Tour de Yugoslavia

Upoznaj domovinu da bi je više voleo – bio je moto ferijalaca. Ali su ga koristili i mnogi drugi, pogotovu planinari i izviđači. Kako je standard rastao, a putovanje u svet postajalo lakše sve češće smo upoznavanje sa domovinom ostavljali za kasnije. Valjda računajući da uvek ima vremena. Nažalost za mnoge generacije raspad Jugoslavije učinio je da nikad ne dočekaju to vreme. Na moje zadovoljstvo imao sam priliku da čak pet puta napravim Tour de Yugoslavia. Ili kako bi se naški reklo – protrčim kroz Jugoslaviju.

Idemo na more

Moje prvo veliko putešestvije u životu bio je odlazak na more 1959. godine. U svojim putopisima detaljno sam pisao o o tom putovanju, o sećanju na Gradac, koji je i danas za mene sinonim za more. Pisao sam i o mestima kroz koje smo prošli i šta su moje širom otvorene oči videle. Od II svetskog rata prošlo je 75 godina. U međuvremenu se na prostoru nekadašnje zemlje odigralo još nekoliko ratnih sukoba. Ali ipak II svetski rat je ostao nekakav kamen međaš u odnosu na koji se svet vremenski ravnao. A ta 1959. godina bila je samo četrnaest godina daleko od poslednjeg rata. Mališan poput mene nije mogao to da oseti. Jer sve je za mene bilo novo. I to što sam doživeo tokom tih, nešto više od dve sedmice bila je jedina realnost za koju sam znao. Tour de Yugoslavia mogao je da počne.

Putovanje vozom sam iskusio dve godine ranije putujući sa mamom u Beograd. Ali bio sam suviše mali da bih to doživeo na pravi način. Verovatno je određeni strah koji je to putovanje donelo sa sobom učinio da se malo čega sećam. Ostalo je pomalo izbledelo sećanje na sedenje u parku na Kalemegdanu i strina Fanikinu pirinčaru. I mala gitara koju mi je kupio ujak Vladan u muzičkoj radnji u ulici Maršala Tita. Možda mi je na to sećanje osvežila i činjenica da je ta radnja bila na istom mestu petnaest godina kasnije kada sam se otisnuo na studije u Beograd.

Zato je putovanje „Ćirom“ prema Sarajevu za mene ipak bilo otkrovenje. Pošto je voz kretao u večernjim časovima nije bilo prilike da doživim putovanje Šarganskom osmicom i kasnije tutnjanje dolinama Rzava, Drine i Prače. Verovatno je pravi doživljaj bio pogled na Sarajevo od stanice Bistrik. I neizbežno umivanje na dolaznoj stanici. Jer bilo je dovoljno jedno kašnjenje u zatvaranju prozora u jednom od 134 tunela između Beograda i Sarajeva da budemo prepušteni duvanskom kozmetičaru.

Ustvari ovom prrugom, tačnije od Beograda do mora, putovanje je bilo prava avantura. Na neki način ono se odvijalo u tri etape: Beograd – Čačak, Čačak – Sarajevo i Sarajevo – more. Jer od hercegovačkog mesta Čapljina pruga se delila u dva kraka. Jedan prema Pločama, a drugi prema Dubrovniku i Herceg – Novom. Putovanje je trajalo dva dana i dve noći. Da bi se na more stiglo u jutarwim časovima moralo se poći u rano popodne dva dan pre toga. U Čačk se stizalo za oko sedam sati. Iz Čačka je voz polazio u deset sati uveče i stizao oko sedam narednog dana u Sarajevo na staru železničku stanicu.

Stanica je izgrađena 1882. godine kada je pruga od Broda stigla u Sarajevo. Srušena je bezmalo posle 100 godine, 1979. godine i na njenom mestu su izgrađeni stambeni blokovi. Putovanje se nastavljalo sa nove železničke stanice, koja je napravljana 1953. godine, tačnije polazni peron uskotračne železnice prema moru nalazio se sa leve spoljašnje strane nove stanice. Tamo gde je sada Autobuska stanica.

I onda je pruga ulazila u Hrvatsku pa su se ređale stanice Metković – Kula Norinska – Opuzen – Komin – Rgotin. I konačno stizalo se u Ploče. Kada sam prvi put stigao u Ploče, dakle i na more bilo je rano julsko jutro. Ploče se nalaze u blizini ušća Neretve u Jadransko more prekoputa gradića Trpanj na poluostrvu Pelješac. Iako su se moji plašili hrabro sam zakoračio na dasku kojom se ulazilo na brod. Mislim da je bio u pitanju „Vladimir Nazor“. Bio to jedan iz serije brodova koji su dobijeni kao pomoć posle rata i saobraćali su po Dalmaciji. Brod kojim ćemo stići u moje prvo morsko letovalište Gradac n/m saobraćao je na liniji Ploče – Split – Ploče. Pre nego je stizao u Gradac brod je svraćao u Trpanj. Dok smo se približavali pristaništu u Gradcu Sunce je već odskočilo na nebu. Sledio je smeštaj kod obitelji Ujdur i mogli smo na kupanje. .

Gradac će u narednih dvadeset godina biti pojam za moja letovanja. Ali zahvaljujući odlascima u Dalmaciju upoznaću i druge delove Jugoslavije. Zato su sva ta letovanja i ličila na Tour de Yugoslavia. Posle dve sedmice uživanja u kupanju i sunčanu u uvali Bošac možda onim sličnim ili čak istim brodom uputili smo se u Split. U međuvremenu smo jedan dan posetili gradić Makarsku, po kome će se ovaj deo Jadrana dobiti naziv Makarska rivijera. Od Gradca do Marske ređaju se mestašca – Brist, Podaca, Zaostrog, Drvenik, Živogošće, Igrane, Drašnice, Podgora, Tučepi. U neka od njih brod pristaje da bi ostavio turiste ili pokupio one koji putovali dalje ili se vraćali kućama. Prema Splitu Makarskoj rivijeri pripadali su još i Baška voda, Promajna i Brela. Kasnije kada letovanje na moru postane standardna opcija jugoslovenskog građanina Makarska rivijera biće sinonim za tzv. jugoslovenski „paradajz turizam“. A pošto su na ovom području najviše letovali gosti iz BiH često se nazivala i „Bosanska rivijera“.

Split od pre šest decenija ostaće mi u sećanju po penjanju na Marjan. Šestogodišnjaku sve je bilo interesantno. Široke stepenice, prekrasan pogled na grad i luku. I naravno gajdaš, koji je svojom muzikom uveseljavao mnogobrojne turiste. Sledilo je ukrcavanje na znatno veći brod „Partizanka“ i celonoćno putovanje do Rijeke. Koja nas je sačekala kišom i poplavljenim pristaništem. Odlazak u Opatiju iskoristili smo da se poslednji put okupamo tog leta na moru. Spavanje u Rijeci u privatnom smeštaju, koji smo našli preko turističke agencije i nastavak putovanja sledećeg dana za Postojnu. Rijeku, Opatiju i Postojnu više sam doživljavao kroz priče moje bake, koja je ovde bila deset godina ranije. Zato sam sve vreme pokušavao da prepoznam ona obeležja o kojima mi je pripovedala. Bio je ovo neki novi svet za mene. Blještaviji od onoga na koji sam navikao. Dolazak u Postojinsku jamu i njen obilazak pamtim i danas. Vožnja električnim vozićem, lepotu krečnjačkih figura, čovečju ribicu urezali su se u pamćenje dečaku naviknutom do tada samo na čačansku prašinu. Sve mi je bilo čudno posebno onaj ogromni parking ispred jame krcat automobilima koji su blještali na julskom Suncu.

Tada sam na železničkoj stanici u Postojni prvi put video električnu lokomotivu. Dovde su međunarodne vozove vukle italijanske lokomotive, a odavde prema Beogradu i dalje „jurile“ su one velike parnjače, koje su postizale brzinu i preko 100 kilometara na sat. Voz je bio pun, tako da smo stajali u hodniku. Putnici iz kupea, ispred koga smo stajali videći dete pozvali su mamu i mene da uđemo kod njih tako da ću u nastavku spavati sa glavom u maminom krilu i nogama u krilu jedne od putnica. Ispostaviće se da su putnici američki profesori koji putuju po Jugoslaviji, konkretno do Zagreba. Jedan od njih je znao ruski pa ih je tata koristeći svoje znanje ruskog jezika upoznao sa nekim osnovnim našim rečima i izrazima. Na rastanku su mi dali bombone i grisine, koje sam tada prvi put probao.

A onda su krenula putovanja

Putovanje na Jadran iz 1959. godine bilo je početak moje „ture po Jugoslaviji“, koja i danas traje, iako Jugoslavije više nema. Posle trogodišnje pauze, zbog izgradnje kuće, na putovanje smo se ponovo odlučili 1962. godine. Nekako sam još bio mali da bih bio aktivni učesnik u donošenju odluke kuda i kada ćemo putovati. Opet je bio jul kada smo se uputili za Beograd, a onda noćnim vozom za Zagreb. Ne sećam se kako smo putovali do Beograda, čini mi se autobusom preko Topole. Na zagrebački kolodvor smo stigli u jutarnjim časovima i prva misao je bila nešto pojesti. Moji su naručili juhu, ali iako su me ubeđivali da je to ovdašnji naziv za supu ja se nisam dao nagovoriti. Mama je pozvala konobara i pitala da li imaju kiflu želeći da mi na nju namaže kajmak koji smo poneli sa sobom. Iz torbe je izvadila teglu i pripremila mi doručak. Stolu je prišao konobar i uz izvinjenje pitao da li bi on mogao da donese svoju kiflu da mu se namaže kajmak. Pri tome je čini mi se čak izgovorio pretpostavku da smo mi verovatno iz Čačka. Kada se vratio iz kuhinje iza njega na kuhinjskim vratima su bile poređane glave osoblja koje je želelo da vidi te putnike namernike koji se slade nadaleko čuvenim čačanskim kajmakom.

Koliko se sećam nismo se dugo zadržali u Zagrebu. Malo smo prošetali okolinom Kolodvora, koji se nalazi skoro u centru Zagreba tako da se u blizini nalaze mnoge znamenite zagrebačke građevine. Npr. hotel „Esplanada“, koji je takoreći prvi susjed. Naše dalje odredište bile su Vrhovine, jer smo želeli da posetimo Plitvička jezera. Do Vrhovina se stiže vozom preko Karlovca, Ogulina i Otočca. Od Vrhovina preko Gospića se stiže u Knin i to je tzv. Lička pruga.

Alternativna veza od Zagreba do Knina i dalje Spita je tzv. Unska pruga koja prolazi i kroz Bosnu i Hercegovinu. Dok smo stajali na stanici u Karlovcu tata kupuje sladoled na štapiću, što je bilo moje prvo probanje tzv. industrijskog sladoleda. U Vrhovine stižemo u večernjim časovima i nalazimo prenoćište kod jedne starije žene. Naravno to podrazumeva samo spavanje. Ranimo i jutarnju higijenu obavljamo na železničkoj stanici. Iako je jutro, hladno je kao da je zima. Pogotovu voda sa česme na peronu.

Do samih Plitvičkih jezera ide se autobusom. Tokom vožnje mama stupa u razgovor sa jednom od putnica. Iz razgovora saznaje da je iz Lazarevca, a da su ona i njena sestra posle boravka sa mužem i sinom na Jadranu pošle da vide Plitvička jezera. Kroz dalji razgovor ispostavlja se da je njen muž Milovan Popović tatin dobar drug inače rodom iz Tijanja. A usput je i čika Vojov kum. I tako smo tokom boravka na Plitvičkim jezerima imali društvo, a i kasnije tokom popodneva kada smo se vraćali za Zagreb. Iz Zagreba njih dve su produžili za Beograd, a nas troje ka novom odredištu našeg putovanja – Sarajevu.

U Sarajevo smo stigli u jutarnjim časovima i predstojao nam je celodnevni boravak njemu i razgledanje njegovih znamenitosti. Dobar deo dana proveli smo na Ilidži i Vrelu Bosne. O čemu svedoči nekoliko crno – belih fotografija. Povratak u Čačak je bio „Ćirom“, ali ovoga puta putovali smo u suprotnom smeru.

Ponovo na moru

Boravak na moru iz 1963. godine bio je na neki način repriza letovanja iz 1959. godine. Razlika je bila u društvu koje smo imali na tom putu. Bili su to moj brat od strica Dragan i mamina koleginica Rada Popović. Sve je bilo gotovo isto kao i prethodnog puta. Mala razlika je u tome što se jasno sećam boravka na Ilidži i Vrelu Bosne i izletu u Makarsku tokom boravka u Gradcu. Naravno odseli smo ponovo kod obitelji Ujdur.

I povratak sa letovanja je bio istom rutom Gradac – Split – Rijeka – Postojna – Beograd – Čačak. Razlika je bila u tome što smo ovog puta spavali u Postojni. Kada smo iz Rijeke autobusom dolazili u Postojnu stigli smo baš u vreme kada su Tito i Hruščov završavali svoju posetu Postojinskoj jami. Uspeo sam da se probijem u prvi red i vidim dva predsednika koji su se vozili u otvorenom Kadilaku vozili kroz uzak špalir građana, koji su mahali zastavicama i zasipali automobil cvećem.

Nažalost u vozu kojim smo se vraćali u Beograd bila je velika gužva tako da smo skoro sve vreme proveli u hodniku. Čak smo Dragan i ja odspavali na podu, dok su preko nas preskakali putnici. Pre polaska za Čačak ručamo u restoranu „Drvar“ preko puta Železničke stanice. Bio je to sladak kupus sa junetinom, više mesa nego kupusa.

Prvi put na jugu

Naredna 1964. godina donela je promenu odredišta za letovanje. Doduše to i neće biti pravo letovanje, od dve nedelje, kao što je tada bio običaj, već se radilo o par dana boravka na Ohridskom jezeru. Za moje je ovo bilo podsećanje na bračno putovanje koje je upravo bilo na Ohridsko jezero.

U to vreme uglavnom nisam učestvovao u planiranju putovanja. A nije ni bilo potrebno, jer sve to što ću videti bilo je novo za mene. Tako da nekakvo izvoljevanje tipa – hoću da vidim ovo ili ono nisu imala mnogo smisla. Na put smo krenuli 24. ili 25. jula i prvo odredište nam je bilo Skopje. Bila su to vremena kada je voz još uvek bio osnovno prevozno sredstvo u putničkom saobraćaju. Od Čačka se do Skopja moglo stići vozom na dva načina, preko Niša i preko Kosova Polja. U to vreme Kosovo Polje je bilo železnička stanica Prištine glavnog grada tadašne Autonomne oblasti Kosovo i Metohija. Priština je tada imala oko četrdesetak hiljada stanovnika i na samom prostoru Kosova i Metohije bila je po značaju iza Prizrena, Peći i Đakovice.

Moji su izabrali da ka Skopju putujemo preko Kosova Polja. Od 1955. godine Čačak je sa Kraljevom povezan prugom normalnog koloseka. Tako da se ovom prugom moglo putovati i ka Beogradu i ka Raškoj i dalje Kosovu Polju. Naravno sa presedanjem u Kraljevu. Kada je 1958. godine završena pruga normalnog koloseka između Stalaća i Kraljeva moglo se putovati i prema Nišu i dalje Vranju i Makedoniji. Od Kraljeva pruga prati reku Ibar, koja je do Raške produbila klisuru kroz obronke Stolova, Željina i Kopaonika sa desne strane i Čemernog, Radočela i Golije sa leve strane svoga toka. Ovaj prostor se često prepoznaje po nazivima – Dolina jorgovana, Dolina vekova ili Dolina kraljeva. U vozu nije gužva tako da imamo mesto u kupeu. Moći ćemo malo da odremamo tokom noći.

U Skopje stižemo u rano jutro. Grad se još oporavlja od katastrofalnog zemljotresa koji ga je pogodio tačno godinu dana ranije. Dočekuje nas porušena stanična zgrada sa satom koji se zaustavio u trenutku nesreće. Na sve strane su ruševine, obeležja mesta gde su poginuli žitelji grada na vardaru. Odlazimo do kuće brata naše prve komšinice tetka Jane. Zatičemo njenu majku i babu. Brat je sa porodicom otišao u tazbinu. Ponudile su nas da se malo odmorimo. U neko doba začu se lomljava. Moj otac skoči sa kreveta i krenu napolje, valjda pomislivši da je ponovo došlo do zemljotresa. Srećom samo je kamion na ulici ispred kuće kipovao ugalj za zimu.

Pošto smo se oprostili sa ljubaznim domaćicama ponovo smo na železničkoj stanici gde hvatamo šinobus za Bitolj. Voz je pun putnika. Čujem razgovor vezan za nastavak putovanja prema Ohridu. Saznajem da odmah ispred stanice stoji autobus koji polazi čim primi putnike. I da je velika gužva. Čim je voz stao istrčavam i ulećem u autobus i zauzimam tri mesta. Kroz prozor uspevam da obavestim moje gde se nalazim i u rane jutarnje sate možemo da krenemo ka krajnjem odredištu. Iako smo u Ohrid stigli jako rano lako nalazimo smeštaj u ulici koja iz centra i obale vodi ka Samuilovoj tvrđavi. Tačno preko puta crkve Sv. Sofije.

Ne sećam se koliko smo dana ostali u Ohridu. Ali se dobro sećam kupanja na gradskoj plaži. Penjanju sa ocem do Samuilove tvrđave i izleta brodom do manastira Sv. Naum na samoj granici sa Albanijom. Sećam se da sam ovde u Ohridu prvi put probao bozu. Nije mi se tada svidela pa sam uveče tokom šetnji gradom pio limunadu, a moj otac bozu. U to vreme manastir Sv. Naum je bio muzej i naplaćivala se ulaznica. Ali mog oca sa panama šeširom i tašnom u ruci smatrali su nekom važnom osobom, samo su ga odmerili i nisu mu naplatili ulaznicu. Celodnevni izlet u Sv. Naum omogućio nam je kupanje na lepoj peščanoj plaži u blizini izvora Crnog Drima. Jednoga dana gazdarica nam je spremila za ručak čuvenu ohridsku pastrmku.

I posle par dana krenusmo nazad. Pred polazak voza iz Bitolja večerasmo ćevape u jednom restoranu u centru grada. Po dolasku u Skopje sačekasmo voz koji ide za Beograd preko Niša. Ustvari na susednim peronima u jednom trenutku se našla dva voza za Beograd. jedan preko Niša, a drugi preko Kosova Polja i Kraljeva. Tata je pošto poto hteo da uđe u onaj voz za Kraljevo iako smo planirali da putujemo za Niš. Ja sam bio uporan u tome da treba da uđemo u drugi voz i zato dobih šamar. U Niš stigosmo u rano jutro. Na piajci kupismo nešto za doručak i odvezosmo se do Niške Banje. Vratismo se oko podneva i autobusom se vratismo kući u Čačak.

More, ah more

Sve do 1977. godine moja letovanja će biti vezana za boravak u Gradcu. Nije to bilo svake godine, ali ipak dovoljno da mi to dalmatinsko mestašce priraste za srce za ceo život. I kad god sam bio u prilici učinio sam napor da svratim. A onda su došla smutna vremena i u Gradcu nisam bio skoro tri decenije. Vratio sam mu se u dva navrata 2012. godine. Bile su to prilike za podsećanje na detinjstvo i mladost, nečemu što sam se tako radovao. Čak ne bih rekao da se moj Gradac puno promenio, pogotovu ljudi. Kao da se nismo videli jednu, a ne trideset godina. Ali veze se nekako ponovo pokidaše. Ipak nadam se da ću jednoga dana ponovo prošetati od Solina do Gradine, a onda do Bošca. Makar inkonito, da me želja mine.

Putovanja između

Do punoletstva moje upoznavanje sa Jugoslavijom uglavnom je bilo vezano za letovanja. Sve do 1965. godine i postojanja čuvene K-15 karte, zahvaljujući kojoj se moglo skoro besplatno voziti železnicom i autobusom, letovanja su istovremeno bila i prilika da se malo putuje. Posle toga na letovanje se odlazilo planski. U drugoj polovini šesdesetih godina počele su se gasiti pruge uskog koloseka tako da se sve češće na more odlazilo autobusom. Uglavnom su to bile turističke ture, koje su putnike prevozile u okviru tzv. paket aranžmana. „Ćira“ je iz Čačka prema Sarajevu vozio sve do 1969. godine, ali se sada prema Pločama putovalo novom prugom. Kao što rekoh autobuski saobraćaj je sve više dobijao na značaju, pogotovu što je 1965. godine u potpunosti završena Jadranska magistrala kroz Hrvatsku. Sve ovo je pružilo nove mogućnosti za putovanje i lakše upoznavanje sa Jugoslavijom. A onda su počela i vremena školskih izleta i ekskurzija. To vreme je donelo i prvi odlazak u inostranstvo, o čemu sam pisao u poglavlju Tour de Europe.

Putovanja u osnovnoj školi su ustvari bili izleti. Što je i njih bilo moramo da zahvalimo našem razrednom starešini, nastavniku matematike Boriši Borišiću. Imao je petlju da sam povede grupu pubertetlija do Užica, a kasnije iste godine i do Beograda.

Prvi put u liftu

Kraj sedmog razreda doneo nam je jednodnevni izlet do Užica. Naravno putovali smo već čuvenim “Fićom”, koji je već brojao poslednje dane. Od Čačka do Užica je putovao tačno dva sata i valjda je ovo bilo moje prvo dnevno putovanje na datoj mašruti. Naravno putovanje nije prošlo bez nestašluka, pa sam čak i ja, koji sam važio za mirno i poslušno dete prelazio iz vagona u vagon u vožnji. Naravno ne preko onih platformi između vagona, već sa stepenice jednog vagona na stepenicu drugog. Iako je rastojanje bilo relativno malo takav poduhvat nimalo nije bio bezazlen.

Bilo je to vreme u kome se socijalističko uređenje doživljavalo svoj procvat. S obzirom da je Užice, zbog čuvene “Užičke republike” iz 1941. godine bilo jedan od simbola socijalističke revolucije njegovoj izgradnji je posvećivana posebna pažnja. Za obeležavanje 30 godina ustanka i “Užičke republike” 1961. godine u Užicu je izgrađen Trg Partizana. Na njemu je postavljena 4,75m visoka statua Josipa Broza Tita. Mnogo godina kasnije ću saznati da trg predstavlja jedno od najboljih primera urbanog graditeljstva. Projektant trga bio je arhitekta Stanko Mandić.

Na trgu se između ostalog i desetospratna zgrada – soliter. S obzirom da takve građevine nije bilo u Čačku, ona nam je privukla najviše pažnje. Pogotovu prilika da se prvi put provozamo liftom. U to vreme u liftove se nije moglo ući slobodno. Samo su stanari, koji su posedovali ključ mogli da se njime koriste. Ljubaznošću jednog od stanara pružila nam se prilika da se provozamo ovim užičkim liftom. Boravak u Užicu iskoristili smo da posetimo Narodni muzej, koji je smešten u zgradama koje su pred II svetskog rata korišćene za potrebe Narodne banke. Tokom trajanja “Užičke republike” u tom prostoru se nalazio Vrhovni štab, a u trezorima ukupanim u brdo radila je Fabrika oružja i municije.

Na krovu Srbije

Pomalo će izgledati nestvarno, ali već naredne jeseni nas je razredni starešina Boriša Borišić poveo na novi jednodnevni izlet. Ovoga puta u Beograd. Naravano opet vozom. Samo do Beograda je trebalo putovati punih sedam sati. Tako da smo na put pošli kasnim večernjim vozom. Ne treba ni da pominjem da smo putovali već legendarnim „Ćirom“, koji će za nešto više od godinu dana prestati da saobraća na relaciji Beograd – Užice. Bila je to naša poslednja zajednička jesen, jer ćemo sledeću jesen dočekati kao srednjoškolci.

Putovali smo u kupeu II razreda sa čuvenim drvenim klupama, bez kupea. Bila su to vremena kad je televizija tek osvajala naše prostore tako da smo na spavanje odlazili rano. Shodno tome vrlo brzo smo pospali, a neki su smeštaj našli na policama namenjenim prtljagu. Negde oko tri sata nas je probudila škripa i naglo zaustavljanje voza. Nastala je trka konduktera kroz voz, jer se ispostavilo da je neko povukao sigurnosnu kočnicu i zaustavio ga na otvorenoj pruzi između Lajkovca i Lazarevca. Brzo su utvrdilo da je aktivirana kočnica u našem vagonu i to baš onom delu gde smo mi sedeli. Ostala je tajna koje to uradio i da li namerno ili slučajno. Najsumnjiviji je bio Srbo Korolejić, koji je bio jedan od onih koji se popeo na policu za prtljag i bio u blizini jedne od kočnica. Tek Boriša je do Beograda proveo u ubeđivanju konduktera da ne piše prijavu. Konačno, kada smo stigli u Beograd, tačnije na železničku stanicu Čukarica konduktera je častio vinjakom u staničnoj restoraciji.

U Beograd smo stigli u rano jutro, još se nije bilo sasvim razdanilo. Železnička stanica „Čukarica“ od 1960. godine bila je „Ćirina“ terminalna stanica u Beogradu. Gradskim autobusom se izvezosmo do Trga Republike i Boriša nas odvede u restoran „Zagreb“ na doručak. Posle toga se uputismo na Avalu da posetimo Grob neznanog junaka i televizijski toranj. Nismo propustili priliku da pogledamo Srbiju odozgo iz vazduha. Po povratku sa Avale uputismo se na Kalemegdan. Pored obilaska ove drevne Beogradske tvrđave posetili smo Zoološki vrt i Vojni muzej.

Kada smo završavali posetu, već se smrkavalo. Sa košarkaških terena „Partizana“ dopirala je graja. U toku je bila utakmica između „Partizana“ i „Borca“ u kojoj je „Borac“ ponovo pobedio i pokazao da je često nepremostiva prepreka za „Partizan“. Bilo je to poslednje prvenstvo u kome su se košarkaške utakmice igrale na otvorenom. Bio je to naš oproštaj sa Beogradom. Preostalo nam je samo da se uputimo ka Čukarici i smestimo u „Ćiru“ koji će nas vratiti kući. U Čačak smo stigli negde oko tri sata posle ponoći.

Veseli karavan

Krajem šesdesetih godina „Autoprevoz“ iz Čačka je počeo da organizuje manifestaciju „Veseli karavan“ u okviru koje su organizovani jednodnevni izleti celih škola. Za đake Gimnazije organizovane su 1968. i 1969. godine ekskurzije u Sofiju i Budimšeštu. U proleće 1968. godine „veseli karavan“ je vodio čačanske osnovce u jednodnevnu posetu Beogradu. Valjda pod utiskom posete Beogradu iz prethodne jeseni nešto se ne sećam ovog izleta. Sem da smo pre konačnog stizanja u Beograd zaustavili u Lipovačkoj šumi.

Kreću ekskurzije

Prave ekskurzije krenule su tek u gimnaziji. U sekciji Tour de Europe pisao sam o ekskurziji u Mađarsku u prvom razredu gimnazije. Onda je došla na red ekskurzija u drugom razredu. Ne sećam se zašto je odlučeno da na nju idemo samostalno kao II4 odelejnje i to baš u Sarajevo. Jer neka druga odelenja su se organizovala i zajednički putovala. Mislim da je tu pomalo do izražaja dolazila i socijalna neprilagođenost razrednih starešina. A naš razredni starešina pokojni Ratomir Ćosić bio je u tom pogledu karakterističan. Individualni pristup je sa sobom nosio čitav niz teškoća, pre svega u pogledu prevoza. Jer nije dolazilo u obzir zakupljivanje autobusa, pošto nas je bilo nedovoljno za pun autobus tako da smo morali da koristimo redovni prevoz. Te 1970. godine saobraćaj na uskotračnoj pruzi Beograd – Sarajevo bio je velikim delom ukinut. Tačnije nekada popularni “Ćira” više nije saobraćao od Beograda do Užica. Pa smo, da bi stigli do Sarajeva morali da koristimo kombinovani transport – od Čačka do Užica autobus, a dalje prema Sarajevu saobraćao je tzv. šinobus.

Na put smo krenuli početkom juna. Naravno mladost i želja za promenama su sve potencijalne probleme potisnuli u drugi plan. U to vreme voz je još uvek u Sarajevu stizao do stare železničke stanice. Odatle smo se peške uputili do studentskog doma “Rifat Burdžević” koji se nalazi na obroncima brda Hum iznad železničke stanice Novo Sarajevo. Iako ću kasnije puno puta boraviti u Sarajevu, konačno u leto 1980. godine četiri meseca kao vojnik, ovo će biti moje najsveobuhvatnije upoznavanje sa njim. Obićićemo sva najvažnija mesta, kao što su Baščaršija, Ilidža, Vrelo Bosne, popećemo se i na Trebević. I naravno obići Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine.

Bilo je to putovanje koje pamtimo po sitnim nestašlucima i ljubavnim dogodovštinama, kakva su i svojstvena tim godinama. Za mene lično bilo je to samo jedno do onih čestih poseta Sarajevu, koje će kulminirati četvoromesečnim boravkom u ovom gradu, sa dušom u svojstvu vojnika JNA.

Na korak do mature

Generacijama iz pedeset i neke putovanja su značila pravi prozor u svet. Za razliku od današnjih generacija koje neodlazak u inostranstvo doživljavaju kao pravu tragediju obilazak Jugoslavije bio je za nas pravi doživljaj. Na kraju III razreda gimnazije tradicionalno se izvodila tzv. Maturska ekskurzija. Početkom juna 1971. godine u organizaciji „Autoprevoz turista“ krenuli smo u obilazak Jugoslavije. Prva stanica nam je bio Zagreb. Bilo je to vreme Maspoka pa se verovatno zbog toga i nismo zadržavali u Zagrebu, možda sat – dva. ne sećam se uopšte da smo nešto obilazili.

Produžili smo za Plitvička jezera. Bili smo smešteni u neke zgrade, koje su ličile na barake. Kreveti su bili na sprat. Nas četrnaest je spavalo u trinaest kreveta. Sutradan smo trebali da idemo u obilazak jezera, ali nas je dočekao tmura i kišovit dan. Većina je bila da se to preskoči, pogotovu profesori. Ipak nas pet – šest iz odelenja smo uspeli da nagovorimo našeg razrednog starešinu Ratomira Ćosića da se ipak spustimo niz jezera. Kad smo stigli do hotela hteli smo da se još provozamo čamcem, ali su ostali bili toliko besni da je čak i naš poslovično tvrdoglavi razredni popustio.

Sa Plitvičkih jezera krećemo ka moru, na koje izlazimo kod Karlobaga ispod planine Velebit. Pravimo kratak predah i nastavljamo ka Zadru. Smeštamo se u turističkom naselju Borik. U to vreme to je bilo popularno odmaralište mladih. Ponovo spavamo u višekrevetnoj sobi. Naravno kao i prethodno veče ne prolazi bez dečijih nestašluka. Posle doručka nastavljamo prema jugu. Odredište nam je Kašatel Kambelovac, gde ćemo noćiti naredne dve noći. Ovde nam se pruža i prva prilika za kupanje. Nažalost plaža je zaprljana naftom tako da mnogi postaju „crni“ i bez sunčanja. Spavamo u privatnim kućama.

U pojednim dvorištima ima trešanja pa je to prilika da se ukrade poneka šaka. Večeri provodimo u bašti nekog restorana, gde već svira muzika, uigravajući se za predstojeću turističku sezonu. Još uvek prepričavam obraćanje mog druga Ljubiše Veljovića konobaru, negde oko ponoći – „Molim vas da li imate belu kafu“? i njegovog ozbiljnog odgovora – „Pogledaću“.

Sledeći dan je bio predviđen za obilazak Splita. Posetili smo Dioklecijanovu palatu, Meštovićevu galeriju i peli se na Marjan. Tog dana je u poseti Splitu bila američka krstarica iz sastava njihove šeste flote. Mornari su se razmileli po Splitu. Mnogi od njih su pijani pa ih njihova vojna policija dovodi na brod taksi vozilima.

Pošto smo napustili Kaštel Kambelovac upućujemo se narednom odredištu – Dubrovniku, tadašnjoj prestonici jugoslovenskog turizma. Posle Splita prolazimo pored meni poznatih mesta, koja sam do tada upoznao sa strane mora prolazeći brodom. Sada se prvi put vozim ovim delom Jadranske magistrale, koja povezuje mesta duž jugoslovenske jadranske obale.

I u Dubrovniku ostajemo dve noći. Spavamo po kućama. Naša se nalazi u blizini Straduna. Domaćini su nam neki pomalo nezgodni ljudi. Potpuno nekompatibilno sa pubertetlijama. Ovde sam prvi put. Uveče izlazimo na Stradun. Sedimo na skalinima. Dvojica naših profesora nas pozivaju u obližnju kafanu. Nećkamo se, ali ipak ulazimo. Unutra sedi Luči Karpuso iz čuvenih „Dubrovačkih trubadura“.

Drugi dan boravka u Dubrovniku koristimo za odlazak u Kupare na kupanje. Dočekuje nas najlepša plaža na kojoj sam do tada bio na Jadranu. Što i nije iznenađujuće ako se ima u vidu na koliko sam plaža do tada uopšte bio.

Iz Dubrovnika ekskurziju nastavljamo odlaskom u Budvu. Ovo je moj prvi boravak u Crnoj Gori. U to vreme Budva još uvek nije bio prestonica crnogorskog turizma. Dominirao je sindikalni turizam namenjen radnom narodu. To se ogledalo u velikom broju odmarališta, koje su uglavnom podigle bogate firme iz Srbije. Pogotovu one iz energetske branše. Ovde ćemo imati najbolji smeštaj na celoj ekskurziji, jer ćemo dve noći provesti u hotelu „Park“. Hotel se nalazio na kraju Slovenske plaže i kad bi se prošlo kroz pešački tunel stizalo se u Bečiće.

Boravak u Budvi nam ponovo donosi priliku za kupanje. Ovde imamo i jedinu večeru tokom ekskurzije u restoranu „Jugoslovenskog rečnog brodarstva“. Nažalost pojedinci su nezadovoljni pa se žale razrednom, zbog čega on nepotrebno raspravlja sa predstavnikom agencije.

Boravkom u Budvi završila se i naša maturska ekskurzija. Preostalo je da se vratimo u Čačak. Tadašnji put standardno vodi preko Petrovačkih strana, Podgorice, kanjonom Morače, dolinom Lima, preko Zlatibora i onda smo takoreći kod kuće. Usput se kratko zadržavamo u Podgorici i Novoj Varoši. Kupujući u Podgorici zaključujem da je roba koju sam kupovao dosta jeftnija nego kod nas. Kada sam to pričao kući, moj otac reče – „Oni se tretiraju kao nerazvijeni, pa im se kroz dotacije države omogućava da imaju jeftiniju robu“.

Studentsko doba

Da ne bi dve Elektrijade ne bih se mogao pohvaliti putovanjima tokom studentskih dana. Posle prve godine provedoh dve nedelje na Jadranu. Gde drugde nego u Gradcu. A onda dođoše leta koja sam provodio u Čačku. Prilika da odem na Elektrijadu 1976. godine pružila mi se zahvaljujući učešću u takmičenju iz Osnova elektrotehnike. U to vreme bio sam angažovan kao demonstrator na tom predmetu. Neposredno pre odlaska na Elektrijadu na Fakultetu je bila organizovana poseta značajnim telekomunikacionim objektima u Beogradu i Srbiji. Studenti III i IV godine u toku dva dana obišli Glavnu telefonsku centralu u Beogradu, Školski centar veze na Banjici, Kratkotalasni predajnik Radio Beograda u Stublinama, Srednjetalasni predajnik Radio Beograda u Zvečki, Oblasni radarski centar u Kovioni i konačno Satelitsku stanicu u Prilikama, kod Ivanjice.

Bila je to i prilika da se studenti malo bolje upoznaju izvan onih uobičajenih aktivnosti, vezanih za vežbe i predavanja. Meni će ti obilasci Beograda i poseta Prilikama i Ivanjici, kao i kasniji boravak u Poreču doneti divna prijateljstva. Koja i dan danas traju.

Odlazak u Poreč na Elektrijadu na neki način predstavljao je moj izlazak u svet i druženje sa ljudima. Slobodno se može reći da su to bile zlatne godine Jugoslavije. Smešila nam se lepa budućnost. Pre svega osećali smo neku bezbrižnost, jer je sve bilo ispred nas. U narednih deceniju ipo naša generacija će preći put od raja do pakla. Od lepih inženjerskih poslova i života kao na traci do svedoka tragičnog kraja jedne zemlje i nadanja miliona njenih žitelja.

Sa Elektrotehničkog fakulteta je put Istre i jednog od njenih najznačajnijih letovališta, Poreča, te aprilske nedelje krenulo pet autobusa. Pored takmičara u znanju i sportskim disciplinama putovalo je i dosta studenata, onako turistički.

Autoputem prema Zagrebu ponovo prolazim posle pet godina. Ali zato prvi put putujem za Sloveniju, gde sam boravio samo dva puta u Postojni. Odmaramo na benzinskoj stanici u blizini Brežica. Prvi put jedem sladoled od oraha i pijem Laško pivo. Na etiketi piše – „Osvežavajući napitak od hmelja“. Do Poreča stižemo preko Kopra. Jer to je definitivno bolji i brži put, nego da smo išli preko Rijeke.

Boravak u Poreču, bio je prilika da upoznam nešto novo. Praktično to je bio moj prvi boravak u jednom pravom hotelu. Bio je to hotel iz kompleksa “Zelena laguna”. Iako je bio april uspeo sam da se okupam. Koliko je voda bila hladna, nisam osetio da sam se posekao na kamen. Dane smo provodili prisustvovanju sportskim takmičenjima, a uveče žurkama u Internacionalnom klubu. Jedan dan smo se odlučili za odlazak u Trst. Ne treba da napominjem da je to bio moj prvi boravak u Trstu. Za njega su dodatno vezane i neke anegdote iz mog života.

U Trst smo otišli automobilom iznajmljenim u rentacar agenciji. Mislim da je to bio “Avis” u to vreme vodeća kuća u toj oblasti u Jugoslaviji. Društvo su pored mene činili – Vladimir Smiljaković, Dušan Poznanović, Srđan Ivančević i Tomislav Šuh. Interesantno je da tada nisam kupio farmerke, iako su one bile najčešći artikal zbog koga se odlazilo u Trst. Moja jedina kupovina bila je tada popularna “Vijetnamka”. Na povratku u Poreč, naplatili su nam carinu, jer nismo prijavili merne instrumente. Ja jedini nisam imao instrument, ali su mi carinu od tadašnjih deset hiljada dinara naplatili za “Vijetnamku” i farmerke, koje sam kupio za sestru Zorana Avramovića.

Tokom posete Trstu bio sam u prilici da prvi put probam pizzu. Smiljac i ja smo, čekajući ostale, svratili u piceriju pored Canal Grande. Pizza najstor Salvatore, go do pojasa, razvijao je testo vrteći ga iznad glave, a onda tu pred nama stavljao nadeve i konačno ubacio pizzu u onu pravu peć, koja se zagrevala na drva. Dok smo čekali pizzu gustirali smo pivo Stella Artoa. Kada smo konačno bili posluženi pizzom konstatovali smo da joj je veličina fi 300. I taj komentar i pominjanje majstora Salvatorea, nas prati i danas posle skoro pola veka.

Sledeća Elektrijada se održavala na istom mestu. Boravak je protekao otprilike na isti način i u istom društvu. Ovoga puta smo u Trst išli autobusom. Kupio sam i svoje prve farmerke. Ova Elektrijada je značila i oproštaj sa Elektrotehničkim fakultetom. Jer ću diplomirati dva meseca kasnije.

Novi početak koji je vodio kraju

Putovanja su me čekala tek sa završetkom fakulteta. Delimično će biti vezana za poslove koje sa radio u Institutu. Bila su to neka nova iskustva sa događajima vrednih sećanja. Pošto su se neka ponavljala neću ih ovde nabrajati hronološki, već prema gradovima koje sam tom prilikom posetio i upoznao. Činilo mi se da je ceo svet ili bar Jugoslavija moja. Naravno bilo je tu i onoga – biće vremena. Ali godine koje su dolazile i to nepuna decenija i po pokazali su da vremena i nije tako puno bilo. Zato uvek sa setom pamtim 1990. godinu. Bila je to godina ispunjena događajima, godina kakvu bih svakome poželeo da ima. reklo bi se da sam kući dolazio tek da promenim odeću i krenem dalje. Ulaskom u poslednju deceniju XX veka, kao da se zavesa spustila i počeli smo da živimo od sećanja i nadanja. Praktično putovanja po Jugoslaviji su za mene završila tokom jedrenja po Jadranu u junu 1990. godine. Kada sam ponovo počeo putovati po prostorima nekadašnje Jugoslavije bilo je to već putovanje u Evropu.

LJUBLJANA

SARAJEVO