Tour de World

Za one koji puno putuju kaže se da su „svetski putnici“. Nažalost ne spadam među njih. Moji putnički dometi ne prevazilaze mnogo granice Evrope. Malo Azije i Afrike i to bilo sve. Voleo bih da je tih putovanja bilo više. O popravljanju rezultata i ne razmišljam, jer su me stigle godine. U kojima se puno ne planira, a i živimo u vremenu kada se i ne može planirati. Ali ta putovanja izvan Evrope su svakako bila najegzotičnija od svih koja sam imao u životu. Bio je to moj Tour de World ili izlet u “beli svet”.

Moja svetska turneja obuhvatila je par zemalja – Egipat, Izrael, Jordan, Maroko i Turska. Van “stare dobre” Evrope, kako se to obično kaže zakoračio sam u večernjim satima 8. aprila 2010. godine. Još u vazduhu susrećemo se sa istorijom. Jer vain pre nogo što će da sleti na aerodrom u Kairu nadleće plato Gize. Osvetljene nekom mističnom svetlošću dočekuju nas Keopsova, Kefrenova i Mikerinova piramida. Sve to nosi određenu simboliku. Jer piramide spadaju u najstarije sačuvane građevine na svetu.

Na religijskoj tromeđi

Jugoslavija je bila multinacionalni i multireligijski prostor, Međutim, ovo je bio moj prvi “izlet” u zemlje gde su dominantni islam i judaizam. Na tom putu Egipat je bio naše prvo odredište. Nastao je na temeljima države faraona, koja je zahvaljujući bogatstvima doline Nila, bila jedna od kolevki današnje civilizacije. Prema podacima Svetske banke iz 2007. godine Egipat je bio četvrta najbogatija država Afrike. Međutim, sa svojih preko 80 miliona stanovnika Egipat se ipak može smatrati siromašnom zemljom. Tokom boravka u Egiptu obićićemo Kairo, Tabu i Šarm – el Šeik. A putujući od Kaira do Tabe prećićemo kamenitu Sinajsku pustinju. Konačno putujući u Šarm – el Šeik spustićemo se istočnom stranom Sinajskog poluostrva.

Kairo

Sa Kairom se preliminarno upoznajemo već na putu od aerodroma ka hotelu. Prvi susret sa našim vodičem Dimitrijem Nastićem govori nam da ćemo u njemu imati pravi izvor informacija. I dobrog tumača istorije i prostora sa kojima ćemo se susretati na ovom putu. U Kairu živi skoro četvrtina Egipćana. To znači da grad ima preko 20 miliona stanovnika. Vožnja do hotel je trajala nekih pola sata. Bilo je dovoljno da kroz čkiljavu svetlost predgrađa i reči vodiča upoznamo protivurečnosti megapolisa u koji smo stigli.

Hotel “Zoser” u kome se smeštamo nalazi se na Putu piramida, 11 kilometara dugačkoj aveniji koja vodi od Kaira do njegovog predgrađa Giza gde se nalaze piramide. Posle napornog puta i želje da se odmorimo za predstojeće napore i ne trudimo se da tražimo loše strane smeštaja.

Krećemo u avanturu

Hotel se de facto nalazi u Gizi, koja je treći po veličini gard u Egiptu, posle Kaira i Aleksandrije. Put piramida je izgrađen povodom otvaranja Sueckog kanala. Ova avenija u potpunosti reprezentuje svu slojevitost Kaira. Na jednoj strani se nalaze velelepna zdanja, a na drugoj udžerice i gomila smeća. U Kairu nema oznaka za pešačke prelaze, osim tamo gde postoje semafori. Zbog toga prelazak ulice predstavlja pravu malu avanturu.

Prvo da vidimo piramide

Iz hotela se upućujemo na plato Gize gde se nalaze tri velike piramide – Keopsova, Kefrenova i Mikerinova. Kada se stupi na tle ovog velikog arheološkog nalazišta sledi susret sa mnogobrojnim prodavcima suvenira. Cene su naizgled bagatelne, ali treba biti oprezan. Toliko su dosadni da bežeći od jednog utrčavamo u naručje drugog prodavca. Piramide u Gizi u Egiptu spadaju među najpoznatije i najstarije građevine čovečanstva. Nalaze se na zapadnom rubu doline Nila, oko osam kilometara jugozapadno od grada Gize. Udaljene su oko 15 kilometara od centra grada Kaira i nalazi se direktno na ulici piramida (Sharia al – Ahram). Jedine su preostale od Sedam svetskih čuda antike.

Najveća i verovatno najpoznatija piramida je Keopsova piramida. Sagrađena je za faraona Keopsa koji je vladao oko 2558. pr.ne. – 2532. pr. ne. Blizu nje je Velika sfinga, te Kefrenova piramida. Treća i ujedno najmanja je Mikerenova piramda. Pored dolinskog hrama kralja Kefrena nalazi se i čuvena Sfinga, koju obilazimo na kraju posete platou Gize.

Tokom obilaska platoa Gize imali smo priliku da prisustvujemo jednom nesvakidašnjem događaju. U jednom trenutku iznad Kefrenove piramide počeo je da kruži helikopter. Od vodiča saznajemo da je neki „tuirista“ pokušao da se popne na piramidu. Čak je uspeo u svom naumu, pa je sledila operacija skidanja. Pored piramida na platou Gize nalazi se još jedan spomenik podjednako impresivan. To je – Velika Sfinga. Iako sfinge postoje u umetnostima širom sveta Velika Sfinga je najpoznatiji prikaz ovog mitskog bića.

Kairo nije za jedan dan

Svakako da se Kairo ne može upoznati za jedan dan. Posle posete platou Gize krećemo u posetu Muzeju Egipta. Muzej se nalazi na centralnom gradskom trgu Tahrir. Ovde su izloženi neki od najvećih istorijskih artifakta drevnog Misira. Svakako da najzanačajne eksponate predstavlja tzv. Tutankamonovo blago. Pre obilaska Muzeja panoramski se upoznajemo sa gradom. Posle posete Muzeju krećemo put Sinaja, tj. mestu Taba, koje se nalazi na granici sa Izraelom. Još dugo prolazimo Kairom, kroz njegov deo koji je nekadašnji egipatski predsednik Naser tražio da liči na Novi Beograd. Takođe prolazimo pored Severnog groblja, koje zajedno sa Južnim grobljem Kaira čini jednu od njegovih specifičnosti poznatu kao Grad mrtvih. Zapravo radi se o gradu živih, jer na Kairskim grobljima kažu živi više od milion ljudi koji nemaju svoje stanove.

Kroz pustinju i ...

Da bi smo stigli do našeg sledećeg odredišta trebalo je da pređemo kamenitu Sinajsku pustinju. Za poluostrvo Sinaj, koje razdvaja Egipat i Izrael, čuo sam još u detinjstvu. Na njemu su bile stacionirane mirovne snage Ujedinjenih nacija. Tzv. „plavi šlemovi“, koji su razdvajali egipatsku i izraelsku vojsku. Tokom Šestodnevnog rata 1967. godine izraelske trupe su okupirale ceo Sinaj. Posle tzv. Jom – Kipurskog rata 1973. godine započeti su mirovni pregovori između Egipta i Izraela. Oni su se završili tzv. Kemdejvidskim mirovnim sporazumom 1978. godine. Egipat je bio prva arapska država koja je priznala Izrael. Povlačenje Izraela sa Sinaja je okončano 1982. godine. Danas Sinaj u potpunosti pripada Egiptu.

Kanal prelazimo tunelom, koji je u blizini Sueza prokopan još 1981. godine. Uz pomoć Japana je 1992. godine izvršena njegova popravka. Jer je došlo do curenja slane vode kroz oplatu tunela. Tunel nosi ime inženjera Ahmeda Hamdija. On je tokom Jom – Kipurskog rata 1973. godine instalirao most za prelazak kanala. Tokom borbenih dejstava u oktobru 1973. godine on je i poginuo.

Našavši se na Sinaju bude se sećanja na istoriju i događaje koji su se na ovim prostorima smenjivali od praistorije do danas. Većina ljudi kad se pomene pustinja pomisli na pesak. Međutim, ovo su kamene pustinje, gde je pesak ustvari prašina koja samo dopunjava opšti utisak sivila predela kroz koje prolazimo.

Jedna od zanimljivosti putovanja preko Sinaja su česti policijski punktovi na kojima se vrši kontrola putnika. Mi uglavnom brzo prolazimo, jer dovoljno je da vozač izgovori čarobnu reč Srbija i da brzo nastavimo putovanje. Odmaramo se kod jedne od „pustinjskih stanica“, koja se sastoji od restorana i par prodavnica i benzinske stanice. Sunce koje je već polako nalazilo utočište na zapadu i dolazeći sumrak davali su dodatnu upečatljivost mestu.

Tako blizu, a tako daleko

Na prilazima Tabi spuštamo se iz Sinajskih brda putem koji vijuga poput zmije. Ispred Tabe imamo poslednju policijsku kontrolu i nalazimo se u hotelu iz poznatog švajcarskog lanca hotela Moevenpick Resort. Hotel nam donosi jednu novu vizuru Egipta. Vodič nas obaveštava da je granica sa Izraelom daleko samo par stotina metara i da se na samoj granici nalazi kotel „Hilton“. Hotel je 2004. godine bio meta terorističkog napada. Do tada je hotel bio veoma popularan kod izraelskih turista. Posle pogibije 34 i ranjavanja stotinak turista došlo je do naglog smanjenja interesovanja. Taba je pored Šarm – el – Šeika, Njuvejbe i Dahaba jedno od najpoznatijih letovališta na Sinaju.

U hotelu nas dočekuje all inclusive smeštaj uz mogućnost konzumiranja alkoholnih pića. Malo neobično za muslimansku zemlju kakav je Egipat. To koristimo sedeći na terasi pored bazena. Ipak napori tokom razgledanja Kaira, obilaska piramida i put preko Sinaja, ali i izazovi narednog dana zahtevaju odlazak na odmor.

Treba primetiti, što će se pokazati i kasnije tokom puta da ovde na Bliskom istoku dominiraju turisti iz Rusije. Zbog toga skoro ravnopravno sa natpisima na arapskom i engleskom stoje i obaveštenja na ruskom jeziku.

Po notama Biblije

Par stotina metara do Izraela prelazimo autobusom. Za neke ulazak u Izrael neće ostati u lepoj uspomeni, jer će ih vredne izraelske službenice temeljno proveriti, uključujući i sadržaj memorije mobilnih telefona. O prtljagu da i ne govorimo. Konačno smo se našli u autobusu koji nas prevozi destak kilometara do grada Ejlata, koji se ugnezdio između Egipta na zapadu i jordanskog grada Akabe na istoku, po kome je ceo ovaj zaliv Crvenog mora dobio ime Akabski zaliv. Malo dalje niz istočnu obalu zaliva počinje Saudijska Arabija. Kako Dimitrije reče, Saudijci nameravaju da Jordanu poklone 60km svoje obale da bi razvijali sopstveni turizam. Jer Jordan iako ovde kod Akabe izlazi na more nije pomorska zemlja i ne poseduje kapacitete za razvoj morskog turizma. Ako se ostvare planovi o turističkoj ekspanziji Jordana, uz pomoć Saudijske Arabije, egipatska letovališta na Crvenom moru dobiće ozbiljnu konkurenciju.

Ejlat je ključna luka za Izrael, jer se preko nje obavlja trgovina sa zemljama istočne Afrike i jugoistočne Azije. Da nije nje izraelski brodovi bi morali da plove kroz Sredozemno more i oko Rta dobre nade da bi došli do ovih zemalja. Ovaj najjužniji grad Izraela ima oko 50 hiljada stanovnika i pravo je otkrovenje svojim koloritom sred pustinjskog predela. Posle Ejlata ponovo se vraćamo pustinjskim pejzažima koji se povremeno prekidaju plantažama banana i drugim rastinjem, koji su Jevreji podigli na zemljištu otetom od pustinje. Navodnjavanje je uglavnom obezbeđeno po sistemu kap – po kap, što ćemo sretati narednih dana širom Izraela.

Tragom istorije

Putovanje kroz Izrael je poput šetnje kroz istoriju. Skoro da nema mesta koje nema svoju istorijsku priču. Put nas na sever vodi između pustinje Negev i Judejskih planina na zapadu i Moavskih planina na istoku. Stižemo i do Mrtvog mora, najveće depresije na planeti. Sada je podeljeno na dva basena, južni i severni, koji su potpuno odvojeni, pa se voda iz severnog basena prepumpava u južni, inače bi on potpuno presušio. Zadržavamo se kod ogromne kamene gromade koja predstavlja okamenjenu figuru Lotove žene.

Po Bibliji Jehova je pretvorio u slani kamen Lotovu ženu, kada se znatiželjno okrenula da vidi propast Sodome i Gomore. Prolazimo pored banje Ein Bokek, poznatog turističkog mesta na južnom basenu Mrtvog mora i produžavamo za kompleks Masada, koje predstavlja simbol jevrejskog otpora Rimu.

Ova tvrđava na istočnom obodu Judejske pustinje, iznad Mrtvog mora postala je poznata po bici koja je vođena 73. godine nove ere za vreme Prvog jevrejsko – rimskog rata u kojoj je većina branilaca izvršila samoubistvo shvativši da je pad tvrđave neizbežan. Zbog toga je Masada poznata kao simbol jevrejskog otpora. Danas se do lokaliteta stiže preko dve linije žičare pošto se u muzejskom prostoru prethodno pogleda desotominutni film o opasadi i padu tvrđave. Inače tvrđavu i palatu u sklopu nje izgradio je Irod Veliki tridesetih godina pre nove ere, kao sigurno utočište u slučaju pobune njegovih podanika.

Tamo gde je sve počelo

Ovde smo ipak morali da sami odnesemo prtljag do svojih soba, ali to nije predstavljalo nikakav problem, jer je hotel zaista dobar i komforan, restoran čist, a što se hrane tiče pa ponešto se mora i pritrpeti. Naravno pre svega mislim na izbor jela, ali i upoznavanje drugih kuhinja je jedan od ciljeva svakog putovanja. Prema procenama iz 2007. godine u gradu je živelo 746 hiljada stanovnika. Jerusalim je sedište izraelskog predsednika i izraelskog parlamenta (Kneseta). Grad je faktički pod vlašću i adminstracijom Izraela iako Palestinska narodna samouprava istočni Jerusalim smatra svojim glavnim gradom. Zbog toga je rešenje o trajnom političkom statusu Jerusalima jedna od glavnih tema u rešavanju Bliskoistočnog sukoba.

Pa da krenemo

Prema Novom zavetu, Hristos je posećivao Jerusalim o verskim praznicima (kao što je bio običaj važeći za sve Jevreje. Ovde je raspet na Golgoti, sahranjen i posle tri dana, po biblijskom verovanju, slavno vaskrsao. Odavde se vazneo i poslao svoga Svetog Duha na Dan Pedesetnice, što je rođendan Hristove crkve. Godine 637. muslimani su osvojili grad, naselili se ovde i uglavnom ostali sve do 1948. godine, kada je stvorena sadašnja država Izrael. Do 1966. godine bio je podeljen između Izraela i Jordana, a od tada je Izrael anektirao ceo grad. Otkako je ovde po dolasku muslimana podignuta „Kupola na steni“ (Omarova džamija), Jerusalim je postao sveti grad i treće religije. Po hrišćanskom verovanju, Jerusalim je praslika Nebeskog Jerusalima, koji će se ostvariti na kraju ovog veka.

Dolazeći u Jerusalim upoznajemo jednu od osobina ovoga grada na brežuljcima u kome je praktično nemoguće ići peške iz jednog dela grada u drugi. Osim toga Jerusalim nije grad koji se može pohvaliti noćnim životom kao evropski gradovi. Iako se na sve strane mogu videti moderna zdanja ovo je ipak grad koji simbolizuje jedno drugo vreme u kome se mora poštovati tradicija i u kome nema mesta za opuštanje posle obilaska njegovih zanamenitosti.

Svaka stopa je susret sa istorijom

Doručak je bio prilika da se direktno upoznamo sa nekim specifičnostima tzv. košer kuhinje. Ova kuhinja se poštuje u Izraelu i definisao je je još Mojsije. „Ne kupaj meso mladunaca u mleku njihovih majki“. Značenje ove rečenice objasniće nam vodič, jer su se svi čudili zašto za doručak nema mlečnih proizvoda. Usput ćemo saznati još poneku pikanteriju iz života Jevreja. Koji je još uvek u velikoj meri omeđen tumačenjem Biblije i drugih svetih knjiga. Tako saznajemo šta je to „šabat lift“, koji staje na svakom spratu. Ortodoksni Jevreji neće subotom čak ni prst da podignu, a u to spada i pritiskanje dugmića za spratove u liftovima.

Putnici se raspitaju i o ortodoksnim Jevrejima, hasidima, koji se mogu videti na ulicama Jerusalima. Obučeni su u duge crne smokinge, bele košulje, sa šeširima na glavi i karakterističnim zulufima. Hasidski pokret je nastao među Jevrejima Istočne Evrope početkom 18. veka. Osnivač je veliki mistik Rabbi Israel Baal Shem Tov. Osnovni cilj pokreta je da se bude bliže Bogu kroz sve što čovek radi, govori i misli u svakom trenutku. Kao što sam rekao Jerusalim je istorija u malom. Zato nas šetnja pored njegovih zmanenitosti tera da se prisećamo redova iz Biblije. Ali i na podsećanje na stranice iz istorijskih udžbenika. Naravno uvek se nađe mesta i za neko novo saznanje. Obilazak Jerusalima počinjemo sa Maslinske gore sa koje se preko Kedronske doline pruža veličanstveni pogled na Stari grad.

Silazeći niz Maslinsku goru

Pred nama dominiraju Kupola na steni i džamija Al Aksa sagrađene na mestu gde je nekada stajao veličanstveni Solomonov hram. Pogledi traže druge značajne građevine Jerusalima. Pre svega kupole Crkve Hristovog groba, koje nalazimo u istoj osi sa Kupolom na steni. Najviše zdanje na Maslinskoj gori je zvonik ruskog manastira Hristovog vaznesenja.

Silazimo do male crkve Dominus Flevit (Bog je plakao) koja je podignuta na mestu gde je Isus Hrist zaplakao videći pred sobom porušeni Jerusalim. Crkva je napravljena u 19. veku, a njen arhitekta je Antonio Barluci, koji je projektant još nekih crkava vezanih za život Isusa Hrista. Neobična crkva je napravljena u obliku suze u kombinaciji belog kamena sa sivkastim krovom. Na mestu današnje crkve pronađeni su ostaci vizantijske crkve, temelji i podni mozaici. Sve je to izloženo u posebnom objektu pored crkve. U neposrednoj blizini Dominus Flevit crkve na obroncima Maslinske gore nalazi se crkva ruska sv. Marije Magdalene. U njoj se čuvaju delovi časnog krsta i mošti više svetaca.

Od crkve sv Marije Magdalene spuštamo se ka Getsimanskom vrtu. Gde se Isus molio i gde je uhvaćen i odakle je odveden na suđenje. U današnjem vrtu se nalazi osam maslina za koje se veruje da su stare 2000 godina. Pored Getsimanskog vrta se nalazi crkva Hristove agonije. Koja je poznata i kao Crkva svih nacija, jer je u 20. veku obnovljena donacijama 12/16 zemalja i franjevaca.

Da ne zaboravimo Bogorodicu

U neposrednoj blizini se nalazi i Crkva Bogorodičinog groba. Ovo mesto se smatra jednim od pet najsvetijih mesta pravoslavnog hrišćanstva. Sa ulaza u crkvu širokim kamenim stepenicama se spušta u pećinu ispod nivoa tla. Bogorodičin grob se nalazi u jermenskoj kapeli. U vreme kada smo mi bili u poseti crkvi, jermenski sveštenik je vršio službu. Pa se nije moglo prići samom grobu, koji se nalazi ispod mermerne ploče pokrivene plaštanicom crvene boje izvezene zlatnim nitima. Sveže cveće, ikone i kandila zaokružuju ovaj kutak.

Prema nekim verovanjima (katoličkom) grob Device Marije nalazi se u Efesu u Turskoj. Gde ju je navodno odveo Sv. Jovan posle Isusovog stradanja. A koji je otkriven zahvaljujući priviđenju jedne nemačke monahinje. Vernicima ostaje da prema svom nahođenju veruju koji je grob pravi.

Dok čekamo autobus koji će nas povesti dalje u obilazak Jerusalima bacamo još po neki pogled na Maslinsku goru. Podsećajući šta smo do sada videli. Sledeća stanica u obilasku Jerusalima je bio Hramovni breg. Gde je pre skoro tri milenijuma Solomon podigao veličanstveni hram. Znači ulazimo u stari grad Jerusalima. Što u prevodu znači grad savršenog mira, grad koji je svašta doživeo, ali mir nikada nije imao. Ovo je najsvetiji grad Jevreja, treći sveti grad Muslimana i naravno jako važan za hrišćane. Za ovaj grad se kaže, ko nije u njemu bio, kao da nije ni postojao.

Ulazak u Jerusalim

Konačno zakoračismo među zidine starog grada. Stari grad se sastoji iz četiri kvarta: jermenskog, jevrejskog, hrišćanskog i muslimanskog. Sa sobom istovremeno nosi prošlost, san i javu.

Da bi došli do Hramovnog brega moramo da prođemo kroz strogu kontrolu. A onda ružnim koridorom zatvorenim u daske pored Zapadnog zida ili Zida plača stiže se na Hramovni breg. Ovaj plato pripada muslimanima i gde se oni faktički mole iznad Jevreja. Koji pored Zapadnog zida oplakuju propast hrama, svoju sudbinu i mole se za bolju budućnost.

Na Hramovnom bregu se sada umesto Solomonovog hrama nalaze džamija Al Aksa i Kupola na steni (Omarova džamija). Suviše smo kratko da bi osetili ono što danas karakteriše Jerusalim, a to je sudar religija. Gde su jedni pored drugih ili jedni iznad drugih. Svako se bogu moli na svoj način, a sve to čini jedinstvo suprotnosti. Jer se stalno sreću sinagoge, crkve i džamije. Ovde postoje čvrste granice između verski definisanih kvartova. Ipak se vere na neki specifičan način prožimaju i prepliću. Što dodatno učvršćuje zajedničke spoljne zidove starog grada bez obzira na davnašnje ili potencijalne sadašnje sukobe.

Na Hramovnom bregu

Kroz otvore koridora posmatramo Jevreje koji se mole. Nemao vremena da razmišljamo kako doživljavaju muslimane koji se mole Alahu iznad njihovih glava. Hramovni breg (Haram es serif – plemenito svetilište) nas dočekuje svojom veličinom. Sa desne strane se nalazi džamija Al Aksa. Ona sa Kupolom na steni predstavlja treće najsvetije muslimansko mesto, posle Meke i Medine. Pristup u džamiju imaju samo muslimani tako da nije moguće videti mozaike iz 11. veka. Prostor za molitvu (mihrab) iz doba Saladina i tavanicu koju je poklonio egipatski kralj Faruk. Nasuprot džamije stoji velika kružna fontana oko koje su postavljene kamene stolice. Naspram njih stoje slavine za pranje nogu pre ulaska u džamiju.

Konačno se penjemo i na vrh Hramovnog brega. Na njemu, svojim jedinstvenim šarmom dominira Kupola na steni (Omarova džamija). Verovatno da njenoj lepoti doprinosi i izuzetan položaj mesta na kome se nalazi. Građevina je oktogonalonog oblika i otvorena je vratima prema svakoj od strana sveta. Svaka od vrata imaju svoje ime: zapadna vrata, vrata raja, Davidivog suda i vrata Meke. Građena je kao kontrast crkvi sv. Vaznesenja na Maslinskoj gori. Deo mozaika je uzet iz crkve Hristovog rođenja u Vitlejemu. Njen graditelj je bio Al Malik. Nije libio da u ime lepote, do granice skrnavljenja drugih sakralnih objekata u 7. veku podigne ovo veličanstveno zdanje.

U centru kupole se nalazi se stena sa koje se po predanju Muhamed konjem vinuo na nebo. U kamenu je ostao otisak konjskog kopita. A to je ona ista stena koja je stajala u centru Solomonovog hrama na kojoj je Avram hteo da žrtvuje Isaka. U srebrnom kovčežiću se čuvaju dlačice iz Muhamedove brade. Kovčeg se otvara za vernike u vreme najsvetijih muslimanskih praznika. Prostor oko Kupole je otvoren za posetioce do podne. Ljutiti čuvari požuruju turiste da napuste Hramovni breg.

I mi smo ušli u Jerusalim

Put nas je dalje vodio ka brdu Sion, koje je kralj David prvo osvojio. Ovde posećujemo Davidov grob i sobu tajne večere. Na ulazu u prostoriju gde se nalazi grob kralja Davida formiraju se dva odvojena reda, posebno za žene i muškarce. Glava posetioca mora obavezno da bude pokrivena inače se ne može ući. Unutra se nalazi crni sanduk u obliku piramide, preko koga se nalazi tkanina na kojoj se nalazi Davidova zvezda i tekst na hebrejskom jeziku. Zavesa od plafona do poda deli sanduk i prostoriju na dva dela kako bi se odvojili muškarci i žene koji jedni druge ne mogu da vide. U prostoriji iznad Davidovog groba nalazi se soba poslednje ili tajne večere, gde je Hrist proveo poslednju noć sa apostolima.

Sledeća etapa je bila crkva sv. Joakima i Ane koja je podignuta na mestu kuće, gde je u domu Joakima i Ane rođena Marija, Isusova majka. Crkva sada pripada redu Belih otaca. Iznad ulaznih vrata stoji natpis da je to rodno mesto device Marije. U neposrednoj blizini crkve nalaze se ostaci banje Vitezda. Na tom mestu je Isus napravio jedno od svojih čuda, opisanih u Bibliji, kada je ozdravio nepokretnog čoveka rečima, „Ustani, uzmi svoju prostirku i hodaj“.

Na stradalnom putu

Finale današnjeg dana bila je poseta crkvi Hrstovog groba. Prethodno je trebalo proći tzv. Via Dolorosa, što se prevodi kao Put bola, Stradalni put, Put krsta, Put suza.

Via Dolorosa predstavlja tragični put Isusa Hrista kojim je je išao od momenta izricanja smrtne presude do pogubljenja i vaskrsnuća. Put se sastoji od 14 stanica, mesta na kojima su izgrađene kapele i crkve kao uspomena na važne momente na ovom tragičnom putu. Trasu ovog puta su ustanovili franjevci u 17. veku, a ozvaničile su ga pape i danas živi u srcima hrišćanskih vernika širom sveta. Prve četiri stanice se nalaze u muslimanskom kvartu, a ostale se nalaze u hrišćanskom, od kojih se pet poslednjih nalazi u crkvi sv. Groba. Iako se neki od događaja koji su obeleženi na Via Dolorosa ne pominju u Bibliji prihvaćeni su i obeleženi (pad Isusa pod krstom, susret sa majkom i Veronikom).

1. 1. Stanica – Pontije Pilat osuđuje Isusa na smrt – Dvorište tvrđave Antonije (danas muslimanska medresa, Omarijska škola).
  2. Stanica – Krunisanje Isusa krunom od trnja i uzimanje krsta – Franjevačka škola sa Kapelom bičevanja.
  3. Stanica – Isus pada prvi put – Ugao Via Dolorosa i El Vad kojom se iz starog grada izlazi kroz Damska vrata. Tu je podignuta 1947. godine mala Poljska kapela.
  4. Stanica – Susret majke i sina – Jermenska katolička crkva Bogorodičinog grča.
  5. Stanica – Simon Kirinejac pomaže Isusu da ponese krst – Franjevačka kapela.
  6. Stanica – Veronika briše Isusovo lice ubrusom – Kapela posvećena sv. Veroniki. Pripada katoličkom redu Isusovih sestara.
  7. Stanica – Isus pada pod težinom krsta drugi put – Franjevačka kapela na mestu izlaska izvan zidina grada (Kapija sudbine). Via Dolorosa prolazi kroz pijacu.
  8. Stanica – Isus teši žene koje plaču – „… ne plačite žene jerusalimske! Ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i decom svojom …“. Grčka crkva sv. Haralampija sa urezanim latinskim krstom i znakom IC XC NIKA koji znači Isus uvek pobeđuje.
  9. Stanica – Isus pada pod težinom krsta treći put – Koptska crkva posvećena kraljici Jeleni nalazi se nadomak crkve Sv. Groba.
  10. Stanica – Skidanje odeće sa Hrista – Nalazi se nekoliko metara od glavnog ulaza u crkvu Sv. Groba. Na tom mestu je Isusu skinuta odeća i ponuđena smirna za olakšavanje bolova što je on odbio.
  11. Stanica – Raspeće – Golgota gde je Isus raspet.
  12. Stanica – Smrt na krstu – Kapela raspeća koju drži grčka pravoslavna crkva. S desne strane oltara nalazi se stena Golgote u staklu raspuknuta od zemljotresa koji se desio u momentu raspeća. Ispod oltara se nalazi disk, oivičen zlatom, u čijoj sredini se nalazi rupa u koju je bio zabijen krst.
  13. Stanica – Spuštanje sa krsta, miropomazanje – Ploča miropomazanja (duga 2,5m napravljena od poliranog crvenog mermera) iznad koje se nalazi osam belih lampi svih hrišćanskih zajednica. U pozadini ploče, na zidu se nalazi ogroman mozaik koji verno prikazuje Isusovo stradanje.
  14. Stanica – Hristov grob – Mala posebna crkva u kojoj se nalazi Hristov grob. U Kapeli anđela nalazi se oltar prekriven staklom ispod koga je deo stene koja je zatvarala grob.

U crkvi Sv. groba

U crkvu Sv. Groba se ulazilo kroz dvoja vrata, ali su desna zazidana u 12. veku nakon poraza krstaša kao znak uprave muslimana nad svetim mestom, jer su oni više od osam vekova bili čuvari ključeva od njenih vrata. Ova crkva je jedinstvena u svetu, jer se u njoj svake godine na veliku subotu dešava čudo i pali se Sv. oganj u rukama pravoslavnog jerusalimskog patrijarha. Ukoliko do toga ne bi došlo, po nepisanim pravilima, izostanak pojave Sv. ognja značio bi prenošenje prava ulaska u Hristov grob i čekanje paljenja ognja na drugu hrišćansku zajednicu.

Sa leve strane glavnog ulaza nalazi se stub na kome se uočava raspuklina iz 16. veka. Jermeni su podmitili sultana Murata IV, jer su želeli da njima bude povereno prizivanje Sv. ognja. Međutim, oganj je sišao kroz otvorenu kupolu, prošao kroz Hristov grob, probio stub i zapalio sveću koju je držao izbačeni jerusalimski patrijarh izvan crkve moleći se da se Sv. oganj upali.

Pored zapadnog zida

Iz crkve Sv. groba upućujemo se ka Zidu plača, kako ga je nazvao Đura Daničić. U svetu ga retko ko tako zove. Uglavno je poznat kao Zapadni zid, kako ga nazivaju Jevreji. Radi se o jedinom preostalom potpornom zidu Solomonovog hrama visokom 18 metara. Ovaj zid je jedini neporušeni deo hrama, koji je preostao posle dva njegova razaranja. Prvog u 6. veku pre nove ere, a drugi put u 1. veku nove ere od strane Rimljana. Zid je najsvetije molitveno mesto Jevreja. Gde se žene mole sa desne strane, a muškarci sa leve odvojeni ogradom jedni od drugih. Na sličan način kao što su muslimani razdvojeni u džamijama. U pukotinama starog zida vernici posle molitve ostavljaju ceduljice sa spiskom želja upućenih Jehovi. Zid plača je granica između jevrejskog i arapskog dela starog grada.

Na putu do Zida plača prolazimo pored starog Rimskog puta (Cardo Maximus – „glavna linija“), čiji su delovi sačuvani. Radi se o delu glavnog kraljevskog puta. Koji je išao od severa ka jugu rimske i vizantijske Aelia Capitalina. Kako je Hadrijan nazvao Jerusalim.

Plato pored Zida plača napuštamo u sumrak, posle više od deset časova šparatnja po Jerusalimu. Vraćamo se u naš hotel na večeru i zasluženi odmor. Jerusalim je zaista po svemu neobičan grad. Ono što ne pripada starom gradu nalazi se na velikom broju brežuljaka. Tako da se ne može govoriti o nekakvom pešačkom obilaženju grada. Glavnu ulicu grada predstavlja Ben Yehuda Street, mirna trgovačka oaza. Ona se budi jedino subotom uveče, kada ortodoksni Jevreji zauzimaju njen veliki pešački prostor.

I mi lutamo

Dan planiran da se provede van Jerusalima. Prvo odredište je Tel Aviv, oko 60km udaljen grad na Sredozemnom moru. U vreme kada je Jerusalim bio podeljen između Jordana i Izraela, Tel Aviv je bio glavni grad. Međutim, i danas se u njemu nalaze neka ministarstva i skoro sve ambasade. Plan je bio da prvo posetimo stari lučki grad Jafu, a zatim da samo prođemo autobusom kroz Tel Aviv. Iako se Tel Aviv nalazi na manje od sat vožnje put se odužio, jer je auto – put koji povezuje dva najvažnija grada u Izraelu prilično opterećen. Usput prolazimo pored aerodroma Ben Gurion, koji je zajednička zračna luka za Jerusalim i Tel Aviv. Ovde prema Sredozemnom moru priroda je izdašnija, valjda je to ona jevrejska „obećana zemlja“, kojoj su celog svog postojanja težili, a borili se za one pustinjske krajeve oko Mrtvog mora.

I drugi su pisali istoriju Izraela

Jafa je prilično živ lučki grad, koji je od 1950. godine deo Tel Aviva. Dok se vozimo ulicama Jafe oseća se bilo lučkog grada. I u vreme krstaša Jafa je bila njihovo značajno uporište. Zbog svog značaja često je menjao gospodare, pa je tokom svoje istorije bio pod egipatskom, filistejskom, asirskom i rimskom vlašću. Rimljani su ga uništili 68. godine, a pod arapsku vlast dospeo je 636. godine. Posle krstaša došli su Mameluci i Turci. Tokom svoje egipatske ekspedicije Napoleon ga zauzima 1799. godine. Pre nego će postati deo novoformirane države Izrael, Jafa je bila pod upravom britanskom upravom od 1917. do 1948. godine.

Posle razgledanja iz autobusa, odlazimo do crkve Sv. Petra i divnog parka koji je okružuje. Dan je sunčan, a poseban doživljaj predstavlja pogled na Sredozemno more i ogromne talase koji zapljuskuju obale Jafe i Tel Aviva. Naravno i ovde se srećemo sa mestom koje pruža šansu da se poželi želja. Dovoljno je staviti ruku na pločicu sa vašim zodijačkim znakom, pogledati prema Sredozemnom moru i poželeti nešto za sreću.

Pogled na novi Izrael

U samom Tel Avivu se ne zadržavamo. Obilazimo ga autobusom. Sasvim druga slika od Jerusalima. Pored obale uzburkanog Sredozemnog mora dižu se grandiozni hoteli koji sa svojim plažama, barovima, tržnim centrima i sekularnim načinom života. To Tel Aviv čini interesantnom turističkom destinacijom. Prema istraživanjima iz 2008. godine Tel Aviv je bio najskuplji grad Bliskog istoka i četrnaesti grad po skupoći u svetu. Inače Tel Aviv je osnovan 1909. godine kao novi kvart Jafe, a ime mu u prevodu znači „brežuljak proleća“. U gradu je moguće prepoznati deliće mnogih velikih gradova. Jer će vas vitki oblakoderi na obali Sredozemnog mora podsetiti na Menhetn, a mnogobrojni kafići na Pariz. Gledajući plaže neko će pomisliti da se nalazi na Ibici. A samo koji kilometar dalje je stara Jafa sa svojim Mediteranskim šarmom.