Sebi i drugima stalno ponavljam da vreme nema reprizu. Pa ipak nekako se potajno nadam da će vreme makar malo usporiti i da ćemo makar na taj način moći da nadoknadimo propušteno. A onda nas odlasci dragih ljudi podsete da je propušteno ipak samo propušteno. Dok smo mladi sve nam se čini da će nam kompromisi u izboru prioriteta ponešto uskratiti od života. A onda kada smo se oslobodili radnih obaveza i kad nam kompromisi više nisu potrebni sačeka nas nešto poput „doba korone“. I odlasci.
Svesni smo da su odlasci neminovni. Ali po pravilu nas iznenade. Jer uvek nešto ostane nedorečeno, neispričano, nezavršeno. I po pravilu slede zaklinjanja da se to ne sme više desiti. A opet sve nekako bude po starom. Jer mislimo ipak će biti vremena. „Doba korone“ nam je donelo nove izazove. Donelo nam je nedruženje, fizičko udaljavanje od bližnjih i čekanje. I naravno odlaske. A odlasci su svuda oko nas. Odlaze poznati, prijatelji, rodbina. Za sobom ostavljaju želju, nas koji ostajemo da „doba korone“ konačno mine. A onda umesto onog „ima vremena“ počinjemo da se ponašamo po principu „neće to mene“. A onda novi odlazak pokaže da nevidljivi protivnik ne bira, ne razmišlja da li ga se neko boji ili ne.
Najnoviji odlasci vraćaju me u prošlost u odlaske koji su kao i najnoviji ostavljali ožiljke na duši. Ožiljke koje je vreme ponekad brisalo, ali su stizali novi. I čini li da se sve češće osećamo setni i tužni. Jer neki odlasci su značili gubitak pažljivog sagovornika, istomišljenika sa kojim si mogao podeliti i poneku tajnu. Nažalost biće ih sve više. Jer živimo u vreme nesigurnosti i prepuno iznenađenja. Jer nas stižu godine i redovi nam se i prirodno proređuju. Zato nam danas, kada nas je „doba korone“ razdvojilo ne preostaje ništa drugo do da pišemo. I na taj način pokušamo da ostavimo trag o onima, ali i o sebi. Jer odlasci će biti sve češći. A naše moći sve slabije.