Ovaj tekst posvećujem svim istraživačima i zaposlenim u Institutu „Mihajlo Pupin“ u Beogradu koji su svojim radom učinili da naša zemlja ima svoje mesto u istoriji računarastva.
U Čačku, 20. januara 2018. godine
Više od trideset godina moj svakodnevni život počinje i završava se pored računara. Otprilike, toliko imam svoj vlastiti računar iz čuvene familije „IBM PC“ računara. Ako tome dodam da sam na radnom stolu u Institutu „Mihajlo Pupin“ negde od 1981. godine imao terminal računara DEC PDP – 11/45, a kasnije i IBM PC računar onda se moj život duže od 40 godina odvija pored računara.
S druge strane moj prvi posao u Institutu bio je vezan za proširenje sistema CER – 12. Kao što se vidi sa slike da bi se to moglo uraditi bilo je potrebno „uvući“ se u sam računara. Otuda deo svog života, naravno onog radnog proveo sam i u računaru. I zato sam kasnije kao nastavnik na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku s pravom mogao da se generacijama studenata predstavim kao neko ko je deo svog života proveo „pored i u računaru“.
Tekst na ovu temu počeo sam da pišem na stranicama portala Laboratorije za računarsku tehniku Fakulteta tehničkih nauka u Čačku. Da se tekst ne duplirao ovde ću dati link na tu stranicu (Život u, i pored računara). A ovde ću se potruditi da detaljnije prikažem taj život.
Nešto između
Dok sam studirao računari me nisu nešto privlačili. Tačnije rečeno nisam previše ni razmišljao čime ću se baviti kad završim Fakultet. A onda će se sve promeniti i računarstvo će postati moj život. Vrlo brzo će izgledati kao da sam taj posao sanjao celog života. Neodlučnost u pogledu struke kojom ću se baviti učinila je da po diplomiranju ne krenem odmah sa traženjem posla. Na traženje posla je uticala porodična finansijska situacija. Naime moji roditelji su prethodne godine otišli u penziju. I primanja su se značajno smanjila. Računarstvo će konačno postai ono što mi je danas prvog decembarskog dana 1977. godine. Tog dana sam se po snegom pokrivenim ulicama uspeo uz Zvezdarsko brdo. I zakoračio u Institut “Mihajlo Pupin”. Interesantno je da je na centralnoj zgradi tada stajalo naziv – Institut “Mihailo Pupin”. Tek koju godinu kasnije “i” će biti zamenjeno sa “j” da bi se ispisalo pravo ime velikog naučnika.
Pre zaposlenja u Institutu imao sam mogućnosti da se zaposlim u nekim drugim institucijama. Kao prvo u kompaniji “Sloboda” u rodnom Čačku. Što je nekako bilo unapred bilo određeno, jer su to od mene očekivali moji roditelji. Ali kao što rekoh, nešto me je teralo da čekam. Posle diplomiranja, mesec dana sam proveo na moru i konačno se obreo u Čačku. Beogradu sam se vratio početkom septembra sa motivom učenja engleskog jezika. Pokušao sam da nađem novi stan, ali sam ipak ostao kod mojih tetka Jele i čika Milivoja u Braće Nedića 13. Časovi na Institutu za strane jezike su bili utorkom i četvrtkom u večernjim časovima. Zbog toga sam u Beograd dolazio ponedeljkom, a vraćao se petkom.
Ovde je počelo
Te jeseni gotovo svakodnevno poneko od kolega je diplomirao. Tradicionalno taj čin se obeležavao, makar pićem u restoranu “Domovina”. Nažalost te kafane više nema. “Orašac” koji ju je zamenio za mene nije nikad nije postao ono što je bila “Domovina”. I kasnije kada budem radio u Institutu, „Domovina“ će mi povremeno biti odredište. Pogotovo što ću prvih pet godina rada i dalje živeti u Braće Nedića. A to mu nekako dođe u komšiluku.
U „Domovini“ se na neki način odlučila moja radna sudbina. Ali „Domovina“ će biti poprište i drugih zanimljivih detalja mog života. Poneki je bio važan i za moj rad u Institutu. Čini mi se da sam u bašti ovog restorana poslednji put sedeo u vreme okrobarskih dešavanja 2000. godine.
Odluka
Kroz razgovore sa novopečenim inženjerima saznajem za njihove namere u pogledu zaposlenja. Većina je razmišljala o Vojnotehničkom institutu. Ima i onih koji gledaju ka PTT. A poneko se odlučio za povratak u zavičaj. Pošto je to bilo vreme velike Jugoslavije ima i onih koji su zaposlenje potražili na nepoznatom terenu. Počinjem i ja da razmišljam o zaposlenju.
Obraćam se pokojnom profesoru Slavoljubu Marjanoviću – Caji, koji me odvodi u Institut „Mihajlo Pupin“. Prvo u OOUR Merenje i regulacije, a potom u OOUR Računska tehnika. Da li intuitivno ili mе je razgovor sa Dejanom Živkovićem privukao, donosim sudbinsku odluku. Čekam informaciju da je raspisan konkurs i nastavljam pređašnji život. Malo je falilo da se konkurs završi bez moje prijave. Ali stvar spašava gotovo svakodnevno svraćanje u „Domovinu“.
I ponovni susret sa Dejanom Živkovićem i Cajom. Dejan me lakonski upita – „Je si li konkurisao?“. A konkurs se završavao za par dana. Odigrao sam „na prvu loptu“, krenuo u Čačak i prikupio potrebna dokumenta.
Konkurisao sam poslednjeg dana. Posle toga su stvari krenule svojim tokom. Primljen sam i u četvrtak 1. decembra 1977. godine po snegu sam stigao na svoj prvi radni dan. O događajima vezanim sa konkurisanje i kasnijih 13 godina rada u Institutu detaljno sam pisao u posebnom tekstu. Nadam se da će i on jednoga dana postati javno dostupan.
Hod uz Zvezdarsko brdo
Danas kad pogledam iza sebe, izbor Instituta i računarstva su bili poput ostvarenja sna. A ja ga pre toga nisam sanjao. Računarstvo je bilo poput dara koji me je nenadano pogodio. Slobodno mogu reći da sam ponosan što sam bio deo zajednice koja je ispisala najznačajnije stranice računarstva kod nas. Nažalost danas se malo ko seća onoga što je na planu računarstva dao Institut „Mihajlo Pupin“. Čak i oni koji danas tamo rade nisu upoznati sa kultnošću tog mesta. Sebe samih se setimo tek onda kada prođu svi vozovi. A tih naših računarskih vozova koji su polazili sa Zvezdare gotovo više i nema. Sećanja na njih još pomalo žive u onima koji imali priliku da stvarno „prave“ računare. Smatram velikom čašću i priviligeijom što sam bio jedan od njih. Ispisvanje ovih redova je najmanje što mogu da uradim da se ti značajni, da ne kažem dani slave ne zaborave.
Tragovi u snegu
Dolazak na prvi radni dan u Institutu bio hod uz Zvezdarsko brdo. U to vreme to je bila pomalo očuvana oaza mira. Sa parkom Zvezdani gaj između Instituta i opservatorije. Upravo je opservatorija (zvezdarnica) dala ime ovom kraju beograda. A u susedstvu se nalazilo i Zeleno brdo, najviša tačka Beograda. U toj oazi mira pred posetiocem bi najednom izronilo dvospratno zdanje u kome se nalazio Institut. Na kome je velikim slovima bilo ispisano – Institutu „Mihailo Pupin“. Bilo je to pogrešno, jer je ime velikog naučnika bilo Mihajlo. Ubrzo će to biti ispravljeno, jer je trebalo slovo i zameniti sa j. Počev od 1946. godine do danas Institut je prošao kroz različite faze, kako organizacione tako i radne. Zbog toga se i ne može tačno odrediti vreme njegovog osnivanja. Zvanični podaci govore da je vlada FNRJ 1959. godine formirala Institutu za elektroniku i telekomunikacije. I nadenula mu ime Mihajlo Pupin.
Traganje za korenima
Kod nas po običaju sve počinje od nas. Dok se drugi ponose tradicijom mi kao da je se plašimo. Imam svoje mišljenje o tome, ali prepuštam drugima da daju odgovore. Lično sam ponosan što sam trećinu svog radnog veka proveo u Institutu. Svim onim dostignućima iz prethodnog perioda i vremena čiji sam neposredni svedok bio. Ali i onim što je u Institutu urađeno u protkle tri decenije od kako ne radim u njemu. Zato me i žalosti što na sajtu Instituta o prošlosti stoji samo jedna rečenica – Institut “Mihajlo Pupin” je … Ako se pogledaju drugi izvori podataka dolazi se do zanimljivih zaključaka.
Institutut za telekomunikacije i Institutu za elektroniku su osnovani 1946. godine. Institut za automatiku i telekomunikacije, pod današnjim imenom “Mihajlo Pupin” osnovan je 1959. godine. U međuvremenu instituti su doživeli niz transformacija. Institut “Mihajlo Pupin” je konačno postao zaokružena celina 1961. godine. Tada su mu priključene Laboratorija za automatiku i Laboratorija za digitalnu tehniku iz Instituta “Boris Kidrič” iz Vinče. Iz današnje perspektive gotovo je nevažno kada je Institut osnovan. Mnogo važnije od toga su dela koja su stvorili saradnici Instituta. A neka od njih spadaju u sam vrh svetskih dostignuća.
Bez obzira koju godinu uzeli za početak rada Instituta šteta je što ne postoji celovit prikaz stvaralačke baštine Instituta. Odavno se kanim da iznesem sećanja na Institutske dane. Zato sam pokušao da nađem istorijske izvore koji bi mi u tome pomogli. Bio sam prilično iznenađen da je autentičnih izvora o tome relativno malo. Najviše informacija je ostavio pokojni kolega Dušan Hristović. Ponešto je ostalo iza Vukašina Masnikose i Nedeljka Parezanovića. A druge kao da je prekrio ruzmarin snegovi i šaš. Čak se može reći da su o tome što je rađeno u Institutu, posebno u oblasti računarstva više pisali drugi. Koji nisu neposrednici učesnici.
Ostavština
Osećam se kao deo izgubljene generacije. One koja je došla na prag da ponese breme odgovornosti. A onda je neko rekao da to što je bilo do tada ne valja. I da treba praviti novo društvo. Valjda smo zato i zaćutali. Verovatno su se u toj ćutnji izgubila i sva ona dostignuća ostvarena u Institutu. Pogotovu u digitalnoj laboratoriji. Čak sam par puta našao negde na Internetu tvrdnje da je sve to jedna velika laž. Da nam ništa od toga nije trebalo. Ljudi koji su krčili puteve računarstva kod nas zaista su bili entuzijasti. Trebalo je imati smelosti i znanja da se uhvate u koštac sa nečim što je i u svetu bio izazov. Pogotovu što smo i tada bili iza “gvozdene zavese”. Nažalost sve je manje živih svedoka tih u najmanju lepih dana. Kada smo bili svet. Tome nisu doprineli samo računari, već i roboti.
Krajem sedamdesetih godina znanje i veština inženjera sa Zvezdarskog brda još jednom će doći do izražaja. Ovog puta će to biti simulator leta aviona. Koji će nas ponovo svrstati u svetsku elitu. Slediće i simulatori drugih borbenih sredstava. Poslednji iskorak u računarstvu, koji će pomalo ostati nezapažen je PMO (Procesor multiprocesne obrade). Biće to jedan od prvih u svetu realizovanih procesora prema RISC konceptu. Što je tako bilo sami smo krivi. Valjda smo smatrali da nam ne treba ono – uspeh je umetnost prikazivanja. Nisam zaboravio da je osmu deceniju obeležila saradnja sa Institutom problema upravljanja iz Moskve. Saradnja koja je iznedrila hibridni računarski sistem HRS – 100. Više se pamte računari koje smo projektovali i pravili osamdesetih godina. Ali bilo je to već vreme mikroprocesora i uzora koji su nas vodili u tom razvoju. Bio je to još jedan pokazatelj naše sposobnosti da prihvatimo novu tehnologiju.
Nastaviće se …