IBARSKA MAGISTRALA

Od kako je napravljen auto put „Miloš Veliki“ ime Ibarska magistrala se nekako ređe čuje. Iako se do pre pet – šest godina radilo o drugom po značaju putu u Srbiji.

A ni danas ne sme da se zanemari taj značaj. Jer će još dugo ovo biti važna saobraćajnica između Srbije i Crne Gore. Pogotovu od Kraljeva do Berana, prateći dolinu Ibra, po čemu je i dobila ime. Ibarska magistrala je i danas glavna veza gradova pored Ibra sa ostalim delovima Srbije.

U vreme najvećeg procvata saobraćaja na Ibarskoj magistrali ona nije bila samo put. Već je imala i veoma važnu ulogu u društvenom životu putnika namernika, ali i onih koji su živeli uz nju.

U poređenju sa magistralom auto putevi nemaju tu društvenu dimenziju. Pre nego se sagleda šta je Ibarska magistrala značila ili još pomalo znači u životu Srbije treba reči još ponešto.

Kad se govori o Ibarskoj magistrali najčešće se misli na onaj njen deo, koji i nema veze sa Ibrom. Jer prolazi kroz Šumadiju ili njenim obodom. Zato je Čačane put do Beograda najčešće vodio preko Ibarske. Poneko pod Ibarskom magistralom podrazumeva i put koji od Čačka vodi ka Crnoj gori. Ibarska magistrala je zvanično državni put B reda i ima oznaku M22. Na deonici Beograd – Čačak ide trasom evropskog puta E763. A na deonici Čačak – Kraljevo evropskim putem E761. Ukupne dužine je 298 kilometara.

Tražeći poneku informaciju o magistrali nađoh članak u kome se pomalo lamentira nad njenom sudbinom. Iznenadi me veliki broj negativnih komentara. Magistrala je građena između 1960. i 1965. godine. Oni stariji setiće se da se iz Čačka ka Beogradu pre toga putovalo preko Topole i Mladenovca. I danas mnogi koriste ovaj put. Istina kraći je, ali dosta uži i sa više krivina.

Ibarska magistrala, nešto između

Magistrala je omogućila brže i bezbednije putovanje između jugo – zapada Srbije i Beograda. Najveću korist imali su veliki srpski gradovi, kao što su Užice, Čačak i Kraljevo. Istovremeno magistrala je povezala Kosovo i Metohiju sa centralnom Srbijom.

A putni pravac od Čačka ka Užicu i dalje bio je važna saobraćajnica prema Crnoj Gori i istočnoj Bosni. Bilo je to vreme kada je železnički saobraćaj počinjao da se povlači ustupajući prednost drumskom saobraćaju. Početkom sedamdesetih godina legentarni „Ćira“ je otišao u penziju.

Tako da su Čačani u Beograd i Sarajevo sve više putovali autobusom. Zahvaljujući tome čačanski autoprevoznik „Autoprevoz“ postao je gigant u jugoslovenskim razmerama. Stariji će se setiti da je svake noći oko dva sata na čačanskoj autobuskoj stanici vrilo kao u košnici. Jer ovde su se ukrštale linije koje su sa juga išle ka severu i istoka ka zapadu.

Ibarska magistrala se gradila u vreme kada se našim putevima nije kretao veliki broj malih automobila. Između Beograda i Čačka jedina dva mesta kroz koje se magistrala prolazila su bila Stepojevac i Gornji Milanovac. Projektanti su namerno ili slučajno izbegli prolazak kroz Lazarevac, Lajkovac i Ljig.

Međutim, razvoj drumskog saobraćaja uticao da pored same magistrale počinju da niču objekti. Od kojih su pristupni putevi vodili direktno na magistralu. Tako se došlo u situaciju da se sa drugog po značaju puta u Srbiji direktno ulazi u dvorišta.

Tako sam izbrojao da na rastojanju od nepuna 4 kilometra između Svračkovaca i Majdana ima 45 izlaza iz dvorišta. I to samo sa desne strane magistrale prema Gornjem Milanovcu.

Povećana gustina saobraćaja i izgradnja uz samu magistralu učinile su da Ibarska magistrala dobije epitet „crna magistrala“. Posledice toga su vidljive kroz veliki broj spomen obeležja koja podsećaju na žrtve koje je vožnja magistralom uzela.

Pesma sa magistrale

Ibarska magistrala nije bila samo saobraćajna žila kucavica Srbije. Uz nju je nastao fenomen, koji je nazvan „novokomponovana narodna muzika“. U kafanama, koje su nicale pored magistrale stasavale su neke od danas najpoznatijih pevača narodne muzike sa kraja prošlog veka. Zlatno doba Ibarske magistrale, kao estradne pozornice bilo je sedamdesetih godina. Po parkiranim kaminima pored kafana moglo se pretpostaviti gde nastupaju najpozantiji pevači. Ali i gde je dobra hrana. Pečenje je polako izlazilo iz mode ustupajući primat specijalitetima sa roštilja.

Lepa Lukić, Vesna Zmijanac, Tozovac, Miroslav Ilić svoju slavu su stekli pevajući po kafanama između Čačka i Kraljeva. Upravo taj potes, ipak bliži Kraljevu dao je neke od najvećih muzičkih zvezda velike Jugoslavije. Čiji sjaj i danas svetli velikom jačinom. Kraljevo je srpskoj narodnoj muzici dalo i neke od najpoznatijih harmonikaša. Kao što su Novica Negovanović, Miša Mijatović, Vlada Panović i najnovija zvezda Aleksandar Sofronijević.

Uz Ibarsku magistralu stasali su neki od rodonačelnika novokomponovane muzike kao što su Predrag Vuković i Dragan Aleksandrić. A ne smemo zaboraviti ni Obrena Pjevovića i Mrčajevce kao središta svojevrsnog fenomena, koji je spojio muziku i magistralu.

Mnogi će se setiti leta sedamdeset i neke kada su kod Loća u Mojsinju gostovale sarajevske muzičke zvezde. Bile su spojene tri ogromne šatre, pa opet nije bilo mesta za sve one koji su hteli da uživaju.

Odavno kafane pored Ibarske magistrale ne privlače mušterije zbog „estradnih“ zvezda. A i izgleda da su današnje zvezde sklonije drugačijoj vrsti poublike. Tako da pre biraju gradske klubove ili splavove. A ta mesta nisu rezervisana za „običan“ narod. Tranzicija je na površinu izbacila neke nove poklonike muzike, kojima ne odgovaraju zadimljene kafane pored puta. Pored Ibarske magistrale nestalo je onih kultnih objekata koji su bili onovremenski društveni fenomen. Ostala su uglavnom sećanja.

Ostala je gurmanska priča

Prođoh juče Ibarskom magistralom (1. septembar 2024. godine). Nije baš da nema saobraćaja. Vreme je ručku, pa pomislih da negde svratim na ručak. Međutim, gužva ispred nekih od poznatih restorana, posebno onih bliže Beogradu, me odvrati. Restorani, kao „Kod Momčila“, „Srbija“, „Zavičaj“ ili „Kale“ još uvek imaju dosta gostiju. Iako sam vozeći se magistralom verovatno obišao više nego što je dužina Ekvatora, nisam bio poklonik njenih kafana.

Najverniji sam ostao kafani „Srbija“ u Meljaku. Bila je to jedna od prvih kafana u Srbiji gde su služili „bezobrazno“ velike porcije. Jedna od onih kafana, koje me nisu ostavile ravnodušnim je i kafana „Takovo „ u Dićima. Sećam se dok je postojala stara kafana sa svojim izvanrednim vrućim lepinjama i kajmakom. Kasnije ću često svraćati, po isti specijalitet, u „Zlatnu dolinu“ u Ugrinovcima.

Čitam tekstove na Internetu, koji podsećaju na Ibarsku magistralu. Uglavnom se osvrću na krah ugostiteljstva, zbog otvaranja auto – puta. tekstovi su uglavnom objektivni. Ali me iznenađuju komentari. Uglavnom negativni. Kako ljudi imaju kratko pamćenje.

Zaboravljaju kada je Ibarska magistrala bila žila kucavica Srbije. Činjenica je da je magistrala odnela veliki danak u ljudskim životima. Ali niko vozače ne tera da svrate u kafanu i popiju. Ili voze brzo. O preticanju da i ne govorim. Pa juče sam doživeo da me najmanje tri vozila preteknu baš na punoj liniji. Isti taj čovek vozi i auto – putem.

Dobar deo njih vozi većom brzinom od ograničenja. Na auto – putu za sada postoji samo McDonalds u blizini Uba. U budućnosti se i ne može očekivati nešto što bilo domaći specijalitet. Možda se neko odluči za komplet lepinje. Ali za to bolje sačekajmo nastavak auto – puta od Požege.

Možda će se nešto i održati

Jedna od konstanti Ibarske magistrale su svakako Mrčajevci. Magistrala i danas prolazi kroz samu varošicu. Ali uskoro će se i to promeniti. Jer se i nad ovim delom Ibarske magistrale nadvila sudbina koju je doživeo pravac ka Beogradu. U očekivanju, kada će tzv. Moravski koridor minuti mimo varošice, još poneki putnik se zadrži u Mrčajevcima. Iako uslovi za parkiranje nisu baš pogodni ono što zadustavi putnike, je ponešto od slave pokojnog Milovana Baralića. Jer to je bio čovek, koji je ovde u Mrčajevcima otvorio prvu pečenjaru u Jugoslaviji. Koja i danas postoji.

Mlađe generacije su već odavno zaboravile čika Obrena Pjevovića, čije su pesme pronele slavu Mrčajevac. Ali se još uvek se sećaju „mrčajevačkog slavuja“ Miroslava Ilića.

Nekako odavde niz magistralu prema Kraljevu rođeni su neki od najpoznatijih narodnih umetnika, kao što su Lepa Lukić, Snežana Đurišić, Tozovac, Novica Negovanović.

Da pomenem samo neke. Ovde uz Moravu i Ibar stasali su neki od najboljih srpskih harmonikaša, Miša Mijatović, Vlada Panović, Aca Sofronijević.

Otvaranjem Moravskog koridora, slavu Ibarske magistrale ostaće da pronosi onaj njen krak, koji od Kraljeva ulazi u dolinu Ibra. Ova dolina, koja je poznata i kao Dolina jorgovana, ali i Dolina kraljeva svedok je razvoja srednjevekovne srpske države. U prošlosti magistrala je bila glavna spona Kosova i Metohije sa centralnom Srbijom. O prostoru i znamenitostima kroz koji prolazi Ibarska magistrala u ovom delu Srbije može naširoko da se priča.

Sudeći po komentarima na društvenim mrežama pojedinci se trude da Ibarsku magistralu gurnu u zapećak. Međutim, nije loše, onako za svoju dušu proći makar njenim delom i osetiti duh Srbije. Makar to bili samo ostaci, kao što je mnogo toga uz magistralu ostatatak jednog vremena. Izgubiti Ibarsku magistralu značilo bi izgubiti dušu Srbije.