Битан део наших живота чине људи. Поред породице и најближих рођака значај за наш живот имају и сви они са којима смо делили школске клупе и радни простор. Или они који су стајали са друге стране катедре. А често и они које свакодневно срећемо на улици. Трчање кроз тај исти живот учини често да на такве, драге људе заборавимо. Дође тако време када се осврнемо иза себе и угледамо сва та лица. Која, као да нас подсећају на све оно што јесмо или смо могли бити. Али пружи нам и шансу да се поправимо. Макар кроз сећање на људе, који су стицајем околности остали помало заборављени. Јер моје се живот одвијао поред тих људи – life next to people.
Одлуку да пишем о људима који су значајно утицали на мој живот донео сам готово случајно. На Интернету нађох кратко сећање на професора Миливоја Ивановића. Био је то био мој први станодавац када сам пре пола века започео студије електротехнике у Београду. Осетих се позваним да и ја нешто напишем о његовој помало заборављеној личности. Која је оставила свој дубоки траг на нашој музичкој сцени. А поред које сам провео последњих шест година његовог живота.
А онда схватих да се, макар кроз оваква сећања морам одужити и другим људима. Размишљајући о њима схватих да се ради значајном броју. Не уплаших се броја, већ се запитах да ли ћу бити у потпуности објективан. Међутим, пошто су то личности значајне за мој живот у то име могу себи дозволити и степен субјективности. Да не бих превише објашњавао и правдао се нека суд о ваљаности мојих речи дају други. Моје је да говорим из срца.
Почех да трагам
Многи од оних поред којих сам провео неке од најлепших тренутака нису више међу нама. О некима сам понешто сазнавао дружећи се са њима. А углавном се радило о скромним људима. Углавном су препуштали да о њима причају други и њихова дела. Зато сада после доста година и даље трагам, покушавајући да их ближе приближим јавности. Јер много тога што данас баштиним њихова је заслуга.