Već nekoliko puta sam se pozvao na onu izreku – „Put do pakla je popločan najboljim namerama“! Tako ću se odnositi i prema najnovijem pokušaju definisanja naučnih oblasti, koje je sačinio Nacionalni savet za naučni i tehnološki razvoj. Sve mi nekako liči na ono – nauka radi nauke.
Pažljivo sam pročitao odeljke koji se odnose na računarstvo, kojim se bavim gotovo pola veka. Valjda mi to daje za pravo da o računarstvu sudim autoritativno. Jer nisam računardžija zato što sam samo prošao pored računara. Da bih dokazao svoj autoritet poslužiću se onim vicem – na pitanje da li čitao „Na Drini ćupriju“ pitani odgovori – „Čuj čito, bolan odo“. Jedan sam od onih koji su u ovoj zemlji imali priliku da se neposredn bave projektovanjem računara. Nažalost nema nas previše.
Predlagači su računarstvo kao nauku podelili u dve oblasti – 1.2. Računarske nauke (koje pripadaju prirodno – matematičkim naukama) i kao deo 2.2. Elektrotehničkog i računarskog inženjerstva – 2.2.2. Računarstvo, hardver i arhitektura. Uz ovaj predlog video sam i neke komentare tačnije zaključke koje su izneli Senat Univerziteta u Beogradu i Unija prirodno – matematičkih fakulteta.
Nažalost u tim zaključcima se ukazuje na sporedne stvari, prenebregavajući se suština. A ona se jednostavno može okarakterisati kao – „Mešanje baba i žaba“. Bar što se računarstva tiče. Još jednom se kao ispravna pokazala misao mog prijatelja – „Svako voli da radi ono što ne zna“. A računarstvom baš takvi najviše vole da se bave.
Moje mišljenje je da nekim stvarima bolje je ne baviti se nego raditi pogrešno. Kao prvo moram da ukažem na jezički galimatijas. Ne spadam u one gorljive branioce srpskog jezika, jer sam svestan da je svaki jezik živ i da se menja hteli mi to ili ne. Nažalost mi smo i pored toga što se zaklinjemo u naš jezik i pismo počeli krajnje nekritički da pozajmljujemo reči i jezičke konstrukcije iz engleskog jezika. Čak i onda kada postoje utemeljeni i prihvaćeni domaći termini.
Npr. reč tehnika. Ali nama se učinilo da je treba zameniti „lepom“ engleskom reči – inženjerstvo. I tako umesto elektrotehnika dobismo elektrotehničko inženjerstvo. Što se onda cela oblast nauke ne nazva 2. Inženjersko – tehnološke nauke umesto – 2. Tehničko – tehnološke nauke.
Davne 1978. godine, kao pripravnik u Institutu „Mihajlo Pupin“ prvi put sam od sobnog kolege čuo bukvalno tumačenje reči hardware (gvožđurija) i software (fina meka roba). Ali računar se samo deli na hardver i softver, ali je jedan nedeljivi uređaj. Mislim da bi bilo neumesno objašnjavati. Međutim, u Srbiji ga podeliše pa softver ode prirodno – matematičke nauke, a hardver u tehničko – tehnološke. Nekako mi se sve čini da ovi što sročiše ovaj nakaradni predlog malo ili uopšte ne znaju istoriju računarstva, a boga mi ni ovaj njegov aktuelni trenutak.
Ja sam jedan od onih koji su zakačili vreme kada su se računari projektovali kao autohtoni uređaji. I kad su projektanti mogli lakonski da kažu – „Evo vam ovaj uređaj pa ga koristite, kako znate i umete“. Tad se softver još mogao razvijati nezavisno od samog razvoja hardvera. Ali danas to gotovo nije slučaj. Računarstvo je postalo sluga drugih oblasti, gde se računari primenjuju. Dakle računari se danas projektuju prema zahtevima primene. U to ime moram da kostatujem, bolje rečeno pretpostavim da predlagačima nije poznat tzv. „hardware – software codesign“.
Gotovo me je sramota od neznanja kojim odiše predlog kad je računarstvo u pitanju. U njega je uneto toliko grešaka da bi njihovo navođenje bilo krajnje neproduktivno. Umesto toga mogu samo da kažem – „Bolje da niste ni pokušavali“.