Ostalo je par sati do mog ulaska u osmu deceniju života. Nekada su mi ove godine bile tako daleke. Činilo mi se da je sve vreme ovoga sveta ispred mene. A onda se sve nekako ubrzalo. I reklo bi se za čas protrčaše, ne samo godine već i decenije. Sretoh danas prijatelja. Pita me kako sam, bavim li se nečim. Pokušah da odgovorim otrcanom frazom, pozivajući se na penziju. Neočekivano doživeh prekor. Moram priznati da nisam bio iskren i da je prekor više bio namenjen toj činjenici. Jer godine i penzija nisu me prebacile na sporedni kolosek. Nastavio sam da budem aktivan. Možda nešto više na nekim poljima koja sam zaobilazio zbog svakodnevnih radnih obaveza. Naravno nisam zapostavio ni struku kojoj sam posvetio ceo radni vek.
Kada sam završio fakultet napravio sam pauzu od pet meseci, pre nego sam počeo da radim. Trčeći kroz struku i život shvatio sam da mi je to bio poslednji bezbrižni period življenja. Kako je vreme odmicalo postajalo mi je sve jasnije da odrednica – poslednji – ima bukvalno značenje. Jer danas, čak i kada bih hteo da iskoristim ovo vreme bez formalnih obaveza ne znam da li bih uspeo. Posle punog radnog veka svako od nas zaslužuje godine predaha i mirnog življenja. A isto tako trebalo bi naći način da akumulirano znanje i iskustvo bude i dalje korišćeno. Pogotovu što se manje više ono i dalje širi.
Vremenski prah
Ma koliko se trudili da iza nas ostanu nekakvi tragovi vreme sve to nekako prekriva. Možda će neke buduće generacije pod naslagama vremenske prašine otkriti tragove našeg postojanja. Možemo se samo nadati da će ti tragovi za njih imati neku vrednost. Biće svedoci našeg postojanja i onoga što smo uradili. A vreme će i dalje biti tamni vilajet u kome će se naći nove generacije. Neumitno će prekrivati njihov trud. Ostavljajući žal za neostvarenim, možda nekom propuštenom šansom.