Za svojih 44 godine inženjerskog staža nisam stekao nijednu licencu, a kamo li sertifikat koji bi me učinio kompetentnim za obavljanje raznih poslova. Ako je suditi po broju takvih, srpski rečeno – uverenja oko mene ima mnogo onih za koje bi se reklo da su, po tom osnovu kompetentniji od mene. Srećom, po mene, uradio sam mnogo toga u svom profesionalnom životu da me nikakvi sertifikati ne bi učinili kompetentnijim nego što sam bio. Ili što sam još uvek. Ali nije ovde reč o meni, pogotovu što sam penzioner već skoro tri godine i ne pretendujem da bilo kome osporavam kompetentnost pozivajući se na vlastitu.
Ako se otvori nečija biografija ili kako se danas moderno kaže CV (Curriculum Vitae) jednu od važnih stavki zauzima spisak stečenih sertifikata ili licenci kojima se data osoba predstavlja okruženju. Kvalitativno gledano licence bi trebalo da budu daleko ozbiljnije merilo nečije kompetentnosti. Jer u starije generacije licence vezuju za polaganje državnog ispita kojim se sticalo pravo obavljanja određenih poslova. Pored znanja iz struke, potvrđenog kroz rad u njoj i polaganja ispita pred komisijom stručnjaka iz te oblasti, sticanje licence je podrazumevalo i poznavanje propisa vezanih za obavljanje prakse u toj oblasti.
Ako se zadržimo na nivou tehnike licenca podrazumeva da njen vlasnik može samostalno da projektuje ili izvodi poslove iz oblasti svoje struke. Pri tome se podrazumevalo da se dato lice poseduje višegodišnje iskustvo stečeno kroz rad u datoj oblasti pod rukovodstvom lica koje same poseduju odgovarajuću licencu. Pre pristupanja ispitu za licencu kanditat treba da priloži potvrdu firme u kojoj je radio o realizovanim poslovima. I projekat kojim sebe predstavlja kao inženjera sposbnog da u budućnosti samostalno obavlja inženjerski posao. Odnosno rukovodi složenim inženjerskim projektima. Tako bi trebalo da bude. Ali u praksi to izgleda često drugačije. Licenca često može da predstavlja sredstvo po principu – zlu ne trebalo. Zato je poseduje veliki broj inženjera koji ne zadovoljavaju bar neki od pretpostavljenih uslova. Srećna okolnost je što najveći broj takvih vlasnika licenci i ne koristi prava koja mu licenca obezbeđuje.
Međutim, kad su sertifikati ili uverenja u pitanju tu je situacija značajno drugačija. Jer je na tom planu došlo do spajanja dva tipa interesa. Davalaca i korisnika usluga. Davaoci usluga su pojedinci ili institucije koje organizuju kurseve ili samo kratke seminare u okviru kojih se polaznicima na određenom nivou predstavlja određena problematika na različitim nivoima. Polaznici kurseva/seminara po njihovom okončanju mogu, a ne moraju da budu podvrgnuti proveri stečenog znanja. U principu u oba slučaja dobijaju pisanu potvrdu – sertifikat da su prošli određenu obuku. Pohađanje ovajvih kurseva/seminara se po pravilu plaća. Najčešće u skladu sa dužinom njihovog trajanja. Neke struke propisuju da svako ko se njima bavi mora u određenom periodu da prisustvuje takvim događajima, jer se na taj način obezbeđuje trajanje licence za obavljanje delatnosti. Tipičan primer su lekari i nastavnici u osnovnim i srednjim školama.
Naravno postoje i sertifikati koji se stiču u različitim segmentima struka. Možda je tu najkarakterističnija oblast – informacionih tehnologija. Jer kad pogledate CV prosečnog poslenika iz ove oblasti videćete čitav spisak navedenih sertifikata stečenih na planu poznavanja ili rada sa različitim operativnim sistemima, programskim jezicima, aplikativnim programima, bazama podataka, … Danas se puno tih sertifikata stiče kroz online kurseve preko WEB prezentacija i polaganja testova na isti način. Po okončanju posla davalac usluge kreira odgovarajuće uverenje koje korisnik usluge može sam da odštampa na svom štampaču. Korisnici usluga na ovaj način postaju skupljači sertifikata. Dok davaoci usluga imaju odstupnicu – svaka ozbiljna firma će da proveri znanja koja kandidat za posao navede, bez obzira na autentičnost i autoritet firme koja je izdala sertifikat. A često ovakvi sertifikati služe da se regrutuju promoteri koji će promovisati određenu firmu i tehnologiju koju ona nudi.