобилним телефонима ова друга такмичарска категорија више није интересантна. Налажање места на паркингу постало је готово немогућа мисија. Чак и на оним у којима се паркирање плаћа. А плаћање паркирања је од пре неки дан проширено и на улице које су део периферије. Са прозора собе гледам на паркинг, који је до пре само неколико месеци углавном зврјао празан. А данас, иако је недеља угледах само једно празно место.
Завршетком Булевара Војводе Путника требало би да се смањи гужва кроз центар града. Бар за онај сео возача који из јужних делова града желе преко Мораве. Шта ће се добити затварањем улице Жупана Страцимира од Цркве до Трга утврдиће се емпиријски.
Критика или не
Можда ће се некоме ове моје речи звучати критичарски. Поготову што не нудим алтернативу. То не значи да немам свој став, па и мишљење како би требало урадити. Међутим, ово о чему причах помало личи на оно – „Све бежећи од почетка, …“. Пропуштене су многе прилике у прошлости да се нешто уради како треба. Сада хтели не хтели то би неминовно личило на ону пословицу, о сечењу и крпљењу. Зато треба узети „воду у уста“ и добро размислити – „Шта нам ваља чинити“? У противном шансе да буде касноће неумитно расти. Лично мислим да још није касно.
"Слобода"
Пре неколико дана некада највећа чачанска фабрика „Слобода“ прослави 75 година постојања. Те 1948. године у Југославији се десило пуно тога. Ми старији је углавном памтимо по Резолуцији Инфобироа. И „раскиду“ са Совјетским Савезом. Међутим, десило се још пуно тога, што је значајно за нашу историју. Оснивање „Слободе“ је вероватно везано за поменуту Резолуцију. Али неки други догађаји, значајни за нашу историју и нису били везани за тај важан догађај. Нпр. издвајање дотадашњих одсека Велике техничке школе Универзитета у Београду у самосталне факултете.
Обележавање овог значајног јубилеја прошло је некако тихо. Што ни сама фабрика или како је данас називају компанија ни град нису заслужили. Јер је Чачак растао са „Слободом“. Јер су многи заборавили да је „Слобода“ подарила граду много тога. Нпр. данашњи водовод је формиран захваљујући мрежи која је изграђена за потребе фабрике. У склопу тога изграђени су рени бунари у Бељинском пољу и сабирни базен на Бељинском брду. Из тог базена водом су се снабдевала чачанска домаћинства. За потребе смештаја породица радника „Слободе“ изграђена су два стамбена комплекса – Мала и велика колонија. У склопу Велике колоније 1953. године изграђен је и самачки хотел, који ће касније постати део угоститељског предузећа „Морава“. И понети име „Хотел Морава“.
Постала је позната
Предузеће „Слобода“ је формирано као део наменске индустрије Југославије. Међутим, широм земље, али иностранства „Слобода“ је постала позната по производном програму апарата за домаћинство. Тзв. цивилни производни програм започет је са производњом емајлираног посуђа. Настављен је производњом усисивача за прашину и електричних шпорета. Уз то покушавано је са освајањем производње фрижидера, веш и машина за прање посуђа. Захваљујући централизованом управљању индустријом од неких производа се одустајало. А њихова проиводња је настављана у другим фабрикама. Производња посуђа је настављена у „Металцу“ из Горњег Милановца. Игнисова лиценца за фрижидере је пренета „Ободу“ са Цетиња. Програми машина за прање нису освојени. Или је и њих нека чаробна рука усмерила на неко друго место. Поред својих производа „Слобода“ је извозила и своју технологију. Нпр. у мароканском граду Фесу изграђена је фабрика плинских решоа.
Зашто цивилни програм „Слободе“ није издржао пробу транзиције може се посебно дискутовати. Углавном крај миленијума донео је и гашење цивилног програма. И данас га се сећају само они који су радили у овом сектору фабрике и њихови потомци. Јер много је оних широм ове земље, али и света које је одшколовао „Слободин“ динар. Многи су одлазећи на студије били виђени као будући радници „Слободе“. Многи млади људи, који нису овде рођени, захваљујући „Слободи“ су свили своје породично гнездо у Чачку. Јер су били њени стипендисти или их је привукао производни програм.
Била је више од фабрике
Не треба заборавити ни друштвени допринос „Слободе“. Нпр. у спорту. У Великој колонији и данас постоји фудбалско игралиште. Које је пнаправљено као пратећи садржај стамбеном насељу. Шта је овај стадион значио за житеље овог краја Чачка најбоље знају они који су потерали лопту његовим зеленим тепихом. У оквиру предузећа постојало је спортско друштво „Слобода“. Неке од секција су имале успехе и на националном нивоу, нпр. атлетичари. Нпр. спортско друштво је 1971. године организовало боксерски меч између Радничког из Крагујевца и румунске екипе. Као гости у екипи Радничког су наступили, већ тада велики шампиони Мате Парлов и Марјан бенеш. Половином осамдесетих основан је и тениски клуб. Поред фудбалског игралишта направљени су тениски терени. Клуб је био организатор запажених турнира у јуниорској конкуренцији.
Симбол града и још понешто
У Чачку је постојало још познатих привредних субјеката. Међутим, „Слобода“ је ипак била симбол града. Захваљујући производима, који су се користили у целој земљи „Слобода“ је имала разгранату сервисну мрежу. Шесдесетих и седамдесетих година усисивачи и електрични шпорети из Чачка су били нормална појава у домаћинствима Југославије. Амблем – штит са словом С је поред фабрике асоцирао и на град где је било њено седиште. Зато је неоправдано што је обележавање 75 година постојања „Слободе“ прошло некако незапажено. Град је требало да учини више да се достојно обележи јубилеј фабрике. Која је и себи и граду обезбедила значајно место не само на привредној мапи Југославије.
Пре две године, у овој истој рубрици на свом WEB порталу написао сам своје виђење „Слободе“. Захваљујући оцу, који је четврт века радио у „Слободи“ делом сам живео од њеног динара. Да нисам изабрао други пут вероватно бих као млади инжењер електротехнике и сам имао своје место у „Слободи“. Надам се да ће неки будући јубилеји бити прилика да се заједница достојније одужи институцији која ју је градила.
Чесме
Једно од најтоплијих лета које памтим, подсети нас на значај воде за живот на Земљи. Информације о проблемима у водоснабдевању и могућим рестрикцијама некако лаконски примисмо. Бар према перионицама аутомобила, које су постале прави хит у Србији последњих година. Јер све раде пуном паром. Морам да похвалим своје комшије које готово све имају побијене пумпе у двориштима и са којих коришћењем електричних пумпи заливају траву и друго растиње у својим двориштима. Задовољан сам што је и моја породица међу њима.
Истина многи у време несташице воде више брину о туширању, прању аутомобила или заливању, а мање о води за пиће. Јер одавно углавном пију флаширану воду. Без обзира што се све више поставља питање квалитета тих вода.
И онда се ми мало старији сетимо времена када је вода из градског водовода заиста била привилегија. Када су тек станови у новоградњи, почетком педесетих година, били прикључивани на градски водовод. И када су у купатила инсталирани електрични бојлери. Крајем тих педесетих година у становима у Великој колони у купатилима још увек су коришћени бојлери у којима се вода загревала на дрва. Ширењем водоводне мреже почеле су се у двориштима чак и на периферији града појављивати чесме. Мислим да смо ми у наше двориште, баш тамо где је почињала чачанска периферија, иза „Десимирове“ кафане, увели воду 1956. године. Али паралелно је остала стара добра пумпа. Која и дан данас ради.
Чачанске и друге чесме
Било је то време у коме се добар део грађана снабдевао на јавним чесмама. Биле су оне тада насушна потреба. Сећам се таквих чесама на почетку улице Филипа Филиповића, код Поште. У Амиџиној улици на раскрсници са улицом Кнеза Милоша. У Ломиној на раскрсници са Хајдук Вељковом. У Драгише Мишовића, прекопута кафане „Цар Лазар“. На раскрсници Љубићске и Бате Јанковића, код кафане „Моравица“. Могуће да сам неку заборавио. Све су биле исте, озидане циглом, са бетонским коритом и решетком. Вода је излазила на оне старе месингане славине.
Сећање на чачанске чесме подсетиме и на изворе у околини Чачка. Пре свега оне које сам упознао пешачећи са оцем по падинама Јелице, како са ове чачнске стране, тако и у Драгачеву. Али прво се треба сетити Атеничког и Трнавског врела. Нису то само била изворишта истоимених речица већ и места на која су становници тих села, али и Чачка и околине одлазили на излет. Прва чесма коју сам походио била је она на јеличком превоју Караула. Нисам имао пуних пет година када сам са оцем пешке стигао тамо.
Пут за Драгачеве тада је још био прашњава макадамска џада. Срећом возила су била јако ретка, поготову у то недељно преподне давне 1958. године. А онда сам упознао и друге изворе на Јелици. Извор у Брековцима испод Минининог забрана у Придворици, Врањску чесму на размеђу Парменца и Придворице. Белу воду у Придворици испод јеличког врха Бело брдо. Касније сам воду пио и са Стублине у Ртарима, Јовањца и Мијојљине чесме у Зеокама, Поповца у Тијању. Било је наравно и других извора, многима нисам ни сазнао имена.
Остаје само жал
Године које су дошле учиниле су да многи од поменутих извора буду каптирани омогућавајући становницима углавном околних села да добију воду непоходну за своја домаћинства. Истовремено је бивало све мање оних који су пешке путовали од својих кућа до града, тако су путницима намерницима све мање требали извори да застану, одморе се и угасе жеђ. Они који данас откривају чари чачанске околине пешачећи по околним брдима често се изненаде кад открију колико и данас на њима постоји извора.
Banka
Tragajući za simbolima Čačka koga više nema opet posegnuh za školskim danima. O vremenu kada smo iz geografije učili da je Čačak drugi grad u Jugoslaviji, posle Maribora, po broju automobila i broju telefona u odnosu na broj stanovnika. Iako sebe nikada nisam smatrao lokal patriotom, moje kolege sa fakulteta, a pogotovu kasnije iz Instituta su mi stalno prebacivale kako sam sa Čačkom dosadio i „Bogu i narodu“. Jednostavno sam se trudio da nađem ona obeležja Čačka po kojima ako nismo bili ispred drugih, onda smo bar bili ravnopravni. Tranzicija, koja traje mnogo toga je promenila. Mnogih obeležja našeg i mog detinjstva i mladosti više nema. Pojavila su se neka nova, a nove generacije imaju i drugačije prioritete. Ja ću se za sada držati onih koja su me lično dotakla, a poneka imala i značajan uticaj na moj život.
Puni doživljaj sveta oko sebe počeo sam da stičem nekako u vreme kada je moja majka prešla da radi u tadašnju Komunalnu banku, 1957. godine. Banka je osnovana prethodne godine i dok je nije preuzela, da ne kažem kupila turska Halkbanka, bila je sa povremenim prekidima čačanski brend. Uostalom poslednje ime koje je nosila bilo je ime grada. Imala je tada oko pedesetak zaposlenih, koliko je živih ne znam. Ali čak i najmlađi koji su se te godine zaposlili, posle okončanja srednje škole sada imaju dobrano preko osamdeset godina.
Svi putevi vode u banku
Prostorije banke su bile na početku tadašnje ulice Ratka Mitrovića u zgradi koje danas više nema. Pošto je porušena cela leva strana ulice između Trga i Kasine sagrađene su nove zgrade od kojih baš taj početni blok pomalo podseća na te zgrade iz pedesetih godina. Na samom uglu je bila prodavnica konfekcije „Varteks“ iz Varaždina, do nje prodavnica nameštaja, a onda je sledila Komunalna banka. U nju se ulazilo kroz vrata koja su po načinu otvaranja ličila na ona iz saluna u kaubojskim filmovima. Pravo sa ulice se ulazilo u šalter salu gde su se obavljali poslovi sa građanima. Ne znam šta je tada tačno radila moja majka, ali se sećam da je na njenom stolu stajao onaj stalak za pečate na kome je visilo 5 – 6 pečata.
Jednom sam dobio batine zbog toga što sam pečate izlupao po podlaktici. Kancelarije su bile na spratu, a banka je imala i izlaz u dvorište koje je pripadalo Pivarskoj ulici. E upravo u tom dvorištu dobih po turu, posle bezuspešnih majčinih pokušaja da vodom sa česme spere pečatno mastilo.
Ima tu nešto sudbinsko
Pošto nije imala gde da me ostavi kada je obavljala poslove u gradu, baka me je uvek vodila sa sobom. Tako da sam već sa tri godine počeo da upoznajem Čačak. Valjda se zato i sećam mnogih gradskih detalja kojih nažalost više nema. Moja baka, seljanka iz Jezdine preseljavanjem u Ivanjički sokak (kako se nekada zvala ulica Kneza Miloša) nije se odrekla držanja stoke. Pa smo sve dok gradski propisi to nisu zabranili imali i kravu. Koju je naravno povremeno trebalo odvesti u Veterinarsku stanicu, koja se nalazila, a nalazi se i dan danas na kraju Hajduk Veljkove ulice, preko puta Klanice.
U Klanici, tačnije preduzeću „1. maj“ je radila moja majka pre nego je prešla da radi u Komunalnu banku. Dok je baka završavala poslove kod veterinara ja sam obično čekao kod mame u kancelariji. Tu naviku ću praktikovati i kasnije kada bih se našao u gradu sa bakom. Obavezno sam morao da svratim kod mame. Za ta svraćanja u banku vezane su neke od najinteresantnijih dogodovština mog detinjstva.
Sve ima rok trajanja
Banka je postojala 59 godina. U tom periodu doživela je više transformacija. Prva se desila kada je u Čačku formirana filijala Narodne banke, pa je deo službenika Komunalne banke prešao u novoformiranu ustanovu. Novo poglavlje u radu je došlo sa promenom imena u Komercijalna banka. Tih godina banka počinje da masovnije zapošljava mlade ekonomiste. Stariji službenici, pogotovu na rukovodećim položajima počinju da se osećaju ugroženima i traže načine da steknu više i visoko obrazovanje. Pošto to nije bio samo problem naše sredine dolazi do liberalizacije visokoškolskog obrazovanja pa više škole, a često i fakulteti iz republičkih centara počinju da otvaraju svoje obrazovne centre širom Jugoslavije. Tih godina su udareni temelji Univerziteta u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Prištini.
Inače u Čačku su tada bili popularni Ekonomski fakultet u Prilepu i Viša škola za organizaciju rada iz Novog Sada. Ono što se dešavalo na kraju XX veka u visokom školstvu u Srbiji imalo je svoju predistoriju u šesdesetim godinama prošlog veka. Posle privredne reforme iz 1965. godine Jugoslaviju je zahvatio talas integracija tako da je Komercijalna banka ušla u sastav Privredne banke Beograd. Kada su se 1971. godine udružile Privredna banka i Beogradska udružena banka u Beogradsku banku banka u Čačku je 1973. godine postala deo novog sistema. Od 1991. godine posluje kao Beogradska Banka – Čačanska banka d.d. A od 2000. godine postaje samostalna banka pod nazivom Čačanska banka a.d. Konačno 2015. godine, moguće idući tragom Evlije Čelebije, koji je Čačak i Moravsku dolinu video kao rajsku baštu ovde stiže turska Halkbank, čime se završilo jedno poglavlje bankarstva u Čačku.
Idemo u čaršiju
Retko prolazim gradskom pešačkom zonom. Ali se uvek setim nekadašnjeg Čačanskog korzoa. Valjda su ga imali svi tadašnji srpski gradovi. Pesnici su pisali o njima, jer koliko se samo ljubavi rodilo, ali i završilo na njima. Prostor na kome је postojao naš korzo prostirao se od Pošte do „Velura“ ako se neko seća jedne od nekada čuvenih čačanskih prodavnica tekstila.
Ulica je tih sedamdesetih godina nosila ime Ratka Mitrovića i od 18 pa valjda do 22 sata postajala je pešačka zona. Od sedam pa otprilike do pola devet ulicom se šetala čačanska mladež. Dok su jedni kružili drugi su kibicovali sa strane. Leva strana gledano od Pošte zvala se gradska i tu je obično stajala studentarija i školarci. Svako je imao svoje mesto. Najintersantnije je bilo subotom, kada bi iz Beograda stigli studenti, a mi gimnazijalci prepričavali dogodovštine proteklih školskih dana. Naravno pravo vreme za korzo je bilo leto.
Ima još nešto
Priča o korzou nije samo lament nad mladošću. Jer on je imao i svoje praktične strane, bio je idealan da se nađe tražena osoba. Bilo je dovoljno ući u krug i prošetati dva tri kruga da bi se našla željena osoba među onima koje su stajale sa strane. A stajanjem sa strane željena osoba se tražila među onima koji su šetali. Po rasturanju korzoa put je vodio u neku od čačnskih kafana sa muzikom. Uglavnom su to bile hotel „Morava“ i „Lovac“, a tokom leta i bašta „Prvi maj“.
Oni motorizovani su se upućivali duž Ibarske magistrale gde su na potesu od Majdana do Miločaja rađala nova muzika i nastupale buduće muzičke zvezde. U čaršiju, kako se to tada govorilo počeo sam da izlazim u leto 1971. godine posle III razreda Gimnazije. Prvih godinu dana kraj korzoa značio je povratak kući, jer nam je bilo zabranjeno da idemo u kafane bez pratnje roditelja.
Onda su došle studije i na korzo sam uglavnom išao tokom leta. Krajem sedamdesetih korzo je počeo da odumire, jer su mladi počeli da se okupljaju ispred Doma kulture. Počinjalo je vreme kafića i disko klubova. Ali to je neka nova priča.
Morava
Ovih dana sam često na Moravi. Nažalost razlog nije kupanje kao nekada. Lepi septembarski dani i mnogobrojni kafići kod brane pravo su mesto za susret sa prijateljima. Pogotovu u ovo doba korone kada se zahteva fizička distanca. Posle bedema i ovaj prostor između fudbalskog stadiona i obale Morave popločan je behaton pločama i uređen. Inače već nekoliko godina taj prostor je postao kultno mesto Čačana, pogotovu tokom leta. Jer pored bežanja od vrućine ovde su se povremeno održavala i razna kulturna zbivanja, pre svega muzički koncerti. Izgradnjom brane na Moravi u okviru sportskog centra „Mladost“ bilo predviđeno formiranje jezera na kome bi se Čačani tokom letnjih vrućina rashlađivali. Međutim, zagađenost Morave, o kojoj se poslednjih godina intenzivno priča tu vrstu uživanja pruža samo najhrabrijima. A često ni brana nije spuštena tako da i njima preostaje uglavnom brčkanje.
Posle ispijenog pića i razgovora sa kolegama krenuh kući. Kolima se do brane i tzv. gradske plaže može doći kroz deo grada koji se naziva Košutnjak. Glavni put je ulica Ilije Garašanina koja prolazi pored nekadašnjeg imanja mog pradede Živojina Jovaševića. Tu je nekada kopana zemlja za ciglu, kada su moji roditelji pravili kuću. Nekada je ovde postojala tek poneka kuća uglavnom uz ulicu Vojvode Stepe. A danas je to pravo naselje. Čak je tamo gde ulica Ilije Garašanina izlazi na Moravu napravljeno par modernih zgrada namenjenih izbeglicama i Romima.
U zaboravu
Kada sam počeo da pišem u glavi mi je bila – Morava. Jer par stotina metara uzvodno od brane nalazi se jedno od čačanskih blaga tzv. Suva Morava. Radi se o rečnom ostrvu – adi koje se proteže od tzv. Rastoka, gde se Morava delila na dva rukavca, a koji se ponovo spajaju tu kod fudbalskog igrališta. Bojim se da malo Čačana zna da se na samo kilometar od centra grada nalazi prava divljina. Pogled na Suvu Moravu, zaraslu u zelenilo podseti me na vreme kada je Morava bila „naše more“. Setih se svih onih plaža na koje me je tata kao dete vodio ili sam kasnije od lazio sa društvom.
Moravske plaže
Počev od Ciganske plaže gde smo se najčešće kupali i do koje se dolazilo uskim puteljkom od Raskrsnica ili prašnjavim putevima kojim su taljigaši izvlačili pesak i šoder sa Morave. To su današnje ulice 420 i Filipa Višnjića. Nažalost deo Moravskog korita, gde se nalazila Ciganska plaža danas je presušio, čak se slabo i poznaje da je tuda nekada tekla Morava. Setih se čuvenog Pavlovog vira ispod Rastoka. A ni mesto gde se sada Morava deli na rukavce nije gde su nekada bile Rastoke. Nekadašnja Suva Morava se značajno smanjila, ali je još uvek dovoljno velika da bi mogla da postane Čačanska Ada Ciganlija.
Setih se kupanja „Kod panja“naspram igrališta. Naravno ne sme se zaboraviti ni najpoznatija čačanska plaža Cvetnjak uglavnom rezervisana za čačansku omladinu. Bilo je to mesto gde su najlepše Čačanke tog vremena pokazivale svoja preplanula tela. A ponekad smo se kupali i kod mosta u čuvenom vrbaku. Najinteresantnije je bilo kada bi se u četri sata popodne dizala brana u Parmencu i kada se nivo Morave dizao, a reka postajala dosta brža. O kupanju kod visećeg mosta u Riđagama mogao sam samo da sanjam i čekam neka druga vremena kada ću se i tamo okupati.
Izgubljen u pogledu
Zastadoh pored kola i pogledah na Moravu, Ovčar i Kablar u daljini i zamislih se. Setih se svega onoga što napisah, ali osta dilema. Koliko onih koji su sedeli u kafićima znaju kakva je Morava nekada bila i šta je značila za Čačak. Da li znaju da je ovu našu dolinu čuveni putopisac Evlija Čelebija uporedio sa rajskom baštom. O čemu će se pisati u budućnost? A Morava je bila i naša prošlost, a hteli mi to ili ne i naša budućnost.
Ćuprijica
Često srećem starog profesora čačanske Gimnazije. Kažem starog, a on je to samo po godinama. Duhom je mlađi od mnogih koji su i više decenija mlađi od njega. Pravo su mi zadovoljstvo tih par minuta koje popričamo. Pre neki dan pomenuh mu da pišem nekakvu pripovest o mojoj ulici Kneza Miloša – Rekvijem za Ivanjički sokak. Sa oduševljenjem pomenu reč, koja me momentalno vrati u detinjstvo – ćuprijica.
Kasnih pedesetih godina prošlog veka tu se završavao grad, jer do tog mesta ulica je bila pokrivena onim čuvenim granitnim kockama. Odatle prema Dragačevu vodila je prašnjava makadamska džada. Na tom mestu je postojao most preko kanala kojim se površinska voda gore od tadašnjeg Lazovića parka slivala ka gradu. Kanal je postojao sa obe strane gornjeg dela ulice. Levi nizvodni kanal se posle prolaska ispod mosta spajao sa desnim i nastavljao svoj put sve do Lozničke reke koja je tekla obodom naselja Avladžinica. Dva kanala su se spajala baš kod našeg dvorišta tako da su dve njegove strane stajale na njihovoj obali.
U susedstvu
U ćošku dvorišta, baš na sastavu kanala stajala je velika kruška, koja je izdašno rađala svake godine. Nisu to bili, po mom mišljenju neki ukusni plodovi, ali su bili primamljivi za mangupariju iz kraja, jer su mogli da joj priđu sa strane ulice. Razgranata krošnja je počinjala vrlo nisko i bila je prava blagodet za sticanje prvih iskustva u pentranju po drveću. Mostić, kako smo ga u to vreme češće zvali sa strane našeg dvorišta imao je metalnu ogradu. Vazda je bila prašnjava ili blatnjava tako da smo izbegavali da je dodirujemo. S druge strane mostića na svakom kraju je stajao po jedan putni kamen, koji su nekada imali funkciju branika. Petkom je u Čačku pijačni dan. Neretko se na ovim kamenovima mogao videti kako sedi umorni seljak iz Dragačeva svodeći račune trgovine na pijaci.
Vitomije, na paje
Sa gradske strane prvi objekat je bio prodavnica kolonijalne robe, kako se tada govorilo, preduzeća „Stjenik“. Valjda je i imala ime „Kolonijal“. U vreme mog ranog detinjstva tu su radila dva trgovca Vitomir (Matijašević) i Janko (Dolović). I danas se sećam kraja svakog meseca. Kada mama primi platu i skoro ritualnog odlaska u prodavnicu. Gde su se po prethodno napravljenom spisku kupovale namirnice. Pet kilogarama šećera, kilogram soli, brašno, začini, …
Na kraju spiska uvek sam pokušavao da u njega ubacim i dve štangle čokolade. Naravno one za mešenje, jer su mlečne čokolade tada još uvek bile luksuz. Sve se uglavnom kupovalo na meru. Šećer i brašno su se velikim limenim kašikama zahvatali iz drvenih sanduka i pakovali u odgovarajuće sive papirne kese. Bombone su stajale u položenim staklenim teglama i sličnim, ali malim kašikama su se sipale u male papirne kesice. Najpopularnije su bile „Krašove“ bombone „505 sa crtom“, koje su se mogle nabaviti i u limenim kutijama. Takođe, prodavale su se i one mentol i tzv., ali meni neomiljene svilene bombone.
Prodavnicu sam zapamtio i po onim velikim kutijama sa mešanom marmeladom. Koju mi je baka retko kupovala. Jer, kako je govorila, kod kuće ima mnogo bolji džem od kajsija i šljiva koji je kuvala moja majka. Naravno sećam se i sarage nanizane na vrbove prutiće. Nekoliko puta sam uspeo da nagovorim baku da mi je kupi. A pošto je morala da se zagreje pre jela kuća je neprijatno mirisala. Zbog toga smo oboje bili predmet kritike, kada bi se mama i tata vratili sa posla.
Novo vreme
Onda su došla neka nova vremena, novi trgovci i nova roba. U Čačku su se pojavile i nove prodavnice koje su nudile bolji asortiman roba. Prodavnica mog detinjstva polako je gubila kultni značaja. Nešto od toga upoznaćemo i u našoj prodavnici ili radnji kako smo je često zvali. Sećam se kada su se pojavila jaja, snežno bele ljuske, pričalo se da su uvezena iz Izraela. Onda kada se pojavio anans i nešto kasnije kokosov orah. Naravno obično bih naterao baku da mi ih kupi. A onda je nastajao problem kako se to seče i jede.
I konačno jednog dana i kod nas se pojavio Schweppes, koji se reklamirao na televiziji. Društvo sa Beloševe kapije skupi 1,60 dinara koliko je koštala flašica i razočarasmo se. Bilo je gorko, a po ukusu ličilo je na tek zametnute jabuke. Odavno u tom zdanju više nije prodavnica. U međuvremenu je objekat menjao namenu da bi danas tu bila jedna od najpoznatijih pečenjara u Čačku.
Za sve je kriv kanal
Za dana kada je padala kiša oba kanala su se punila vodom što se slivala sa padina Jelice. Jedna od glavnih zanimacija dečaka iz kraja bila je puštanje čamaca. Bilo je tu svakojakih plovila, počev od onih najjednostavnijih napravljenih od lista papira do pravih malih remek dela. Pamtim da se u tome posebno isticao šest godina stariji Vlade Smiljanić. Posebno je interesantno bilo puštanje čamaca u levom kanalu, jer su morali da prođu ispod mostića. Vladalo je pravo uzbuđenje dok smo uz metalnu ogradu iščekivali čiji će čamac prvi da se pojavi. Neki su naišavši na prepreku tamo ostajali sve do nailaska sledeće velike vode.
Kraj šedesetih doneo je potrebu da se duž kanala postave betonske cevi, kojima će površinska voda putovati prema Moravi. Više nije bilo potrebe za mostićem. U to vreme kocku u donjem delu Kneza Miloša pokriće asfalt. Mi, koji ćemo kanal pamtiti i po potrebi njegovog čišćenja ispred dvorišta, kretali smo put visokih škola i fabričkih hala. Stizali su neki novi klinci, koji će imati neke druge preokupacije i koji će graditi sopstvena sećanja.
Sećanje na Čačak, ali i šire, iz druge polovine prošlog veka nalazi se i u jedinstvenoj muzejskoj postavci „1950 – 1980“. Koju je osmislio i u roditeljskoj kući realizovao komšija i drug iz detinjstva, poznati čačanski TV mehaničar, Rato Smiljanić.
Štajga
Pišući o Čačanskom korzou pomenuh neke nekadašnje kultne čačanske ugostiteljske objekte, gde se po završetku korzoa nastavljao provod. U tom kontekstu pomenuh i Ibarsku magistralu, koja je bila svedok rađanja novokomponovanog muzičkog pravca. Ali nadam se da pravi Čačani nisu zaboravili još jedno važno mesto „provoda“ tih sedamdesetih godina – Štajgu. Mlađe generacije će prvo pomisliti na novu Autobusku stanicu, jer su tamo odlazili na burek, koji se mogao kupiti tokom cele noći. Međutim, ja mislim na staničnu restoraciju na Železničkoj stanici, poznatu pod pomenutim nazivom – Štajga. Ovde su se iza ponoći okupljali uglavnom čačanski frajeri. Neću pominjati imena, jer se bojim da ću nekoga važnog zaboraviti. A oni koji se sećaju tih vremena svakako će se setiti, ko je sve dolazio.
Moj drug Mišo Kubura i ja nismo spadali u frajere. Bili smo valjda na trećoj godini studija i naravno među najmlađima koji su dolazili, pogotovu leti na Štajgu. Bilo nam je interesantno da se nađemo u društvu onih koji su važili za „face“ tadašnjeg Čačka. Bila je to prilika da se uživo čuju vesti o događajima iz prethodnog dana, često od samih aktera tih događaja. Na Štajgi su se često rađale mnoge anegdote i vicevi, koje smo kasnije „prodavili“ po Beogradu. U to vreme se pričalo da bar deset posto viceva koji su kružili na ovim prostorima potiče iz Čačka.
Bilo je i vozova
Posle pola jedan restoracija bi živnula, jer su stizali putnici koji su putovali vozem od Niša ka Baru, a u Čačak je stizao u jedan sat posle ponoći. Zato je često, pogotovu leti bilo teško naći slobodan sto. Vrlo često je dolazilo do, najčešće verbalnih nesporazuma između čačnske mlađarije i putnika. Pogotovu onih sredovečnih koji su glasan razgovor, smeh i dobacivanja smatrali nedoličnim mladoj gneraciji.
Pošto bi voz nastavio put Jadrana počelo bi se osipati i društvu na Štajgi ili Štaciji, kako su joj još tepali. Restoracija će se zatvoriti između 3 i 4 sata da bi se očistila, a onda je kretao novi radni dan i iščekivanje novog ponoćnog druženja. A neka od njih će ostati u sećanju po prepričanim dogodovštinama i ponekom vicu. S pojavom kafića i liberalizacijom radnog vremena ugostiteljskih objekata Štajga će prestati da bude pozornica čačanskih zbivanja. Vratiće se svojoj osnovnoj nameni.
Ćira
davno nisam pisao. Ne zato što nema interesantnih tema. Možda je ova epidemija pomalo uticala na inspiraciju, pa se sa ovim tekstom mučim više od mesec dana. A opet razmišljajući o tome šta da napišem otvorili su se neki širi horizonti, koji su zahtevali malo i istraživanja. Nisam želeo da ovo bude priča o istoriji železničkog saobraćaja u Čačku. Želeo sam da se setim popularnog „Ćire“ koji je tutnjao ovim prostorima i utihnuo pre nešto više od pola veka. Jer „Ćira“ je bio neka vrsta čačanskog prozora u svet sve do izgradnje Ibarske magistrale.
Poslednjih godina kod nas se dosta priča o brzim prugama kojima će se vozovi kretati brzinama i do 200 kilometara na čas. Kao da smo zaboravili da smo se u ovim godinama tranzicije nekako odvikli od vozova. Ako izuzmemo one koji vozove koriste za odlazak do radnog mesta, malo ljudi koristi vozove za prevoz unutar zemlje. Malo upućeniji znaju da je železnički transport jedan od dominantnih načina prevoza u međugradskom saobraćaju u Evropi. Tako je nekad bilo i kod nas. Nažalost mlađe generacije su ovaj način prevoza uglavnom upoznale kroz zabavu. Vozeći se vozom koji saobraća na relaciji Mokra gora – Šargan Vitasi. Ili vozom „Romantika“ koji je putnike vozio u obilazak brojnih turističkih i kulturnih znamenitosti.
Kad se Sarajevo selilo u Čačak
Kad se pomene „Ćira“ kod onih koji ga se sećaju bude se asocijacije na uskotračnu prugu. Koja je povezivala Beograd sa Sarajevom i dalje sa Jadranom. Mnogi su prvi put do Herceg Novog, Dubrovnika ili Ploča stigli ovom železnicom putujući bezmalo dan i po. Svako putovanje „“Ćirom“ bilo je pomalo doživljaj. Bilo da se putovalo do Beograda, Užica, Sarajeva ili nastavljalo prema moru. Ili se išlo samo do Ovčar Banje.
A svakog petka na čačansku pijacu su stizale horde Sarajlija. Popodnevnim vozom su se vraćali natovareni kajmakom i drugim ovdašnjim delikatesima. Takođe, „Ćira“ je omogućavao seljacima iz okoline Čačka i Užica da na pijace bosanskih gradova dopreme jabuke, med i rakiju.
Moja putovanja „Ćirom“ uglavnom su vezana za relaciju prema Sarajevu i dalje moru, tačnije Pločama. Do Beograda sam „Ćirom“ išao samo dva puta, kao dete 1957. godine. I deset godina kasnije kada nas je razredni starešina Boriša Borišić u osmom razredu vodio na ekskurziju. Tada sam video kako u praksi izgleda kada se povuče sigurnosna kočnica. To je uradio jedan od naših drugara i zaustavio voz na otvorenoj pruzi između Lajkovca i Lazarevca. Da li je bilo slučajno ili plod dečijeg nestašluka. Tek naš razredni je vreme do Beograda proveo u ubeđivanju konduktera da se radi o slučajnosti. Te nekako prođosmo bez prijave i većih neprijatnosti.
Idemo na more
Mnogo su bila interesantnija putovanja na more. Kretalo se sa koloseka koji je bio van železničke stanice. Otprilike tamo gde je sada tržni centar Tempo. Voz je polazio u 22 sata, a putovali smo vagonima II razreda. Ko se seća to su bili vagoni sa parovima drvenih klupa i drvenim galerijama iznad za smeštaj prtljaga. Kolosek na koji je dolazio i sa kog je voz nastavljao putovanje bio je slep. Zato je lokomotiva pri kretanju za Sarajevo gurala kompoziciju ispred sebe. Po prelasku starog železničkog mosta skretnica je bila postavljena da kompoziciju usmeri ka Beogradu. Kada bi se stiglo u stanicu Ljubić skretnica je postavljana u smer ka Užicu i tek posle toga lokomotiva je krenula da vuče kompoziciju. „Ćira“ je do Ovčar Banje putovao tačno pola sata, a do Užica dva sata.
Putovanja, pogotovu ona prema moru pamtiće se i po mnogobrojnim tunelima kroz koje se prolazilo. Ako bi se zakasnilo sa zatvaranjem prozora sledio je obavezni ukus sagorelog uglja u ustima. I obavezno jutarnje umivanje hladnom vodom na dolaznoj stanici. Jer su putnici iz „Ćire“ po pravilu izlazili nagarveljenih lica i ruku.
Ljudi
Poslednjih meseci pisah o Čačku koga nema. Pomenuh neka mesta i događaje koji su obeležili moj život, pre svega mladost. Promene i nestajanja nateraše me da pokušam da ponešto otrgnem od zaborava. Jer mladi mnogo toga ne znaju, jer je vezano za prošlost koju često doživljavaju kao davno prošlo vreme. Objektivno mnogi i nisu imali prilike da čuju nešto o tome. Opet stariji, plašeći se kritike zbog lamentiranja nad mladošću i prošlošću ovakve priče uglavnom zadržavaju za krugove svojih ispisnika. Moje pisanje nije „žal za mladost“ ili poziv za restauracijom nečega što je postalo deo prošlosti. Pogotovu što mislim da sadašnje generacije ne treba da vraćaju ono što sto su njihovi prethodnici uništili. Umesto toga treba da grade i stvaraju za budućnost. Ali da se trude da dela njihovih ruku ostanu. Da i ona koja danas simbolišu ovaj grad ne dožive sudbinu stvaralaštva iz prošlosti.
Približavanje novoj godini, prenu me iz dosadašnjih razmišljanja i natera da se okrenem nekim novim orijentirima. Vreme u kome trenutno živimo jednog dana će se pominjati kao „doba korone“. Epidemija u čijem vrtlogu se nalazi ceo svet sama po sebi nije donela nestajanje nekakvih fizičkih obeležja prošlosti i sadašnjosti. Ali donela je nestajanje onoga najvrednijeg što civilizacija poseduje – čoveka. Zato medije, elektronsku poštu, društvene mreže i otvaramo sa strahom da ćemo se suočiti sa odlaskom drage osobe.
Posle svega ostaju ljudi
Sve me to podseti da su ljudi najvažni korpus – Čačka koga više nema. Ljudi koji su se preselili u večnost ili tiho nestali iz naše sredine i kako kaže pesnik „oru tuđe njive“. Ili su i dalje tu, ali žive povučeno, jer su izgubili bitku sa onim koji su danas glasniji. A pitanje je koliko će i na koji način ostati upamćeni u našoj čaršiji. Ima i onih kojima iz najboljih namera pogrešnom pažnjom činimo nepravdu, a time umanjujemo njihov značaj za Čačak. Koga god da pomenem od tih zaboravljenih Čačana učinio bih nepravdu drugima koji bi i dalje ostali u senci. Pogotovu što bih sigurno bio subjektivan i sentimentalan pominjući uglavnom meni bliske i najbolje znane osobe. A čak i o njima ne znam sve detalje.
Zato želim da zajednički pokušamo da se setimo tih dragih ljudi po kojima se Čačak pročuo. Makar samo zato što su, pored svog časnog i uspešnog imena, naš grad naveli kao mesto porekla.
Za koji sat ćemo u novu 2021. godinu. Svi očekujemo da se sa njom završi „doba korone“. Da se zdravlje u naše živote vrati kao normalna pojava. Zato budite zdravi, jer to tako treba da bude. A sve ono što bih još mogao da vam poželim – radost, uspeh i sreća budu tu pored vas.
Bioskop
Podsećanjem, na vreme i mesta kojih više nema često se zapitam – „Da to nije žal za mladošću“? Iako svako ima pravo da žali za onim što je bilo lepo ili bar misli da je bilo tako, mora se živeti u realnosti. Zato ako želimo da budemo iskreni onda moramo da znamo da su promene neminovne. Reči, koje posvećujem Čačku koga nema više su želja, da nas koji smo osetili dah prošlih vremena podsetim na njih. A mlađima predstavim ono što je za moju generaciju bilo od značaja. „Doba korone“ koja nas je sve zadesilo otvorilo je mnoga pitanja na koja jednostavno nemamo odgovore. Jer teško da bi mogli da kakav takav odgovor nađemo traženjem uzora u prošlosti.
S druge strane tehnologija i civilizacijske tekovine su jednostavno mnogo toga učinili delom istorije. Čak i onda kada to nije bilo nužno. Pomenuti tehnološki napredak nekako najčešće vidimo u svakodnevnom životu i poslu. A njega, pogotovu njegovih posledica ima u svim segmentima naših života. Nažalost nekih posledica se setimo u retkim trenucima.
Odlazak u penziju i češći boravci u Beogradu su me vratili pozorištu i bioskopu. Televizija, a posebno Internet doneli su nam i pozorište i bioskop kao sveprisutnu pojavu u našim domovima. Sve vreme sam bio svestan prednosti koje imaju pozorište i bisokop u odnosu na televizor, a pogotovu računar. Ali pomalo komformizam, pomalo ono poslovično – „Ima vremena“ i konačno toplina doma su vraćanje pozorištu i bioskopu stalno prolongirali. I prepuštali uglavnom sećanju.
Idemo na FEST
Ljubitelji filma ili „sedme umetnosti“ kako volimo da joj tepamo setiće se da se ove godine obeležava 50 godina održavanja prvog festivala pod nazivom FEST. Te 1971. godine u okviru „festivala svih festivala“ održanog pod sloganom „Hrabri novi svet“ u Domu sindikata prikazani su neki od kultnih flimova „MASH“ (kojim je FEST i otvoren), „O jagodama i krvi“, „Konje ubijaju zar ne“, „Odiseja u svemiru“, … Iste te 1971. godine za Dan Republike Čačak je dobio treću bisokopsku dvoranu. Prvi prikazani film bio je „Orlovsko gnezdo“ sa Ričardom Bartonom i Klintom Istvudom u glavnim ulogama. Danas posle pedeset godina Čačak praktično više nema bioskop.
Ako zanemarim par filmova odgledanih poslednjih godina u Domu kulture, poslednji put u bioskopu sam bio 1996. godine kada sam u u „Sutjesci“ odgledao „Podzemlje“ Emira Kusturice. Pre Doma kulture filmovi su, bar u vremenu koje ja pamtim, prikazivani u bioskopima „Sutjeska“ koji se nalazio u Karađorđevoj ulici preko puta Instituta za voćarstvo. On se zvanično i sada tamo nalazi samo nikako da doživimo onu čuvenu objavu – „Bioskop ponovo radi“. Drugi bioskop „Prag“ se nalazio u ulici dr Dragiše Mišovića. „Sutjeska“ je bila rezervisana za premijerne filmove i one sa ozbiljnom tematikom. U „Pragu“ su se filmovi prikazivali reprizno i uglavnom „kaubojski“ i filmovi sa lakšom tematikom.
Šesdesetih godina bioskopi su još uvek bili naš prozor u svet. Pogotovu što su u gradovima poput Čačka bioskopske predstave bile jedini svakodnevni kulturni događaj. U glavnoj ulici neposredno pored čuvene Ugrenove poslastičarnice nalazile su se vitrine u kojima je preduzeće za prikazivanje filmova „Čačak film“ objavljivalo filmski program svojih bioskopa i filmove koji će biti prikazani naredne sedmice.
Sećanje na filmove
Prvi film koji sam gledao bio je domaće ostvarenje „Barba Žvane“ sa Dragomirom Felbom u glavnoj ulozi. Onda je sledio „Prvi građanin male varoši“ Puriše Đorđevića. Naravno bio sam suviše mali da bih shvatio radnju filmova. Narednih godina u bioskop ću odlaziti zahvaljujući tetki, koja je živela sa nama. Baba me je slala da bi proveravala da li se njena sestričina viđa sa mladićima. Danas posle više od šest decenija od tog vremena moram da priznam da baš nisam bio uspešan kao čuvar. Ali sam zahvaljući namenjenoj ulozi odgledao puno filmova. U sećanju mi je naročito ostala „Prodavačica ljubičica“ sa čuvenom Saritom Montijel. Valjda zbog istoimene pesme.
Iz školskog doba, pogotovu osnovne škole, uglavnom se sećam kaubojskih filmova. Posle gledanja „Rio Brava“, „Sedmorice veličanstvenih“, „Čoveka koji je ubio Liberti Valansa“ beskrajno smo prepričavali pojedine scene i oduševljavali se Džonom Vejnom, Džemsom Stjuartom, Garijem Kuperom i drugim junacima filmova o američkom zapadu. Kasnije smo počeli da gledamo kriminalističke filmove. A gimnazijsko doba i prve ljubavi doneli su i filmove sa tom tematikom.
Posle svega
Odlazak u bioskop bio je i mera odrastanja. Čak i u gimnazijskim danima nije bilo uputno, da ne kažem zabranjeno odlaziti bez roditelja na predstave od od osam sati. Pogotovu što uvek postojala opasnost da se neko od profesora nađe na istom mestu. Zato su naše carstvo bile poslepodnevne predstave od 16 i 18 sati. A kad se kupovala karta gledalo se da se dobije mesto na balkonu „Sutjeske“. Ili bar mesto u zadnjim redovima. Tokom letnjeg perioda u okviru „Sutjeske“ je radila tzv. Letnja bašta. Na neki način sa čačanskim bioskopima sam se oprostio odlaskom na studije u Beograd. Filmove sam još gledao tokom letnjeg raspusta dok nisam defoinitivno postao stanovnik prestonice. Onda su stigli vidorikorederi i odlasci u bioskop su postajali sve ređi. Čak i onda kada sam se vratio u Čačak. Poneka premijera i to retko.
Ponekad požalim što nema bisokopa. Pogotovu od kako sam u vremenu pre korone ponovo počeo da odlazim u bisokope kakvi danas postoje uglavnom u beogradskim tržnim centrima. Naravno razlog su filmovi, jer priznaćete da nije isto gledati film na televizoru i u bioskopu.
Чачак
Никад себе нисам сматрао локал патриотом. Па ипак доживео сам да су ми колеге са ЕТФ и касније Института „Михајло Пупин“ знале рећи. „Досадио си са тим Чачком и богу и народу“. Јер морам признати да ми је било мило када би неко у мом присуству рекао нешто похвално о Чачку. Могао сам са поносом да додам, да сам рођени Чачанин. Обавезно додајући понешто, што је по мом мишљењу могло додатно да остави утисак на саговорника.
Пре неке три и по деценије, један пријатељ, и сам пореклом Чачанин, шокирао ме је изјавом. Да су „Чачани најгори људи на свету“. Јер Чачанин када те сретне обично ти неће рећи нешто лепо. Већ ће те дочекати речима, у којима те обавештава да је чуо да си био болестан. Или да ти се десила ова или она непријатност. Можда ће ове речи у најмању руку многе мало продрмати ако не и наљутити. Као што сам и лично био затечен када сам их први пут чуо. Међутим, ако покушамо да практично проверимо тачност ових речи лако ћемо се уверити да су оне у великој мери истините.
Локал патриота
Боравећи по разним градовима било ми је драго када сам могао да наведем оно што је наш град имао. А они не. Али често сам био и тужан што Чачку много тога недостаје, све надајући се да ће будућност много тога исправити. Али све више сам свестан да о томе треба да размишљају млади. Нама који смо претурили деценије преко главе време је прошло у надањима и очекивањима. И не би било добро да оно што смо сами пропустили намећемо другима. Оно што ми можемо да урадимо је да долазеће генерације подсетимо на оно што је Чачак био кроз историју. Али не да би се живело у прошлости. Већ да у њој ако процене да је нешто било вредно, нађу инспирацију за будућност. А будућност да граде према својим визијама
Нове визуре
Дуго нисам писао, тражећи праву тему. А онда схватих да се сам град у последње две – три године почео значајно мењати. Уместо зграда и објеката који су обележили највећи део мога живота почеше ницати вишеспратнице. Нажалост, при томе једноставно доминира – урбанистички хаос. Нема потребе да наводим конкретне примере. Тражећи теме о којима бих даље писао схватих да све више почињем да критикујем свет око себе. А то може да ме представи као маторо гунђало, које није у стању да прихвати промене које долазе. С друге стране верујем да нема Чачанина, који макар једном није осетио жал. Што наш град нема понешто од онога што краси сличне градове по свету. И што те промене не иду тим трагом.
Наравно има и лепих ствари, као што је кутак на Морави поред бране. Не само кафићи, већ и уређена обала са клупама на којима се може дочекати вечерњи моравски сутон и поглед на Овчар и Каблар. Додуше на Морави нема више купача као некада. Да ли је у питању њена загађеност или смо постали мало већа господа. Поменути моравски кутак можда би могао да буде подстицај да се уреди обала Мораве, бар до садашњег железничког моста. И размислити да се спречи изградња вишеспратница непосредно уз градски бедем.
Кафане
У свим претходним објавама сам их помињао. А и у ово доба короне једна су од најчешће спомињаних одредница. Наравно ради се о кафанама. Данас их у духу времена у коме живимо обично називамо ресторанима, кафићима, ваљда нам оно кафана звуче некако превише архаично. Да не употребим неку тежу квалификацију. И овако ће неко спорити са мојом терминологијом, посежући чак и за етимологијом српског језика. Али о чачанизмима ћу писати другом приликом.
Броја им се не зна
Не знам колико сада има угоститељских објеката у Чачку. Легенда каже да је у предратном Чачку, који је имао једва десетину данашњег броја становника било преко 100 кафана. Само на потесу од Раскрсница (оних у улици Војводе Степе) до Поште прича се, било је 11. Данас их је сигурно више. Али оно што се није мењало то је да су и тада и данас биле значајно место друштвеног живота Чачка.
Моје „дружење“ са чачанским кафанама почело је још од малих ногу. Наравно тамо сам одлазио са родитељима, који баш и нису били, како се то каже кафански људи. И углавном су то били изласци са поводом. Лети у башту „Први мај“ или терасу хотела „Морава“. Понекад на повратку из недељних шетњи свраћали смо у кафану „Три багрема“. За децу је углавном био резервисан сок од малине. Повремено смо одлазили „Код Црногорца“ на роштиљ. За мене су и данас појам ћевапчићи, које је правио роштиљџија Перо. Кафану је држао Војо Мунитлак и званично се звала „Драгачево“. Порекло колоквијалног назива „Код Црногорца“ како су сви називали ову кафану, до данас је за мене остао тајна.
Играле су једно лето
У време када сам почео да излазим у кафане све се некако вртело око хотел „Мораве“ и „Ловца“. Када сам се скрасио у Београду током викенд боравака у Чачку уобичајавао сам да суботом попијем преподневну кафу у „Пролећу“. А онда је 1984. године обновљена кафана „Белви“. Тих година лети ће тешко могло наћи место у његовој башти под крошњама старих липа.
Стигле су замене
Пре него ће и овде почети да царују кафићи и пицерије Чачак је имао нека своја култна кафанска места. Којих се млађе генерације, поготову оне рођене на крају миленијума и не сећају. Можда то нису биле кафане са најбољом храном, али имале су неки „шмек“ који им је обезбедио дугогодишње трајање. Старији и средовечни Чачани сећају се „Три багрема“, „Моравице“, „Такова“, „Пролетера“, … Нажалост више ниједне од тих кафана нема. У локалима у којима су се налазили данас се обављају неки уноснији послови. Неко ће се сигурно сетити да је „Таково“ петком пре подне био својеврсна музичка берза. Тачније овде су се склапали послови везани за ангажовање музичких оркестара по чачанским кафанама, али и шире. Поменуо сам само оне кафане чије се трајање протегло на читаву другу половину двадесетог века. Од тих старих кафана остала је да ради само кафана „Цар Лазар“.
Повремено су појављивале неке нове кафане, које су госте привлачиле својим менијем, али су најчешће бивале кратког даха. Неке су биле популарне због музике која је углавном у дане викенда забавља госте. Али су се музички афинитети гостију, поготову нових генерација брзо мењали. Ко се још сећа кафане „032“, коју је држао познати чачнски кошаркаш Мићо Видаковић. Деведесетих ће почети са радом „Стари град“, касније „Романса“. Сигурно сам понеку кафану и заборавио, јер многе су „играле само једно лето“. А генерално гледано само сам скинуо мали слој патине са делатности која сигурно има своје место у историји нашег града. Објекти у којима су се налазиле више не подсећају на њих. Зато ће кафане морати да остану у оваквим сећањима. Узгред можда и није лоша идеја, једног мог пријатеља и колеге. „На зградама, новим или старим где су се налазили значајни објекти требало би да стоји плоча са подсећањем на то“.
У њима су се причале приче
Ово подсећање на чачанске кафане завршићу причом, а можда и анегдотом везаном за познате чачанске кафеџије. Један од њих је свакако био Срето Јовичић власник кафане „Овчар“ у чачанској Палилули. На месту некадашње кафане деведесетих година је сазидана нова зграда. У локалу до улице налази се фризерски салон за мушкарце. Стотинак метара уз улицу само са супротне стране налазила се кафана коју је држао Жико столар. Једног дана, док је чекао потенцијалног муштерију Срето пређе код комшије и наручи за њих двојицу по ракију. Пошто је испише Срето извади динар, плати и врати се у своју кафану. Како није била баш нека навала гостију, касније Жико пређе код Срета, наручи по ракију и плати истим оним динаром.
И тако су њих двојица цео дан частили и онај динар са почетка приче је на крају остао код Срета. Можда је ова прича настала баш у кафани „Овчар“, где је тридесетих година основано удружење лажова. Које је добило име „Срето Јовичић“ по свом председнику. О тим временима и догађијима може се више наћи у забелешкама чачанских хроничара Мила Мојсиловића и Родољуба Петровића.
"Слобода"
Прошли месец нас за тренутак подсети на један од симбола Чачка – фабрику „Слобода“. Истина помало се све заврши по оној народној – „Сваког чуда за три дана доста“. Али мене све то врати у детињство и младост, које сам провео помало осећајући да сам „Слободино“ дете. Било је то захваљујући чињеници да је мој отац био запослен у тада највећем чачнском предузећу. Припадност великој фамилији „Слободиних“ радника и њихових породица сам црпео из чињеница да је фабрика подигнута на имању мајчине породице. А њихова кућа се налазила можда на најлепшем делу фабричког круга. Тамо где су се спајале Јездинска и Придворичка река правећи речицу Лупњачу. Тај простор ће бити претворен у парк у коме ће годинама рађати воћке које је посадио мој деда Милисав.
"Слобода" је била пуно тога
Због основног производног програма о „Слободи“ се тих педесетих година и није много причало. А ја сам био и сувише мали да би ме такви детаљи интересовали. Али када су из производних хала почели да излазе и производи намењени широкој потрошњи „Слобода“ је постала препознатљива. Била је место где се производе емајлирани судови, фрижидери по лиценци чувеног италијанског „Игниса“, усисивачи, електрични шпорети. Било је ту покушаја да се производе машине за прање веша и судова. Неки од тих производних програма биће пренети у друге фирме и градове. Тако је посуђе отишло у „Металац“ из Горњег Милановца, а фрижидери у „Обод“ на Цетиње.
Да ли су такве одлуке доношене на вишим форумима или је тако широк производни програм био превелики залогај за „Слободу“. Знају само они који тада били на руководећим положајима. А њих је све мање ако их уопште и има међу живима. Тек у шесдесетим и седамдесетим годинама „Слобода“ ће у Југославији бити синоним за електричне шпорете и усисиваче. Наравно у доба када се у Југославији ишло на укрупњавање привредних субјеката дошло је до тзв. Интеграције. У систем „Слободе“ укључен је низ малих фабрика из других градова.
Једног тренутка дошло је и до интеграције са другом значајном чачанском фабриком „Цер“. Која је поред процесне опреме у то време била водећи југословенски произвођач термоакумулационих пећи, тзв. „Церовки“. Седамдесетих година, када је почео процес дигитализације Југославије. Тј. почело се са увођењем рачунара за обраду података у великим привредним и државним системима. У то време „Слобода“ је била водећи произвођач клима јединица за хлађење рачунарских постројења. А производиле су се и јединице за климатизацију радног и стамбеног простора.
"Слобода" у Југославији и свету
О значају и квалитету „Слободиног“ производног програма говоре чињенице да фабрика није била само пуки експлоататор лиценци. Већ је имала и сопствени развој. Захваљујући томе фабрика је производила и по неколико стотина електромотора који нису сви уграђивани. Пре свега у усисиваче, већ су ишли и у извоз. Такође, „Слобода“ је продавала своју технологију. Па је нпр. изграђена фабрика плинских решоа у мароканском граду Фесу. Свакако да сам нешто пропустио да поменем. Јер сам одласком на студије престао да будем сведок непосредних дешавања у фабрици. Истина уписујући студије електротехнике на неки начин сам био „виђен“ да се вратим у Чачк и запослим у „Слободи“. Али путеви су ме одвели на другу страну. Када сам поново постао житељ Чачка, „Слобода“ је као друге чачанске фабрике почињала да посустаје. Али то је већ тема за неку другу причу.
Мој први непосредни сусрет са „Слободом“ десио се уочи нове 1958. или 1959. године. Када ме је отац одвео на доделу новогодишњих пакетића. Том приликом ме је одвео и на своје радно место магационера у магацину готове робе. До њега је долазио индустријски колсек. Којим су возовима који су стизали у фабрику сваког дана у 16 часова одвожени „Слободини“ производи. Широм Југославије, а касније богами и света. Ред вожње упознаћу десетак година касније, када будемо купили плац у Бељини баш изнад поменутог магацина, где ћемо посадити виноград. Одатле ћу видети и учинак бомбе која ће за време бомбардовања 1999. године погодити тачно средину магацина. Где се некада налазила очева канцеларија.
"Слобода" и Чачак
Иначе значај „Слободе“ за Чачак је немерљив. Јер не сме се заборавити да је градски водовод почео да се развија захваљујући „Слободи“. Из рени бунара у Бељинском пољу вода се пумпала у „кацу“ на Бељинском брду. Одакле је слободним падом стизала до чачанских домова. Захваљујући „Слободи“ град је добио прво станбено насеље – Велику колонију. Поред њега ће нићи и највећи хотел – „Морава“. Иако је иницијално био грађен као самачки хотел убрзо ће постати прави угоститељски симбол Чачка.
На крају треба се осврнути и на запослене у „Слободи“. Чија ће бројка током седамдесетих година прошлог века достићи цифру од преко седам хиљада. Поред тога што ће то „Слободу“ учинити највећим чачанским колективом. То је значило да је фабрика обезбеђивала егзистенцију за највећи број Чачана. Треба замислити шта је значило за чачанске трговине и уопште за живот у граду значила „Слобода“. Када се на улици сваког дестог у месецу нашла милионска сума новца коју су „Слободни“ радници добили као плату.
Свакако да има бољих сведока живота и рада „Слободе“ поготову у годинама на крају двадесетог века. Као дете некадшњег радника „Слободе“ које је догађаје пратио са стране и из прича. Покушао сам да направим кроки онога што је „Слобода“ била у мојим очима. Понешто сам сигурно заборавио, а понешто и прескочио, јер и ово што написах је предуго. „Слобода“ свакако заслужује да је се чешће и трајно сећамао, а не само лошим поводима, као што су били догађаји из јуна.
Улице
Oдавно се каним да пишем о чачанским улицама. Пре свега што су то градске артерије. Поготову данас када су аутомобили неминовно постали њихови господари. Скоро двадесет година пишем текст под називом „Реквијем за Ивањички сокак“. Они добро упућени сетиће се да се тај текст односи на улицу Кнеза Милоша.
Нажалост та моја неефикасност је учинила да сам текст већ неколико пута морао да мењам. Јер се лице моје улице за то време пуно променило, а изгледа да је темпо промена последњих годину – две баш појачан. Тако да ћу поново да се латим гумице и оловке. А и при сваком новом читању откријем нешто што ми се не свиђа. Не зато што, као што, после читања рече друг из детињства Јован Николић Јоф, текст има некрофилски призвук. Пре би се могло рећи да му фали нешто у организацији. А помињање мртвих је неминовност. Јер већину здања које омеђују улицу подигли су или су у њој живели они, којих нажалост више нема.
Нажалост чачанским улицама данас ретко пролазим пешке, углавном их посматрам из аутомобила. А онда не можеш тако лако да уочиш да ли се нешто и шта у њима променило. У Чачак се може стићи са четири стране, баш у смеру страна света. Са запада се у град улази улицом Војводе Степе, са истока улицом Др Драгише Мишовића, са севера Бате Јанковића, а са југа улицом Кнеза Милоша. Око тих улица, које формирају крст, град се развијао и градио. Само су оне мењале имена. Изгледа само ова моја се није дала, јер после оне географске одреднице – пута за Ивањицу доби данашње име
Име као судбина
Што се тиче нових улица, градско језгро се није пуно променило. До просецања улице „10“ промене су се десиле око некадашњег Вашаришта, данашњег Малог парка. Где су просечене Железничка и улица Девет Југовића. Такође, од блока зграда између Скадарске и Кнеза Михаила направљен је паркинг. А неко ће се сетити да је нестала мала уличица Ђоке Поповића. Која се протезала између хотела „Београд“ и ресторана „Таково“. Део ње је данас „Римски трг“. Преостао је само уски пролаз између Дома културе и сада „Војвођанске банке“. Ако се и то није променило.
Умало заборавих да поменем да је до промена дошло и између Гимназије и Општине, односано Економске школе. Некада су ту биле две саобраћајнице, раздвојене паркићем у чијем центру је стајала Мештовићева скулптура Надежде Петровић. Уместо две улице направи се једна, паркића нестаде, а испред Гимназије ниче пјацета на коју преместише Мештровићев рад. После дужег времена на тој пјацети Чачак доби јавну чесму са бронзаним корњачама уместо славина. Али корњаче се показаше као леп сувенир, па су често нестајале са мермерног постамента. Показа се да су колекционари били упорнији, тако да Чачак остаде без занимљивости. Ипак пре неку годину некада лепу и занимљиву чесму замени обична чесма.
Увек постојеће дилеме
Нове улице су настајале у новим деловима града. Али углавном су некако уске, без тротоара. Због многобројних паркираних аутомобила делују још некако уже. Ипак изградило се неколико улица, које су могле да буду прави булевари. Неке се тако и зову – Булевар Вука Караџића, Булевар Ослобођења, Булевар Танаска Рајића. Не треба заборавити ни Немањину, Св. Саве, Балканску или које би такође моглу да понесу назив булевара. Али свуда понешто фали нешто је недоречено. Иначе Чачак је познат по улицама из више делова. Већ сам помињао улицу Драгана Вранића, али пример који треба поменути је улица Св. Саве.
Пре више од шест деценија ова улица је замишљена као трансверзала, која је требало да повеже југ и север града. Данас је само улица, чији завршетак изазива жестоку расправу. Слично је и са Балканском улицом, која захваљујући изменама у урбанистичким плановима није постала оно због чега је првобитно и пројектована. Могао бих навести још „добрих“ примера, али схватих да ово није прича о Чачку кога нема. Улице су наша и те како реална стварност.