LETOVANJA
Novi milenijum je doneo velike promene kada je letovanje u pitanju. Tokom dvadesetog veka letovanja nisu bila redovne pojave u mom životu. Skoro da ne mogu da se setim da li sam više no jednom imao tri godine koje sam uzastopno proveo na moru. Jer u našem poimanju stvari letovanje se podrazumevalo kao odlazak na more. Zato će četrnaest leta između 2002. i 2015. godine provedena na grčkom primorju biti radikalna promena. Biće tu upoznavanja novih predela Grčke, eksperimenata, pa i poneka avantura. Ali pođimo redom.
Pefkohori - 2002
Dok smo čekali autobus, koji će nas odvesti u Pefkohori, Danka me je upitala. „Je si li nas ovo poveo na letovanje ili zimovanje?“ Bila je već druga polovina septembra. Napolju je padala hladna kiša. Sedeli smo u gotovo napuštenom motelu u Batočini. Kiša je padala celu noć. Prvi put sam se ovim putem vozio autobusom. Prvi put sam bio u motelu „Predjane“. Zdanje je bilo zapušteno, u toaletu voda do gležnjeva. Tokom noći smo prešli granicu sa Makedonijom. A onda me je savladao umor. Kada sam se probudio prolazili smo klisurom kod Demir kapije. Sunce je nemilosrdno pržilo. Uskoro smo stigli i na granicu sa Grčkom. Sledilo nam je poduže čekanje. A onda nam je preostalo još nekih 150 kilometara do Pefkohorija.
Solun sam upoznao one kišne, takođe septembarske noći iz 1995. godine. Onda sam se ovde našao u jesen 1997. godine i proveo par dana povodom konferencije SYM – OP – IS. Tada sam imao priliku da upoznam Solun na prostoru od Egnatia do obale. I Aristotelovog univerziteta i železničke stanice. Tada smo bili smešteni u hotelu „Kastoria“. Za taj boravak u Grčkoj vezana je i promena u načinu dobijanja vize. Više nije bilo moguće da se dobije preko turističke agencije. Moralo je da se ide u konzulat Grčke. Prvo ujutru čekanje da se predaju dokumenta. A onda popodne čekanje da se peruzmu pasoši. Tako će biti sve do ulaska u Šengenski režim. Valjda 2009. godine.
Ovog puta prolazimo celom širinom grada, jer još nije bila izgrađena obilaznica. Prolazimo industrijskom zonom, a onda se uključujemo u gradsku žilu kucavicu – Egnatia. Zatim se spuštamo kao obali. Pa pored Bele kule. Pokušavam da se setim mesta na kojima sam bio tokom prvog boravka u Solunu. Sećanja su sveža, kao da sam juče bio ovde.
Konačno Halkidiki
Dvadesetak godina ranije letovališta na Halkidikiju su bila pomalo nedostupna za naše turiste. Pogotovu ona na tzv. prvom prstu, Kasandri. Malo je bilo onih koji su tada letovali u Polihronu, Hanjotiju ili Pefkohoriju. Naši turisti su se uglavnom orijentisali na Parliju, Platamon, pa sve dole do Kamene Vurle. Ili ostrvo Tasos.
Ka letovalištima na Kasndri skreće se u blizini mesta Nea Moudania. Poluostrvo je sa kopnom povezano uskom prevlakom. Ona je u blizini mesta Nea Potidea presečena kanalom na kome se nalazi pokretni most. Preko ovog mosta koačno se približavamo našem odredištu. Prolazimo kroz Kaliteu, Polihrono, Hanjoti. I konačno, evo nas u Pefkohoriju. Pokazaće se da mesto i nije tako malo, jer ima nešto preko dve hiljade stanovnika. Naziv potiče od grčke reči za borovinu. Pa u prevodu znači – „selo četinara“.
Smeštamo se u kompleks Coralli, koji se nalaze na kraju gradića. Pored novog objekta u velikom dvorištu se nalazi bazen i zasad maslina. Ispred apartmana nalazi se velika terasa sa koje se pruža pogled na more, ali i obližnji brežuljak.
Plaža se od apartmana nalazi na nekih stotinak metara. Na njoj se nalazi krupan pesak, a voda je izuzetno čista. Dubina se lagano i postepeno povećava. Pefkohori se nalazi sa unutrašnje strane Kasandre i gleda na Nea Marmaras na Sitoniji. Svetla ovog letovališta i obljižnjeg Porto Karasa se noću se lepo vide.
Vreme brzo prođe
Bilo je to zaista lepo letovanje ispunjeno kupanjem i večernjim šetnjama po Pefkohoriju. Jedne večeri smo otpešačili do Hanjotija i od tada se pamti čuveno Aleksandrino pitanje, „Bogati Branka šta ti je trebalo da nas dovodiš ovde“. Čak smo jedan dan išli i do Soluna u kupovinu. Tokom kupovine u velikom tržnom centru „Cosmos“ Aleksandra je dobila trotinet.
Pefkohori je lepo mestašce, koje pruža zaista dobre uslove za šetnju. Jer je dovoljno veliko da tokom normalne šetnje ne može kopmletno da se obiđe, tako da nije dosadno. Kroz mesto prolazi put koji povezuje sva mesta na obali poluostrva Kasandra. Tako da je Pefkohori smešten sa obe njegove strane. U delu gradića iznad „magistrale“ nalazi se stari deo Pefkohorija sa crkvom i dva mala, ali izuzetno lepa trga. Na svakom od njih nalazi se fontana koja menja boju svetala i oblik mlazeva.
U Pefkohoriju ćemo otkriti i poslastičarnicu, „Zaharopulos“, sa odličnim sladoledom koji će postati referenca za sve sladolede koje budemo probali kasnije širom Grčke. U blizini našeg apartmana nalazila se pekara – poslastičarnica „Lemon“, koje ćemo se uvek setiti kada nam se budu jeli kolači, posebno baklave. Čak ćemo u Čačak poneti par komada.
A onda povratak
Nezgodna stvar ovih putovanja na letovanje je što poslednjeg dana moraš da napustiš apartman do 9 sati. A autobus za Srbiju kreće tek uveče. Problem je gde snestiti stvari, a da budu sigurne, gde se istuširati ako se ide na plažu i sijaset problemčića. Pošto je kraj sezone smeštamo se u apartmanima koje su koristili Jordovići i Marija u objektu „Nikoletos“. A moguće kupanje rešava nam vreme, jer ceo dan pada kiša. Jovana i Snežana odlaze u nabavku ručka, pizza i giros i tako uspevamo da dočekamo osam sati. Srećom autobus dolazi do samih vrata tako da ne moramo da teglimo stvari, a ni da kisnemo.
Na izlasku iz Pefkohorija čekamo prilično dugo da se spakuju neki putnici. Brojim, jedan od njih unosi 12 onih velikih švercerskih torbi. U autobusu je velika vrućina, pa putnici postaju nervozni. Jedino nas dvanaest iz Čačka pokušavamo da se šalimo. Naravno u tome prednjači Dejan. Tema je uglavnom vezana za sutrašnje izbore za predsednika Srbije.
U Batočini nas čeka Zoran Barać, a kada smo stigli kući prvi zadatak je bio da se podloži kotao. Jer vratili smo se u hladno septembarsko jutro.