Nisam ništa napisao još od avgusta prošle godine. Bilo je interesantnih dešavanja, ali su me interesovanja vodila drugim putevima. Možda je normalno da u trenucima kriza i previranjima izlaz tražimo u lepim stvarima ili bar sećanju na njih. A poslednja dešavanja kod nas su deo onoga što se valja svetom. Naravno da nas najviše brine ono što se dešava tu pored nas. Jer odrazi tih dešavanja su najdirektniji i najbrže se osete. A nešto mi govori da – sve je isto.
Na pamet mi padaju mnoge lepe misli koje uvek deluju lekovito. Ali kada svet uđe u jednu silaznu spiralu podsećanje na logiku nije više delotvorno. Nalazimo se na putu gde je inercija destrukcije podignuta na nivo, kada se zahteva ogromna energija da se smer promeni. Čovek poseduje tu energiju, ali da li postoji kritična masa razumnih veliko je pitanje. A kad te kritične mase nema onda znamo kako se stvari rešavaju.
Oko mene je jedna od onih noći kada sebi postavljam puno pitanja. Nažalost ni na jedno nemam odgovor. Ne bih se bojao te činjenice, da oko nas ne vlada isključivost. Umesto da uživamo u traganju za odgovorima, suočavamo se sa nametnutim rešenjima. Tako i nikako drugačije. Opet mi padaju na um neke misli, o sreći, o načinima kako do nje doći. Neko će s pravom postaviti pitanje – šta je to sreća? I tako u krug.
Kažu da sam previše kritičan, verovatno s pravom. Ako treba da biram između življenja u laži i pozicije da mi se prebacuje kako sam kritičan, biram ovo drugo. Šta bih imao od toga da i sebe i druge ubeđujem kako je sve u najboljem redu. A svi znamo da nije tako. Samo neko to priznaje i javno kaže, svestan da je tome i sam doprineo. Nekad činjenjem, a nekad i onim suprotnim.
Da li se neko seća dijalektike – borba i jedinstvo suprotnosti. Podseća na Marksa, onda odmah postaje sumnjivo, jer miriše na komunizam. A to je samo filosofska kategorija, koju je uobličio Hegel. Marks ju je samo preveo u materijalizam. Zato je uglavnom i znamo kao dijalektiku materijalizma. Uprošćeno govoreći dijalektika mu dođe kao motor razvoja. Postojanje suprotnosti predstavlja uslov kretanja, poznato iz fizike. Dakle dijalektika su u suštini fizički zakoni primenjeni na društvo.
Živimo u doba promena i izazova. Primena „veštačke inteligencije“ je donela svetu velike promene. Ali suočavamo se i sa ne malim izazovima. Koji nagoveštavaju da bi dobro poznata civilizacija mogla da se promeni iz korena. Svi pričaju o tome, ali nema nagoveštaja prilagođavanja. Osim ako izuzmemo što je prisutno masovno korišćenje ChatGPT ili DeepSeek, ali za vlastitu probitačnost. Prepuštam čitaocu da donese zaključak na šta sam mislio.
S druge strane, kao da se čuju ratni bubnjevi i trube. Svetu, kao da je dosadio život bez globalnog sukoba, pa bi hteo da proba da malo zapuca. Kao da je to piknik na kome bi valjalo da malo izađemo iz kolotečine. Dok jedni nemaju ni ono osnovno za život drugi bi hteli, kako se kod nas kaže – „Hleba bez motike“.
Ovde ću stati, jer oni koji iole poznaju istoriju reći će – „Sve je isto“. Nije potrebno pominjati tzv. nagomilane protivurečnosti, kao uzrok stanja. Ako se sve više okrećemo veštačkoj inteligenciji upotrebimo onu našu prirodnu i spustimo loptu. Jer život je ipak jedan.