Welcome to personal presentation of Siniša Ranđić
Те 1980. године Москва се опорављала од Олимпијских игара. Сенку је бацио бојкот неких земаља, мотивисан противљењу уласку СССР у Авганистан. Истовремено Русија је славила 600 година од Куликовске битке. На Куликовском пољу, поред реке Дон у близини града Туле.
У овој бици руска војска под Дмитријем Донским поразила је моголску војску предвођену каном Мамајем. Државу која се звала Златна хорда основао је Бату Кан унук великог монголског вође Џингиз Кана. У XIII веку Монголи или како их Руси зову Татари су наметнули своју власт Русији, која је морала да им плаћа данак.
У лето 1380. године Мамај је кренуо на Москву. Савезници су му били пољски краљ Владислав II Јагел и рјазањски кнез Олег. Пре него што су се савезници ујединили Дмитриј Донски је напао Татаре 8. септембра 1380. године. Благослов је добио од Сергеја Радоњшког у лаври Тројице Сергеја у Сергејевом Посаду. Ток битке, двобој Александра Пересвета и Темир Мурзе, рањавање Дмитрија Донског су део историје. Дмитриј Иванович је после битке добио назив Донски, а ми ћемо се вратити Сергеју Радоњешком.
Сергеј Радоњешки је монах и светитељ Руске православне цркве. Оснивач је манастира Свете Тројице у Сергејевом Посаду североисточно од Москве. Према легенди током живота Сергеј Радоњешки је чинио многа чуда.
У касну јесен 1980. године обрех се службено у Москви. После осам година пово сам био у прилици да шетам московским улицама. Док су ме 1972. године други водили сада сам био у прилици да Москву упознам онако за своју душу. Биће то почетак мојих честих боравака у Москву током наредних шест године.
Негде средином нашег боравка колеге из Института проблема управљања понудише нам да једне недеље посетимо градић Загорск. Укратко нам објаснише да је посреди једно од верских светилишта у Русији. Где се налази манастирски комплекс познат као Тројицка лавра. И да је то један од три религијсак центра у Русији са статусом царске лавре.
Друга два су Лавра Александра невског у тадашњем Лењинграду и Кијево – печорска лавра у Кијеву. Тада још није било Интернета да би могли да се припремимо за посету. Понешто је о Загосрку знао Бора Лазић. А понешто су нам рекли и наши домаћини. Посебно у контексту Куликовске битке чији је јубилеј обележен који два три месеца раније. Сергеј Радоњешки је централна личност везана за Загорск. А имао је и своје место у причи о Куликовској бици.
Хладно недељно јутро. Снег је већ био пао. „Рафик“ граби магистралом ка североистоку. На пола пута се налази Радоњеж. По њему је свети Сергеј добио надимак. Ту су поред велике Радоњешке шуме, где се светац дружио и разговарао са животињама. Почиње и снег и кад смо стигли у Загорск то је већ била мећава. Рекло би се права руска зима.
Манстирски комплекс је окружен четвороугаоним зидом у чијим теменима су куле. Под снегом све делује некако романтично. Ово је најважнији руски православни манастир и духовни центар руске православне цркве. Основан је 1345. године, када је свети Сергије Радоњешки саградио дрвену цркву у част Светог Тројства на брду Маковец. У манастиру је живео и стварао значајни руски иконописац и светитељ Андреј Рубљов. Нажалост фреске које је он сликао нису сачуване. До 1983. године овде је било седиште Московске патријаршије. У комплексу има 11 цркава. Овде је сахрањен Борис Годунов, а крштен Иван Грозни.
Снежни амбијент даје некако свечану атмосферу. Унутар манастирског комплекса све стазе воде ка Тројицкој цркви, која је почетком XV века саграђена на месту дрвене цркве. У њој се налази ћивот са моштима Св. Сергеја Радоњшког. Присуствујемо недељној литургији. Посебан доживљај је хор грађана који помаже свештеницима. Све је некако обично, забрађене жене са цегерима у рукама стрпљиво стоје у реду за целивањем ћивота. Успут певају, а све то звучи као један глас.
Када смо напустили простор лавре снег је и даље упорно вејао. После посете манастирском комплексу свратисмо на ручак. Када смо напуштали Загорск било је већ вече, а и снег је коначно престао.
Пут до Москве био је под дебелим слојем снега. Али се „Рафик“ упорно пробијао, кроз сметове. У хотел стигосмо прилично касно. Сачека нас телефонски позив Алберта Фјодоровича Волкова. Директор Института академик Трапезников се лично интересовао за нашу судбину.
У Загорску сам се обрео тачно после десет година. У лето 1990. године водио сам групу студената Техничког факултета на праксу у Совјетски Савез. Овога пута Загорск ме је дочекао јулском врелином. Можда је то и разлог што не носим неке посебна сећања на тај боравак у Загорску. У Совјетском Савезу сам боравио у распону од две деценије, између 1972. и 1991. године. Практично боравио сам тамо у сваком месецу у години. И увек се сетим одговора нашег водича Рите из 1972. године – „Ипак је овде лепше у лето“. Био је то одговор на питање једне од путница – „Овде мора да је много лепше у зиму“.
Загорск је један од градова на тзв. „Златном кругу“, који се наклазе североисточно до Москве. То су градови, који су имали значајну улогу у стварању руске државе и руске православне цркве. нема пуне сагласности у томе о којим се градовима ради.
Најчешће се помињу Сергејев Посад (Загорск), Переслављ – Залески, Ростов Велики, Јарослављ, Кострома, Иваново, Суздаљ, Владимир, Углич, Рибинск, Александров.
Град Сергејев Посад се ујединио са манастиром 1742. године. После Октобарске револуције град је назван Сергејев, а нешто касније Загорск. После распада Совјетског Савеза враћено му је оригинално име.