Month: July 2023

Posted on

Dileme zauvek

Od početka postojanja ovog portala beležim svoja razmišljanja. Ustvari to sam činio i ranije. Ali sam ta razmišljanja objavljivao na WEB stranici Laboratorije za računarsku tehniku. Tematika je i tada i danas vrlo slična. Visokoškolsko obrazovanje i naučno istraživački rad. Mislio sam da tu svojim iskustvom mogu najviše da doprinesem svojim stavovima. A nekako sam tu bio i najslobodniji. Doduše bile su to dileme zauvek. Da li pisati i o stvarima koje interesuje širi krug ljudi. Ali nekako mi se nije ulazilo na teren, koji očekivano vodi ka politici. Možda nisam želeo da budem predmet napada i omalovažavanja. Samo zato što sam se usudio da iznesem kritiku. Nažalost to je samo odraz našeg življenja.

Oni koji su čitali moja razmišljanja o obrazovanju i istraživanju i sami će imati dileme. Jer i tamo sam uglavnom bio kritičan. Ispada da je danas najopasnija stvar biti kritičan. Jer se ljudi lako prepoznaju u tim kritikama. I počinju da te doživljavaju kao neprijatelja. A možda bi mogli da iskorite tu kritiku i postanu bolji. Ali to već spada u pitanje ljudske naravi.

O naravi

Kad sma već pomenuo ljudsku narav, možda nije loše nju iskoristiti kao paravan za kritiku. Jer mnoge loše stvari oko nas možemo da podvedemo pod plašt naravi. Tačnije posledicu ljudske naravi. Pri tome ne mislim o naravi kao genetskoj kategoriji. Već naravi kao stečenoj društvenoj pojavi. Koja se svakodnevno manifestuje u svakodnevnom životu. Ponekad mi se čini da sam umislio da je u poslednje tri decenije došlo do velike promene u ponašanju ljudi. Da je nekako postalo važno – „Ko nije za sebe, nije ni za drugoga“. Pokušavam sebe da ubedim da je to uvek postojalo. Da je možda bilo potsnuto u nekom drugom vremenu. Ali me svakodnevica po pravilu demantuje. Samo jutros dva puta doživeh manifestaciju takvog ponašanja. Bojim da je previše da bi bilo slučajno.

Mogao bih opisati pomenute događaje. Ali u njima nema ništa novo, što već nije viđeno kao obrazac ponašanja. Zato i ostaju nove dileme. Da li smo do krajnih granica postali nekritični. Ili mislimo da smo sami na ovom svetu.

Posted on

Vreme

Jedan naš profesor, koji je stekao zvanje magistra pod stare dane, kao moto svog rada stavio je sledeće reči. „Ni predveče nije kasno stići“. A ima i onaj vic o Lali i njegovom odgovoru na komentar da mu je važna kućna prostorija daleko. „Ko krene na vreme stići će“. U oba slučaja vreme je odrednica koje stvara nedoumice. Čini mi se da danas kao nikad pre govorimo da nam nedostaje vremena. Ako pokušamo da utvrdimo da li se radi o zbilji ili našoj uobrazilji naći ćemo se pred filosofskim izazovom. Sigurno je da je vreme isto. Samo izgleda da mi želimo da u tom istom vremenu uradimo više stvari. Ili se to od nas traži.

A možda su u pitanju mnoge stvari koje nam hteli mi to ili ne odvlače pažnju, npr. Internet. Kad to kažem pomislim na društvene mreže, gledanje serija, sportskih događaja i čitanje medijskih portala. Tzv. digitalna transformacija, ne pandemija su promovisali „rad od kuće“. Čini lo nam se da ćemo dobiti na vremenu, jer ne moramo da putujemo do posla. A svi znamo kako to može da bude dugo u velikim gradovima. Nismo ni primetili da smo možda počeli duže da spavamo. Češće da se odmaramo. A onda je radni dan počeo da traje duže. A vremena za sebe i bližnje bivalo je sve manje. Mnogi su se zbog toga uželeli rada u prostorijama firme.

Šlag na torti

Nedostatak vremena pokušavamo da nadoknadino letovanjima, zimоvanjima, putovanjima i produženim vikendima. Jer nam se čini da ako sad to ne iskoristimo, kasnije neće biti vremena. Pa se i trenuci odmora i reklo bi se uživanja pretvaraju u trku sa vremenom. Pošto želimo da što više doživimo, često da bi to predstavili okruženju, na posao se vraćamo umorni. I krug se zatvara. Naporna radna sedmica traži predah. Koji se opet svodi na vožnju do odredišta, aktivnosti radi aktivnosti i posle svega čuvenu rečenicu. nemam vremena, ništa ne stižem.

Posted on

Merenje

Ovih dana sam u prilici da često čujem tvrdnje da nam deca ne znaju matematiku i to ona osnovna znanja. Uzroci se najčešće nalaze u nekompetentnim nastavnicima. Možda je to trenutno najlakše, jer smo zatrpani informacijama o malom broju studenata na nastavničkim fakultetima. Evidentan je nedostatak nastavnika matematike, fizike, ali i nastavnika za drug predmete. To nas zaista vodi u situaciju da često imamo nastavnike koji nisu formalno kompetentni za ono što predaju. Ima i onih koji probleme neznanja vide i na drugačiji način. Npr. veliki upliv tehnologije. Npr. korišćenje kalkulatora, čak i za osnovne računske radnje. O korišćenju gotovih programa za rešavanje matematičkih zadataka da i ne govorimo. Jednostavno cilj je doći do rezultata. Da li đak ili student znaju na koji se način do njega dolazi česti i nije važno.

Pokušavajući da stanja u društvu objektiviziramo, pa time i nivo stečenog znanja došlo se do spasonosnog rešenja. A to je merenje svega i svačega. Tačnije pokušaja da se sve izrazi kroz brojke. Neko će primetiti da je ocena uvek bila merilo znanja. Međutim, način na koji se dolazi do konačne ocene i te kako je promenjen. Neko se setio da konačna ocena treba da bude srednja vrednost svih do tada dobijenih ocena. Misleći na period u kome se vrši ocenjivanje znanja. Sistem je veoma jednostavan i lak. Ali da li i objektivan i pravičan. Jer čovek nije mašina da uvek funkcioniše na isti način. Postoji čitav niz situacija u kojima čovek ne može da iskaže svoj puni potencijal. Bolest, problemi u najbližem okruženju i slično unose šum u naše ponašanje. Pa time i u saznajni proces. Koji se završava proverom stečenog znanja i ocenjivanjem.

Postoji li rešenje?

Znam da sam uplovio u jednu gotovo nemoguću misiju. U kojoj sa jedne strane imamo uzroke koji su doveli do ovakvog stanja. A sa druge strane stoje posledice. Kojih ponekad baš i nismo svesni. Najveća posledica metrike koja je zavladala u našem sistemu vrednosti je pretvaranje škole u takmičenje. Uvođenje „titula“, kao što su đak generacije, najbolji u ovome ili onome promenili su smisao škole. Škola je izgubila svoj osnovni smisao, mesta gde se stiče znanje. Takmičenje se prenelo i na viši nivo, tj. takmičenje škola. Posledica je da se manje pažnje posvećuje deci, koja poseduju vanredne sposobnosti, ali ne i takmičarske. Ovaj talas lažnog elitizma se prenosi kroz sve nivoe obrazovanja. Koji se na prvi pogled završava na univerzitetima. Svođenje procesa vrednovanja znanja na statističke metode u velikoj meri je devalvirala ulogu nastavnika. Na prvi pogled njima je lakše, jer je matematika neumoljiva.

Dovoljna da bude alibi pred nezadovoljnim đacima, a pogotovu roditeljima. Svest o oceni i načinu njenog sticanja navodi đake na traženje alternativnih pristupa u procesu verifikovanja znanja. Pogovu danas, kada se to najčešće vrši pismenim putem. Današnji proces obrazovanja i „merenja“ znanja prati još jedan paradoks. Univerzitetski nastavnici nedostatak znanja kod svojih studenata objašnjavaju nekompetentnim nastavnicima na nižim nivoima obrazovanja. Pri tome ne objašnjavaju kako na prijemnim ispitima nisu otkrili nedostatke tog znanja. Možda je razlog što rezultati prijemnog često nisu rezultat znanja iz srednje škole. Već namenske skupe pripreme za taj ispit. Uz nekako prećutno razmišljanje da će se faktičko neznanje nadoknaditi kasnije. Danas je normalna pojava da teške fakultete iz prirodnih i tehničkih nauka upisuju đaci sa društvenog smera gimnazije ili čak ekonomske škole. Kao što se vidi problem je krajnje složen. Pogotovu što se ne može posmatrati izvan opštih društvenih kretanja.