YU LETOVANJA

Оsamdesete su donele neke nove izazove, kada su u pitanju putovanja, a posebno letovanja. Ipak pokazaće se da letovanja i nije bilo previše. Jer, pored toga što će ova decenijа doneti i letovanja van zemlje biće tu i nekih putovanja, koja nisu bila letovanja u klasičnom smislu. A biće tu i tri godine koje ću provesti letujući u Čačku. Ne sećam se zašto sam ovu stranicu nazvao YU letovanja.

Može biti da je razlog to što smo na ovom putovanju prošli kroz četiri republike. Ali to sada i nije ni važno. Ono što je bitno to su sećanja na ljude i događaje, koji su pratili ovu avanturu. Letovanja iz osamdesetih godina prošlog veka bila su za mene nešto novo. Jer nisu podrazumevala boravak u Gradcu, kao do tada. O tim damlatinskim danima može da se čita u krovnoj sekciji – Tour de Yugoslavia.

YU LETOVANJA - LETOVANJE SA IDEJOM

Prethodne zime kupih auto i jedva sam čekao da dođe leto i da se otisnem na put. Međutim, zbog obaveza na poslu nisam mogao da se dogovaram sa potencijalnim saputnicima. Zato, kao i prethodne godine letovanje započeh u Čačku.

U to vreme u Čačku sam se najviše družio sa Racom Žunjićem. Dok smo stajali na našoj kapiji predložih mu da odem par dana na more. Pomenu probleme sa finansijama na šta sam ja imao spreman odgovor, bolje rečeno predlog. U to vreme par naših prijatelja se nalazilo na moru i moja ideja je bila da pokušamo da ih nađemo i eventualno „ogrebemo“ za spavanje ili bar klopu.

Časkom smo isplanirali

On je inače bio planirao da na more ide sa tadašnjom devojkom Dušicom, ali njeni roditelji nisu bili saglasni sa tim. Pošto sam kao opciju pomenuo i svraćanje kod nje u Prčanj on se konačno prelomi i saglasi sa putovanjem. Jer pokazaće se da to i nije bilo letovanje u pravom smislu te reči.

Ja sam nekoliko dana ranije položio vozački ispit i dobio dozvolu. Odluka da i sam vozim po nepoznatim putevima, sa priličnom kilometražom, bila je sama po sebi avantura. Istina ovim putem sam prolazio više puta. A jednom, 1977. godine sa kolegom Zoranom Damjanovićem sam putovao i na more.

Već posle sat ipo bili smo u kolima i jezdili put Užica. Bila je to 1982. godina, vreme nestašice goriva. Pokazaće se najviše u Srbiji. Jer ni u BiH, Hrvatskoj ni u Crnoj Gori nismo imali problema sa točenjem. Krenuli smo sa pola rezervoara, sve nadajući se da ćemo negde usput uspeti da napunimo rezervoar. Za to nam se prilika pružila već u Požegi, valjda je tada još uvek u nazivu imala onaj atribut Užička.

Na pumpi pored hotela stadosmo u red, sačekasmo jedno pola sata na točenje i mogli smo da nastavimo putovanje. Odredište nam je bilo Sarajevo, gde sam nameravo da svratim kod mog komandira iz Nedžarića, Milana Stanimirovića. Put nas je vodio preko Kremne, Višegrada do Ustiprače, gde se skretalo prema Rogatici i dalje preko Romanije ka Sarajevu.

Neke nove staze

Prethodni put sam ovuda prolazio još 1977. godine kada sam posle diplomiranja išao na more. Tada su u saobraćaj puštene dve deonice puta, od Bele zemlje preko Šljivovice do Kremne i od Ljubogošta do Sarajeva. Najlošiji deo puta je bio od Višegrada do Ustiprače sa prelaženjem sa jedne strane Drine na drugu. I većim brojem neosvetljenih tunela, sa vodom koja je kapala sa tavanica i rupama u kolovozu. Na Romaniji nas uhvati kiša, što je za mene kao relativno neiskusnog vozača bio priličan izazov.

U Sarajevo smo stigli negde oko šest sati i odmah se uputili na Grbavicu, gde je Milan imao stan. Pozvah ga telefonom i posle njegovih upustava zakucasmo na vrata porodice Stanimirović. Sat dva provedosmo u prijatnom ćaskanju, a Milan i ja popismo po koju čašicu.

Kada smo se oprostili sa Stanimirovićima trebalo je odlučiti kuda dalje. Usput smo isplanirali da nas put iz Sarajeva odvede do Zadra. Jer smo želeli da obiđemo našeg druga Dragana Erića, koji je tamo služio vojsku.

Vožnja u nepoznato

Kad smo krenuli sa Grbavice, već je bio sumrak. Izađosmo na obilaznicu oko Sarajeva i uputismo se prema Zenici. Za volanom je sada bio Raco. Pošto mi se dremalo, rekoh mu da me probudi kad stignemo do nekog sela, gde bi trebalo da skrenemo prema Travniku. Prevideo sam mogućnost da oznake tog sela neće biti i da će Raco nastaviti da vozi. Kad sam se probudio video sam da prolazimo pored velikih industrijskih postrojenja.

I shvatio da su to visoke peći železare u Zenici. Morali smo da se vratimo i skrenemo prema Travniku. Odmah po skretanju na jednoj dugoj uzbrdici Raco na samom prevoju preteče kamion, koji mu je davao znak za slobodan prolaz. Na prevoju nas sačeka milicija i napisa prijavu – preticanje na prevoju.

Kad vojnik časti posetioce

Put smo dalje nastavili preko Donjeg Vakufa, Bugojna, Kupresa i oko ponoći smo stigli na planinu Cincar iznad Livna. Stali smo pored puta i odspavali do jutra. Put smo nastavili pored Buškog Blata i preko Ciste Provo se spustili na Jadransku magistralu kod Brele. Na benzinskoj stanici na izlasku iz Splita prema Šibeniku smo se umili i doručkovali. Pre nego što smo se uputili ka Zadru svratili smo na slapove Krke kod Skradina i pre podne proveli u kupanju na Krki.

U Zadar smo stigli nešto posle vremena za ručak, jer smo računali da će Dragan tada moći da izađe u grad. U kasarnu smo stigli taman na kraj ručka, sačekali Dragana da uzme dozvolu, presvuče se i krenuli u grad.

Pošto smo ipak na nekakvom letovanju otišli smo prvo na plažu Kolovare da se okupamo. A onda u neki restoran sa samoposluživanjem na ručak. Ručak je platio vojnik Dragan, što se bilo u duhu devize našeg letovanja.

Noć na plaži

Več je bilo veče kada smo se oprostili od Dragana. Trebalo je naći mesto za počinak. Zato krećemo ka jugu i tražimo pogodnu lokaciju. Zaustavljamo se kod Pirovca. Lokalnim putem se spuštamo do plaže i tu u kolima porovodimo noć. Posle buđenja nastavljamo put. Svraćamo u Šibenik, da kupimo nešto za doručak i konačno se javimo kući.

Kada operaterki u telefonskoj centrali kažem da trebam telefonski broj u Čačku, odgovara mi refrenom hita Lepe Brene, koji se u tom trenutku vrteo u celoj Jugoslaviji – “Čačak, Čačak, šumadijski rokenrol, …”. Usput svraćamo do Splita i konačno u vreme ručka stižemo u Bašku Vodu, gde letuje naš drugar Zoran Gavrilović sa devojkom. Popodne provedosmo sa njima na plaži.

Jasno je bilo da ostajanja na prenoćištu nema ništa. Sa njima se družismo do kasno uveče i nastavismo put. Parkirasmo se pored magistrale, malo zaštićene rastinjem i tu provedosmo noć, ponovo u kolima. Probudi nas milicija, koja nas opomenu da je nedozvoljeno spavanje u kolima pored puta.

Povratak u detinjstvo

Naše sledeće odredište je bio Gradac, koji je od Baških voda udaljen pedesetak kilometara. U Gradcu sam ponovo posle pet godina. Moj drug Zdenko se u međuvremenu oženio i dobio sina, Ivana. Odlazimo u Brist, odakle je nevesta Smiljana, na kupanje. Uveče odlazimo sa mlađim Ujdurima na večeru. U Gradcu ostadosmo dve noći i krenusmo dalje.

Okolo - naokolo

Sve smo bili bliže odredištu – Prčnju. Usput svratismo u Dubrovinik i konačno stigosmo u Boku. Ovde sam poslednji put bio tokom maturske ekskurzije 1971. godine. U Prčanj stigosmo u vreme popodnevnog odmora.

Pošto je Raco znao gde je odsela Dušica, relativno brzo je nađosmo. Njihov susret je bio napet, pa sedoh na obalu malo dalje da im ne bih smetao. Put nastavismo relativno brzo. Cilj nam je bio da nađemo Veljoviće, koji su letovali u Rafailovićima.

Nađosmo ih na ručku. Obezbediše nam smeštaj u naredna dva dana, jer se pojavila slobodna soba u kojoj provedosmo dve naredne noći. Čak smo imali i bonove za hranu. Vreme provedosmo obilazeći Budvansku rivijeru. Obiđosmo, Pržno i Sv. Stefan. Večeri provodismo u Budvi, koja je polako postajala jedan od novih centara turizma na Jadranu.

Osmog dana od polaska krenusmo nazad. Standardni put kroz Moraču i preko Zlatibora. Vozim poslednju deonicu i to noćnu. Još uvek nisam naviknut na noćne uslove vožnje, jer me zaslepljuju farovi dolazećih vozila. Usput natočismo gorivo, tako da se u Čačak vratismo gotovo punog rezervoara. Time se završi jedno pomalo neočekivano i prilično neobično letovanje. A možda je to ipak bilo samo putovanje.