Odavno je poznato da je „put do pakla popločan najboljim namerama“. Tako su i u Srbiji nastojanja da se rezultati naučno – istraživačkog rada objektivizuju izvrgnuta u svoju suprotnost. Umesto da se bore da rezltati njihovog rada postanu svojina celog društva i da okruženju donesu makar koliki boljitak, članovi akademske zajednice su okrenuti publikovanju raznih „naučnih“ radova pa koliko košta da košta. A košta prilično i to u svakom pogledu. I deluje kao zamena teza.
Često sam u prilici da slušam razgovore mladih kolega. Uglavnom se diskusija vodi o tome da li su nešto napisali i da li planiraju da pišu. Skoro da nisam čuo razgovor na temu šta su uradili, misleći pri tome na razvijeni uređaj ili napisani program. A vreme leti. Kad se popenju stepenicama, zahvaljujući objavljenim radovima neće hteti da se vrate nazad i dopune one praznine u svom znanju i iskustvu. Jer već su postigli „željeni cilj“, a i vreme je neumitno prošlo.
A sve vreme su sebe ubeđivali – „daj da formalno napredujem“. A onda ću se rasterećen strahova moći posvetiti radu i stvaranju. Upravo u tome i leži zamka srpske sadašnjice, jer mladi zaboravljaju, a možda nema ni ko da im na to ukaže da suštinsko znanje i iskustvo stečeno kroz realne projekte sigurno stvara uslove da se ono kad tad može i formalizovati, kroz akademske titule. Obratno bojim se da nije moguće ili predstavlja gotovo „nemoguću misiju“. Jer i to mu dođe kao zamena teza.
I eto Srbija danas ima više doktora nego ikada u svojoj istoriji. Imamo i nekakve pomake na „čuvenoj“ Šangajskoj listi univerziteta. A da li su nam dometi naučno istraživačkog rada adekvatni tim kadrovskim potencijalima? Naravno da nisu. Ali lakše je zabiti glavu u pesak i ponavljati – Mi smo najbolji, iiiiiiii.
5. avgusta 2013. godine