ISTRAŽIVANJE U SRBIJI - RESEARCH IN SERBIA
Pisati o istraživačkoj delatnosti u Srbiji (Research in Serbia) nije nimalo lako. Pogotovu u poslednjih trideset godina. Za koje je malo reći da su bile turbulentne. Može se smatrati da je u doba socijalizma istraživačka delatnost je tretirana kao društvena nadgradnja. U pravom smislu te reči. A to znači da se svesno nalazila na tzv. troškovnoj strani društva. S pravom se očekivalo da će nauka i istraživanje omogućiti da se Jugoslavija svrsta u red razvijenih zemalja. Kakva su bila razmišljanja na tom planu najbolje može da posluži računarstvo.
Krajem četrdesetih godina u Jugoslaviji su počeli da se osnivaju naučni instituti, koji su bili nosioci naučno – istraživačkog rada. Iako nije bila na tehnološkom nivou zapadnih zemalja bilo je značajnih proboja u primeni novih tehnologija. Tome je u određenoj meri doprinosio i liberalniji odnos zapada prema Jugoslaviji. Zahvaljujući dostupu novim tehnologijama mogli smo da razvijamo napredne sisteme. Npr. u računarstvu. Ali da gradimo i sopstvena industrijska i energetska postrojenja.
U uslovima privredne i društvene krize, kada se krešu troškovi istraživanje je došlo na tapet. To se najbolje osetilo početkom osamdesetih godina. SFR Jugoslavija je vrhunac svog razvoja doživela na kraju sedamdesetih godina. Privredna i posledično društvena kriza uticale su da Jugoslavija u uslovima ubrzanog tehnološkog razvoja sveta počne da gubi korak.Ipak mora se priznati da je u tzv. socijalističko vreme bilo uslova da se realizuju istraživanja u različitim oblastima.
Postojala je privreda čiji su subjekti relativno dobro pratili svetska tehnološka dostignuća. Pre svega u smislu njihove primene. Nažalost kako je vreme odmicalo razvojna delatnost je bila na silaznoj putanji. Ali još uvek je postojala orijentacija na nove proizvode i inovaciju postojećih. U takvim uslovima veliki privredni subjekti su još uvek imali svoje istraživačke centre. A postojala je i simbioza sa samostalnim istraživačkim centrima – institutima. Pa i visokoškolskim institucijama. Takođe, postojala je tzv. namenska industrija kojoj su trebala istraživanja. Zbog izvozne orijentacije i ona je morala da prati tehnološke trendove ako je želela da bude konkurentna na svetskom tržištu.
U to vreme Jugoslavija je bila relativno velika zemlja. Po površini bili smo osma zemlja u Evropi. A slično i po stanovništvu, sa svojih preko 22 miliona stanovnika. Ne treba zaboraviti da je istraživačka delatnost bila koncentrisana u najvećim gradovima. Gde su se nalazili univerziteti i instituti koji su bili nosioci istraživačke delatnosti. Iz današnje perspektive, bez detaljne analize ne može se dati zaključak da li su tadašnji istraživački kapaciteti bili dovoljni. Ili su možda bili predimenzionisani.
Research in Serbia - Okviri istraživanja
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina radio sam u istraživačkom sektoru. Kako je vreme odmicalo smanjivao se udeo istraživačkih poslova i ustupao mesto čisto komercijalnim poslovima. Pri tome istraživanja, koja smo u to vreme realizovali najbolje su mogla da se okarakterišu kao primenjena istraživanja. Istovremeno došlo je do pojave koja može da se okarakteriše kao decentralizacija visokog obrazovanja. Širom zemlje došlo je do formiranja fakulteta po manjim gradovima.
Pošto oni nisu mogli da funkcionišu kao samostalne institucije pridruživali su nekom od postojećih univerziteta. Povećanjem broja fakulteta u nekoj oblasti dolazilo je do formiranja novih univerziteta. U Srbiji su između 1960. i 1976. godine pored Beogradskog univerziteta formirani univerziteti u Novom Sadu, Nišu, Prištini i Kragujevcu. Konačno 2006. godine u Novom Pazaru je takođe formiran Univerzitet. Ovde su navedene samo visokoškolske ustanove čiji je osnivač država.
Naučno – istraživačka delatnost je jedna od dva glavna obeležja univerziteta. Da bi visokoškolska institucija imala status fakulteta/univerziteta morala je da obezbedi bavljenje naukom i istraživanjem svojim nastavnicima i saradnicima. To je ključni momenat, koji je odredio sudbinu istraživanja u Srbiji. Posmatrano na nivou poslednje dve decenije XX veka i prve dve decenije XXI veka. Tokom devete decenije XX veka Srbija, kao i cela Jugoslavija se suočava sa ekonomskom i društvenom krizom.
Dolazi do značajnog povećavanja duga prema spoljašnjim kreditorima. Što znači da su se finansijske mogućnosti države prema ustanovama koje su se finasirale iz budžeta smanjivale. A tu spadaju i visokoškolsko obrazovanje i istraživanje. A istovremeno se broj korisnika budžetskih sredstava iz ove sfere povećavao.
Nažalost sve se nekako vrti oko para. Tačnije zaposleni u visokom obrazovanju i istraživačkom sektoru stalno su nezadovoljni onim što država izdvaja za njihove potrebe. Sve to liči na onu narodnu – „Koliko para toliko muzike“. Sve vreme se ukazuje da ta izdvajanja nisu dovoljna i da zato imamo loše istraživačke rezultate. Država je pre otprilike deceniju i po pokušala da uvede kriterijume za vrednovanje rezultata istraživanja. Ali oni su se po svemu sudeći pokazali krajnje kontraproduktivni. Čak bi se reklo da dodantno uticali na pad kvaliteta istraživanja.
Research in Serbia - Objektivni pokazatelji
Republika Srbija prema statističkim podacima iz 2016. godine, bez podataka za Kosovo i Metohiju je imala 7.186.862 stanovnika. Prema najnovijim podacima u Srbiji je u 2020. godini živelo 6.899.126 stanovnika. Očigledno je da se broj stanovnika iz godine u godinu smanjuje, čemu doprinosi negativan priraštaj stanovništva. Аli i permanentno iseljavanje radno sposobnih građana. Prema podacima na WEB prezentaciji Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, Srbija ima oko 300 visokoškolskih i istraživačkih institucija.
U taj broj su uključeni fakulteti i visoke škole. Bez obzira da li su vlasništvu države ili se radi o privatnim institucijama. Takođe, u ovaj broj spadaju instituti, centri izvrsnosti i instituti pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti. Prema najnovijim podacima na WEB prezentaciji Ministarstva za naučno istraživačku delatnost je akreditovano 123 fakulteta i 65 instituta.
U 2020. godini broj istraživačkih aktivnosti (projekti i studije) porastao u odnosu na 2019. godinu za 24,8%. Pri čemu 54% otpada na fundamentalna istraživanja, 30% na primenjena i 16% na razvojna. Inače učešće izdataka istraživanja i razvoja u bruto društvenom proizvodu iznosilo je u 2020. godini 0,91%. Broj istraživača zaposlenih u istraživačko – razvojnoj delatnosti u 2020. godini porastao za 1,6% u odnosu na 2019. godinu. Radi se o podacima koje je na kraju prvog polugođa 2021. godine, javnosti predstavio republički zavod za statistiku.
Finansiranje naučno istraživačkog rada
Finansiranje naučnih i istraživačko – razvojnih aktivnosti treba da se odvija pod okriljem Fonda za nuku republike Srbije, osnovanom 2019. godine. Prema podacima predstavljenim na WEB prezentaciji Fonda u Srbiji ima više od 12000 istraživača. Od njih je 809 uključeno u projekte koji su prihvaćeni od strane Fonda. Od toga su 447 istraživača – žene, a 362 istraživača – muškarci. Do sada je Fond objavio pozive za realizaciju projekata u sledećih pet oblasti:
- Specijalni program istraživanja Covid – 19;
- Program IDEJE;
- Program saradnje srpske nauke sa dijasporom;
- Program za razvoj projekata u oblasti veštačke inteligencije;
- PROMIS – program za izvrsne projekte mladih istraživača.
Najdirektniji način finansiranja naučno istraživačkog rada odvijao se preko konkursa koje je raspisivalo Ministarstvo za nauku. Ovaj koncept je primenjivan i u vreme postojanja Jugoslavije, s tim što su tada za finansiranje nauke bila zadužena republička ministarstva. U principu naučno istraživački projekti su se finansirali na ciklusima koji su trajali četiri godine. U vreme kada se pokušalo sa decentralizacijom i kada se finasiranje mnogih društvenih aktivnosti vršilo preko samoupravnih interesnih zajednica (SIZ) formirane su interesne zajednice nauke na nivou tzv. regiona.
Npr. na nivou regiona Kraljevo postojala je Zajednica za nauku, čije je sedište bilo u Čačku. Te institucije su ukinute početkom 1990. godine. Nakon toga finansiranje nauke je ponovo u potpunosti prešlo u nadležnost resornog ministarstva. Naučno istraživački rad bio je podeljen na naučna polja – prirodne nauke, društveno – humanističke, tehničko – tehnološke, medicinske, itd. Finansiranje naučno istraživačkih projekata u okviru tehničko – tehnoloških nauka odvijalo se na dva nivoa.
Da bi određeni projekat bio finansiran istraživački tim je morao da obezbedi i participanta. To je značilo da je morao da postoji privredni subjekat koji će da obezbdi sufinansiranje projekta u određenom procentu, obično 10 – 20%. Projekti, čiji istraživački timovi nisu imali participanta nisu mogli da budu finansirani od strane resornog ministarstva. Bez obzira na kvalitet projektnog predloga, postavljenih hipoteza istraživanja i kvaliteta istraživača, koji su taj projekat trebali da realizuju.
Tokom devedesetih godina, kada je došlo do opšte društvene krize, koja je podrazumevala i pad privredne aktivnosti, uslovljene tranzicijom i sankcijama veoma teško je bilo naći adekvatnog participanta. Pojedini istraživački timovi su se snalazili tako što su koristili fiktivne participante. To se ogledalo najčešće u formalnom ispunjavanju uzusa konkursa, tj. uplaćivanju sumu novca koju je dužan da obezbedi participant. Tu sumu su istraživačke organizacije vraćale participantima opet kroz fiktivne ugovore o poslovima.
Koncept učešća participanata u finansiranju naučno istraživačkih projekata poslednji put je primenjen kod konkursa iz 2006. godine. Treba se podsetiti da je nadležno ministarstvo poslednji put odobrilo sredstva za finansiranje naučno – istraživačkih projekata 2010. godine. Taj četvorogodišnji ciklus je započeo 1. januara 2011. godine. Prema tom konkursu i dan danas se vrši finansiranje istraživača iako su projekti zvanično ukinuti prošle godine. Dakle, Ministarstvo punih 13 godina nije raspisivalo konkurs za finansiranje naučno istraživačkih projekata.
U međuvremenu Ministarstvo je postojeće finansiranje istraživača po projektnom ciklusu iz 2010. godine zamenilo tzv. institucionalnim finansiranjem. To podrazumeva da se novac koji do tada uplaćivan istraživačima sada se uplaćuje institucijama, koje onda vrše finansiranje istraživača. Obaveze istraživača su najčešće svedene na objavljivanje određenog broja radova u časpopisima sa tzv. impakt faktorom. Nažalost to je još jedan od načina nastavljanja loše prakse u pogledu vrednovanja rezultata naučno istraživačkog rada kod nas.
Prilikom definisanja uslova za realizaciju projekata iz poslednjeg projektnog ciklusa pokušano da se objektivizira vrednovanje rezultata istraživanja. Praksa je pokazala sve nedostatke svođenja vrednovanja na nabrajanje radova objavljenih u okviru istraživanja. Na neki način to je bio “glogov kolac” u naučno – istraživačku delatnost u Srbiji.
Stvaranje istraživačkih kadrova
Važan momenat, koji je negativno uticao na stanje naučno istraživačke delatnosti u Srbiji su institucionalne promene u obrazovanju istraživača. One su se desile tokom poslednje decenije i po. Do njih je došlo zbog voluntarsitičkog pristupa reformi visokoškolskog obrazovanja, do koje je došlo posle društvenih promena iz 2000. godine. To se desilo zbog nekritičkog pristupa organizovanju ovog nivoa obrazovanja u skladu sa uzusima tzv. “Bolonske deklaracije”. Time su stvoreni uslovi da u proteklom periodu dođe do rušenja jednog sistema obrazovanja. I uvođenja novog sistema, bez da su se izgradili mehanizmi za njegovu korekciju u slučaju da on krene stranputicom.
Stranputice obrazovanja istraživača
Nažalost on je vrlo brzo pokazao sve svoje nedostatke. Oni se ogledaju pre svega u inflaciji “doktora nauka”. Tačnije lica na kojima bi trebalo da počiva budućnost naučno istraživačkog rada u Srbiji. Rizikujem da ne budem u potpunosti u pravu i da zbog toga budem kritikovan iznoseći sledeću tvrdnju. Većina novih doktora nauka, koji su to zvanje stekli posle 2005. godine nije prošla kroz realan istraživački proces.
Tj. rezultati koji su predstavljeni u njihovim doktorskim disertacijama nisu nastali u okviru realizacije naučno utemeljenog istraživačkog projekta. Uglavnom se radilo o ad hoc istraživanjima, čiji je smisao bio da budu oblanda za sticanje zvanja doktora nauka. Izneću još jednu smelu tvrdnju, tačnije pretpostavku. Analizom doktorskih disertacija odbranjenih posle 2005. godine, utvrdilo bi se da se gotovo svaka disertacija naslanja na zaseban projekat. Analiza istraživačkih projekata koji su rađeni u to vreme u Srbiji pokazala bi, da ih rađeno značajno manje.
Stanje naučno istraživačke delatnosti odavno zaslužuje jednu sveobuhvatnu i iscrpnu analizu. Bez bojazni do kakvih će se zaključaka doći. Recimo neka se posmatra situacija kao što je pad Univerziteta u Beogradu na “Šangajskoj listi”. Umesto da se stavi prst na čelo i počne sa konstruktivnim razmišljanjem, odmah kreće sa jalovim traženjima krivca.
Pri tome bi nosioci borbe za promene trebalo da budu pre svega istraživači. Ali izgleda da su oni i pored svega zadovoljni onim što dobijaju za svoj tzv. naučni rad. Ili misle da promene u ovoj sferi podrazumevaju nešto drugo. Više para za honorare i da ne treba ljutiti onoga kod koga se nalazi kesa sa novcem.
Doktorske studije
Pri razmatranju istraživačkog rada u Srbiji ukazano je na neke činjenice koje delimično odražavaju stanje naučno istraživačke delatnosti. Zaključci, koji su ponuđeni, više se zasnivaju na iskustvu autora. Zato se u nastavku neću baviti isključivo kritkom procenjenog stanja. Umesto toga pokušaću da napravim procenu kako ovu vitalnu društvenu delatnost učiniti uspešnijom.
Nije mi poznato da li je neko pokušao da utvrdi realno stanje naučno istraživačke delatnosti u Srbiji. Za početak trebalo bi definisati vremenski interval koji bi takvim istraživanjem bio obuhvaćen. Zakon iz 2005. godine u visokoškolsko obrazovanje uneo bitne strukturne promene – uvedena je tzv. Bolonja. Racionalno bi bilo da se napravi presek na nivou 15 godina (2015. – 2020. godina). Mislim da je to dovoljan vremenski period da se procene efekti novog pristupa obrazovanju istraživačkog kadra u Srbiji. Iako postoji mogućnost da ću nešto preskočiti, mislim da navedeno istraživanje treba da obuhvati:
- Broj studenata koji su u tom periodu upisali doktorske studije;
- Broj studenata koji su u tom periodu okončali studije, odbranom doktorske disertacije;
- Korelaciju između verifikovanih istraživačkih projekata i tema odbranjenih doktorskih disertacija;
- Gde su novi doktori nauka našli zaposlenje posle okončanja doktorskih studija.
Pri navođenju elemenata, koje istraživanje o stanju obrazovanja istraživača treba da obuhvati namerno sam ispustio dužinu trajanja studija. Takođe, izostala je i raspodela doktorskih disertacija prema naučnim oblastima i slično. Jer se takve stvari obično koriste za zamagljivanje suštine. A suština se nalazi u pitanjima:
- Koji je cilj organizovanja doktorskih studija?
- Kako treba organizovati doktorske studije?
Visokoškolsko obrazovanje u Srbiji se odvija na tri nivoa. Ovakva struktura visokoškolskog obrazovanja je uvedena u skladu sa uzusima „Bolonjske deklaracije“. Već je rečeno da je restruktuiranje ovog obrazovanja izvršeno prilično ad hoc. Bio je to jedan od pokušaja da se što pre usaglasimo sa pravilima Evropske Unije i postanemo njeni članovi. Pre nego se razmotre problemi realizacije doktorskih studija treba nešto reći i o ostalim nivoima visokog obrazovanja.
Osnovno obrazovanje kod nas traje po pravilu četiri godine. Iza toga slede master studije u trajanju od jedne godine. Ako se podseti da su studije tehnike kod nas trajale pet godina praktično ova dva nivoa studija traju isto kao nekadašnje studije. Iako je namena master studija da se svršeni studenti osnovnih studija specijalizuju u jednom segmentu struke to nažalost kod nas to uglavnom nije urađeno. Umesto toga u slučaju tehničkih fakulteta radi se u suštini o nekadašnjoj petoj godini studija. Sada samo preimenovanoj u master studije.
Pominjanje master studija nije slučajno. Jer sadašnja struktura visokoškolskog obrazovanja gotovo da isključuje stručnjake iz privrede u smislu nastavka školovanja posle stečenog iskustva iz neposredne prakse. Npr. može da se posmatraju inženjeri koji posle osnovnih studija počinju da rade. Ako odluče da posle nekoliko godina nastave školovanje moraju da završe prvo master studije iako njihovo znanje, a pogotovu iskustvo iz prakse višestruko prevazilaze ono što poseduje svršeni student master studija. O korelaciji znanja koja će posedovati doktor nauka, koji do tog nivoa stigne kroz neprekinuti tok studiranja i onih koji su se na taj korak odlučili iz prakse ne treba posebno govoriti.
U narednim delovima ovog teksta biće reči o načinu realizacije doktorskih studija i posledicama na kvalitet istraživača. A to su oni koji treba da održe ili podignu nivo naučno istraživačkog rada u Srbiji.
Imamo li odgovore?
Odgovor na prvo pitanje ne može da se odvoji od pitanja visokoškolskog obrazovanja. Jer, prema zakonskim uzusima nastavnici na ovom nivou obrazovanja mogu da budu samo lica koja poseduju doktorat iz odgovarajuće oblasti. To znači da se doktorske studije organizuju iz dva razloga:
- Obezbeđivanja kadrova za buduće nastavnike, na visokoškolskim ustanovama. Istovremeno ovi kadrovi će se baviti naučno istraživačkom delatnošću u svojim visokoškolskim institucijama.
- Obezbeđivanje kadrova za naučno istraživački rad u okviru samostalnih istraživačkih institucija. Kao što su instituti, istraživačke laboratorije, centri izvrsnosti, razvojni centri, itd.
Ovde se može postaviti nekoliko potpitanja, koja proističu iz realne prakse dosadašnjih doktorskih studija. Ali i kao podloga za razmišljanje i traženje odgovora na drugo postavljeno pitanje. U samom startu mora se ukazati na potencijalnu zavrzlamu u organizovanju doktorskih studija. Polazeći od premise da doktorske studije moraju da budu naslonjene na realno i utemeljeno naučno istraživanje postavlja se pitanje.
Kakve su mogućnosti obrazovnih institucija u Srbiji da imaju takve doktorske studije? S druge strane Zakon obavezuje visokoškolske studije da imaju doktorske studije. Jer to je jedan od uslova za akreditaciju. Ovim se dolazi do jednog od ključnih problema zbog kojih su doktorske studije u Srbiji takve kakve su. Pogrešno postavljena načela autonomije univerziteta, visokoškolskim ustanovama prepušta da se same staraju o kvalitetu, u ovom slučaju doktorskih studija. Akreditaciona provera po svim osnovama mora da bude strožija i to posebno kada su u pitanju doktorske studije.
Međutim, iako se proces akreditacije sprovodi već skoro dve decenije stiče se utisak da Nacionalno akreditaciono telo (NAT) veoma malo radi na unapređenju ovog procesa. Pre svega radi se o kompetentnosti članova akreditacionih komisija za pojedine studijske programe. Tako da iole poznavaoci određenih struka ostaju jako iznenađeni pojedinim nastavnim planovima i programima koji su prošli akreditaciju.
Dodatni problemi i odgovori na njih
Mnoge visokoškolske institucije evidentno kubure sa ispunjenošću akreditacionih uslova. Međutim, umesto da se trude da rešavaju probleme nadležni organi donose polovična rešenja. Ona više liče na stvaranje dimnih zavesa iza kojih se kriju realne slabosti. Kad su u pitanju doktorske studije, formalno se svake godine raspisuju konkursi za nove studente. Pri tome se često prave veliki propusti, da ne kažem prekršaji. Pre svega upisuju se studenti koji po više osnova ne zadovoljavaju postavljene kriterijume. Pri tome se na mnogim fakultetima, kao spasonosno rešenje koriste diferencijalni ispiti što je samo prvi korak u obesmišljavanju najvišeg nivoa obrazovanja.
Institucija diferencijalnih ispita je predivđena u slučajevima kada nadležni organ fakulteta proceni da kandidat ne poseduje znanja iz oblasti koje su fundamentalne za struku iz koje upisuje doktorske studije. Tačnije, kada kandidat na prtehodnim nivoima studija (osnovnim, master) nije polagao ispite iz oblasti fundmantalnih za struku. Po pravilu dodatni ispiti se kandidatima propisuju u slučajevima kada nemaju adekvatni uspeh u prethodnim nivoima studija.
Ovde postoje paradoksalne situacije da na nekim fakultetima se dodatni predmeti propisuju studentima koji su završili akreditovane studijske programe iz struke za koju konkurišu i sa adekvatnim uspehom. Ovo je čak kršenje zakonskih normi, pa i onog dokumenta na koji se svi tako zdušno pozivaju – „Bolonjske deklaracije“. Da li to znači da su neki fakulteti postavljeni na pijedestal iznad zakona Srbije. Dajućim i za pravo da sami procenjuju kvalitet studija na akreditovanom fakultetu i studijskim programima.
Isto tako postoje slučajevi gde su pod maskom dodatnih ispita na određene studijske programe upisivani kandidati, sa apsolutno neadekvatnom završenim studijama. Pri tome dodatni predmeti uopšte nisu obezbeđivali nadgradnju postojećeg znanja fundamentalnim znanjima iz oblasti doktorskih studija. Konačno neki od takvih studenata su na volšeban način okončali doktorske studije i stekli zvanje doktora nauka. Pri tome nije došlo do reakcije nijednog fakultetskog organa zaduženog za unutrašnju proveru kvaliteta. O spoljašnjoj proveri ne treba ni govoriti.
Ovde se treba dodirnuti još jednog velikog problema domaćeg visokog školstva. A to je postojanje fakulteta na kojima postoji prilično heterogena obrazovna struktura. Tačnije na takvim fakultetima se realizuju studijski programi, koji su međusobno jako divergentni. Može se razumeti želja zaposlenih na takvim fakultetima da tom diversifikacijom privuku što više studenata. Ali neshvatljivo je ponašanje NAT, koji je dodelilo akreditacijiu takvim fakultetima, jer je evidentno da na njima ne postoji adekvatan broj kompetentnih nastavnika za sve struke koje se izučavaju.
Takođe, pomenuta praksa ukazuje da na pojedinim univerzitetima postoje mali univerziteti. Zahvaljujući tome unutat istog univerziteta postoje fakulteti na kojima postoje ne samo srodni, već i identični studijski programi. Pored svih drugih nelogičnosti takve prakse ono što je najbanalnije to je da postoje konkurentan odnos među fakultetima unutar istog univerziteta. Umesto da univerzitet bude kompaktna celina sa jakim obrazovnim, a posebno istraživačkim centrima. Ovako je sve to u najmanju ruku razvodnjeno.
Kasnije studije mogu da se odvijaju prema nastavnim planovima koji su prilično heterogeni i bez pravog bavljenja istraživanjem. Zato se ne treba čuditi ostvarenim rezultatima. Već ova ad hoc analiza pokazuje da su doktorske studije konceptualno postavljene na pogrešan način. Zato odgovor na drugo postavljeno pitanje treba tražiti u promeni samog koncepta. Ako se to ne učini što pre, samo će se produžiti agonija. U koju polako tone visokoškolsko obrazovanje i naučno istraživačka delatnost u Srbiji.
Načelno promena koncepta doktorskih studija, a na neki način i elemenata naučno istraživačkog rada, ne podrazumeva vraćanje na staro. Pre svega mora se izaći iz plašta forme i baviti se suštinom naučno istraživačkog rada i vrednovanjem njegovih rezultata. A ne, poput kakve mantre ponavljati – „Tako je po Bolonji!
Veliki problem istraživanja i visokoškolskog obrazovanja u Srbiji je izraženi normativizam. Da bi se objektiviziralo vrednovanje rezultata pojedinaca definisana su pravila i kriterijumi koje oni treba da ispune. Zbog toga su pojedinci po pravilu okrenuti ispunjavanju tih kriterijuma. Osim toga stvoreno je stanje po kome ispunjavanje kriterijuma automatski podrazumeva napredovanje. To značajno utiče na doktorske studije, jer nastavnici i njih doživljavaju samo kao sredstvo za ispunjavanje kriterijuma.
Čvrsta povezanost naučno istraživačkog rada i doktorskih studija u današnjim uslovima dodatno je individualizovana, jer su kandidati često viđeni kao subjekti, koji treba svom mentoru, članovima komisije, pa čak i samim nastavnicima kod kojih polažu ispite pomognu, da se ne kaže, obezbede parametre, čitaj radove za napredovanje u nastavničkoj hijerarhiji ili druge pogodnosti.
Takođe, najveći broj kandidata, svoje doktorske studije realizuje izvan konteksta ozbiljnog istraživanja. Obično su to nekakve ad hoc ideje, koje po pravilu nisu uobličene u istraživanje na jasno definisan način, kroz utemeljen naučno istraživački projekat odobren od nekog tela, makar na nivou samog fakulteta.
Kako doktorske studije učiniti dobrim?
Možda ću malo biti dosadan ponavljajući maksimu – „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. Shodno tome moje je mišljenje da stanje, u konkretnom slučaju, doktorskih studija nije posledica nečije smišljenje i loše namere. Pre će biti da se radi o posledicama loših procena i ishitrenih odluka koje su donošene na njihovoj bazi. SR Jugoslavija, pa time i Srbija nisu bile potpisnice tzv. „Bolonjske deklaracije“.
Posle oktobarskih događaja iz 2000. godine došlo je do potpisivanja pomenute deklaracije i odmah se pristupilo promenama u visokoškolskom obrazovanju i naučno istraživačkoj delatnosti. Posao je formalizovan 2005. godine donošenjem novog Zakona. U međuvremenu, počev od 2003. godine do negde 2010. godine, u okviru konferencije „Trend“ posvećenoj trendovima razvoja u nauci i obrazovanju se raspravljalo o praktičnoj primeni tzv. Bolonskog procesa u Srbiji.
Nažalost na tim skupovima se malo pažnje posvećivalo aktuelnom stanju u tim oblastima i procenama kako će se one razvijati u budućnosti. Pre svega sa aspekta potreba svih segmenata društva u Srbiji za visokoobrazovanim kadrovima, a posebno doktorima nauka. Takođe, pretpostavljalo se da će doći do privrednog buma i da će privreda i država Srbija biti u mogućnosti da lagodno finansiraju doktorske studije. Iako su po novom zakonu uvedene tzv. strukovne studije, koje su trebale da obezbede kadrove koji će se lakše i brže uključivati u radne procese, kakve zahteva privreda, prioritet je i dalje bio na akademskim studijama.
Međutim, jedan od uslova postojanja akademskih studija na nekoj visokoškolskoj instituciji, tj. uslova za njenu akreditaciju bio je postojanje doktorskih akademskih studija u njenoj obrazovnoj delatnosti. I tu se dolazi do suštine problema. Sve je to bilo lako zamisliti, staviti na papir, ali je bilo teško realizovati u praksi. Tu je od samog starta zakazao proces akreditacije. Jer se sve odvijalo po principu – „Kadija te tuži, kadija ti sudi“. Jednostavno se moglo desiti da recenzenti budu sa fakulteta sa koga su istovremeno recenzenti koji ocenjuju fakultet onih koji ga recenziraju. I tako u krug.
Treba reći da su nastavni planovi doktorskih studija u načelu bili loši. Jednostavno nisu obezbeđivali sticanje adekvatnih znanja kakva treba da poseduju budući doktori nauka. Takođe, doktorske studije nisu bile vezane za konkretna istraživanja koja su se realizovala na fakultetima. I konačno, studije najčešće nisu bile realizovane u kontinuitetu, tačnije studenti nisu sve vreme boravili na fakultetima tokom svojih doktorskih studija. Nabrojani problemi ustvari predstavljaju putokaz kako treba razmišljati pri koncipiranju i realizaciji doktorskih studija.
Preduslovi uspešnih doktorskih studija su:
- Vezanost doktorskih studija za konkretan istraživački projekat, koji treba da bude definisan ili u fazi realizacije pre nego se u njega uključe studenti doktorskih studija u svojstvu istraživača;
- Znanje koje student doktorskih studija treba da stekne treba da bude vezano za istraživanje u čijoj realizaciji će student da učestvuje. To podrazumeva da će rukovodilac doktorskih studija u skladu sa programom istraživanja definisati predmete kroz koje će se student teorijski pripremiti za studije;
- Tokom studija student treba da ima obezbeđeno radno mesto i uslove za svakodnevno za istraživanje. Po mogućstvu student treba da dobija honorar za istraživačke poslove, pod uslovom da su obezbeđena sredstva za realizaciju istraživanja. Takođe, sticanjem statusa studenta doktorskih studija student stiče pravo da bude angažovan u svojstvu asistenta na fakultetu na kome studira. Pri tome njegov angažman ne bi trebao da ugrožava njegov istraživački rad.
Kao što se vidi i ovde je ostalo nekoliko nepoznanica. Pre svega pitanje finansiranja doktorskih studija na nivo svakog pojedinca. Takođe, nepoznanica je realno trajanje doktorskih studija. Ako se slede nastavni planovi i programi može se zaključiti da bi doktorske studije trebalo da budu okončane u roku od tri godine. Kako se sada realizuju, to je praktično nemoguća misija. Ali ne treba reći ni da je nemoguće.
Dobrom organizacijom može se učiniti da se doktorske studije okončaju maksimalno moguće efikasno. S obzirom na to da student može doktorske studije da nastavi odmah po okončanju osnovnih i master studija postavlja se pitanje nivoa ekspertize koju će on steći po okončanju doktorskih studija. Zbog toga se ovde nameće jedno na prvi pogled retoričko pitanje. Da li znanja koja se steknu po okončanju doktorskih studija kod nas daju studentu pravo da ponese zvanje – doktor nauka?
Posmatrajući tok doktorskih studija može se zaključiti da se verifikaciju stečenih znanja vrše komisije, koje u dve instance potvrđuju da je student stekao uslove da javno brani svoju doktorsku disertaciju. Pošto se doktorska disertacija prethodno nalazi određeno vreme na uvidu javnosti i ona je uključena u proces verifikacije kvaliteta potencijalnog doktora nauka. Komisijska ocena studenta se odvija u dve faze:
- Prva faza – Naučno – istraživačka institucija, u okviru koje se realizuju doktorske studije formira komisiju za ocenu podobnosti teme doktorske disertacije i kandidata, koji će realizovati istraživanje na zadatu temu. Komisija na osnovu položenih ispita tokom studija, rezultata ostvarenih u prethodnom periodu i obrazloženja koje student podnosi pri prijavi doktorske teze donosi predlog odgovarajuće odluke i svojim izveštajem o tome obaveštava naučno istraživačku instituciju, tj. njeno nastavno – naučno veće, koje donosi odluku. Posle uvida javnosti u izveštaj komisije i odluku nastavno – naučnog veća konačnu odluku donosi stručno veće Univerziteta nadležno za naučnu oblast kojoj disertacija pripada, kome naučno istraživačka institucija pripada. Pri tome se određuje i mentor za izradu disertacije, a koga je predložila komisija.
- Druga faza – Posle sprovedenih istraživanja i urađene doktorske disertacije mentor obaveštava nastavno – naučno veće o urađenoj doktorskoj disertaciji. Na bazi toga veće formira komisiju za pregled i ocenu urađene doktorske disertacije. U praksi, pred ovom komisijom, student će i javno braniti svoju doktorsku disertaciju. Mada to nije obavezno, tj. može se za odbranu disertacije formirati i druga komisija. Po pravilu mentor ne bi trebalo da bude član nijedne od ovih komisija. Prema aktuelnom zakonu o visokom školstvu da bi komisija mogla da razmatra urađenu doktorsku disertaciju student je morao da tokom njene izrade objavi najmanje jedan rad u nekom od časopisa sa tzv. Sci liste.
Doktorske studije se završavaju odbranom doktorske teze, pred komisijom koju određuje nastavno – naučno veče fakulteta, a potvrđuje odgovarajuće stručno veće univerziteta. Ranije je uobičajeno bilo da komisija ima pet članova, ali sada je tri člana gotovo postao standard. Na neki način i to potvrđuje da doktorske studije u praksi više dobile na formalnosti. Sadašnji nastavnici na fakultetima se sablažnjavaju na mišljenje da su sadašnje doktorske studije praktično nivoa nekadašnjih magistarskih studija. Nažalost mnogi objektivni pokazatelji govore da je to zaista tako.
Lično viđenje
U prethodnom tekstu već je ukazano na mnoge probleme koji prate doktorske studije u Srbiji. U najmanju ruku bilo bi nepošteno reći da se one na svim fakultetima podjednako loše realizuju. Ali postoji mnogo direktnih i indirektnih pokazatelja koji pokazuju da one ne daju onakve rezultate kakvi se očekuju. Dve najtanje karike u okviru doktorskih studija su: nastavni plan i program i tok istraživanja i izrade doktorske disertacije. Nastavni planovi i programi, tj. skup predmeta koji ga čine ne obezbeđuje dovoljan okvir za sticanje znanja iz mnogih užestručnih oblasti iz kojih studenti na kraju rade istraživanje i doktorsku disertaciju.
Načelno, moguće je da student položi ispite, a da stečeno i verifikovano znanje uopšte ne bude potrebno tokom kasnijeg istraživanja i rada na doktorskoj disertaciji. S druge strane vrlo često istraživanje, koje treba da bude predmet doktorske disertacije se odvija van fakulteta i njihovih laboratorija, bez permanentnog kontakta sa mentorom. Naravno ima i čitav niz drugih elemenata, koji su formalno – pravno zadovoljeni, ali suštinski nose u sebi slabosti, koje neminovno utiču na kvalitet doktorskih studija. Imajući to u vidu moje mišljenje vezano za organizaciju i realizaciju doktorskih studija, može se izraziti na sledeći način:
- Nastavni plan i program – Nastavni plan i program ne može da bude sveden na nekoliko predmeta, koji često proističu iz želje nastavnika da predaju na doktorskim studijama. Zbog toga skup predmeta koji čine nastavni plan i program doktorskih studija u određenoj naučnoj disciplini mora da bude podeljen u nekoliko segmenata. Prvu grupu treba da čine predmeti koji su fundamentalni za struku. Ali dubina i obim materije sa kojom treba da se upoznaju studenti treba da bude na mnogo većem nivou od osnovnih studija, čak i da se predmet isto naziva.
Drugu grupu predmeta treba da čine predmeti koji direktno nude upoznavanje sa materijom koja će biti predmet istraživanja i doktorske disertacije studenta. U slučaju da istraživanje ima multidisciplinarni karakter onda treba da postoje i predmeti koji će pružiti odgovarajuća znanja. Shodno tome kod akreditacije studijskog programa ne bi se fiksirali predmeti, već bi se definisala pravila po kojima se predmeti biraju i ko su potencijalni nastavnici koji će izvoditi nastavu. Detaljnije o formiranju nastavnog plana i programa biće reči u sekciji Izbor predmeta i Mentor.
- Konkurs – Prema sadašnjim uzusima konkurs za doktorske studije podrazumeva prijem određenog broja studenata, što je definisano procesom akreditacije. Već je rečeno koje probleme donosi ovakav pristup. Pre svega student upisom na doktorske studije kao da ide „grlom u jagode“. Najveći problemi su što ne zna čime će se baviti tokom istraživanja, što mora sam da bira predmete i naravno ne zna mentora koji će ga praktično voditi kroz najznačajniji deo posla – izradu doktorske disertacije. Zbog toga smatram da bi priprema i sam konkurs trebali da budu drugačiji nego što je to sada slučaj.
Tokom prethodne školske godine nastavnici, koji imaju istraživanje u okviru koga može da se realizuje doktorska disertacija prijavljuju komisiji za doktorske studije potrebu za angažovanje određenog broja istraživača u svojstvu studenata doktorskih studija. Pri tome predlažu, u skladu sa definisanim pravilima, kolege koji bi bili mentori tim studentima.
Komisija analizira predloženo istraživanje i potencijalne mentore. U skladu sa pozitivnom ocenom predloženih istraživanja formira se broj mesta na doktorskim studijama za koje se raspisuje konkurs. Po završetku konkursa oko izabranih mentora se formiraju komisije koje obavljaju razgovore sa prijavljenim kandidatima i vrše odgovarajući izbor. Pri izboru kandidata treba voditi računa o uspehu kandidata, prethodnom iskustvu, sklonostima i želji kandidata da se usavršava u određenoj oblasti. Izabrani kandidati stiču uslove za upis na doktorske studije. Ovde je važno i pitanje ko snosi troškove doktorskih studija, ali o tme će posebno biti reči.
- Izbor predmeta – Pošto su kandidati upisani na doktorske studije mentor, koji zna predmet istraživanja, će sa kandidatom definisati predmete koji će činiti nastavni plan i program kandidata. Mentor će zajedno sa predmetnim nastavnikom definisati šta se očekuje da u okviru svakog pojedinačnog predmeta studenti savladaju. Plan i program doktorskih studija za svakog kandidata verifikuje komisija za doktorske studije i nastavno – naučno veče fakulteta.
