Конзулски град, Битољ сам први пут посетио још као дете, пре пуних шесдесет година. Требаће да прођу пуне две деценије да бих га поново накратко посетио. Али то ћу помало надокнадити после четири године.
До следећег виђења прошла је готово деценија и по. И за тај боравак у Битољу с правом се може рећи да је био истински сусрет са градом подно Пелистера. У наредне две деценије радо ћу му се враћати, али ипак ће то бити само краћи боравци, рекло би се више пропутовања. Али кренимо редом.
У Битољ сам стигао једне јулске ноћи 1964. године из Скопја на пропутовању за Охрид. Стигли смо труцкавим шинобусом, препуним путника. Вероватно сам дремао тако да се не сећам кроз која места смо пролазили.
Једино се сећам разговора путника поред нас, да воз у Битољу чека аутобус за Охрид. И да због броја путника може да се деси да неки од путника не успеју да ухвате тај аутобус.
