ДЕТИЊСТВО

Рођен сам у кући која је била прва у улици Кнеза Милоша, која је припадала тадашњој чачанској периферији. Уствари рођен сам у Болници, која се као и данас налазила у приградском насељу Кулиновци. Овај део града већ пуних шест деценија није више званично периферија. Али и даље се може наћи понеко двориште у коме се шета живина. Крупна стока је реткост. Али ње има све ређе и у селима која се наслањају на Чачак. Моја бака Љубица, принудно исељена сељанка из Јездине држала је краву све док је то било могуће. Моје детињство у кући са бројем 69 завршило се 1960. године са поласком у школу. А те године смо се преселили у нову кућу, која је направљена на суседном плацу. Стару смо продали породици Драгојловић. Ово ће бити прича о првих седам година мог живота.

У Чачку, 28. јуна 2023. године

Нешто као сећање

Скоро ће бити пуних седам деценија од како сам житељ Чачка и његовог Ивањичког сокака. Јер то је стари назив за улицу Кнеза Милоша, која је некад и сад водила ка Драгачеву и даље ка Ивањици. Од наше куће улица је раздвајала Лозичко и Јездинско поље. Наше имање је припадало атару села Лозница. Јер се налазило на левој страни улице. Моји су се овде, тачније моја мајка и њени родитељи су се овде доселили 1949. године из села Јездина. На то су били принуђени због изградње фабрике „Слобода“. У јездини кућа им се налазила на саставу Придворичког и Јездинског потока, одакле настаје река Лупњача. У Кнеза Милоша су добили парцелу од 50 ари. А остатак земље била је њива од једног хектара у селу Балуга (Трнавска или Заблаћска, како ге је ко називао).

Направљена им је кућа са три оделења, штала са подрумом. А такође, добили су и зидану собицу уз брвнару која је пренета са старог имања. Мог деду Милисава тешко је погодило пресељење. Што ће на неки начин и убрзати његову смрт 1956. године у 67 години живота. Моја мајка Радојла, ће се 1952. године удати за мог оца Слободана. После венчања почели су да живе у домаћинству Ранђића у улици која је водила ка „Слободи“. У то време се улица звала Јездински пут. У пролеће 1953. године, на очеву иницијативу преселили су се код маминих родитеља. И ту се скућили. И проживети пуну 41 годину заједничког живота.

Постајем центар света

Рођен сам 10. септембра 1953. године. Мама је отишла у болницу фијакером. Помало сам заборавио приче везане за тај догађај. Али се сећам да су мами тих дана пажњу указивали деда и баба и породична пријатељица тетка Јела Банчак. Тата је у то време био на војној вежби у Ужицу. Знао сам и ко је узео муштулук за моје рођење. Али је то сећање сада избледело. И ја сам стигао кући фијакером.

Проходао сам са 11 месеци. На првом рођендану сам зарадио масницу на образу од удара у стругач блата. Негде када сам имао годину и по дана упао сам у набујали канал. Деда је успео да ме ухвати, пре него што сам подлетео под ћуприју, која је повезивала двориште са улицом. По причи укућана, нисам био несташан. Више би се могло рећи да сам био живахан. Пошто смо живели на периферији у великом дворишту пуно времена сам проводио напољу. Моји, а поготову бака Љубица није ми то ни бранила. Нисам добијао грдњу ако бих се испрљао. Ако бих се искаљао, поготову током топлих летњих дана бака би ме је гурнула под пумпу. Опрала и променила ми одећу.

Сећања кроз маглу

Моја прва сећања ако су то заиста моја сећања потичу из времена када је деда све више бивао везан за постељу. И када сам знао да се често нађем поред његовог кревета. Пошто је слабо јео, бака се трудила да му спреми нешто што ће ипак јести. Он је, по правилу одбијао храну, уз речи – „Не могу“. Ако бих се у то време нашао у близини, по причи сам знао да кажем – „Могу ја деда“. Нараво да се тога не сећам, али као кроз маглу видим себе поред његове постеље. Нешто јаснија сећања везана су за дедину смрт и време док се спремала сахрана.

Сећам се шамлице, поред врата у којој је лежао деда, на којој сам седео док сам обувао ципеле. Тата се спремао да ме одведе код његове мајке да бих избегао гужву везану за припрему сахране. Све време сам протествовао. А то сам наставио, тако да је баба Крстина имала грдне муке са мном. Пошто није долазило у обзир да идем на гробље, оставили су комшиницу Виду да ме чува. Успео сам да јој побегнем, покушавајући да стигнем погребну колону.

Моје детињство је везано за велико травнато двориште. Оно је са предње стране било омеђено улицом Кнеза Милоша. А са десне стране каналом, који је површинску воду одводио у Лозничку реку. Све док то није забрањено градским прописима, моја бака је имала краву. А редовно смо хранили свиње и кокошке. Чак смо у једном тренутку имали и овцу. Сећам се мојих безуспешних покушаја да је узјашем. Срећа да је трава била мека па падови нису били болни.

Живот на периферији

Од наше куће, према југо – истоку пружало се тзв. Лозничко поље. Половином педесетих година ту је била понека кућа. Све тамо до улице Милоша Обилића, која је водила ка гробљу. Левом страном нашег имања пружао се канал. Који је површинску воду са падина Јелице одводио ка Лозничкој реци. На обалама канала се у то време завршавао град. Значи рођен сам и детињство провео на чачанској периферији. Крај града је практично означавао мостић или ћупријица која је премошћавала канал који је долазио десном страном улице.

Све до 1958. године улица од мостића према Јелици била је прекривена макадамом. Онда добисмо асфалт. Док је према граду улица била прекривена гранитним коцкама. Коцка ће бити прекривена асфалтом у годинама мог живота у Београду. Ћупријица ће за нас децу из овог дела града имати посебно значење. Била је нека међа, али и некакв вечни изазов. Шта се испод се ње налази? Поготову онда када смо пуштали чамце у време када је каналима после кише текла вода. О томе сам писао у секцији Портала – Чачак, кога нема у рубрици Ћупријица. Ово периферијско стање моје куће трајаће све до краја шесдесетих година прошлог века. Канал ће се укротити бетонским цевима над којима ће нићи до тада непостојећи тротоар. Канал између Кнеза Милоша и тадашње улице Иве Лоле Рибара постала је улица Драгомира Минића.

Истина периферија ће се померити све горе иза железничке пруге још негде 1963. године. Тада ћемо престати да имамо сопствену краву. И следио је време прилагођавања. Што је посебно мени тешко пало. Јер више није било млека кад сам пожелео, а посебно колико сам желео. Није било више ни младог бакиног кајмака. Нашу краву и њено млеко заменила је млекарица Добринка, која је живела испод чачанског гробља.

Још понешто о детињству

Одмах преко мостића налазила се продавница колонијалне робе, како се тада говорило. Можда се чак тако и звала – „Колонијал“. Припадала је трговинском предузећу „Стјеник“. Пре рата у том објекту је била кафана, позната код Чачана као „Десимирова кафана“. Десимира Василијевића памтим као крупног говорљивог човека. Са супругом Даницом и породицом њеног сина живео је у суседној кући. Била је то кућа на спрат, каквих је у предратном Чачку било пуно. Моја бака Љубица се дружила са Даницом па смо често одлазили код њих. Даничини унучад Милорад и Мирјана били су пар година старији од мене. Али смо се лепо дружили. У продавници су радила двојица трговаца – Витомир Матијашевић и Јанко Доловић. Обележили су моје детињство. Са непуне две године одважио сам се да сам одем у продавницу. Једва видљив испод тезге пружио сам руку у којој је била папирна дестица говорећи – „Витомије на паје“.

За продавницу је везана и готово ритуална набавка намирница на почетку сваког месеца. Мама је примала плату последњег дана у месецу. Тог дана се правио списак ствари које треба купити у продавници. Садржај списка је по правилу почињао – Шећер 5кг, со 1кг, брашно … Списак је углавном био исти сваког месеца. Осим када је предстојао неки празник, када је требало купити и понешто нестандардно. Обично су то биле намирнице потребне за припрему колача. Не сећам се када сам и сам почео да учествујем у прављењу списка. Али се сећам да сам се трудио да се на крају додају и две штангле чоколаде. Наравно за мене. Била је у питању чоколада за мешење, која се продавала на штанглу. Млечна чоколада је у то време још увек била луксуз.

Одрастање

Кад сам имао две и по године умро је деда Милисав. Искрено сувише сам био мали да га се сећам. Остале су само неке мутне слике. Можда више индуковане причама старијих. Град се почео ширити и на нашу периферију. Моји одлучише да наших педесетак ари исплацијрају и продају заинтерсованим за градњу кућа. А таквих је било све више. Такође, решише да и ми правимо нову кућу. За ту намену предвидеше два спојена плаца, која су се наслањала на двориште у коме се налазила наша стара кућа.

Активности везане за то неочекивано ме уведоше у свет одраслих. Пошто бака није имала где да ме остави током одлазака у катастар или суд упознадох се са тим установама. Често ме је знала оставити код службеница у катастру Јелице и Вере. Дале би ми папир и оловку да цртам, а ја сам њима био нека врста разоноде. Био сам врло комуникативан па сам спремно одговарао на различита питања. У то време мама пређе из „Првог маја“ у Комуналну банку, па ме је бака повремено остављала код ње. И ту сам добијао папир и оловку, а понекад и сталак са печатима. Па сам могао да их до миле воље ударам по хартији. Једном приликом кренух да ударам печате по рукама. То се заврши на чесми у дворишту банке, неуспешним прањем. Али и са пар удараца по туру.

Наставиће се …