Čini mi se da sam ovo isto pitanje već jednom postavio u nekom od ranijih objava. Ali verovatno se nije odnosilo na istu problematiku. A tiče se problema da li se u današnjoj Srbiji poslovima uvek bave kompetentni ljudi. Pogotovu oblastima koje slove kao komercijalno isplative. Pre skoro trideset godina jedan moj prijatelj tokom prijateljskog ćaskanja na primedbu jednog od prisutnih kolega da se petlja u mašinstvo, a ne zna ga, odgovorio mu je – „Znaš, svako voli da radi ono što ne zna“. Nažalost finansijska isplativost nekih poslova na prelazu vekova uticala je da na svim nivoima društva imamo pojavu da se različitim poslovima često bave nekompententni pojedinci. Naravno ne želim da se mešam u poslove čiji se rezultati vrednuju na tržištu. Ma koliko naše tržište bilo neizgrađeno ipak na njemu se može prepoznati određeni kvalitet. Kad pričam o nekompententnosti pre svega mislim na oblast obrazovanja i to onog na najvišoj stepenici – visokoškolskog. Jer u njemu sam proveo pune tri decenije i za neki dan se definitivno opraštam od formalnog bavljenja nastavničkim pozivom.
Svako ima pravo da me upita zašto se tek sada oglašavam. Tj. gde sam bio proteklih godina kada sam imao sva prava da se borim da stvari budu drugačije. Pošto ovde nije reč o sredini gde sam proveo pomenute godine nekakvo pravdanje ili bar objašnjavanje da li sam ili zašto nisam nešto radio u prošlosti samo bi bilo kontraproduktivno. Osim toga želim da se bavim samo jednom oblašću tehnike, a to je računarska tehnika, kojoj sam posvetio praktično sve godine svog profesionalnog rada. A imam i nameru da se njom bavim do kraja životnog kruga. pripadam onom malobrojnom krugu ljudi koji žive u Srbiji, a imali su priliku da se računarskom tehnikom bave na onaj, kako bi rekli ishodišni način, gde su se računari projektovali počev od definisanja arhitekture do realizacije. I to na mestu na kome je računarska tehnika ugledala svetlost dana u tadašnjoj Jugoslaviji – Institutu „Mihajlo Pupin“.
Nažalost osamdesete godine prošlog veka donele su velike tehnološke promene u računarstvu. U jednom segmentu tih promena smo se snašli, a to je bio razvoj računara na bazi mikroprocesora. Nažalost uključivanje u nove tehnologije i prihvatanje novih pristupa u projektovanju, ovog puta digitalnih sistema nekako smo propustili. Istina na kraju osamdesetih godina u Institutu smo pokušali sa hvatanjem koraka sa svetom, ali istorija koja se opet poigrala sa nama nekako je sve to omela i ostavila za bolje dane. Nažalost svet nije čekao na nas i kada smo došli u situaciju da se vratimo na veliku scenu tamo su nas sačekale samo mrvice. A i svet je već bio u petoj brzini. A pojavili su se neki novi igrači, poput Kine i Koreje, koji su čak pretekli nekadašnje šampione.
U takvim uslovima na nivou računarstva nama je ostala samo primena. A kako su godine prolazile sve više smo se udaljavali od hardvera i zadovoljavali razvojem softvera. Ali i tu se uglavnom radilo o tzv. aplikativnom softveru. Pri tome se ne sme smetnuti s uma da računarstvo više nije postojalo kao autohtona oblast ljudske delatnosti. Tačnije pri kraju dvadesetog veka računarstvo je sve više postajala oblast za razvoj hardvera i softvera namenjenog zadovoljavanju potreba i zahteva poteklim iz drugih ljudskih aktivnosti. Polazeći od razvijenog hardvera i alata za razvoj softvera može se slobodno reći da su se stručnjaci iz tih oblasti u principu bolje snalazili u razvoju aplikativnog softvera.
Novi vek je doneo novu obrazovnu disciplinu – informacione tehnologije (IT). Kod nas je to pomalo bio nastavak euforije do koje je došlo uvođenjem nastave informatike u školski sistem krajem osamdesetih godina. Na svetskom nivou uvođenje pojma informaciono – komunikacione tehnologije ili skraćeno informacione tehnologije bio je motivisan povezivanjem okvira u kome su obrada i razmena informacija postali sastavni deo života. Potreba za dobrom organizacijom i upravljanjem datim tokovima svakako da je zahtevalo nova znanja od savremenog čoveka. Pogotovu što se primena računara i savremenih komunikacija spustila do nivoa svakog domaćinstva i svakodnevnog života čoveka. U tome su obrazovne institucije videle šansu da privuku nove đake i studente i na taj način obezbede trajnost svoga delovanja. Skoro da nema visokoškolske institucije u Srbiji koja ne nudi studijskli program u kome ne figuriše skoro magično IT. Čak su i mnoge gimnazije, iako od vajkada važe za škole koje nude najširi okvir znanja počele da nude IT smerove. I tu dolazimo do pravog pitanja – Da li kod nas postoji dovoljan broj kompetentnih nastavnika za izvođenje nastave, pogotovu na visokoškolskom nivou, iz oblasti računarstva. Bojim se da je odgovor – NE. Relativno pažljivo pratim izbore nastavnika na srpskim fakultetima za oblast računarske tehnike i sve češće sam svedok da se u zvanja, pa čak i ona najviša biraju lica koja nemaju adekvatno obrazovanje, a najčešće ni praksu.
Ako pogledamo svetska iskustva često se može videti da dobar deo nastavnika i istraživača na prestižnim svetskim univerzitetima nema osnovno obrazovanje iz računarstva. Međutim, kroz ostale nivoe obrazovanja, master i doktorske studije, a pogotovu praksu koju tokom njih imaju u prilici su da steknu značajno računarsko obrazovanje. Pogotovu ako se radi o relativno uskom segmentu računarstva. Kod nas to ipak nije slučaj. Ako analiziramo obrazovanje nastavnika na mnogim fakultetima u Srbiji na kojima postoje studije računarstva može se videti da ono nije adekvatno te stoga se oni ne mogu smatrati kompetentnim za posao koji obavljaju. Formalna kompetentnost se onda obezbeđuje radovima objavljenim u časopisima sa tzv. Sci lista. U najvećem broju slučajeva radi se o radovima u kojima su tekovine računarstva uglavnom alatke koje se koriste u struci kojom se takvi nastavnici ustvari bave. Svakome ko se bavi određenom strukom, a posebno istraživanjem poznato je da se danas teško nešto može ozbiljno uraditi bez korišćenja računara. Ali to ipak ne znači da su svi koji koriste računar, pa čak i oni koji pri tome programiraju, stručnjaci za računare. Možda to i ne bi imalo značaja da mnogi takvi nastavnici ne prenose znanja generacijama studenata, predajući im čak predmete vezane za fundamentalne oblasti računarstva, kao što su – arhitektura i organizacija računara, operativni sistemi, programski jezici, … Kakav je nivo kompetentnosti nastavnika u oblasti računarstva trebalo bi mnogi da se zapitaju. Ja se ne pitam samo zato što sam ceo radni vek proveo „u i pored računara“. Ono što me brine je da uskoro od računarstva kao struke kod nas ne ostane samo parola, jer će sve manje biti pravih znalac u prenošenju znanja novim generacijama.