Posle trideset godina približio se dan formalnog oproštaja sa Fakultetom. Jer trideset godina veze sa jednom institucijom ne mogu tako lako da se pokidaju. Čak ni onda kada pojedinaci, koji su sticajem okolnosti njen deo, pokušaju da deluju u tom smeru. Posao univerzitetskog nastavnika, a posebno istraživača nije nešto što se može jednostavno preseći, kao što se kod nas kaže – na panju. Pogotovu bavljenje istraživanjem što je direktno vezano za inženjerski poziv za koji sam se školovao. Formalni završetak radnog veka je uvek prilika za svođenje računa. Šta smo uradili, jesmo li mogli biti bolji i gde smo pogrešili. Naravno za nas to više nema značaja, jer vreme koje je ostalo za nama ne možemo da vratimo. Ono je neumitno prošlo. Posle svega jedino mlađima možemo da uputimo poneki savet. Pod uslovom da oni u današnjem svetu „piju vodu“. Jer se svet na razmeđu vekova jako puno promenio u svakom pogledu. Pored tehnoloških promena došlo je do promena i u sistemu vrednosti. A mi „matori“ se tu baš i ne snalazimo najbolje.
Tokom proteklih trideset godina puno sam pisao o „akademskoj četvrti“ Čačka. Pokušavao sam da pokažem kako naš grad ima prostor koji se nekako, pomalo i spontano formirao kao mesto rezervisano za obrazovne institucije. S druge strane Gradskog bedema neki gradski planeri su još pre više od pola veka su osmislili podizanje sportsko – rekreativnog centra na obalama Morave. Kasnije gradske vlasti u nedostatku finansijskih sredstava da zamišljeno prevedu u stvarnost trudile su se da sačuvaju ovaj prostor od nenamenskog korišćenja. Nažalost u doba korone na mestu nekadašnjeg kafea „Excalibur“ poče da niče stambeno – poslovna zgrada, koja naruži ambijent
U vreme kada je pored bedema počela da niče zgrada Pedagoško – tehničkog fakulteta Čačak mi je bio usputna stanica. Dolazio sam povremeno vikendom i po jednu sedmicu tokom godišnjeg odmora. U takvim uslovima i nisam imao vremena da zalazim u ovaj deo grada. Ponekad sam otišao do bazena i to obično ujutru rano kada sam mogao nesmetano da plivam. U zgradu Fakulteta prvi put sam ušao jednog januarskog dana 1985. godine. Neko će se možda setiti da je to bila jedna od najhladnijih zima sa puno snega. Tih godina su se na Fakultetu svake godine održavali „Januarski dani prosvetnih radnika“. Pošto je Fakultet osnovan sa idejom da školuje profesore mašinstva, elektrotehnike i tehničkog obrazovanja u okviru pomenute manifestacije, koja se održavala tokom zimskog raspusta profesorima iz mašinstva, elektrotehnike i tehničkog obrazovanja, su držana predavnja u kojima su nastavnici Fakulteta, ali i stručnjaci sa drugih institucija predstavljali novitete iz pomenutih oblasti. U sklopu toga bio sam pozvan da održim predavanje na temu primene računara u obrazovne svrhe. Bila je to najava euforije zvane – Informacione tehnologije. Inače prisustvo „Januarskim danima prosvetnih radnika“ iz 1985. godine ostalo mi je u sećanju po predavanju pokojnog akademika Momčila Ristića, koji je pričao o mogućnosti korišćenja kablova na bazi polimera za prenos električne energije. Pre neki dan diskutovasmo o tehnološkom napretku. Rekoh da bi realizacija te ideje zaista bila pravi pogodak za čovečanstvo.
Ovog vikenda na Fakultetu se održava konferencija „International Scientific Conference Technics and Indormatics in Education“ – TIE2020. Ona je na neki način zamena za one „Januarske dane prosvetnih radnika“. Mnogo toga se promenilo u poslednje tri decenije. Već drugu godinu nismo upisali studente na studijski program – Profesor tehnike i informatike. A u novoj akreditaciji obrazovne delatnosti nismo ga ni akreditovali. I tako ove godine kada Fakultet slavi 45 godina postojanja oprostili smo se od poslednje niti koja nas je vezivala sa našim počecima. Za koji dan i ja se opraštam sa Fakultetom, jer gubim poslednja prava koja su me sa njim službeno povezivala. Ostaće samo sećanje na neko vreme kad smo svi sanjali lepšu i prosperitetniju budućnost. Dok, kao u pesmi Bijelog dugmeta sve ne pokrije „ruzmarin, snjegovi i šaš“.