Ovaj tekst na neki način predstavlja nastavak prethodnog razmišljanja. Fudbal je odavno prestao da bude „najvažnija sporedna stvar na svetu“. u fudbal se danas ulažu ogromne sume novca. Naravno sa idejom da se još više zaradi. Naravno sve će to platiti oni zbog kojih se sve to tobože radi – navijači. A da bi oni još više bili „zadovoljni“ u fudbal je, ako i u celokupan sport ušla visoka tehnologija. Da bi se smanjio broj tzv. nejasnih situacija, koje se tumače slobodnim sudijskim uverenje uveden je VAR. Ovaj pomoćni sistem suđenja omogućava proveru odluka glavnog sudije pomoću pregleda video snimka. Ovaj sistem je upisan u pravila fudbala od 2018. godine. I primenjivan je na svetskom prvenstvu u fudbalu u Rusiji te godine. Za ovogodišnje svetsko prvenstvo sistem je unapređen uvođenjem tzv. poluautomastkog ofsjada.
Bilo je za očekivati da će VAR omogućiti smanjenje uticaja subjektivnosti sudija. Međutim, izgleda da se otišlo u drugu krajnost. I od VAR sistema, tačnije sudija koji sede u prostoriji sa ovim sistemom se očekuje da donosi odluke. I onda kada za to objektivno nema uslova, odnosno van protokola koji podrazumeva njegovo korišćenje. To je pokazalo i pozivanje mnogih reprezentacija na korišćenje/nekorišćenje VAR sistema. Ponekad pravdajući vlastite neuspehe odlukama koje su iz toga proistekle. Činjenica je da su odluke sudija često značile i nepravdu. Ali pomalo je nerealno očekivati da VAR sistem to spreči. A možda ne bi ni trebalo, jer bojim se da će previše tehnike pomalo ubiti dušu fudbala. Kao što je novac to već učinio. Zarad toga fudbal je postao gladijatorstvo, a ne viteško nadmetanje.
Finale svetskog prvenstva prođe bez VAR intervencija. Možda zbog VAR velika pažnja je bila usmerena na sudiju. Kao da se jedva čeka da napravi grešku. I da onda bude krivac. Umesto onih koji nisu znali da postignu. Ili onih koji nisu znali da se odbrane od protivnika. Na kraju, fudbal će i dalje ostati najvažnija sporedna stvar na svetu. Čak i kada ga tehnika učini da postane – više od igre.