U ovom nastavku razmišljanja baviću se praktičnom realizacijom „Bolonje“ u Srbiji. Može se reći da ono što se radi u domaćem visokoškolskom sistemu predstavlja našu interpretaciju Bolonjskog procesa. Činjenica je da kod nas na nivou celog obrazovanja nešto škripi. I to dugi niz godina. Neki će za uzrocima posegnuti u vreme uvođenja tzv. usmerenog obrazovanja. Problem je mnogo širi i dublji. Vladajući sistem školstva vuče svoje korene iz vremena kada je zemlja posle II svetskog rata krnula putem razvoja. Razvoj je u velikoj meri bio baziran na sopstvenim snagama. Trebali su nam stručnjaci širokog spektra znanja. Na jednoj strani trebali su istraživači, koji će razvijati nove stvari. A na drugoj strani, trebali su inženjeri praktičari koji će rezultate istraživanja pretočiti u proizvode potrebne kako domaćem tako i stranom tržištu. Nažalost taj razvojni elen nije potrajao, tako da se domaća industrija počela oslanjati na tuđa rešenja.
S jedne strane visoko školstvo, tačnije njegova obrazovna struktura se nije prilagođavala promenama u privredi. Početkom sedamdesetih godina visokoškolstvo je postalo amortizer za povećan nivo nezaposlenosti. Jedna od posledica toga je da se povećavao broj obrazovnih institucija. Što se posebno desilo na prelazu vekova. Došlo je do otvaranja novih fakulteta van dotadašnjih univerzitetskih centara. Takođe, mnogi fakulteti su počeli da otvaraju svoje obrazovne centre širom Srbije. Sve to je obrazlagano potrebom da se mladima što više olakša pristup obrazovanju i sticanju znanja. Uz sve to tehničko – tehnološka dostignuća su sporo nalazile primenu u obrazovnoj praksi. Pristupanje Srbije, tačnije SR Jugoslavije „Bolonjskoj deklaraciji“ otvorilo je put za promene u visokoškolskom obrazovanju. Samo neobjektivan i nedobronameran čovek neće reći, posle dvodecenijskog praktikovanja „Bolonje“, da su posledice skoro katastrofalne. Gledano spolja predložene promene i nisu bile loše. Nažalost njihova realizacija pokazala je sve slabosti našeg obrazovnog sistema.
Pre svega promene koju su predložene i usvojene nisu bile praćene odgovarajućim izmenama u praktikovanju obrazovne delatnosti. Zadržan je stari koncept ex catedra teorijske nastave praćene računskim vežbama. Umesto da se poveća obim praktične nastave, kroz laboratorijske vežbe. Osim toga zadržan je koncept asistenata, kao stalno zaposlenih. Istina oni su se sada regrutovali iz redova studenata doktorskih studija. Trajanje radnog odnosa je ograničeno na šest godina. Ali je taj zakonski okvir po pravilu bio izigravan. S druge strane asistenti su neretko doktorske studije realizovali na drugim fakultetima, što se negativno odražavalo na njihov rad na matičnom fakultetu. Kao prvo ta podeljenost između dve institucije utiče na adekvatan radni doprinos na oba polja. S druge strane tematika doktorskih studija najčešće je u nesaglasnosti sa predmetom vežbi na kojima je asistent angažovan. Na kraju rezultati istraživanja u okviru doktorskih studija pripadaju fakultetu na kome se studije realizuju. Na taj način ispada da fakultet koji zapošljava asistenta podržava rad druge visokoškolske ustanove. Pogotovu što često svojim asistentima plaća doktorske studije.
Možda bi posebnu pažnju trebalo posvetiti načinu realizacije nastave i provere znanja, jer je tu, uslovno rečeno došlo do najvećih promena. Pre svega došlo je do vrednovanja predmeta prema tzv. ESPB (Evropski Sistem Prenosa Bodova). Ovim se želelo kvantifikovati znanje stečeno prema vremenu potrebnom da se savlada gradivo u okviru određenog predmeta. Načelno se smatra da svaki bod „vredi“ 25 – 30 sati rada. Ako se pak pogleda raspored bodova po predmetima na fakultetima u Srbiji, primertiće se da uglavnom postoji uravnilovka, tj. da većina predmeta ima isti broj bodova. Razlog tome najčešće nije optimizacija gradiva i znanja koje treba steći na nivou predmeta. Mnogo češće se ovo bodovanje tretira kao davanje značaja pojedinim predmetima. Zbog toga se, da se ne bi diralo u sujetu profesora pribegava davanje istog broja bodova najvećem broju predmeta.
Ocena koju studenti dobijaju na kraju više nije rezultat provere znanja koja se ostvaruje kroz pismeni i usmeni deo ispita. Sada na ocenu utiče mnogo veći broj faktora, kao što su prisustvo nastavi, izrada domaćih zadataka, seminarski radovi i naravno završni ispit. Na prvi pogled to zvuči primamljivo, jer se vrednuje celokupna aktivnost studenta. Mađutim, iza toga se krije puno zamki. U slučaju studenata studije su postale trka za bodovima umesto znanjem. Pošto neispunjenje tzv. predispitnih obaveza može da spreči polaganje ispita studenti se više bave formalnim umesto stvarnim aspektima studija. S druge strane nastavnici, po pravilu ne vode računa o ukupnosti obaveza studenata. Jednostavno bave se isključivo obavezama kohje studenti treba da ispune obaveze vezene za njihov predmet. Pri tome se ne vodi računa o obavezama koje studenti imaju na drugim predmetima. To se najčešće odnosi na termine kolokvijuma, odbrana domaćih zadataka i ili izrade seminarskih radova.
Zbog toga su studenti prinuđeni da često protiv svoje volje odsustvuju sa predavanja. Ali, imajući u vidu značaj predispitnih obaveza često to rade dobrovoljno. To se dodatno pravda mogućnošću da se uči iz knjiga ili preko informacija sa Interneta. A često se opravdanje nalazi u tobože lošim predavanjima nastavnika sa čijih su predavanja odsustvovali. Navedene situacije su vrlo često posledica lošeg rada fakulteta kao institucije. Jednostavno sve je prepušteno pojedincu, tj. nastavniku, jer izostaje kontrola od strane prodekana za nastavu ili Nastavno – naučnih veća.
U trodelnom razmišljanju o visokom školstvu u „doba Bolonje“ pokušao sam da ukažem na glavne nedostatke. Naravno ovo je moje lično mišljenje. Siguran sam da se mnogi, pogotovu oni koji su aktivni učesnici visokoškolskog obrazovanja neće sa njim složiti. Ali krajnje je vreme da svi izvučemo glavu iz peska. I da otvorenih očiju sagledamo stanje i donesemo odgovarajuće zaključke. Do tada ćemo se verovatno hvaliti mestima na raznim belosvetskim listama. Uveravajući i sebe i druge da nam je malo ko ravan.