Ko o čemu ja opet o obrazovanju i istraživanju. Povod je vest da je Univerzitet u Beogradu „doživeo pad“ na tzv. Šangajskoj listi. Ta lista i mesto na njoj kao da je postalo pitanje života i smrti. Počinje se sa lamentiranjem i traženjem krivca. U tome smo pravi majstori. Samo nikada ga ne tražimo na pravoj strani. Koliko me to samo podseća na neka druga bezuspešna traganja. Često posežem za poslovicama. Pa da to uradim i ovoga puta. Ne jednom sam rekao da se – „Prase ne goji uoči Božića“. I da treba promeniti pristup promovisanju naših istraživačkih dostignuća. Pre svega bavljenje istraživanjem treba da bude u funkciji podizanja opšteg nivoa vrednosti naše zemlje. A ne da bi se zauzelo neko bolje mesto na ovoj ili onoj listi. Međutim, to je proces, a ne nešto što se može ostvariti bilo čijim dekretom.
Niko se nije zapitao, kako pojedinac, ma kako bio vredan može drastično da utiče na poziciju institucije u vrednosnom smislu. Nešto tu ne valja ili sa institucijom ili sa načinom rangiranja. Osim toga postavlja se pitanje smisla tih rangiranja. Ili nam je i ovoga sve uglavnom važno po principu – „Živ mi Todor nek se čuje govor“. Ovaj pad na Šangajskoj listi je samo jedan od niza padova koje je Srbija doživela poslednjih dana. U Parizu na Olimpijskim igrama osvojili smo samo pet medalja. Ali smo našli način da i tome damo veću vrednost neko što ona objektivno jeste. Usput smo dodatno opravdanje našli i u večitom sindromu – nas svi mrze. Ovog puta su to bile, ko druge nego sudije.
Nedostatak sistema
Nažalost kod nas je dominantan pristup koji se ogleda u gojenju kad mu vreme nije. Naparbirčili smo mi neke radove i njihove citate pa se nađosmo u „eliti“. Isto tako biva u sportu. Uvek nas iznenade oni od kojih i ne očekujemo uspeh. I tako se nadamo svake godine ili svake četvrte, kao na Olimpijskim igrama. I onda kad stigne poneki uspeh, nema nam ravnih. Istina to je mnogo lakše nego sesti i osmisliti sistem, koji može da garantuje određene rezultate. Jer za stvaranje sistema treba raditi, oznojiti se. I ne očekivati da će rezultati stići već prve godine.
Ovako, za pad na Šangajskoj listi odmah je nađen krivac. Kriva je država što nije odrešila kesu. Dajte pare pa ćete videti rezultate. Izgleda da smo zaboravili da država već deceniju daje pare istraživačima za projekte. Koji su trebalo da budu završeni još 2014. godine. Jedina obaveza je bila da se na kraju godine prilože bilo kakvi radovi urađeni tokom prethodnih dvanaest meseci. Sa onom famoznom rečenicom – „Rad je urađen u okviru projekta finansiranog od strane Ministarstva … „. Niko se nije bunio ili ne daj bože da se odrekao honorara.
Od materijalnih troškova, koji su kakvi takvi, ipak stizali mogla se finansirati i poneka kotizacija. I to u nekom „prestižnom“ časopisu. A njih se da vidiš namnožilo. Nekom impakt faktor, nekom kotizacija. I svi zadovoljni. A može i mesto više na Šangajskoj listi. Izgleda da je ove godine manje otišlo za kotizacije. Kad se bira između većih prihoda i Šangajske liste znaju se prioriteti. Možda sledeće godine država odreši kesu, pa će biti skok umesto pada na listi.
Šta nam nedostaje da ne bude pada
Nedostaje nam da uzmemo vazduh i stavimo prst na čelo. Možda bi i sami mogli nešto da učinimo da situacija bude bolja. Možda se udružimo i po principu zajedno smo jači osmislimo ozbiljan projekat. I krenemo ispočetka. Pokažemo sebi, ali i svetu da možemo više i bolje. Da se naši rezultati prepoznaju u istraživačkom svetu. Da budemo interesantni svetu da sarađuje sa nama. A ne da večito pokušavamo da onako ad hoc hvatamo priključak. Ne može se bez treninga preskočiti svetski rekord. Može se pokušavati. Ali neminovno slede samo padovi.
Znam da je ovo što predlažem veoma teško i bolno. Jer treba prvo sebe da ubedimo da su naši rezultati do sada manje više slučajni. Da ne iznesem neku težu kvalifikaciju. Uvek sam studentima govorio da nema većeg zadovoljstva kad vidiš da migaju lampice na uređaju koji si sam napravio. To treba da bude vodilja istraživačima. A ne da zavise od volje kolega da li će ih dopisati na rad. Ili da li će imati sredstava da plate kotizaciju za objavljivanje rada. Ono što treba da ih okupira treba da bude šta i koliko ponuditi javnosti. Od onoga što je ostvareno rukama istraživačkog tima čiji su član. Onda će mesto na raznim listama biti prirodna posledica uloženog truda. A i pad prolazna pojava.