Rečenica „Svako vreme svoje breme nosi“, nije samo poslovica. Nje se uvek treba setiti kada pokušamo da napravimo paralele stanja u društvu u jednom velikom vremenskom intervalu. Jer uvek postoji mogućnost da pravimo poređenaj koje baš i nemaju smisla. Imajući u vidu da mogu da napravim takvu grešku pokušaću da napravim poređenje jednog razmišljanja od pre skoro pola veka i stanja u obrazovnom sistemu danas, u odsustvu bilo kakvog razmišljanja. Osim neutoljive želje da se po svaku cenu privuku studenti. Negde 1976. godine na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu se raspravljalo o novim nastavnim planovima osnovnih studija. Jedan od glavnih kamena spoticanja ticao je vremena kada treba početi sa usmeravanjem u okviru svakog od tada tri postojeća odseka. U to vreme studenti su se usmeravali počev od osmog semestra. Bilo je predloga da usmeravanje počne ranije, ali je preovladao stav da je postojeće stanje dobro. Jer bi se bi se dubljim usmeravanjem suzio manevarski prostor inženjera u pogledu zapošljavanja. Procenjeno je da smo relativno mala zemlja sa relativno nedovoljno široko profilisanom privredom koja može da apsorbuje uskostručne kadrove. Široko obrazovani kadrovi će se lako prilagoditi konkretnim zahtevima posla kroz neposrednu praksu.
Treba se podsetiti da su u to vreme na Elektrotehničkom fakultetu studirali studenti iz cele Jugoslavije. Ispravnost ovog pristupa nije se pokazala samo u domaćoj praksi, već su zahvaljujući širokom obrazovanju naši inženjeri lako nalazili posao i van granica Jugoslavije.
Nažalost godine tranzicije, koje kod nas još uvek traju donele su značajno privredno zaostajanje za svetom. Od zemlje koja je svetu nudila sopstvene industrijske proizvode došli smo u situaciju da naša privreda u najvećoj meri funkcioniše po principu tzv. „šrafciger“ industrije. Povećanje nezaposlenosti je uglavnom povećanjem broja visokoškolskih ustanova koje su služile za apsorbovanje armije nezaposlenih. Naravo obrazovanih ljudi nikada nije dosta. Međutim, izostao je strateški pristup u definisanju obrazovnih profila kojima treba dati prednost. Jednostavno sve je prepušteno slobodnom tržištu.
U takvim uslovima došlo je do prave inflacije škola na kojima su se školovali menadžeri i informatičari. Strateškim opredeljenjima kao što su „digitalizacija“ i „industrija 4.0“ ovakvim opredeljenjima je dat i institucionalni vetar u leđa. Rezultat toga je da praktično na svakom fakultetu u okviru domaćih univerziteta danas imamo neku formu studija u oblastima informacionih tehnologija i menadžmenta. Na nekim fakultetima u okviru istog univerziteta postoje skoro identični studijski programi, što stvara nepotrebnu konkurenciju unutar istog „bića“. A ima fakulteta sa studijskim programima koji su u konkurentskom odnosu.
Ali tu nije kraj. Jer sve više se sreću studijski programi u kojima se ide na usku specijalizaciju iako ne postoje opravdani razlozi za to. Osim što se te struke predstavljaju kao struke budućnosti. Ali se zaboravlja da je naša privreda i industrija daleko od toga da prihvati tako usko specijalizovane kadrove. Ako smo nekada otvarali visokoškolske ustanove da bi mogli da zbrinemo potencijalne studente to sada nije potrebno. Neki pokazatelji govore da su potencijali fakulteta i visokih škola u Srbiji dvostruko veći od broja svršenih srednjoškolaca. Zato se ne treba ljutiti ako neko zaključi da otvaranje novih tzv. atraktivnih studijskih programa nije u funkciji zadovoljenja društvenih potreba. Već u cilju privlačenja studenata. A onda to nije daleko od naslova.