Možda bi naslov mogao da bude i „Što jednostavno, kad može i komplikovano“. Odavno nam dani počinju gledanjem jutarnjih programa na televizijama. Govorim u množini, jer danas ima mnogo televizija, umesto one jedne – nekadašnje. I sve imaju jutarnji program. Mi malo stariji pamtimo i jutarnje programe na radiju. Posebno čuveno „Beograde dobro jutro“ Đoka Vještice. Program je bio kao servis građana, da ih obavesti o važnim stvarima vezanim za svakodnevni život. Problemima u saobraćaju, komunalnoj infrastrukturi. Ali i događajima koji su obeležili prethodni dan ili će se desiti tog dana. Sve se to prenelo i na televiziju. Samo ima jedan mali problem. Radio se mogao slušati i u kolima, a ponekad i na poslu. Ispada da je televizijski jutarnji program namenjen domaćicama i penzionerima. Jer samo oni uslovno mogu da sede ispred televizora od 6 do 11 sati, koliko jutarnji program traje.
Pretpostavimo da jutarnji programi imaju gledaoce. Ali za urednike i voditelje postoji problem – kako popuniti to vreme. Po pravilu dovode se gosti, koji su potencijalno interesantni za gledaoce. Ili se emituju prilozi iz sveta. Vrlo često su to priče o naučnim i tehnološkim dostignućima. Najintersantnije su priče o primeni informacionih tehnologija (IT) i veštačke inteligencije (AI) u svakodnevnom životu. Shodno jutros je prikazan prilog o upravljanju raskrsnicama u američkom gradu Irvinu. Naravno podrazumeva se primena AI, ma šta to u konkretnom slučaju značilo. Očigledno je da se sve to radi pod plaštom pomoći čoveku. A da li je to baš sve tako. Veoma često čoveku se nameću rešenja i bez njegove volje i želje. A pri tome svet oko nas postaje složen, a njegovo funkcionisanje sve komplikovanije i komplikovanije. Ostaje utisak da je želja za pomoći čoveku prerasla u nešto mnogo veće – da se čovek u potpunosti zameni.
Naravno nisma pristalica teorije zavere. Jednostavno u tome vidim želju visokotehnoloških kompanija da svoje ionako ogromne profite dodatno uvećaju. Pa kud puklo da puklo. Nasuprot tome stoje i želje istraživača iz akademske sredine da uzmu svoj deo kolača. Ako ne u finansijskom smislu onda bar publikovanjem svojih razmišljanja i maštanja. To što čovek u toj situaciji postaje pravo zamorče skoro da nikoga nije briga. A svemu kumujemo i sami. Jer nam se čini da će nam AI doneti veću slobodu i mogućnost da više „uživamo“. A obično se sve završi naknadnom pameću. Zato se treba na vreme pozabaviti još jednim Gordijevim čvorom čovečanstva. To ne znači da treba zaustaviti tehnološki razvoj. Jednostavno samo treba uvek imati na umu pitanje – „Kud ide ovaj svet“?