MOSTAR

Mostar se dugo opirao. Uglavnom sam kroz njega prolazio putujući na more. Prvo „Ćirom“, a onda kada su Ploče povezane sa Sarajevom prugom normalnog kolseka i pruga elektrificirana na odredište se stizalo za par sati. Prvi put sam u Mostaru bio 1965. godine na povratku sa mora. Uveliko je bila završena Jadranska magistrala, a iz Gradca je postojala redovna autobuska linija za Sarajevo. Uostalom drugo ime za Makarsku rivijeru je bilo Bosanska rivijera. Vozač je u Mostaru pravio pauzu tako da smo imali priliku da se malo prošetamo gradom. Sećam se samo hotela „Neretva“ i mosta koji je kod njega prelazio na drugu stranu istoimene reke.

"Ja se malo zapio u vinariji"

Do pravog susreta sa Mostarom došlo je tek 1982. godine. Pomenuo pri sećanju na susrete sa Sarajevom, Vesko i ja smo uoči 8. marta 1982. godine krenuli službeno u Mostar. Ali via Sarajevo. Prolaskom kroz Ivanski tunel, kao da smo se našli na drugoj planeti. Snežno i mrazovito Sarajevo zamenila je topla dolina Neretve. Smestili smo se u hotel „Ruža“. Bio sam fasciniran enterijerom hotela, ušuškanog u zelenilo iznad Neretve. Kroz hotel je navedena voda iz Radobolje. Koja se ispode hotela uliva u Neretvu pored Starog mosta. Enterijer hotela je urađen u drvetu, to dodatno daje draž ovom mestu. Dok smo se peli prema sobi, na odmorištu zapažamo čoveka. Kako na aparatu za čišćenje obuće crnom pastom za obuću maže bele patike. Samo smo se pogledali i odmahnuli glavom.

Dogovorili smo se sa majorom Gazibarom da se u neko vreme nađemo sa njim i njegovim kolegom. I odgledamo finalnu utakmicu svetskog prevenstva u rukometu Jugoslavija – Sovjetski Savez. Kada smo se našli konstatovali smo da je Gazibarin kolega upravo onaj čovek koji je čistio cipele u hotelu „Ruža“. Pošto je malo kasnio, izvinjavajući se, stalno je ponavljao – „Ja se malo zapio u vinariji“.

Pretpraznički Mostar

Posle utakmice, koju je naša reprezentacija nažalost izgubila krenuli smo u večernju šetnju Mostarom. U blizini hotela nalazila se pešačka zona sa čitavim nizom kafanica i kioska sa hranom. Inače ovde ćemo se naučiti da pijemo lozu od 30 stepeni, što se pokazalo kao veoma zavlačito. Jer se ne primeti kad počne da te hvata. Pošto kolege često dolaze poslom prepustili smo njima da nam budu domaćini i diktiraju šta ćemo da vidimo. Pokušali smo da odemo u restoran “Širaz”, ali obzirom da je praznično veče to se pokazalo kao nemoguća misija. Zbog toga smo veče završili u hotelskom restoranu, a i tu smo teško našli slobodan sto, jer su gosti večeri bili Predrag – Cune Gojković i Minja Sovilj.

Latismo se posla

Pre podne provedosmo u fabrici „Soko“ upoznavajući se sa sistemom za aero – foto izviđanje, za koji smo trebali da razvijamo sistem za testiranje. Posle popodnevnog odmora ponovo izađosmo u šetnju. Kada smo pokušali da nađemo restoran za večeru ispostavi se da većina ne radi, jer je praznik. U restoranu u blizini železničke stanice zatekosmo samo gazdu. Pošto je dao slobodno personalu, pa i kuvarici, ponudi se da nam on spremi dalmatinsku pržolicu. Pošto smo bili gladni. Pristadosmo, po principu – „Daj, šta daš“. Ali kad smo dobili ogroman komad svinjetine sa roštilja svi su bili zadovoljni.

Narednog dana u prepodnevnim časovima završismo preostala ispitivanja i spremismo se za povratak u Beograd. Za sarajevo smo se vraćali popodnevnim vozom sa ciljem da stignemo na večernji avion. Sa Gazibarom i njegovim kolegom sedimo u restoranu u blizini stanice. On izvadi blokče da nam saopšti koliko treba da mu damo novca za troškove tokom boravka u Mostaru. Obračuna nam sve što smo pili i jeli, a on plaćao. I usput nam naplati i prevoz od Sarajeva do Mostara. A sam se ponudio da nas poveze, jer je bio u poseti bratu u Sarajevu. Sedosmo u voz sa malo gorkog ukusa u ustima.

Mostar za jedan dan

Do jeseni završismo naš uređaj. Da bi mogli da ga testiramo morali smo ponovo u Mostar. Zbog transporta morali smo da putujemo vozom. Sačekše nas kolege na stanici i odvezoše u „Soko“. Pošto smo uspešno proverili funkcionalnost realizovanog uređaja večernjim vozom krenusmo za Beograd. Predstojala nam je realizacija dodatnih pet uređaja, kako je bilo predviđeno Ugovorom.

Leto u martu i nove avanture

Seriju uređaja kompletirasmo tokom zime 1983. godine i opet se za 8. mart uputismo u Mostar. Na put smo krenuli Vesko, Rade i ja. I to kolima, jer je trebalo prevesti šest „žutih“ kutija, kako je bilo kodno ime ovog projekta. Putovali smo preko Šapca, Loznice, Zvornika, Vlasenice, Han Pjeska, Sokolca, Sarajeva i Konjica. Pre toga nikada nisam prolazio delom ovog puta na relaciji Beograd – Sarajevo. Ovoga puta smestismo se u hotelu „Bristol“. Dočekaše nas oficiri Žarko Barbarić i Zijad Kurić, koji je zamenio Gazibaru, kao odgovorno lice.

Ujutru po nas dođoše oficiri sa aerodrome i krenusmo na posao. Trebali smo da pratimo beli “Kec”, ali se na jednoj raskrsnici i to baš u trenutku kada se palilo žuto ispred mene nađoše dva bela automobile, koja su išla na različite strane. Pošto nisam obratio pažnju na registarske tablice vozila koje sam pratio onako u trenu krenuh za vozilom koje je skretalo levo. Kad sam izašao iz raskrsnice i ušao u ulicu kuda se praćeno vozilo uputilo zaustavi me saobraćajna milicija sa konstatacijom da sam prošao kroz crveno svetlo. Što je verovatno bilo tačno. Pokušah da se opravdam, što na kraju uz Veskovu asistenciju prođe. A pri tome smo izgleda krenuli za pogrešnim automobilom. Na kraju nam milicioneri pomogoše , usmeravajući nas na pravi put ka aerodromu.

"Kapetan" Jovanović

Na aerodromu nas dočeka komandir izviđačke eskadrile major Kostić sa svojim oficirima. Među njima nam je pažnju privukao stariji vodnik Jovanović, koga će narednih dana Vesko sve vreme oslovljavati sa “druže kapetane”. Nekako pre toga u vojsci je došlo do promena u oznakama oficira i mlađih oficira kako su se do tata nazivali podoficiri. Umesto krpanih oznaka čina mlađi oficiri su dobili zvezdice samo bez širita oko njih. Zbog navike da tri zvezdice nosi kapetan Vesko je pogrešno oslovljavao vodnika Jovanovića. Iako je po struci bio precizni mehaničar, vodnik Jovanović je u džepu kombinezona nosio ogroman šrafciger. I nije imao klapnu, tj. pri ispijanju vojničkog pića, “brendija “Zvečevo” nije mu se pomerala Adamova jabučica.

"Ludi Kole" i sunčanje

Ispitvanja smo vršili na infracrvenoj kameri koja je već bila montirana na avionu. Dakle radili smo na samoj stajanci. Za napajanje uređaja korišćen je agregat kojim se pokreću avioni. Tokom ispitivanja otkrismo par nedostataka, koje rešismo da otklonimo na licu mesta. Međutim, falili su nam otpornici. Kad smo bili u najvećem poslu dođe “kapetan” Jovanović. Saopšti nam da moramo da prekinemo rad, jer Komandant (major Kostić) hoće da leti. A mi smo za ispitivanje upravo koristili njegov “Orao”. Ostasmo na stajanci. Iskoristismo priliku da se malo sunčamo. Major Kostić se “izludira” jedno pola sata. Te njegove vratolomije kratko prokomentarisa jedan od prisutnih mlađih oficira – “Ludi Kole”. Sa majorom, sada potpukovnikom Kosićem srešću se još jednom. Prilikom vojne parade povodom 40 godina pobede predvodiće eskadrilu “Orlova” koja je nadletala Beograd.

Parola snađi se

Iz Beograda nam poslaše otpornike veće snage, koje preuzesmo narednog jutra od konduktera voza koji je išao prema Pločama. Ali ispostavi se da su zabunom na ispravljačkoj ploči u jednoj grani ispravljačkog mosta umesto ispravljačke diode ugrađene zener diode. I to samo na jednom uređaju. Rešismo da popodne pokušamo da potrebne diode nađemo u nekom od radio i TV servisa.

Zaboravih da kažem da nas je u Mostaru dočekalo pravo letnje vreme. Na put smo pošli u zimskoj garderobi, a sada smo morali da zavrćemo rukave, jer je Sunce nemilosrdno pržilo. Po takvom prekrasnom vremenu krenusmo Rade i ja da obilazimo servise. Poseta E i RIZ, koji su bili u blizini hotela, prođe bez rezultata. Pošto je servis “Rudi Čajevac” bio malo podalje predložih da se ne mučimo, ali me Rade ipak nagovori da odemo. Kad smo serviseru pokazali diodu, on samo sleže ramenima i pokazavši na vrata od magacina reče – “Uđite tamo i pogledajte”. Kako sam bacio pogled na police ugledao sam nalepnicu sa nazivom nama potrebne diode. Radi svake sigurnosti kupismo dve diode.

Konačno predah

Pošto smo sutradan izvršili potrebne izmene i proverili ispravnost uređaja mogli smo da odahnemo. Jer je posao bio završen i mogli smo da ga knjižimo kao realizaciju u I kvartalu. Ostalo nam je samo da narednog jutra predamo uređaje u magacin, dobijemo potvrdu o realizovanom poslu i krenemo kući. Barbarić predloži da to veče odemo na jagnjetinu i proslavimo uspešno završen posao. On mi je pokazivao put. Posle jedno pola sata ugledah tablu sa oznakom mesta – Lištica. U meni se probudiše neprijatne asocijacije. Malo se opustih kad Žarko reče da je to njegovo rodno mesto. A i restoran u koji smo se uputili bio je daleko samo stotinak metara. Jagnjetina je zaista bila izvrsna.

Ali desi se zanimljiv slučaj. Dok smo večerali napolju nešto puče. Prva aoscijacija mi je bila da se nešto desilo našem automobile sa BG registarskim tablicama. Rade i ja istrćasmo napolje i konstatovasmo da je na kamionu koji je prolazio pored kafane pukla guma.

Avantura i na povratku

Major Kurić se vraća sa nama za Beograd. Njemu se žuri da stigne što pre. Posle odmora u Milićima kod Zvornika nudi se da on dalje vozi. Na ulazu u Beograd milicija zaustavlja sva vozila. Ispostavlja se da on nema dozvolu kod sebe. A prethodno je vozio baš brzo. Traži od mene da izvršimo “leteću izmenu” za volanom. Što je nemoguća misija. Milicija na s zaustavlja tek toliko da pogleda putnike u vozilu. Kad sam se vratio u stan saznajem da je tog dana u Beogradu ubijen turski ambasador. I da je milicija vršila raciju tražeći odbeglog jermenskog atentatora.

Mostar usput ili na dan

Ostali boravci u Mostaru, pre raspada Jugoslavije bili su ili zadržavanje usput ili je to bio ciljani jednodnevni boravak. Kratko se zadržah u Mostaru već u julu te iste 1983. godine. Bilo je to u sklopu putovanja organizovanog za kolege iz Instituta problema upravljanja iz Moskve. Prošetali smo Kujundžilukom do Starog mosta. Kroz Mostar, ali bez zadržavanja ću proći i krajem istog meseca, vraćajući se sa letovanja u Cavtatu. Naredna dva boravka su bila jednodnevna. Prvi put u februaru 1985. godine, kada sam sa Jasnom išao na obeležavanje četrdeset dana smrti njenog ujaka. A onda i tokom prvomajskih praznika, kada smo proveli par dana u Sarajevu. Tada posetismo i grob Alekse Šantića na pravoslavnom groblju na Bjelušinama.

A onda dođe i 1989. godina kada Vladimir i ja odlučismo da letujemo u Crnoj Gori, tačnije u Budvi. Put nas je u odlasku vodio preko Durmitora, gde provedosmo tri lepa dana na Žabljaku. A onda još desetak dana u Budvi, kupajući se u Jazu. Na povratku odlučismo se za maršrutu preko Dubrovnika, Mostara i Sarajeva. Kratko svratismo u Dubrovnik, ručasmo na Vrelu Bune, kod Blagaja i opet napravismo đir Kujundžilukom do Starog mosta. Bio je to oproštaj sa Mostarom, u koji neću kročiti u narednih četvrt veka. Ali tada on neće biti deo mojih putovanja po Jugoslaviji.