SRBIJA KOJE NEMA

Putujući po Srbiji sećanja naviru. A javlja se i želja da posetim i neka nova mesta koja nisam do sada posetio. A vreme prolazi. A želje se sve ređe ispunjavaju. Poslednjih godina moje najčešće odredište u Srbiji je Beograd. Iako se za to vreme puno promenio i dalje smatram da ga dobro poznajem. Jer dve decenije života u njemu nije malo vremena. Auto put je učinio da nema mnogo razmišljanja kako putovati do tamo. Da li sve to Srbija koje nema?

A onda putovanje počinje da liči na žurbu. Krajolik kroz koji se prolazi nije inspirativan. Pogotovu ne za usputna zadržavanja. Kad god mi se ukaže prilika menjam rutu. Pogotovu u povratku. Birajući različite rute na relaciji Beograd – Čačak delimično ispunjavam želje za starim i novim predelima u Srbiji. Na tim putešestvijama sve češće se srećem sa Srbijom koje nema.

Novo vreme učinilo je da se u Srbiji mnogo toga promenilo. Čini nam se da će auto putevi doneti ugodniji život. Ali bojim se da će oni više uticati da se naši životi dodatmo ubrzaju. Uticaće da nam pogled bude upućen ka dalekim destinacijama.

Kad kažem novo vreme ne mislim da je ono staro u svemu bilo bolje. Ne kaže se džabe – “Svako vreme svoje breme nosi”. Ali opet ne znači da je sve novo bolje. Često se u društvu osvrnem na prošlost, napravim paralelu sa sadašnjošću, bude tu i neka kritika na olako prihvatanje novoga kao neminovnost. Prijatelj lakonski odgovara – “Donelo vreme”. Ne mogu da se lako složim sa prihvatanjem sadšnjosti, kao neminovnosti.

Često razmišljam o stavu koji se pripisuje Čerčilu – “Onaj ko mladosti nije komunista, nema srca, ko u starosti nije konzervativac, nema mozga”. Valjda zato uvek imamo taj stalni sukob generacija. Verovatno u tome i leži taj stav i odnos prema prošlosti. Možda sa godinama gubimo refleks za promene. A opet se pitamo da li sve te promene, koje nove generacije tako zdušno prihvataju u sebi nose progress. Ili ipak kao civilizacija ponešto i gubimo.

Pre četvrt veka Rajko Tomović je izneo tvrdnju da je razvoj računara imao veći uticaj na razvoj čovečanstva nego pronalazak parne mašine, motora na unutrašnje sagorevanje ili elektromotora. Bio sam skeptičan prema ovom stavu, ali danas bih se složio sa njim, jer mislim da je taj uticaj veliki. Ali usudio bih se da mu pripišem značajan stepen negativnosti. Jer upravo poslednjih četvrt veka u velikoj meri to potvrđuju. Mogućnosti računara su zaista neverovatne. Ali da li se one koriste za ono što je zaista potrebno. Tu sam prilično skeptičan. Može biti da je i to “donelo vreme” kako kaže prijatelj.

Nako će primetiti da sam odlutao u odnosu na osnovnu temu – Srbije koje nema. Ali sve ovo što se dešava u svetu tehnologije i te kako je učinilo da Srbije zaista u mnogo čemu nema. Ubrzani način življenja uticao je da više gledamo da ne zaostanemo za svetom. U tome kao da nije bilo mesta za prošlost. Pri tome smo pomalo zaboravljali da će nam budućnost biti onakva kakva nam je bila prošlost. I da kada prođu godine ne treba, čak ne smemo da druge optužujemo da su nam ukrali prošlost. Jer u toj raboti ima i te kako našeg ličnog udela.

Putujući po Srbiji, makar to radili pretražujući Internet videćemo da postoji Srbija, koje za nas nema. Jer smo trčeći kroz život mislili da će biti vremena da se nadoknadi propušteno. Više su nas privlačila svetla velegrada i bleštavilo kafića i klubova. Jer nam je nekako važnije bilo da se na društvenim mrežama vidi čaša vina i pogled uprt u daljinu.

A ona mala fina mesta, koja su nam na dohvat ruke ostajaće za kasnije. Po starom dobrom principu – ima vremena. Uvek kada pišem o putovanjima setim se slogana pod kojim su putovali ferijalci. Upoznaj domovinu da bi je više voleo. Da li se ponekad upitamo, koliko smo upoznali Srbiju? Za sebe mogu da kažem da nisam. Ni ovu današnju, a ni onu koje nema.