Blog

Posted on

Dokon um

DOKON UM

Nadam se da je narodna poslovica „Dokon um je đavolje igralište“ svima poznata. Možda ona i nema veze sa mojom neaktivnošću na Portalu. Jednostavno okupirali su me neki drugi poslovi. Piskaranje je čini mi se bilo samo surogat za nebavljenje onim što zovem strukom. 

Izgleda da sam sada našao stručnu zanimaciju. Šala na stranu, ipak mi je pomalo nedostajalo to moje piskaranje. jer sam ga upravo gurao u stranu zbog struke. Doduše mislio sam da nemam mnogo smisla za pisanje. Možda tako i sada mislim. Ali kada pročitam nešto što sam nekada napisao bude mi drago što je to moje delo.

Poslednjih nekoliko godina tematika mojih tekstova je bila prilično šarolika. Na jednoj strani putopisi i sećanja na ljude i događaje. Pokušavao sam da osvetlim vreme u kome sam živeo i ono što je u njemu davalo pečat mom životu. Možda će nekome to ličiti na nostalgiju. 

Ne bežim od toga. Jedino sam se trudio da to ne bude sećanje koje će negirati sadašnjost i blisku prošlost. Jer svako vreme svoje breme nosi. I svako ima svoje lepe i teške trenutke. Da li treba da napominjem da nije isto gledati život očima desetogodišnjaka i čoveka čije su moći na izmaku.

Dokon um - O čemu sam razmišljao

Na drugoj strani bilo je tu razmišljanja o temama koje su predstavljale refleks na moj profesionalni život. Pogotovu ono vreme koje sam proveo radeći nastavnički posao. Bili su to tekstovi u kojima sam pravio preseke stanja na polju visokoškolskog obrazovanja i istraživačke delatnosti. Isnosio sam kritike, ali sam se trudio da iznesem i svoje stavove po najvažnijim pitanjima u pomenutim oblastima. 

Možda je tu pomalo bilo i nezadovoljstva što ponešto od toga nisam uspeo da nametnem dok sam bio aktivan. Verovatno nisam bio dovoljno ubedljiv da svoje stavove približim drugima. I da ih ubedim u njihovu ispravnost. A možda su bili suviše radikalni i neprihvatljivi za druge. Jer kako se kaže ljudi veruju u poslovicu – „Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani“.

Ne bih se sada ponavljao i vraćao na teme koje sam najviše obradio tokom svojih razmišljanja. Pomalo i zato što mi se ponekad čini da time samo gubim energiju koju bih mogao bolje upotrebiti.

Posted on

Dileme

DILEME

Zemljotres(i) u Turskoj i Siriji otvorili su čitav niz pitanja. Neka od njih su direktno vezana za samu pojavu i uzroke zemljotresa. Da li se mogu predvideti i koja su to područija koja mogu da u budućnosti dožive ovu vrstu prirodne katastrofe. Neću se baviti njima, jer je to pitanje za stručnjake. 

Mene više interesuju ona pitanja i dileme koja su indirektno uslovljena ovom katastrofom. Npr. da li su efekti pomenutog zemljotresa mogli da budu manji. Kao što „svi putevi vode u Rim“ tako je i ovde jedno od prvih pitanja bilo – „Da li su zgrade građene po propisima“? Uz neke od ponuđenih odgovora obavezno slede potpitanja i sve se na kraju završava na pitanju kvaliteta obrazovanja.

Ovo pitanje često vodi ka generacijskom sučeljavanju. Koje se ogleda u tome da se pokaže ili čak dokaže čije je obrazovanje bilo bolje. Trudim se da ne upadnem u vrzino kolo u koje takve rasprave vode. Zato sam nastojao da ponudim odgovor(e) koji će biti potkrepljeni dokazima. Neću se ni ovde baviti ovom ponekad jalovom raspravom. 

Jer po pravilu ne nude utemeljene predloge koji bi makar i na duže staze promenile kvalitet obrazovanja. Umesto toga izneću neke svoje dileme vezane za ovaj problem. I dati neka jednostavna razmišljanja o tome kako ih prevazići.

Dileme - Kakvo nam obrazovanje treba

Da bi se uopšte bilo na tragu pravog odgovora mora se postaviti pitanje – „Kakvo nam obrazovanje treba“? Pri tome mislim na obrazovanje koje treba da obezbedi različite profile stručnih ljudi. Koji će moći da uspešno izvrše svoju drušvenu funkciju. Rezultat obrazovnog procesa mora da bude takav da zajednica dobije adekvatan broj stručnih lica. 

Koja će moći da svojim radom i njegovim rezultatima zadovolje potrebe cele zajednice. Da bi se ovo postiglo postoji nekoliko faktora – kvalitet i obim stečenog znanja, broj lica sa takvim znanjem i dr. Imam ponekad utisak da naše obrazovanje počiva na pogrešnim pretpostavkama.

Pre svega skoro u potpunosti je prepušteno liberalnom konceptu. Početkom ovoga veka širom zemlje počeli su da niču fakulteti kao pečurke. Uglavnom su dominirale studije menadžmenta. Kada je to malo posustalo na red su došle informacione tehnologije (IT). Da ne bi zaostali u ovoj trci ni postojeći fakulteti nisu ostali imuni na ove trendove. Čak ni oni najpoznatiji, sa dugom tradicijom. 

Može se proveriti da skoro da nema fakulteta u Srbiji koji nema studijski program sa asocijacijom na menadžment ili IT. Čak na pojedinim univerzitetima ima fakulteta na kojima postoje identični studijski programi. Kao da nije bilo dileme da li je tako nešto opravdano. Kao da se niko nije pitao da li svi ti obrazovni profili trebaju proivredi Srbije. Izgleda da je važnije bilo „atraktivnim zanimanjima“ privući svršene srednjoškolce. Zato se spravom postavlja pitanje – „Da li nam takvo obrazoivanje treba“?

Večne dileme

Nažalost misli su mi malo odlutale u odnosu na ideju sa kojom sam pristupio pisanju. Želeo sam da nešto kažem o tome kako vidim strukturu obrazovanja kroz odnos teorija – praksa. Tačnije koliko je važno temeljno izučavanje fundamentalnih nauka, pre svega matematika i fizika za poziv inženjera. Ili je dovoljno poznavanje osnovnih principa i alata koji su raspoloživi kroz računarske aplikacije. Izgleda da ću time morati da se pozabavim u nekom novom razmišljanju.

Posted on

10. februar 2023. godine

10. februar 2023. godine

10. februar 2023. godine – Konačno završih sa zapisima o putovanjima po Sovjetskom Savezu. Malo ću se odmoriti od putopisa i pažnju ću posvetiti zapisima o ljudima. Vrati ću se pola veka unazad i podsetiti se na neke drage ljude. Ljude koji su bili važni u mome životu. Jer sam živeći pored njih ili družeći se sa njima naučio puno toga. Moj život bi bez tih saznanja svakako bio mnogo siromašniji. Ova sećanja naćiće se u sekciji Life from Memory/Life next to people.

Želja da što više iskoristim penzionerske dane naterala me je da pomalo zapostavim pisanja na Portalu. Posebno na teme struke kojoj sam posvetio svoj radni vek. A i sada se smucam u njoj. Potrudiću se da boljom organizacijom niša ne bude zanemareno.

Posted on

Preispitivanja

PREISPITIVANJA

Dok smo mlađi nekako nam se uvek čini da ima vremena. Za nešto novo, posebno kada je u pitanju život, za ispravljanje grešaka. A onda nekako iznenada stignemo u godine i shvatimo da baš i nema više vremena za to. Pogotovu što nam se život ubrza. Pa ne znamo kad pre prođe dan. A sa njim ode i ona iskra nade da još hoćemo i možemo. 

Nekada se nismo previše pitali šta je to što smo i zašto pogrešili. Jer bilo je vremena da se sve to ispravi i dalje u životu korača ispravnim putem. Sada su nam dani ispunjeni upravo pomenutim preispitivanjima. Najčešće se ono svodi na pitanje – Da li smo i gde pogrešili?

А kada pogledamo oko nas, čini nam se da i nema mnogo preispitivanja. Čak i onda kad je evidentno da se ide krivim putem. Nekako nismo skloni da priznamo da grešimo. Ni na rečima ni na delima. Čak i onda kada su greške ili pogrešni koraci posledica onog biblijskog. „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. 

Svesni postojanja grešaka skloni smo da kritikujemo. Možda se ponekad uzdržimo. Jer smo i sami doprineli aktuelnom stanju. A ponekad iz nas progovori Jusuf – beg iz „Mosta na Žepi“ – „U ćutanju je sigurnost“. Naravno ima onih koji preispitivanjima nisu skloni. To su oni za koje kažemo da su „ljudi za sva vremena“.

Vreme, događaji i ljudi oko nas ipak nas teraju da postavljamo pitanja. I sebi i drugima. Da li je moralo da bude tako. Ili smo ponešto mogli drugačije da uradimo. Nažalost, retko iz svega toga izvlačimo nauk. Život nekako ide u krug i preispitivanje nam nikad neće izmaći. A možda i kajanje.

Posted on

17. januar 2023. godine

PRESS za 17. januar 2023. godine

Da bih posetiocima RASIN Portala olakšao lakše dolaženje do novih sadržaja odlučio sam da ih predstavlja kroz obaveštenja u rubrici PRESS. Danas 17. januar 2023. godine (20230117) vratio sam se predstavljanju sećanja na putovanja kroz život. Posle dužeg vremena ponovo sam se vratio pisanju sećanja na zemlje i gradove. Najnoviji tekstovi se odnose na posete Moskvi tokom 1990. i 1991. godine. Ovi tekstovi će biti objavljeni u sekciji Travel/Tour de Europe/Sovjetski Savez/PRAKSA.

20230117 - Moskva

Moskva je jedan od četiri grada u kojima sam u svom životu proveo najviše vremena. Nažalost poslednji put sam u njoj bio pre nepunih 35 godina. 

20230117
PRESS
Posted on

Šta se može očekivati

ŠTA SE MOŽE OČEKIVATI

Do nove godine ostalo je samo par sati. Na nekim delovima naše planete već su je dočekali. Po eksplozijama petardi može se zaključiti da se kod nas vrše poslednje pripreme. Uglavnom smo završili sa upućivanjem najlepših želja svojim rođacima, prijateljima i kolegama. Ostaje nam samo da u ponoć to uradimo svojim najbližim. U čijem ćemo društvu dočekati dolazak nove godine.

Poruke koje smo već uputili uglavnom se odnose na zdravlje, sreću, uspeh u poslu i ljubavi. Ali svaki misleći čovek ne može da zaboravi da nam danas treba mnogo više. Jer se danas u svetu dešavaju stvari, koje nismo imali nekoliko decenija. A mirišu na – rat. Čak i kada se pucalo u našem susedstvu ili kada su bombe i rakete parale naše nebo i zemlju nadali smo se da je to samo privremeno. 

Međutim, ovoga puta kanda da je stvar malo ozbiljnija. Jer hteli da priznamo ili ne konfrontirale su se velike sile. Još uvek to nije direktno. Ali ne može se sa sigurnošću reći da se neće ići do kraja.

U toj situaciji „stara dobra Evropa“ se jasno stavila na jednu stranu. Međutim, ne može se reći da joj je to baš potaman. Jer sila kojoj su se priklonili ipak je daleko, na drugom kontinentu. A onaj sa kojim su u sukobu je tu takoreći prvi komšija. Šta tu može da uradi mali čovek, koji sam po sebi shvata svu besmislenost ratova i svega što oni donose. 

Može da iznese svoj stav, stav žednog u pustinji. On neće nikoga, od onih silnih uopšte dojmiti. Ali će za tog pojedinca biti ono što se zove spasenje duše. Jer pokazuje da nije puki posmatrač sveta oko sebe.

Pa onda šta možemo očekivati od nove godine. Ako postoji nešto što nadilazi pitanje zdravlja, sreće i uspeha. Nešto što u trenutku može da ponište sve ono što nam se činilo kao otelotvorenje svekolikih želja. 

Verujući će se okrenuti molitvama, nadajući se da će se svevideći smilovati i civilizacijski brod dovesti do mirne luke. Ali šta ćemo ako je ovaj svetski sukob borba upravo različitih svevidećih. Kako onih na nebu tako i na zemlji. Ostaje nam da se nadamo da će na kraju prevladati razum.

Posted on

Svetu je teško ugoditi

SVETU JE TEŠKO UGODITI

Ovaj tekst na neki način predstavlja nastavak prethodnog razmišljanja. Fudbal je odavno prestao da bude „najvažnija sporedna stvar na svetu“. u fudbal se danas ulažu ogromne sume novca. Naravno sa idejom da se još više zaradi. Naravno sve će to platiti oni zbog kojih se sve to tobože radi – navijači. A da bi oni još više bili „zadovoljni“ u fudbal je, ako i u celokupan sport ušla visoka tehnologija. Da bi se smanjio broj tzv. nejasnih situacija, koje se tumače slobodnim sudijskim uverenje uveden je VAR. 

Ovaj pomoćni sistem suđenja omogućava proveru odluka glavnog sudije pomoću pregleda video snimka. Ovaj sistem je upisan u pravila fudbala od 2018. godine. I primenjivan je na svetskom prvenstvu u fudbalu u Rusiji te godine. Za ovogodišnje svetsko prvenstvo sistem je unapređen uvođenjem tzv. poluautomastkog ofsjada.

Bilo je za očekivati da će VAR omogućiti smanjenje uticaja subjektivnosti sudija. Međutim, izgleda da se otišlo u drugu krajnost. I od VAR sistema, tačnije sudija koji sede u prostoriji sa ovim sistemom se očekuje da donosi odluke. I onda kada za to objektivno nema uslova, odnosno van protokola koji podrazumeva njegovo korišćenje. To je pokazalo i pozivanje mnogih reprezentacija na korišćenje/nekorišćenje VAR sistema. Ponekad pravdajući vlastite neuspehe odlukama koje su iz toga proistekle. 

Činjenica je da su odluke sudija često značile i nepravdu. Ali pomalo je nerealno očekivati da VAR sistem to spreči. A možda ne bi ni trebalo, jer bojim se da će previše tehnike pomalo ubiti dušu fudbala. Kao što je novac to već učinio. Zarad toga fudbal je postao gladijatorstvo, a ne viteško nadmetanje.

Finale svetskog prvenstva prođe bez VAR intervencija. Možda zbog VAR velika pažnja je bila usmerena na sudiju. Kao da se jedva čeka da napravi grešku. I da onda bude krivac. Umesto onih koji nisu znali da postignu. Ili onih koji nisu znali da se odbrane od protivnika. Na kraju, fudbal će i dalje ostati najvažnija sporedna stvar na svetu. Čak i kada ga tehnika učini da postane – više od igre.

Posted on

Gordijev čvor

GORDIJEV ČVOR

Možda bi naslov mogao da bude i „Što jednostavno, kad može i komplikovano“. Odavno nam dani počinju gledanjem jutarnjih programa na televizijama. Govorim u množini, jer danas ima mnogo televizija, umesto one jedne – nekadašnje. I sve imaju jutarnji program. Mi malo stariji pamtimo i jutarnje programe na radiju. Posebno čuveno „Beograde dobro jutro“ Đoka Vještice. Program je bio kao servis građana, da ih obavesti o važnim stvarima vezanim za svakodnevni život. 

Problemima u saobraćaju, komunalnoj infrastrukturi. Ali i događajima koji su obeležili prethodni dan ili će se desiti tog dana. Sve se to prenelo i na televiziju. Samo ima jedan mali problem. Radio se mogao slušati i u kolima, a ponekad i na poslu. Ispada da je televizijski jutarnji program namenjen domaćicama i penzionerima. Jer samo oni uslovno mogu da sede ispred televizora od 6 do 11 sati, koliko jutarnji program traje.

Pretpostavimo da jutarnji programi imaju gledaoce. Ali za urednike i voditelje postoji problem – kako popuniti to vreme. Po pravilu dovode se gosti, koji su potencijalno interesantni za gledaoce. Ili se emituju prilozi iz sveta. Vrlo često su to priče o naučnim i tehnološkim dostignućima. Najintersantnije su priče o primeni informacionih tehnologija (IT) i veštačke inteligencije (AI) u svakodnevnom životu. 

Shodno jutros je prikazan prilog o upravljanju raskrsnicama u američkom gradu Irvinu. Naravno podrazumeva se primena AI, ma šta to u konkretnom slučaju značilo. Očigledno je da se sve to radi pod plaštom pomoći čoveku. A da li je to baš sve tako. Veoma često čoveku se nameću rešenja i bez njegove volje i želje. A pri tome svet oko nas postaje složen, a njegovo funkcionisanje sve komplikovanije i komplikovanije. Ostaje utisak da je želja za pomoći čoveku prerasla u nešto mnogo veće – da se čovek u potpunosti zameni.

Naravno nisma pristalica teorije zavere. Jednostavno u tome vidim želju visokotehnoloških kompanija da svoje ionako ogromne profite dodatno uvećaju. Pa kud puklo da puklo. Nasuprot tome stoje i želje istraživača iz akademske sredine da uzmu svoj deo kolača. Ako ne u finansijskom smislu onda bar publikovanjem svojih razmišljanja i maštanja. To što čovek u toj situaciji postaje pravo zamorče skoro da nikoga nije briga. A svemu kumujemo i sami. 

Jer nam se čini da će nam AI doneti veću slobodu i mogućnost da više „uživamo“. A obično se sve završi naknadnom pameću. Zato se treba na vreme pozabaviti još jednim Gordijevim čvorom čovečanstva. To ne znači da treba zaustaviti tehnološki razvoj. Jednostavno samo treba uvek imati na umu pitanje – „Kud ide ovaj svet“?

Posted on

Aut IT aut nihil

AUT IT AUT NIHIL

Ko o čemu, ja o informacionim tehnologijama. Pomisliće neko da sam previše opterećen tom problematikom. Verovatno je to tačno. Zato i pokušavam da kroz ove tekstove ukažem na uzroke razmišljanja o informacionim tehnologijama. Iza ovog pojma pojednostavljeno gledano, krije se oblast obrade podataka. Međutim, razvoj elektronike i telekomunikacija uticao je da se ova oblast promeni u načinu realizacije. Posebno značajnu promenu doneo je napredak u računarstvu i telekomunikacijama. Pre uvođenja pojma informacione tehnologije ovu oblast je pokrivao pojam informatika. 

U opštem slučaju on je obuhvatao generisanje, obradu, prenos, skladištenje i predstavljanje informacija. Jasno je da su svi ovi segmenti stari koliko i čovečanstvo. Zašto je to tako mislim da ne treba posebno objašnjavati. Ali o informatici se de facto počelo govoriti tek kada su se pojavili računari. Na početku projektovanje pa i programiranje računara nije bilo dostupno svakome. U tim uslovima informatika se pokazala kao dobar surogat za računarstvo.

Kako se širila primena računara tako je i informatika dobijala na značaju. Jer korisnicima je bilo raspoloživo sve više i više gotovih programa. Mogli su da ih koriste, a da ne znaju mnogo o tome kako računar radi ili kako se programira. Sledio je munjevit razvoj – personalni, prenosivi računari, tableti, mobilni telefoni, … I to na kraju međusobno povezano putem Interneta. Korisnici računara su postali bezmalo svi. I svako je sa svakim mogao da komunicira. 

Ona obeležja informatike dobila su šire značenje. Jer su sredstva za realizaciju svake od pomenutih operacija dobila nove dimenzije. I tako se došlo do pojma informacione tehnologije ili informaciono komunikacione tehnologije. Jer ovo drugo svakako ima potpunije značenje. Ako se pogleda kako se ovu oblast tretira sa nivoa obrazovanja doći će se do manje više pravog značenja.

Informacione tehnologije i obrazovanje - Aut IT aut Nihil

Dva najveća udruženja inženjera elektrotehnike IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers) i ACM (Association for Computing Machinery) već duži niz godina objavljuju svoje preporuke vezane za obrazovanje inženjera elektrotehnike i računarstva. Ranije to rađeno u periodima od deset godina. Međutim, sa intenzivnim razvojem računarstva u predlogu strukture ovog obrazovanja iz 2005. godine (Computing Curricula 2005) pojavljuje se i oblast informacione tehnologije (IT). 

Pojednostavljeno IT kao obrazovana kategorija ima naglasak na sticanju znanja neophodnih za zadovoljavanje ljudskih potreba, koje proizilaze iz primene računara. To je potpuno logično, jer se računari danas praktično koriste u svim oblastim ljudske delatnosti. Specifičnosti primene zahtevaju stručnjake koji će dati odgovarajući odgovor kojim će se dimenzionisati korišćenje računara u korelaciji sa različitim primenama. Očigledno je da IT stručnjaci treba da se bave organizacijom obrade podataka, kao osnovnim faktorom primene računara. Dakle oni treba da znaju potrebe primene i mogućnosti računara.

Ne znam da li se varam, ali kad se danas pomene IT svi nekako pomisle na programiranje. Međutim, i dalje iza ovoga po pravilu stoji ono što se zove aplikativno programiranje. Ad hoc posmatrano za bavljenje aplikativnim programiranjem neophodno je poznavanje konkretne primene i odgovarajućeg alata za programiranje. Savremeni alati za programiranje su, a to je i trend njihovog razvoja sve više su udaljeni od samog računara i sistemske platforme koja podržava njihov rad. 

To znači da današnji aplikativni programer ne mora nužno da poznaje karakteristike računara i njegovog sistemskog softvera. Pre svega operativnog sistema. S druge strane gledano sa strane primene i algoritma prema kome se razvija program logično je da se time bavi neko ko dobro poznaje primenu. Iz ovoga sledi da je IT oblast koja povezuje različite struke i primenu računara.

Savremeno mašinstvo, elektrotehnika, građevinarstvo, arhitektura, ali i medicina i prirodne nauke ne mogu se danas praktikovati bez poznavanja primene računara. Ili ako se to nekome više sviđa bez korišćenja informacionih tehnologija. Svaka od pomenutih oblasti barata sa specifičnim informacijama i različitim načinima njihovog predstavljanja. 

Shodno tome savremeno obrazovanje podrazumeva i sticanje znanja iz korišćenja informacionih tehnologija u okviru svake struke ponaosob. Ovo razmatranje mesta i uloge informacionih tehnologija u životu savremenog čoveka samo je vrh ledenog brega ispod koga se kriju sve tajne primene računara.

Za kraj ću navesti jednu zanimljivost koja ukazuje na potencijalne zablude koje proističu na razmatranom planu. Pre više od trideset godina na Fakultet sam doneo prvi program za obradu teksta. Bio je to već zaboravljeni ChiWriter. Fakultet je imao samo jedan PC računar. 

Ali vrlo brzo je formiran Računski centar sa tada najmodernijim PC računarima i zaposleni su bili u prilici da počnu da ih koriste. Jedan stariji profesor me je nešto pitao vezano za korišćenje ChiWritera. Odogovorio sam mu da ne znam, na šta on reče – „Kako ne znaš, pa to je tvoja struka“. Morao sam da mu odgovorim – „Taman koliko i Vaša“.

Posted on

Na početku beše reč

NA POČETKU BEŠE REČ

Dobismo novu vladu. Podeliše se ministarstva. Neka i bukvalno, kao npr. ono za prosvetu i nauku. Valjda će sada ministarstvo prosvete moći da se pozabavi onim što mu stoji u naslovu. Nema dana kada se mediji ne bave obrazovanjem. Preovlađuju kritički tonovi. A pohvale uglavnom stižu za uvođenje IT (informacione tehnologije) u obrazovanje. A sada uvodimo i AI (veštačka inteligencija). Šta to tačno podrazumeva manje je važno. Važno je da na početku beše reč.

Zastadoh sa pisanjem, jer shvatih da sam zagrizao veliki komad. Pogotovu što se stalno pitam šta će nam sve to doneti u pogledu kvaliteta obrazovanja. Jer mi sve to pomalo liči na zamenu teze. „Računar u nastavi ili nastava o računaru“ pitao sam se pre skoro tri decenije. Jer nam je informatika u školu ulazila, ne kao sredstvo, već kao cilj. Očigledno se niša nije promenilo. Kao da smo na početku Biblije – “Na početku beše reč”. 

Pitanja - na početku beše reč

Da li ćemo uvođenjem programiranja od prvog razreda osnovne škole dobiti obrazovanijeg građanina. Da li time impliciramo da će nam tzv. IT omogućiti supstituciju svih drugih zanimanja. Da pojasnim, na taj način ćemo postati centar svetske IT industrije. Izvozom odgovarajućih proizvoda i usluga obezbedićemo da sve drugo možemo da kupimo. Da li je to realno. Da li smo svi sposobni za rad u IT industriji? Nismo još razrešili taj Gordijev, au igru uvodimo AI, kao novi simbol. 

Umesto da naše obrazovanje postavimo na čvrste temelje mi gradimo „čardak ni na nebu ni na zemlji“. I to pokušavamo da što više bude udaljen od tla. A kako naš narod kaže – „Ko visoko leti, nisko pada“. Pri tome se zaboravlja da se javnosti ponude i neki odgovori. Npr. šta je realan proizvod naše IT industrije. Tačnije da li on i kojoj meri zaista postoji. Odnosno da li preovladava tzv. sektor usluga. 

Zablude

Ulaženjem u jednosmernu ulicu obrazovanja sa naglaskom na IT, a sada i AI zaboravljaju se neke činjenice. „Ja toliko dobro radim sa računarima, da mi matematika ne treba“. Ovo je parafrazirana izreka jednog često pominjanog mladog čoveka, od pre više od 30 godina. Zato se danas postavlja jednostavno pitanje – koliko smo zbog IT i AI zaboravili na neka fundamentalna znanja. Jer da bi se napravio vrhinski hardverski ili softverski proizvod ona su i te kako potrebna. 

Zato oprostite, ali ne može se programiranjem od prvog razreda to nadoknaditi. Programiranje zahteva algoritamski način razmišljanja. A sadašnjim pristupom ta znanja stiču na dva koloseka. Prvaku će se učiniti da istovremeno brže dobija znanja kroz programiranje nego kroz matematiku. Zato će pomisliti da mu matematika i ne treba. A i ne treba zaboraviti na onu izreku – „Što je brzo to je i kuso“.

Zato naslov – „Na početku beše reč“ nije slučajan i neadekvatan. Jer REČ može da deluje poput onog crvenog maramčeta toreadora. Reči IT ili AI ostavljaju utisak, stvaraju privid nečeg velikog. A pošto retko ko pokuša da pogleda šta se „iza brda valja“ suština ostaje skrivena. A vreme proilazi i ponekad brže nego što i mislimo. A onda poput reči čuvene pesme sve to pokriju snegovi i šaš.