Blog

Posted on

Novi početak

Do sada sam uglavnom pisao na „slobodne“ teme u okviru Foruma Laboratorije. Znao sam da mnoga od tih razmišljanja ne priliče Forumu i da mnogi posetioci nisu baš zainteresovani da prate nečiju „mentalnu gimnastiku“. Zato se odavno kanim da počnem da koristim Blog u okviru WEB Portala Laboratorije i artikulišem neke svoje stavove vezane za ovaj posao kojim se bavim i sve ono što ga prati. Biće to još jedan novi početak.

Novi početak - sudbina mladih u Srbiji

Živimo u prilično dinamičnom vremenu, što se baš i ne vidi po ostvarenim rezultatima. Ideja i očekivanja je puno, ali nekako sve to ostaje neostvareno, što dodatno stvara osećaj besperspektivnosti. Bilo je na ovim prostorima i ranije teških dana. Ali čini mi se da je uvek bilo entuzijazma u nastojanjima da bude bolje. Danas kao da tog entuzijazma više nema. Kao da smo ga potrošili u vremenima koja su ostala za nama. I u kojima smo se uporno nadali da će se desiti čudo i da će se kurs pada, koji nas vodi već više od dve decenije volšebno promeniti. Istina ta nadanja su bila okrenuta ka nekim drugim „energetskim izvorima“. Od kojih smo očekivali da će nam dati neophodni vetar u leđa.

Uporno smo bežali od uzimanja sudbine u vlastite ruke. Ponašajući se po narodnoj „u se i u sopstveno kljuse“ pokušamo da sopstvenim životima damo novu kvalitativnu dimenziju. Uvek se nekako setim izjave nekadašnjeg posrednika u jugoslovenskom konfliktu Dejvida Ovena. Koji je odlazeći iz ove misije na pitanje novinarke „Šta ima da poruči mladima u Srbiji“ odgovorio: “Rekao bih sebi – ostaću u ovoj zemlji i izgradiću je“.

I tu leži ključno pitanje – koliko smo kao građani spremni da uvek nanovo gradimo našu kuću. Sve čekajući da se dese čuda propustili smo više od dve decenije. A za to vreme naša kuća se i urušavala i teže ju je danas popraviti nego juče. Nažalost nismo se setili još jedne narodne misli – Ko krene na vreme stići će. Bojim se da mi nećemo stići, jer još nismo krenuli.

12. jula 2012. godine

Posted on

Život u doba korone

Skoro će puna četiri meseca kako živimo u senci epidemije korona virusa. Izlazeći iz „zimskog sna“ pravili smo planove za predstojeće proleće i leto. Nadali se Suncu i nekim lepim putovanjima i novim doživljajima. A onda nas je vest iz dalekog Vuhana i brzo širenje epidemije preseklo kao pticu u letu. Suočili smo se sa nevidljivim protivnikom, ali i sa nečim što će značiti preispitivanje – kuda ide ljudska civilizacija. Bilo je sličnih kataklizmi i do sada, ali vest o njima je putovala dugo i često nosila prizvuk – priča se. Sada je, zahvaljujući informacionim tehnologijama sve to na dlanu. Doduše i pored toga još uvek ima onog starog prizvuka – priča se. Jer moramo priznati da je svet ostao pomalo zatečen. Da u vreme kada tehnologija džinovskim koracima ide napred nekakav nevidljivi stvor može da zaustavi ceo svet. Kao da smo pomislili poput one pesme – „Ne može nam niko ništa. Jači smo od sudbine“.

Kada smo pomislili da nas virus polako napušta, on je udario još jače. Kao da nas želi da podseti da iz same njegove pojave nismo izvukli nikakve zaključke. A on nas samo podseća da je život mnogo lepša pojava nego što je sedenje u kafićima, splavovima. Nego što je letovanje i zimovanje na egzotičnim destinacijama. Naravno to ne znači da se treba vratiti u prošlost i pomiriti sa tadašnjim dometima i mogućnostima. Ali treba se setiti velike pesnikinje i njenih stihova – „Jer sreća je lepa samo dok se čeka“. A upravo drage pesnikinje pokušasmo da se otarasimo u ovom zlosrećnom vremenu. I ne samo nje, već i drugih koji ukazuju da treba spustiti loptu, uzeti vazduh i razmišljati o životu, kao jednom jedinom. Na taj način postaćemo zaista slobodna ličnost. Jer upravo takve ličnosti i mogu da se danas najbolje izbore sa vim onim što nas je snašlo u doba korone.

Posted on

Između želja i mogućnosti

Pomalo neočekivano ponovo je aktuelizovano pitanje Univerziteta u Čačku. Kao neko ko je, koliko mi je poznato, jedini napisao tekst na tu temu i predstavio ga kolegama na tadašnjem Tehničkom fakultetu smatram da imam obavezu da se javim tim povodom. Bilo je to u januaru 2003. godine. Čak je posle toga bio formiran nekakav inicijativni odbor, koji nije ponudio nikakav zaključak. Sledeći pravila formalne logike moglo se zaključiti da takva inicijativa nema osnova. Kasnije je pokušano da se u formiranje Univerziteta ide sa Užičanima, ali i od toga nije bilo ništa. Čini mi se da je problem bio u tome gde bi bilo sedište Univerziteta. Bio bih srećan kada bi se takva inicijativa realizovala. Ne samo zbog toga što sam i lično o tome razmišljao.

Rad u visokom školstvu ne bi trebalo da bude isti kao rad u fabrici ili nekoj drugoj društvenoj delatnosti. Naučno – istraživačka delatnost zahteva čoveka koji neće ići na posao da bi opravdao platu, već čoveka stvaraoca koji gleda u budućnost. U konkretnom slučaju ta budućnost znači i razmišljanje o stvaranju boljih okvira za rad. A to ne znači samo bolje i veće radne prostorije. Već pre svega jednu širu kadrovsku bazu koja će na jednom mestu omogućiti razvoj nauke i istraživanja kroz konkurenciju ideja i mišljenja. Univerzitet je pravi okviri za ostvarenje takvih uslova integrisanog razvoja obrazovanja i naučno – istraživačkog rada.

U tekstu koji sam napisao ukazao sam na razloge zašto treba u Čačku osnovati Univerzitet. Jedan od razloga je bio što je Čačak nudio svojevrsnu akademsku četvrt u kojoj bi se, bez većih problema mogao formirati univerzitetski kampus po ugledu na svetske univerzitete. Kao jedan od važnih razloga što se do sada nije formirao Univerzitet navođeni su zakonski okviri. Naime u aktuelnom zakonu zaista stoji da Univerzitet može da se formira ako u svom sastavu ima najmanje tri fakulteta iz različitih polja. Zato se predlagalo osnivanje Ekonomskog fakulteta koji, pripada polju društveno – humanističkih nauka, čime bi se zadovolji zakonski uzusi. Međutim, zaboravljalo se da je jedan od uslova priključenja EU integracija unutar univerziteta, čemu se srpski univerziteti grčevito opiru. Jednostavno, tada bi postojeći fakulteti izgubili samostalnot koju sada poseduju unutar univerziteta.

Postojeća struktura obrazovanja na čačanskim fakultetima pruža realnu mogućnost da taj novi Univerzitet bude formiran kao integrisana institucija sa širokom lepezom fakulteta (depertmana). Alternativno rešenje bi bilo formiranje Tehničkog univerziteta, kakvi postoje u delu Evrope kome Srbija najdirektnije gravitira. Ovo su samo neki modaliteti kojima se treba rukovoditi i o njima razmišljati ako se zaista želi načiniti ozbiljan korak ka osnivanju Univerziteta. Međutim, pored ovih pomalo formalnih okvira treba ozbiljno razmišljati i o suštinskim pitanjima, koja podrazumevaju realno sagledavanje svekolikih mogućnosti sadašnjih čačanskih fakulteta za ostvarenje ovog cilja, kao i realni potencijal u pogledu kvalitetnih studenata koji bi se upisivali na novi Univerzitet.

Posted on

Globalizacija

Kada sam započeo pisanje ovoga teksta imao sam sasvim drugačiju ideju u pogledu njegovog uvoda. A onda sam shvatio da bi to bilo mešanje u slobodu izbora. I mešanje u tuđe poslove po cenu da to izgleda kao da ja nekome želim bolje nego što on samom sebi želi. A to je ono što zaista ne želim. Iza ideje od koje sam odustao stajalo je uporište koje će mnogi braniti pitanjima globalizacije. Iako je termin globalizacija svakodnevno u opticaju bojim da se pod tim pojmom podrazumevaju različite stvari. A globalizacije to, po svojoj suštini i jeste, jedna multilateralna pojava, koja kao i sve civilizacijske tekovine ima i dobroga i lošeg. Zbog toga nije dobro pri pominjaju globalizacije sve bojiti tamnim tonovima. Jer otvorenost sveta za slobodan protok ljudi svakako da predstavlja jedno od dostignuća globalizacije. Međutim, globalizacija je nametnula ili pak samo indukovala uvođenje različitih standarda u ljudsku zajednicu. A ona kao živ organizam baš i ne treba da bude okovana rigidnim stegama.

U ime globalizacije nameću se razni standardi koji menjaju civilizacijske tekovine i kulturološke domete mnogih sredina. Umesto da se svet razvija kroz nadmetanje suprotnosti propagira se unisonost. Mnogim vitalnim društvenim segmentima se nameću često neprirodni uzusi. Jedan od takvih segmenata je i obrazovanje. Nisam sklon da apsolutizujem kvalitete nekadašnjeg obrazovanja kod nas. Ali, neko je rekao „puj pike – ovo do sada nije bilo dobro“. I počeli smo da kopiramo druge. Često one koji su nekada učili od nas. Mnogi od školskih poslenika videli su u tome šansu da se izdignu iznad nosilaca konzervativnih ideja. Tzv. „Bolonja“ ili bar naše poimanje spomenutog procesa transformacije visokoškolskog obrazovanja dobar je primer kako globalizacija može da ima negativne efekte na društvo. Obrazovanje se vrednuje procenom ispunjenosti raznih standarda. A pri tome niko ne razmatra kako se stečeno znanje reflektuje na stanje i napredak čitavog društva. A slično je i na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja.

Posted on

Kako dalje?

Epidemija korona virusa nametnula je mnoga pitanja. Neka su naročito dobila na značaju. Jedno od njih tiče se uslova u kojima se ostvaruju radne obaveze. Zbog smanjenja mogućnosti prenosa virusa, putem ljudskog kontakta, mnogi poslovi počeli su da se obavljaju u režimu – „rad od kuće“. Dvomesečna praksa je pokazala da neki poslovi mogu da se realizuju na ovaj način. Ali postavlja se pitanje, kako će to izgledati na duži vremenski rok. S obzirom da je virus dostigao pandemijske ramere, za slučaj da se pretpostavi ponavljanje neke slične situacije jasno je da svet mora da se menja. Pogotovu u segmentu kod koga je neposredni ljudski kontakt bitna pretpostavka funkcionisanja. Jedna od oblasti ljudske delatnosti, koja će u slučaju da slične pandemije učestaju morati da se bitno menja je obrazovanje. Za mnoge će surogat koji je primenjen tokom pandemije korone mnogima se može učiniti kao pravo rešenje. Bojim se da bi to bila velika zabluda. Zato treba dobro razmisliti – Kako dalje?

Nezavisno od aktuelne situacije novi vek nam je doneo pitanje kvaliteta obrazovanja. Zbog toga društvena stanja kao što je epidemija korona virusa problem kvaliteta obrazovanja dodatno zaoštravaju. Jer uvodi nove parametre o kojima treba voditi računa. Bojim se da Srbija, kad je obrazovanje u pitanju odavno živi sa glavom u pesku. Na svim društvenim nivoima skloni smo da kvalitet obrazovanja gledamo kroz prizmu uspeha naših srednjoškolaca na raznim međunarodnim olimpijadama. Ili dobrom prolaznošću naših svršenih studenata, pogotovu sa tehničkih fakulteta u pogledu nalaženja posla u inostranstvu. Međutim, pri tome se zaboravlja doprinos koji se na planu novih tehnologija ostvaruje u samoj Srbiji. Mislim na razvoj novih tehnologija, a ne njihovo korišćenje. Novi vek je onima koji jedino traže opravdavajuće argumente informacione tehnologije ponudio kao spasonosno rešenje. Pri tome se ne vodi računa da se ovde uglavnom bavimo aplikativnim aspektima informacionih tehnologija. Kad je u pitanju razvoj računarske infrastrukture tu nas gotovo nema.

U drugoj polovini XX veka jugoslovensko obrazovanje našlo se na pragu tranzicije. Ona je najpre obuhvatila srednjoškolsko obrazovanje uvođenjem tzv. usmerenog obrazovanja. Nažalost uvođenje usmerenog obrazovanja koincidiralo je sa dostizanjem vrhunca u razvoju jugoslovenske privrede krajem sedamdesetih godina. Istovremeno početkom sedamdesetih godina visokoškolsko obrazovanje sve više je postajalo socijalni ventil. Njime se rešavao rastući problem nezapslenosti. Ovo je dobilo na zamahu otvaranjem novih visokoškolskih institucija po unutrašnjosti. Jedan od motiva je bio da se u uslovima snižavanja standarda građana omogući potencijalno slabije stojećim studentima omogući studiranje bliže kući. Malo ko se pitao da li postoje kvalitetni studenti za raspoložive kapacitete za studiranje. O tome da li su izabrani najpotrebniji obrazovni profili, kao i da li postoji dovoljan broj kvalitetnih nastavnika za novoformirane fakultete takođe se nije mnogo razmišljalo. Što se tiče nastavnika računalo se da će se u najskorije vreme odškolovati potrebni nastavnici i saradnici. Tj. da će steći zvanja magistara i doktora nauka.

Sve ovo se dodatno pojačalo u poslednjoj deceniji XX i prvoj deceniji XXI veka. Posebno sa osnivanjem privatnih fakulteta. Istovremeno u tom periodu naglasak u okviru visokoškolskog obrazovanja dat na nekritičkom školovanju menadžera i tzv. i8nformatičara. odnosno kasnije IT stručnjaka. Uvođenje tzv. „bolonjskog“ koncepta visokoškolskog obrazovanja i procesa akreditacije visokoškolskih ustanova ukazali su na sve njegove slabosti. Umesto da se suočimo sa tim slabostima i pokušamo da preduzimamo mere za njihovo eliminisanje mi i dalje voluntaristički verujemo da će se sve to rešiti samo od sebe. Kao posledicu ovakvog pristupa dobili smo armiju „stručnjaka“ koji ne mogu da nađu zaposlenje u oblastima za koje su se školovali. Kao što su početkom sedamdesetih godina prošlog veka srednjoškolci usmeravani na studiranje sada se svršeni studenti usmeravaju na doktorske studije. Rezultat je već vidljiv, jer je kraj druge decenije XXI veka doneo značajno povećanje broja doktora nauka. O pojavama koje već uveliko prate ovaj nivo studija ne treba trošiti reči. Posle svega ostaje pitanje – Kako dalje?

Posted on

Ostavština za budućnost

Epidemija korona virusa žestoko je prodrmala čitav svet. Međutim, u svakom zlu ima i ponešto dobro. O tome se može svakodnevno pročitati u medijima, ali izjavama običnih građana. mene je izolacija naterala da počenem da se bavim onim što sam odavno kanio učiniti. Ali robujući navikama sve sam to odlagao za neka kasnija vremena. Nažalost, epidemija korona virusa me natera da se promenim. Prvo je bilo uzrokovano skoro dvomesečnom izolacijom nas starijih od 65 godina. A onda ta opreznost i vođenje računa o socijalnoj distanci postadoše deo svakodnevice. Iskoristih to i počeh da beležim ono što nazivam – ostavština za budućnost. Ponešto od toga se nalazi i na stranicama ove WEB prezentacije. Ipak najveći deo sećanja još uvek nije za javnost. Pre svega što ne predstavljaju zaokruženu celinu. A opet sadrže i mnogobrojne ocene prošlosti na koju se odnose, koje mogu da izazovu negativne reakcije. Zato valja sačekati.

Posted on

Razmišljam

U nekoliko navrata napisah da mi život u izolaciji, zbog epidemije korona virusa daje priliku da razmišljam. A tema za razmišljanje je više nego dovoljno. Počev od vraćanja u prošlost i traženja vlastitog identiteta. Do pokušaja da aktuelizujem neke stavove vezane za one oblasti u kojima sam delovao tokom četiri decenije profesionalnog bavljenja strukom. Smatram da sam dovoljno kompetentan da iznosim svoje stavove generalno o istraživanju. Posebno o istraživanju u oblasti računarske tehnike. I naravno stavove o visokoškolskom obrazovanju. Razmišljanje ne bi imalo preveliku svrhu ako ne bi uslovilo odgovarajuće akcije. Ili ako ne bi bilo predstavljeno drugima. Iz pozicije penzionera preduzimanje akcija nije mnogo verovatno. Jer formalno, penzioneri su ipak gurnuti na sporedni kolosek. A to onda po pravilu znači i suštinsko izopštavanje iz kruga onih čija se reč sluša. Možda ima i straha od mogućnosti da matori „ostanu u sedlu“ i donose odluke. A to ne bi bilo korektno. 

Razmišljam i o drugim stvarima. Ali to su često misli sa kontekstom intime. A to po pravilu nije za, kako se često kaže, telalenje. Zato mi prostaje da javno iznosim ono što smatram svojom obavezom. A vezano je za ono čime sam se u radnom veku najviše bavio. Pri tome ne znači da su moja razmišljanja i stavovi jedino ispravni. Možda sam, ne bežim od toga, ponekad i konzervativan u stavovima. Ali to ne znači da ne osećam duh vremena ili da je taj konzervativizam imanentan mojim godinama. Poneko će se zapitati što o ovome nisam razmišljao dok sam bio aktivan i kada sam s pravom mogao da iznosim svoje stavove i kritikujem svet oko sebe. Jednostavno priznaću da nisam bio Don Kihot. Osećao sam se ponekad usamljeno. A možda su moji stavovi bili ponekad i previše radikalni. Pokušavao sam da navedem okruženje, da i samo razmišlja.

Posted on

Na granici sećanja

Boreći se sa nevidljivim neprijateljem danas je svet trebalo da se seti onoga što je osvanulo pre 75 godina. Novo majsko jutro donelo je Dan pobede, dana nade da se nešto što je pratilo svet nepunih pet godina više nikada ne ponovi. Ali već do stvarnog kraja II svetskog rata svet je ušao u novu fazu življenja. Samo ona se zvala „hladni rat“ i ma koliko se trudili da potisnemo taj osećaj, svetu je donela permanentni strah. Možda je taj strah delimično svetu doneo i progres. Jer je tih 75 godina proteklo u burnom tehnološkom razvoju. Nažalost delimično i što smo želeli da dodatno uplažimo suprotnu stranu. Sve trčeći napred i pokušavajući da budemo ispred drugih ono od čega smo bežali ostajalo je na granici sećanja. Zato je ova pandemija važan trenutak, jer ako ona ostane na granici sećanja, možda ćemo ostati i bez budućnosti.

Kada se čovečanstvo nađe na granici sećanja preti mu opasnost da slika prošlosti završi u krivom ogledalu. Jer iz događaja kao što je bio II svetski rat uvek se izlazi sa osećanjima pobede i poraza. Da bi svet u budućnosti bio bolji baštinici pobede moraju ga stvarati tako da poraženi ne moraju večno da nose to osećanje. Ako se pak u tome zaboravimo otvoriće se pitanje relativizovanja pobede i poraza. I pitaćemo se ko je zapravo pobednik.

Posted on

Onako uzgred

Oduži se ova pandemija. Živimo između straha, teorija zavere i nipodaštavanja svake potencijalne opasnosti. Bar na ovim prostorima u protekle tri decenije svašta se izdešavalo. I svašta smo preturili preko glave. Sve nam se činilo da od onog što smo doživeli ne može biti gore. I onda su nas vreme i događaji demantovali. Posle svega i dalje sam optimista. Proći će i ovo. Istina ranije se uglavnom sve dešavalo samo nama. Ili smo se uglavnom bavili sopstvenim jadom. Svet je išao napred. I zato sam često sebe hrabrio mišlju – „Ne moramo mi da budemo singularitet“. Ovoga puta ceo svet se našao u jadu. Neminovno da je solidarnost nekako gurnuta u stranu. Ima je, ali nekako provejava ono – „Ko nije sebe nije ni za drugoga“. Ovo je pravo vreme za razmišljanje. I preispitivanje. Od onog, gde smo pogrešili. Do traženja odgovora – „A kuda dalje?“ Ali sve je to onako uzgred, jer život mora dalje.

Posted on

Život od sećanja

Pandemija virusa korona ili kako se zvanično naziva COVID-19 takoreći preko noći nam je promenila živote. Učinila je da oni budu stavljeni pod znak pitanja. U takvim situacijama nameću nam se mnoga pitanja. Da li je sve to moralo da se desi i da li smo i gde pogrešili? Mnogi imaju konačne odgovore. A iza mnogih od njih se kriju razne teorije zavere. Možda je nekima lakše da sve ovo prebrode ako budu verovali u to. Slobodnomisleći čovek pokušava da sve ovo sagleda iz mnogo šireg ugla. A približiti se istini u tom slučaju je svakako teže. Istovremeno ova pandemija je pokazala ranjivost čovečanstva i učinila da svet počinje da živi u strahu od nečega što nije rat. Bar ne onaj klasični. I sam sam pokušao da nađem odgovore na neka od pomenutih pitanja. Ali mi je sve nekako navodilo na onu priču o ludističkom pokretu. Ili sukobu čoveka sa istorijom. Zato traženje pravih odgovora prepuštam mlađima, pogotovu što ako ne budemo stavili prst na čelo, njih verovatno čeka neko novo slično iskušenje. Umesto toga ja ću se nastaviti život od sećanja.

A sećanja su

Sve ono što je ostalo za nama bez obzira da li želimo da ga se sećamo ili ne čini naš život. Od kako sam se, posle dvodecenijskog izleta u Beograd vratio u rodnu luku pokušavam da izgradim sliku proteklog života. Iz početka mi se to činilo teškim, jer sam pred sobom tražio vreme koje će doneti bogatije sećanje. A kako se tas života počeo naginjati na drugu stranu, sećanja je bivalo sve više, a vremena sve manje. Razmišljajući čemu dati prednost počeo sam da se osećam kao Buridanov magarac. S tim što moj pogled luta i traži pravu među mnogo „livada“. Za sada sam prednost dao kolektivnim sećanjima, događajima koji me vezuju za vreme koje sam delio sa drugima. Jer ona moja intima i lične impresije su uostalom samo moje. A meni takav život od sećanja možda i ne treba.