Ove godine ponovo se aktivirah na planu čitanja. Teško da ću dostići 2022. godinu, kada sam pročitao čak 32 knjige. To je obuhvatilo preko 11 hiljada stranica. Intenzivno sam čitao sve vreme trajanja korone. Zato sam se valjda prošle godine opustio. I pročitao samo 12 knjiga. Za moj ukus to su uglavnom knjige u kojima se piše o istoriji, uopšte o prošlosti. Tu su putopisi i poneki krimić. Mojim godinama ne priliče ljubavni romani, teška filozofska štiva. Ali povremeno otkrijem i poneki tekst izvan mojih uobičajenih fokusa. Naprmer romani pokojnog Dejana Taga Stankovića. Poneki autor me razočara, ali bude i onih koje nepopravljivo ponovo otkrivam. Kao što sam to nekada činio sa Bilom Brajsonom. Sada sam otkrio Dimitrija Nastića, poznatog vodiča, čiji su me putopisi prosto oduševili. Upoznao sam ga pre skoro deceniju i po kao vodiča na čarobnom putovanju u Egipat i Izrael.
Poslednje dve knjiga koje sam pročitao su od Čedomira Antića, profesora istorije na Filosofskom fakultetu u Beogradu. Pomalo sam razočaran njihovim sadržajem. Nekako deluju plitko. Čak i za ideju da to bude više zanimljivo štivo nego ozbiljna knjiga. Autor se trudi da bude intrigantan. Ali iz njegovih tekstova ne saznadoh ništa više nego što sam već znao. Čak u mnogim slučajevima u vazduhu ostadoše sve one odavno postojeće sumnje.
Da se Vlasi ne sete
Slično mi je delovalo i poslednje pisanije Dobrice Ćosića – Knjiga o Titu. Svi mi imamo zablude u životu. Postavlja se pitanje da se treba pravdati ili ponašati kao da ništa nije bilo. To posebno značajno kada se neko bavi politikom. Tu postoji i treći put, a to je dalje se ne baviti tim, kako kaže Boris Lazić – sramnim zanimanjem. Tu je kratki roman Vuka Draškovića – Monah Hokaj. Kao da se pisac pomalo posipa pepelom. I pomalo reterira od svojih pređašnjih stavova. Ili su ovi novi stavovi samo vešto skrivani ranije.
Upoznavanje sa književnošću uvek je sa sobom nosilo pitanje – „šta je pesnik hteo da kaže. Tu je čitalac, a posebno đak uvek bio na tankom ledu. Jer trebalo je pogoditi žicu profesora i njegovo poimanje pesnikovih reči. Tako je bilo sa ljubavnim tekstovima. Ali i onim sa socijalnom i istorijskom tematikom. Kod ovih se sve gotovo okrenulo naopačke. Ako nisu sasvim gurnuti u stranu najčešće su doživeli promenu u načinu čitanja.
Razmišljanja o književnosti me nateraše da se setim tumačenja naslova Tolstojevog – Rata i mira. Do te zimske večeri u Moskvi shvatao sam roman onako kako reči govore iz naslova. A tada doznadoh da se ona reč mir ne odnosi na mir već na svoj ruski sinonim – svet. I zaista Tolstoj je i pisao o svetu na početku XIX veka i ratu koji je besneo njime. Eto još jedne potvrde da u književnosti sve može biti i ovako i onako.