Blog

Posted on

Preispitivanja

Dok smo mlađi nekako nam se uvek čini da ima vremena. Za nešto novo, posebno kada je u pitanju život, za ispravljanje grešaka. A onda nekako iznenada stignemo u godine i shvatimo da baš i nema više vremena za to. Pogotovu što nam se život ubrza. Pa ne znamo kad pre prođe dan. A sa njim ode i ona iskra nade da još hoćemo i možemo. Nekada se nismo previše pitali šta je to što smo i zašto pogrešili. Jer bilo je vremena da se sve to ispravi i dalje u životu korača ispravnim putem. Sada su nam dani ispunjeni upravo pomenutim preispitivanjima. Najčešće se ono svodi na pitanje – Da li smo i gde pogrešili?

А kada pogledamo oko nas, čini nam se da i nema mnogo preispitivanja. Čak i onda kad je evidentno da se ide krivim putem. Nekako nismo skloni da priznamo da grešimo. Ni na rečima ni na delima. Čak i onda kada su greške ili pogrešni koraci posledica onog biblijskog. „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. Svesni postojanja grešaka skloni smo da kritikujemo. Možda se ponekad uzdržimo. Jer smo i sami doprineli aktuelnom stanju. A ponekad iz nas progovori Jusuf – beg iz „Mosta na Žepi“ – „U ćutanju je sigurnost“. Naravno ima onih koji preispitivanjima nisu skloni. To su oni za koje kažemo da su „ljudi za sva vremena“.

Vreme, događaji i ljudi oko nas ipak nas teraju da postavljamo pitanja. I sebi i drugima. Da li je moralo da bude tako. Ili smo ponešto mogli drugačije da uradimo. Nažalost, retko iz svega toga izvlačimo nauk. Život nekako ide u krug i preispitivanje nam nikad neće izmaći. A možda i kajanje.

Posted on

Nije za zaborav

Malo ko se setio da se 12. avgusta 1981. godine navršilo 40 godina od pojave IBM PC računara. Svečanošću u njujorškom hotelu „Valdorf Astorija“ javnosti je predstavljen računar, koji će po mnogima promeniti istoriju sveta. Moglo bi se naširoko pričati o svim posledicama, koje je taj u to vreme za pojedinca prilično skup uređaj, imao na život naše civilizacije. Ako preskočimo te četiri decenije i vratimo se u sadašnjost sa mobilnim uređajem u rukama mnogima će izgledati neverovatno – da je taj uređaj višesturko „jači“ od PC računara iz 1981. godine. I to po svim računarskim parametrima. Pojava PC računara, ali i drugih mikroračunara koji su mu prethodili, ali su izgleda prerano „zakukurikali“ donela je nešto novo čovečanstvu. Pre svega „demokratizaciju“ primene računara. Jer će oni vrlo brzo postati dostupni širokom krugu korisnika. A onda kada dođe do stvaranja infrastrukture za njihovo povezivanje u globalnu računarsku mrežu, svet više neće biti isti.

ibm pc
IBM PC računar

Ako se pak vratimo deceniju u nazad setićemo se da se 1971. godine pojavio prvi mikroprocesor, Intel 4004. Bilo je to vreme koje je najbolje opisao moto beogradskog filmskog festivala FEST – „Hrabri novi svet“ pozajmljen od Oldosa Hakslija. Bila je to najava nove tehnološke revolucije, koja će u pravom smislu promeniti svet. A pojava PC računara bila je samo stepenica u penjanju na savremenu Vavilonsku kulu.

intel 4004
Mikroprocesor Intel 4004

Takođe, treba se setiti da je u ovom tehnološkom letu na nebo bilo i onih koji nisu verovali u budućnost novih tehničkih rešenja. Čak i među onima koji zaslužili svoje mesto u hramu slave. Jer su dali svoj veliki doprinos tehničko – tehnološkom razvoju sveta. Možda su u datom trenutku imali neku drugu viziju kuda treba ići. Zato se uvek podsetiti na blistave čovekove trenutke, zahvaljujući kojima danas sigurnije koračamo kroz život. Ali i kao pokazatelj da još uvek ima dovoljno iaizova kojima se mogu pomeriti granice . Pa i onda kada to izgleda nemoguće.

Posted on

Pad

Ko o čemu ja opet o obrazovanju i istraživanju. Povod je vest da je Univerzitet u Beogradu „doživeo pad“ na tzv. Šangajskoj listi. Ta lista i mesto na njoj kao da je postalo pitanje života i smrti. Počinje se sa lamentiranjem i traženjem krivca. U tome smo pravi majstori. Samo nikada ga ne tražimo na pravoj strani. Koliko me to samo podseća na neka druga bezuspešna traganja. Često posežem za poslovicama. Pa da to uradim i ovoga puta. Ne jednom sam rekao da se – „Prase ne goji uoči Božića“. I da treba promeniti pristup promovisanju naših istraživačkih dostignuća. Pre svega bavljenje istraživanjem treba da bude u funkciji podizanja opšteg nivoa vrednosti naše zemlje. A ne da bi se zauzelo neko bolje mesto na ovoj ili onoj listi. Međutim, to je proces, a ne nešto što se može ostvariti bilo čijim dekretom.

Niko se nije zapitao, kako pojedinac, ma kako bio vredan može drastično da utiče na poziciju institucije u vrednosnom smislu. Nešto tu ne valja ili sa institucijom ili sa načinom rangiranja. Osim toga postavlja se pitanje smisla tih rangiranja. Ili nam je i ovoga sve uglavnom važno po principu – „Živ mi Todor nek se čuje govor“. Ovaj pad na Šangajskoj listi je samo jedan od niza padova koje je Srbija doživela poslednjih dana. U Parizu na Olimpijskim igrama osvojili smo samo pet medalja. Ali smo našli način da i tome damo veću vrednost neko što ona objektivno jeste. Usput smo dodatno opravdanje našli i u večitom sindromu – nas svi mrze. Ovog puta su to bile, ko druge nego sudije.

Nedostatak sistema

Nažalost kod nas je dominantan pristup koji se ogleda u gojenju kad mu vreme nije. Naparbirčili smo mi neke radove i njihove citate pa se nađosmo u „eliti“. Isto tako biva u sportu. Uvek nas iznenade oni od kojih i ne očekujemo uspeh. I tako se nadamo svake godine ili svake četvrte, kao na Olimpijskim igrama. I onda kad stigne poneki uspeh, nema nam ravnih. Istina to je mnogo lakše nego sesti i osmisliti sistem, koji može da garantuje određene rezultate. Jer za stvaranje sistema treba raditi, oznojiti se. I ne očekivati da će rezultati stići već prve godine.

Ovako, za pad na Šangajskoj listi odmah je nađen krivac. Kriva je država što nije odrešila kesu. Dajte pare pa ćete videti rezultate. Izgleda da smo zaboravili da država već deceniju daje pare istraživačima za projekte. Koji su trebalo da budu završeni još 2014. godine. Jedina obaveza je bila da se na kraju godine prilože bilo kakvi radovi urađeni tokom prethodnih dvanaest meseci. Sa onom famoznom rečenicom – „Rad je urađen u okviru projekta finansiranog od strane Ministarstva … „. Niko se nije bunio ili ne daj bože da se odrekao honorara.

Od materijalnih troškova, koji su kakvi takvi, ipak stizali mogla se finansirati i poneka kotizacija. I to u nekom „prestižnom“ časopisu. A njih se da vidiš namnožilo. Nekom impakt faktor, nekom kotizacija. I svi zadovoljni. A može i mesto više na Šangajskoj listi. Izgleda da je ove godine manje otišlo za kotizacije. Kad se bira između većih prihoda i Šangajske liste znaju se prioriteti. Možda sledeće godine država odreši kesu, pa će biti skok umesto pada na listi.

Šta nam nedostaje da ne bude pada

Nedostaje nam da uzmemo vazduh i stavimo prst na čelo. Možda bi i sami mogli nešto da učinimo da situacija bude bolja. Možda se udružimo i po principu zajedno smo jači osmislimo ozbiljan projekat. I krenemo ispočetka. Pokažemo sebi, ali i svetu da možemo više i bolje. Da se naši rezultati prepoznaju u istraživačkom svetu. Da budemo interesantni svetu da sarađuje sa nama. A ne da večito pokušavamo da onako ad hoc hvatamo priključak. Ne može se bez treninga preskočiti svetski rekord. Može se pokušavati. Ali neminovno slede samo padovi.

Znam da je ovo što predlažem veoma teško i bolno. Jer treba prvo sebe da ubedimo da su naši rezultati do sada manje više slučajni. Da ne iznesem neku težu kvalifikaciju. Uvek sam studentima govorio da nema većeg zadovoljstva kad vidiš da migaju lampice na uređaju koji si sam napravio. To treba da bude vodilja istraživačima. A ne da zavise od volje kolega da li će ih dopisati na rad. Ili da li će imati sredstava da plate kotizaciju za objavljivanje rada. Ono što treba da ih okupira treba da bude šta i koliko ponuditi javnosti. Od onoga što je ostvareno rukama istraživačkog tima čiji su član. Onda će mesto na raznim listama biti prirodna posledica uloženog truda. A i pad prolazna pojava.

Posted on

Traženje duše

Posle puča od 27. marta 1941. godine britanski premijer Vinston Čerčil je izjavio da je Jugoslavija našla svoju dušu. Postoje u životu situacije kada sebi postavljamo pitanje da li se treba probuditi, osvestiti ili ponovo naći svoju dušu. Pogotovu onda kada dođu ta vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati, što reče Ivo Andrić. Možda sada živimo u takvim vremenima, jer ova imaju sva obeležja o kojima Ivo govori. Najgore je što pamet ćuti. A čak i kada progovori naćiće se puno onih koji će to obesmisliti gurajući ih u kategoriju budala. A kada ih je više još su jači. Pa će, sledeći dijalektičke postulate kvantitet preći u kvalitet. I eto belaja.

Puno se piše o veštačkoj inteligenciji. Ma šta to značilo. Eto i ja upotrebih tu poštapalicu. Koja je izgleda spasonosna kada nešto ne možeš ili ne smeš da nazoveš pravim imenom. Mnogi u prvi plan stavljaju moralne efekte veštačke inteligencije. Sve mi nekako liči na ono već viđeno. Daj da iskoristim pa ću kasnije razmišljati o posledicama. A po pravilu to kasnije uvek se pokaže kao kasno. Navođenje primera mislim da je nepotrebno. Jer bi se pokzalo da je istorija loša učiteljica. Ili smo mi ipak jako loši đaci. Čak ponavljači.

Kao penzioner mogu ponekad da pustim mašti na volju. Neko će me čuti, ali ne mora poslušati. Ipak trudim se da imam na umu odgovornost za ono što kažem. Pogotovu o onome gde sam proveo bezmalo tri decenije. A to je visoko obrazovanje. Zato često razmišljam o posledicama koje će veštačka inteligencija imati po celokupno obrazovanje. Ne samo visoko.

Šta posle oduševljenja?

Mnogi su oduševljeni programima, kao što je ChatGPT. Čak to i ne kriju. Dive se onim što mogu da dobiju njihovim korišćenjem. Npr. prevođenjem sa jednog na drugi jezik. Tekstovima na zadatu temu. Slažem se da to mogu da budu jako korisni sistemi. Čiji odgovori će te direktnije usmeriti ka cilju. Da li će tako da razmišljaju svi ili bar većina? Bojim se da će mnogi u tome videti šansu za ličnu korist. Potencijalni rizici ne znače da treba biti restriktivan. Jer zabrane po pravilu ne donose korist. Školstvo mora da se promeni i prilagodi novim uslovima. I da to bude permanentan proces. Ne treba se ponašati prema veštačkoj inteligenciji, kao opasnosti. Treba je staviti u službu novog obrazovanja. Problemi obrazovanja imaju mnogo opasnija ishodišta. Pre svega kretanje za školovanje prema popularnosti, a ne prema potrebama.

Treba ispitati kvalitet obrazovanja, od nastavnih planova i programa do nastavnika. Akreditacija ne sme biti formalan čin. Mora se tačno utvrditi, ko može da bude nastavnik i istraživač. Struku moraju da predaju kompetentni nastavnici, koji su tu istu struku praktikolvali. Budućim stručnjacima ne trebaju nastavnici koji će prepričavati knjige. U suprotnom će studenti odgovarati preko ChatGPT i sličnih sistema.

Takođe, mora se povesti ko su rukovodioci obrazovnih ustanova. Ne možemo biti zadovoljni formalnim kalifikacijama. Na čelu univerziteta i fakulteta treba da budu osvedočeni stručnjaci. Oni iza kojih stoje rezultati. A ne s brda s dola napabirčeni radovi i stručnost opšteg smera. Od svega pomalao, a u suštini ništa. Zato je ovo trenutak kada svi zajedno moramo naći ono malo duše, koja nam nedostaje.

Posted on

Čitanje

Ove godine ponovo se aktivirah na planu čitanja. Teško da ću dostići 2022. godinu, kada sam pročitao čak 32 knjige. To je obuhvatilo preko 11 hiljada stranica. Intenzivno sam čitao sve vreme trajanja korone. Zato sam se valjda prošle godine opustio. I pročitao samo 12 knjiga. Za moj ukus to su uglavnom knjige u kojima se piše o istoriji, uopšte o prošlosti. Tu su putopisi i poneki krimić. Mojim godinama ne priliče ljubavni romani, teška filozofska štiva. Ali povremeno otkrijem i poneki tekst izvan mojih uobičajenih fokusa. Naprmer romani pokojnog Dejana Taga Stankovića. Poneki autor me razočara, ali bude i onih koje nepopravljivo ponovo otkrivam. Kao što sam to nekada činio sa Bilom Brajsonom. Sada sam otkrio Dimitrija Nastića, poznatog vodiča, čiji su me putopisi prosto oduševili. Upoznao sam ga pre skoro deceniju i po kao vodiča na čarobnom putovanju u Egipat i Izrael.

Poslednje dve knjiga koje sam pročitao su od Čedomira Antića, profesora istorije na Filosofskom fakultetu u Beogradu. Pomalo sam razočaran njihovim sadržajem. Nekako deluju plitko. Čak i za ideju da to bude više zanimljivo štivo nego ozbiljna knjiga. Autor se trudi da bude intrigantan. Ali iz njegovih tekstova ne saznadoh ništa više nego što sam već znao. Čak u mnogim slučajevima u vazduhu ostadoše sve one odavno postojeće sumnje.

Da se Vlasi ne sete

Slično mi je delovalo i poslednje pisanije Dobrice Ćosića – Knjiga o Titu. Svi mi imamo zablude u životu. Postavlja se pitanje da se treba pravdati ili ponašati kao da ništa nije bilo. To posebno značajno kada se neko bavi politikom. Tu postoji i treći put, a to je dalje se ne baviti tim, kako kaže Boris Lazić – sramnim zanimanjem. Tu je kratki roman Vuka Draškovića – Monah Hokaj. Kao da se pisac pomalo posipa pepelom. I pomalo reterira od svojih pređašnjih stavova. Ili su ovi novi stavovi samo vešto skrivani ranije.

Upoznavanje sa književnošću uvek je sa sobom nosilo pitanje – „šta je pesnik hteo da kaže. Tu je čitalac, a posebno đak uvek bio na tankom ledu. Jer trebalo je pogoditi žicu profesora i njegovo poimanje pesnikovih reči. Tako je bilo sa ljubavnim tekstovima. Ali i onim sa socijalnom i istorijskom tematikom. Kod ovih se sve gotovo okrenulo naopačke. Ako nisu sasvim gurnuti u stranu najčešće su doživeli promenu u načinu čitanja.

Razmišljanja o književnosti me nateraše da se setim tumačenja naslova Tolstojevog – Rata i mira. Do te zimske večeri u Moskvi shvatao sam roman onako kako reči govore iz naslova. A tada doznadoh da se ona reč mir ne odnosi na mir već na svoj ruski sinonim – svet. I zaista Tolstoj je i pisao o svetu na početku XIX veka i ratu koji je besneo njime. Eto još jedne potvrde da u književnosti sve može biti i ovako i onako.

Posted on

Propusti

Iznenadih se kad videh da nisam pisao već dva meseca. Iako sam okupiran mnogim aktivnostima tako dugo nepisanje ipak ne liči na mene. Reših da to odmah ispravim i onda videh da mi je ostao nedovršen tekst od pre mesec dana. Završiću ga narednih dana iako neće biti baš aktuelan, kao što bi bio kad je započet. U međuvremenu sam imao nameru da napišem nešto na temu rada i radnog vremena. Ali to mi je nekako promaklo. Onda prisustvovah predavanju na temu veštačke inteligencije. Iako nisam previše očekivao bilo mi je prilično intrigantno. Ili kako reče predavač ekscentrično. Ako se okrenemo oko sebe videćemo da smo zatrpani informacijama o veštačkoj inteligenciji. U stručnim krugovima u ovoj oblasti se vidi budućnost. Gotovo da nema istraživača koji ne pokušava da svoja istraživanja ne proturi kroz prizmu veštačke inteligencije. Iznenadih se da predavanju prisustvova jako malo slušalaca.

Sve ovo mi se nametnu kao dobar šlagvort za pisanje. Naravno neću i ne mogu da sporim vezano za veštačku inteligenciju. Ne zato što nemam svoje mišljenje na tu temu. Jednostavno stvar je suviše „vruća“ da bih je hladio svojim stavovima. Dovoljno je što su me prirodno stigle godine. Nema potrebe da samog sebe ad hoc svrstavam u one za koje se kaže da su konzervativni. Prepustimo vremenu da pokaže da li će ono u šta se svi trenutno kunu izdržati probu tog istog vremena. Ono što me je zabrinulo je odsustvo šireg nastavničkog auditorijuma na pomenutom predavanju. Pogotovu onih koji se direktno ili indirektno deklarišu kao poslenici u ovoj oblasti. Prisustvo ovakvim predavanjima je prilika da se čuje nešto novo, prevaziđe neka nedoumica. Ali da se i dodatno postave neka nova pitanja. Jer ne mora nužno da se ponašamo po principu – „Kud svi Turci tu i mali Mujo“.

Šta bi sa radom?

Ne znam šta je interes većine kada je u pitanju veštačka inteligencija. Ali očigledno je da su se ljudi „primili“. U suštini najmanje se govori šta čovečanstvo treba da očekuje od veštačke inteligencije. Imam neko svoje mišljenje, ali ga ne bih iznosio. Suviše je radikalno. Mnogi bi se ljutnuli. Ovako zadržaću se samo na onim što je ljudima uvek bio cilj. Olakšavanje vršenja različitih poslova. To smo već u mnogome postigli sa računarima. Mislim da nije potrebno navoditi primere. Dovoljno je reći da mnoge poslove možemo da obavimo ne izlazeći iz kuće. Kad sam počinjao profesionalnu karijeru vodila me je misao da učestvujem u jednoj plemenitoj misiji. A onda shvatih da se računari sve više koriste po principu „umetnost radi umetnosti“. Jednostavno počesmo da računarima nalazimo mesto i tamo gde mu nije mesto. Plašim se da tako ne bude i sa veštačkom inteligencijom.

Iznad mog radnog stola dugo su stajale razne izreke. Jedna je i ona čuvena – „Dokon um je đavolje igralište“. Možda neki očekuju da će im veštačka inteligencija omogućiti da budu dokoni. Eto prilike da nam svašta padne na pamet. A možda nešto padne na pamet i veštačkoj inteligenciji. Ili i jednima i drugima. I eto belaja. Posle se pitamo koje kriv. Zato je možda bolje da radimo, pa nećemo biti dokoni. Veštačku inteligenciju iskoristimo da nam pomogne. A ne da nas zameni. Bojim se da su tražeći sredstva za olakšavanje poslova ljudi počeli da gube sposobnost uživanja u radu. Sada je veštačka inteligencija novi izazov. Za neke najveća šansa da smanje radne aktivnosti. A onda će da uživaju u životu. Posle svega moramo staviti prst na čelo i zapitati šta nam je cilj u životu. Što pre, jer možda već sutra može biti kasno.

Posted on

Sloboda

Jutros se setih Šantićevih stihova – „Bog je dao slobodu, a ne ljudi“. Vreme uglavnom provodim u četiri zida, što kućna, što dvorišna. Društvene mreže i korona su nas u velikoj meri otuđile jedne od drugih. Dolazak visokih tehnologija stvorio je utisak da imamo veliku slobodu. Jer možemo kontaktirati bilo koga sa bilo koga mesta. U hodu, na biciklu ili automobilu. Koji nam je dodatno dao osećanje slobode, o čemu hoću da kažem par reči. Pre svega postaviću pitanje da li uopšte znamo šta je to sloboda. Da li je to pravo da radimo šta hoćemo. Ili je sloboda nešto sasvim drugo. Pitanje slobode je i filosofsko, ali i praktično pitanje. S druge strane sloboda ima pojedinačnu i kolektivnu dimenziju. Bojim se da većina pod slobodom vidi samo tu kolektivnu stranu. I to vrlo pojednostavljeno. Živimo u zemlji koja nije okupirana i tu se na neki način pitanje slobode završava.

Ako smo na ovaj način postigli slobodu, gde smo onda tu mi kao pojedinci. Da li je sloboda onda pravo da radimo šta nam odgovara. Bez obzira da li time na bilo koji način ugrožavamo drugog čoveka. Ako nam je zemlja okupirana onda sigurno nismo slobodni. Šta onda znači kada pojedinac ograniči životni prostor, mogućnost kretanja, mogućnost govora drugom pojedincu. Da li je taj drugi čovek slobodan iako živi u slobodnoj zemlji. Zato nemojmo voditi telefonski razgovor dok prelazimo pešački prelaz. Ali nemojmo ni u automobilu u jednoj ruci držati upravljač, a u drugoj mobilni telefon. Ni jedni ni drugi niste sami na toj ulici. Nije sloboda ne voditi računa o tome. Sloboda je upravo ono suprotno. Poštovanje onih opšte prihvaćenih pravila, koja nas čine jednakim. Čak i onda kada nam se čini da smo sebi nešto uskratili.

Posted on

Put do …

Izreku „Put do pakla je popločan najboljim namerama“ veoma često koristimo. Najčešće je koristimo da bi ukazali da su greške moguće i onda kada želimo najbolje. Nažalost, svest o tome ne utiče da kada nešto planiramo ozbiljnije razmislimo o mogućim posledicama. Pogotovu kada postoji mogućnost da neka pravila budu zloupotrebljena. I to često ne od zlonamernih ljudi. Ako tek takvima pružimo šansu onda posledice mogu da katastrofalne. Nekritički put u „svetlu budućnost“ po pravilu je posut trnjem.

Opet se vraćam obrazovanju. Posebno onom visokoškolskom. Na koje svi gledaju različito. Zaposleni na univerzitetima misle da je sve dobro, samo nema dovoljno para. Posmatrači sa strame vide sijaset problema. Studenti su ambivalentni. Zavisno od interesa sa kojima studiraju i ispunjenih/neispunjenih očekivanja. Vlast puno ne talasa. Dugotrajnim finansiranjem odavno „završenih“ projekata delimično zadovoljava akademsku sredinu. Investicijama u objekte (naučno – tehnološki parkovi, istraživački kampusi, …) pomalo gasi požare. Za sada prilično uspešno, jer univerziteti su prilično pasivni u današnjim društvenim previranjima. A vreme prolazi.

Šta nas koči

Početak tranzicije, nažalost moramo i nju pomenuti, nagoveštavao je bolje dane za visokoškolstvo. Pre svega pružila nam se šansa da ponešto naučimo od onih najboljih. Međutim, stigle su sankcije i kosovska kriza. Sve to se danas olako krivi za stanje ovog vida obrazovanja. Pri tome ne može se zaboraviti i istraživačka delatnost. Namerno ne pominjem nauku. To je vrlo skupa reč i nije pošteno olako je upotrebljavati. Neću mnogo pogrešiti ako kažem da je upitno postojanje nauke na ovim prostorima.

Mnogo se očekivalo od tzv. „Bolonjske deklaracije“. Zbog sankcija bili smo isključeni iz ovog procesa. Kada je Srbija konačno potpisala ovu deklaraciju činilo se da smo konačno „na konju“. Ali izgleda da smo spali „na magarca“. Mi smo Deklaraciju shvatili kao zakon. Tačnije pretočili smo je u odrednice zakona. A takvih odrednica u Deklaraciji de facto nema. Bila ja to naša interpretacija „Bolonje“. Jer se i danas svaka kritika postojećeg stanja odbacuje praznoslovljem – „Tako je po Bolonji“. Pozivajući se na Deklaraciju preuredili smo visokoškolsko obrazovanje. I krenuo je, bar za sada, put bez povratka.

Da bi se ukazalo na sve promašaje treba mnogo prostora. Pokušaću da samo u par rečenica ukažem na jednu dimenziju. Pre nego se krenulo u realizaciju tzv. „Bolonjskog“ koncepta trebalo je prvo rasmisliti šta treba da školuju naši univerziteti? Da li treba školovati stručnjake za praksu ili istraživanje? kakav je odgovor fakulteta na zahteve privrede? Umesto toga dozvoljeno je fakultetima da uvode popularne smerove. I dobili smo da skoro svaki fakultet ima studije menadžmenta. A danas studije informacionih tehnologija. Odgovor na pitanje, da li je to sve bilo utemeljeno i realizovano na realnim osnovama opet zahteva prostor.

Na kraju ...

Stidljivo napomenuh da visokoškolsko obrazovanje ne može da se odvoji od naučno istraživačke delatnosti. Pogotovu što su jedno drugim uslovljeni. Prosto, ne može se postati nastavnik na fakultetu ako nemaš tzv. naučno istraživačke reference. Ako pogledamo visokoškolske ustanove mogu se dva nivoa provere ispunjenosti uslova za bavljenje navedenim delatnostima. Jedan se tiče univerziteta/fakulteta u dualnom svojstvu. kao obrazovne i kao naučno istraživačke ustanove. Taj postupak se naziva akreditacija. Posle početnih peripetija naredni ciklusi su de facto postali rutina. Bude tu i tamo poneki akt o upozorenju da nešto nije dobro. Onda se to dotera i sve bude u redu. A kada bi se pažljivo zavirilo u knjige poredmeta, a posebno nastavnika moglo bi se videti svašta. Mnogi nastavnici nisu uopšte kompetentni za oblasti iz kojih predaju predmete. To postavlja pitanje kompetentnosti članova komisija za akreditaciju.

Ovo posebno važi za studijske programe koji su na pojedinim fakultetima otvarani, jer se radi o popularnim strukama. Treba napomenuti još jednu posledicu ovog pristupa radu fakulteta. Zahvaljujući tome imamo situacije da na istom univerzitetu više istih fakulteta. A o istim studijskim programima ne treba ni govoriti. O samostalnosti fakulteta unutar univerziteta ne treba trošiti reči.

Sličnu situaciju imamo i u okviru naučno istraživačke delatnosti. Tražeći način za objektivizaciju vrednovanja rezultata istraživačkog rada otišlo se u drugu krajnost. posedovanje radova u časopisima sa tzv. Sci liste je apsolutizovano u odnosu na sve druge kriterijume. U takvim uslovima komisije za izbor nastavnika i ocenu doktorskih disertacija imaju gotovo ceremonijalni značaj. Posledica toga je da nastavnici na mnogim fakultetima iz zvanja u zvanje prelaze gotovo po automatizmu. Jer imaju dovoljan broj radova u časopisima na Sci listi za izbor u sledeće zvanje. Ako doktorand ima objavljen potreban radova u istim takvim časopisima komisija što se tiče doktorata može i da zažmuri.

Put u ćorsokak

Pokušah da ukažem samo na neke probleme visokog školstva, kao mesta obrazovanja i istraživanja. Moguće je da se dobar broj, ne usuđujem se da kažem većina, nastavnika sa fakulteta neće baš da se složi sa mnom. Ne mislim da sam spasao dušu ovim što sam napisao. Jednostavno morao sam da napišem.

Posted on

Neka visi Pedro

Greške su sastavni deo života. Često se može čuti – „Ljudski je grešiti“. Ta pomalo samarićanska misao ne daje nam za pravo da opraštamo svaku grešku. Pogotovu što olako prelaženje preko grešaka može značiti njihovo ponavljanje. Još jedna misao govori o greškama – „Bolje sprečiti nego lečiti“. Gledano sa stanovišta uzroka i posledica sigurno je da treba težiti ovom stavu. Jer traženje krivca može sa sobom da donese novu grešku. Ako umesto na stvarnog krivca prst uperimo u nevinog. U postupku „Neka visi Pedro“ često vidimo spsonosno rešenje. Bez obzira što to predstavlja izraz nemoći da se prevaziđe nastalo stanje. Kada nismo sposobni da utvrdimo krivicu lako se možemo odlučiti da krivca nađemo po svaku cenu.

Takav pristup po pravilu odgovara stvarnim krivcima. Ne samo što će se naći vinovnik za trenutno stanje. Već i za sva slična stanja u budućnosti. Nažalost Pedro iz izreke je obično čovek sa dna, bez zaštite. Kome je lako prišiti krivicu. A oni stvarni krivci će uvek ima opravdanje. Možda će se braniti, kako nisu znali, kako je sve rađeno mimo njih.

Posted on

Krivica

Gotovo svaki dan pojavi se poneki tekst o slabostima domaćeg obrazovanja. I to na svim nivoima. Vlast, uglavnom reaguje tako da krivicu svaljuje na prethodnu vlast i tako u krug. Kao da se nalazimo u požorištu u kome se igra Pirandelova drama „Šest lica traži pisca“. Valjda je svakome jasno da je stanje u našem obrazovanju alarmantno. I to ne od juče ili prekjuče. Trajanje tog stanja se već meri decenijama. Traženje krivca bojim se da je jalov posao. I neće nas približiti rešenju problema. Ako rešenje uopšte postoji. Mislim na rešenje koje će biti racionalno i koje će doneti boljitak u relativno kratkom roku. Pogotovu što nalaženje krivca neće značiti i automatsko poboljšanje stanja u obrazovanju. Moram da napomenem da ovaj stav ne znači da ne treba ukazati na potencijalnog krivca. I da krivica treba da ostane nesankcionisana.

Ma kako to zvučalo pomirljivo stanje u obrazovanju nije prosta jednačina. Razmeđe vekova donelo je burne tehnološke i sledstveno tome društvene promene. S druge strane došlo je burnih društveno – ekonomskih i političkih promena, koje su suštinski promenile svet. Nažalost obrazovanje je jedan od društvenih segmenata koji je najviše osetljiv na civilizacijske turbulencije. Takođe, intervencije na planu obrazovanja nisu odmah vidljive. Društva, koja nisu istrajna i strpljiva zbog toga često odustaju od potrebnih intervencija.

Gde su problemi?

Jedan od problema obrazovanja je i nesaglasnost između onoga što škole nude i potreba privrede. Ovde se pre svega misli na srednje škole i fakultete. Obrazovanje i privreda, hteli mi to da priznamo ili ne, funkcionišu kao dva odvojena organizma. Kapitalistička privreda, okrenuta profitu, često nema uslova, ali i nije spremna da „popravlja znanje“ zaposlenih. Zbog toga se okreće kadrovima koji već poseduju potrebna znanja. S druge strane školstvo po pravilu ne prati potrebe privrede. Tako da se školuju kadrovi koji privredi nisu potrebni. A i oni koji su na tragu potrebnih znanja najčešće nemaju adekvatna praktična znanja.

Nesaglasnost između školstva i privrede može se ilustrovati na primeru mehatronike. Radi se o struci, o kojoj se priča kao nečemu što je budućnost privrede. Međutim, inženjeri mehatronike ne mogu da polažu za licencu. Jer su svrtani u interdisciplinarnu struku. Reklo bi se – „ni riba ni devojka“. Ni mašinci ni električari ih ne priznaju kao svoje. Fakultete kao da nije briga za to. I dalje se upisuju nove generacije, a stare ostaju nezbrinute. Činjenica je da se vlast u celoj priči ponaša kao nezainteresovana strana. A sve se to plaća iz džepa građana. Naravno plaćaju se i sve posledice koje iz takvog stanja i odnosa proističu. Manje više ovo nisu nepoznate stvari. Ali kao da niko nije zainteresovan da probleme rešava. Izgleda da je obrazovanje Njegošev „tvrd orah“. „Ne slomi ga, al zube polomi“. Bolje je tražiti krivca, nego rešenje.

Posted on

Vreme i mi

Ostalo je par sati do mog ulaska u osmu deceniju života. Nekada su mi ove godine bile tako daleke. Činilo mi se da je sve vreme ovoga sveta ispred mene. A onda se sve nekako ubrzalo. I reklo bi se za čas protrčaše, ne samo godine već i decenije. Sretoh danas prijatelja. Pita me kako sam, bavim li se nečim. Pokušah da odgovorim otrcanom frazom, pozivajući se na penziju. Neočekivano doživeh prekor. Moram priznati da nisam bio iskren i da je prekor više bio namenjen toj činjenici. Jer godine i penzija nisu me prebacile na sporedni kolosek. Nastavio sam da budem aktivan. Možda nešto više na nekim poljima koja sam zaobilazio zbog svakodnevnih radnih obaveza. Naravno nisam zapostavio ni struku kojoj sam posvetio ceo radni vek.

Kada sam završio fakultet napravio sam pauzu od pet meseci, pre nego sam počeo da radim. Trčeći kroz struku i život shvatio sam da mi je to bio poslednji bezbrižni period življenja. Kako je vreme odmicalo postajalo mi je sve jasnije da odrednica – poslednji – ima bukvalno značenje. Jer danas, čak i kada bih hteo da iskoristim ovo vreme bez formalnih obaveza ne znam da li bih uspeo. Posle punog radnog veka svako od nas zaslužuje godine predaha i mirnog življenja. A isto tako trebalo bi naći način da akumulirano znanje i iskustvo bude i dalje korišćeno. Pogotovu što se manje više ono i dalje širi.

Vremenski prah

Ma koliko se trudili da iza nas ostanu nekakvi tragovi vreme sve to nekako prekriva. Možda će neke buduće generacije pod naslagama vremenske prašine otkriti tragove našeg postojanja. Možemo se samo nadati da će ti tragovi za njih imati neku vrednost. Biće svedoci našeg postojanja i onoga što smo uradili. A vreme će i dalje biti tamni vilajet u kome će se naći nove generacije. Neumitno će prekrivati njihov trud. Ostavljajući žal za neostvarenim, možda nekom propuštenom šansom.

Posted on

Pitanja

Ovih dana mi se nekako nameće veliki broj pitanja. Postavlja ju ih ljudi iz mog okruženja, postavljaju ih mediji. Ali dosta pitanja sam postavio i lično. Uglavnom sebi. Naravno, pitanja zaslužuju i odgovore. Nažalost živimo u vremenu kada nije lako dati odgovore na svako postavljeno pitanje. A možda neka pitanja i ne zaslužuju odgovor.

Svakako da su za većinu građana najvažnija pitanja koja se tiču svakodnevnog života. Npr. ona koja se tiču cena životnih namirnica, ali i njihove dostupnosti. Što se tiče nestašica, bar u ovom trenutku deluje kao da se prošlost. S druge strane njihova cena je u posednjih godinu dana uglavnom povećanja. Pogotovu roba koje do potrošača dolaze direktno sa njive, povrtnjaka ili voćnjaka. Uglavnom smo navikli da nekih poljoprivrednih proizvoda u ovo vreme ima u izobilju. Zbog povećane ponude dolazilo je do značajnog pada cene. Sada to nije slučaj.

Poslednjih godina sve češće sam na čačanskoj pijaci. To me je podsetilo na detinjstvo kada sam sa majkom obavezno nedeljom išao tamo. Kako i tada i danas odlazak na pijacu ima pomalo i ritualni karakter. pogtovu odlazak tokom vikenda. To je prilika da se sretnu ljudi koje obično, trčeći svakodnevicu, nismo u prilici da vidimo. Pogotovu je lepo sresti prijatelje iz Beograda. Mnogi koji srećem na pijacu dolaze sa željom da sretnu nekog poznatog. Poslednjih nedelja čačanska pijaca je sve „tanja“. Sve je slabiji izbor povrća koje se prodaje. Voće se još nekako drži. Bogami i cene se drže. Inače odavno sam prestao da očekujem povrće iz plodne čačanske kotline. Međutim, ovih dana kao da se smanjio broj tzv. nakupaca. I to nameće neka pitanja. Sačekajmo da prođe vreme. Možda će ono dati odgovor.

Ima i drugih pitanja

Jutros kratko „zakačih“ gostovanje ministarke nauke na RTS. Priča o ulaganjima u nauku, izgradnji tzv. centara izvrsnosti. Reklo bi se već viđeno. Pošto sam čovek iz tog miljea odmah mi se nametnulo nekoliko pitanja. Doduše pre će biti sam se samo podsetio pitanja, koje sam sebi i drugima već postavljao. Kuda ide srpska nauka i istraživanje. Pomalo me je iznenadio komentar u „Politici“ na tu temu. Došao je iz pera narodnog poslanika i jednog od vodećih članova vladajuće stranke. Govori o stvarima na koje sam i sam ukazivao tokom svoje četiri decenije rada. A govorim i danas. Svestan da će se mnogi naljutiti, nauka, a o njoj možemo govoriti liči na „delatnost radi delatnosti“.

Gotovo da nema prenošenja rezultata naučno istraživačkog rada u privredu. U velikoj meri što te domaće privrede i nema. Zato se rezltati tog rada vrednuju na već poznati način. Brojem radova objavljenih u časopisima sa Sci lista. Na taj način nauka počinje da liči na nekakvu sportsku disciplinu. U kojoj se „naučnici“ nadmeću međusobno ko će da ima više Sci radova ili citata. Samo još nedostaju navijači koji će takmičare zdušno da podržavaju.