Author: rasin_admin

Posted on

Malo istorije (9): Kraj jedne decenije

Važan događaj koji se desio 1985. godine bio je definitivni odlazak Dejana Živkovića na Elektrotehnički fakultet. Ne toliko zato što je dugi niz godina bio tehnički direktor OOUR-a i time uticao na realizaciju mnogih projekata, koliko zato što smo u Fakultetu dobili konkurenciju u dobijanju poslova. Zahvaljujući Dejanovoj poziciji kod vojske, mnogi zanimljivi projekti su završili na Fakultetu umesto u Institutu. Čak smo izgubili i par projekata koji su nam bili čvrsto obećani i zbog kojih smo prethodno prihvatili realizaciju nekih beznačajnih poslova.

Nažalost, Fakultet se baš i nije pokazao kao pouzdan partner za vojsku, jer su skoro svi ti projekti na kraju završili u Institutu, pogotovu oni u okviru kojih je trebalo napraviti prototip uređaja. A bilo je projekata, kao što je FTS13, koji nisu odmakli od idejnog rešenja. Koliko se sećam, na tom projektu su tri saradnika Fakulteta doktorirala, a šest magistriralo.

Zvezda koja zasija i ugasi se

Draškova politička zvezda konačno je zasijala u vreme Osme sednice Centralnog komiteta, septembra 1987. godine. Ta sednica je značila obračun sa nekima od njegovih dotadašnjih prijatelja. Dotadašnje prijateljstvo mu nije smetalo da na sastanku Osnovne organizacije u našem OOUR-u kaže: „Partija mora da se obračuna sa onima koji su joj naneli zlo.”

Naredne tri godine biće vrhunac njegovog delovanja u Institutu. U to vreme postaće direktor Instituta, a ja ću imati priliku da to ispratim iz prvog reda, jer ću biti član Saveta Instituta.

U zimu 1989/90, posle produženja od skoro godinu dana, izabran je novi Savet. Iako se radilo o turbulentnom vremenu u kome se sve češće pominjao čak i raspad Jugoslavije, Draško je u tome video šansu da učvrsti svoje vođstvo. Posle nas, Dejana Vasiljevića, Slobodana Ivančevića i mene, koji smo kao predstavnici OOUR-a Računska tehnika delovali kao konstruktivna opozicija rukovodstvu, on je uticao da novi članovi Saveta budu njemu podobnije kolege.

Međutim, kao što je preko noći, u proleće 1982, skinuta anatema sa njegovog imena, tako se i njegova zvezda ugasila one februarske večeri kada je prekinut Četrnaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije, na kome je on podržao stavove slovenačke delegacije. Ili je bar tako izgledalo. Uglavnom, već u maju 1990. godine Savet ga je smenio sa mesta direktora, uključujući i glasove onih za koje je mislio da će mu biti glavni oslonac.

Izazovi koji su ostali u senci

Vreme koje možemo nazvati „Draškovim dobom” bilo je vreme izazova. Iako smo skloni da ga pamtimo po političkim izazovima, mora se reći da su zbog toga u senci ostali oni važniji, tehnološki.

Buran razvoj poluprovodničke tehnologije odrazio se na sve tri glavne oblasti delovanja Instituta: automatiku, računarstvo i telekomunikacije. Iako nam nije manjkalo znanja, jednostavno smo teško mogli da pratimo promene koje su se dešavale u svetu. Koncept primenjenih istraživanja polako je gubio dah, jer su se potencijalni investitori radije odlučivali za kupovinu gotovih rešenja nego da nas angažuju da im nešto razvijemo. Čak je i vojsci, koja je bila glavni naručilac, trebalo sve više vremena da se odluči za otvaranje novog programa.

Pojava IBM PC-ja i kasnije kompatibilnih računara ukazala je na novu konkurenciju, na koju nismo pravovremeno reagovali. Ili smo mislili da je naš odgovor u vidu programa TIM adekvatan, bar na domaćem planu. Međutim, veliki broj domaćih firmi počeo je da se pojavljuje kao zastupnik svetskih brendova, što nisu mogli da spreče ni restriktivni propisi doneti da bi se to onemogućilo. Firme su pronalazile rupe u zakonima i registrovale se kao domaći proizvođači, a u najboljem slučaju su samo sklapale računare od uvoznih komponenata i stavljale svoje ime.

Da li na osnovu one studije predstavljene u Vojnotehničkom institutu, tek JNA se posle toga odlučila da računarsku bazu daljeg razvoja zasnuje na računarima iz familije Hewlett-Packard 1000. Štaviše, HP je postao strateški partner JNA; od njega su nabavljani i PC računari, „čuveni” HP Vectra, ali i druga računarska i merna oprema. Poslovanje se odvijalo preko spoljnotrgovinskog preduzeća „Hermes” iz Ljubljane. Kao ilustracija obima može da posluži podatak da je naš kolega Darko Dunjić, zaposlen u beogradskom predstavništvu „Hermesa”, negde 1987. godine proglašen za najboljeg menadžera prodaje na nivou celog Hewlett-Packarda.

Šta smo propustili

Bez obzira na to što se razvoj sistema na bazi mikroprocesora i mikrokontrolera tokom osamdesetih odomaćio, druga polovina te decenije pokazala je da Institut sve više tehnološki zaostaje.

Umesto da pokušamo da napravimo projektantski proboj prema razvoju integrisanih kola, mi smo forsirali razvoj višeslojnih štampanih ploča. A bila su to vremena kada se uveliko prelazilo na integraciju logičkih sklopova u složena integrisana kola, i kada se iz segmenta kola opšte namene sve više prelazilo u segment ASIC, integrisanih kola specifične namene. Istina, prelazak na razvoj uređaja sa mikroprocesorima kod nas je bio praćen korišćenjem programabilnih logičkih komponenata, kao što su PAL i PLA. Ali tu se uglavnom završavao naš tehnološki napredak.

Računar iz delova

Krajem osamdesetih pokušalo se sa uključivanjem na PC tržište. Inicijativom Predraga Vraneša krenulo se u razvoj PC/AT kompatibilnog računara na bazi procesora Intel 80386. Novinu je predstavljala činjenica da je osnovna ploča razvijana u Sjedinjenim Državama, od strane naših inženjera, ali na iznajmljenoj opremi i softveru. Tako je izbegnuta nabavka skupe računarske opreme, a pogotovu CAD softvera, koji bi morao stalno da se ažurira uz dodatne troškove. Pored osnovne ploče, u laboratoriji su razvijeni i adapteri za povezivanje sa periferijskim uređajima.

Mali kuriozitet je vezan za moj prvi PC računar, koji je sklopljen iz delova. Ploča je kupljena direktno na Tajvanu, a pošto sa njima nismo imali nikakve odnose, u Srbiju je stigla preko Sjedinjenih Država. Kućište i tastaturu je Vraneš kupio prilikom boravka na sajmu CeBIT u Hanoveru. EGA monitor sam kupio polovan, a video-adapter, adapter hard-diska i paralelno-serijski interfejs bili su prototipovi uređaja razvijenih u Laboratoriji. I to oni prvi ispitani primerci. Ko je imao priliku da zaviri u moj PC računar mogao je da vidi adapterske ploče, koje su, zbog velikog broja žica kojima su vršene ispravke ličile na “božićno drvce”.

Posted on

Malo istorije (8): Sve se vrtelo oko njega

Druga situacija u kojoj se Draško pokazao kao principijelan vezana je za donošenje Pravilnika o raspodeli stanova. Prilikom razmatranja na Savetu zapelo je kod stavke o vrednovanju doprinosa zaposlenih. Komisija je predložila da se doprinos računa na osnovu zarade onih koji konkurišu za stan ili stambeni kredit. Pojedini članovi Saveta, među njima i ja, smatrali su da je to nepravedno, jer ne mora da znači da onaj koji ima veću platu nužno više doprinosi rezultatima rada.

Rasprava se protegla, čini mi se, na tri sednice. Draško im nije prisustvovao, jer je bio odsutan. Kada se pojavio i kada se diskusija ponovo rasplamsala, odmah se javio za reč i rekao da zarada ne može biti merilo doprinosa pojedinca pri raspodeli stambenog fonda.

Od proskribovanog do miljenika

Početak njegovog direktorovanja obeležili su već pominjani sastanci u Vojnotehničkom institutu. Na tom planu će pokazati punu inicijativu, iako će se cela ideja, umesto ka JNA, okrenuti ka civilnom sektoru, što će kulminirati dobijanjem posla za automatizaciju šalterskog poslovanja u PTT Srbije, kroz konzorcijum koji je trebalo da postane okosnica Beogradske računarske industrije (BRI).

Narednih tri-četiri godine njegova aktivnost odvijala se na više koloseka. Jedan je bio poslovni, gde je cilj bio obezbediti što više poslova. Pri tome je OOUR sve više gubio istraživačko obeležje i sve više se bavio inženjeringom.

To je bilo uslovljeno i burnim tehnološkim razvojem. Razvoj hardvera je sve više ličio na slaganje kockica koje je neko drugi projektovao. Sistemi zasnovani na mikroprocesorima i mikrokontrolerima, da bi postali funkcionalni, zahtevali su razvoj odgovarajućeg softvera, često i sistemskog, a ne samo aplikativnog. A to je za našu sredinu bila novina. Pri tome nije bilo organizovanog i planskog pristupa; radilo se stihijski, što se odražavalo i na kadrovsku politiku.

Istovremeno je Draško od nekoga ko je bio proskribovan postao politički miljenik, čija će zvezda zasjati punim sjajem u vreme čuvene Osme sednice Centralnog komiteta. U međuvremenu se njegovo političko delovanje odvijalo na nivou grada. Zahvaljujući tome, biće jedan od glavnih nosilaca ideje da Beograd konkuriše za domaćina Olimpijskih igara 1992. godine, čak će biti i glavni glumac u promotivnom filmu snimljenom tom prilikom.

Kada se sve vrti oko jednog čoveka

Gledano iz današnje perspektive, Draško je stvorio situaciju u kojoj se sve vrtelo oko njega. Bio je prisutan u gotovo svakoj aktivnosti OOUR-a. To će kasnije stvoriti sliku da je i u stručnom pogledu sve poticalo od njega. Na internetu se mogu naći tekstovi u kojima se navodi da je čak bio glavni projektant sistema TIM. To, naravno, ne umanjuje njegov značaj u razvoju i promociji tog programa. Ali bojim se da ga je, i pored velike energije koju je ulagao, ograničavala površnost, pogotovu kada je u pitanju računarstvo kao struka.

U prethodnom periodu u Digitalnoj laboratoriji je postojao nepisani princip da se rukovodioci regrutuju iz redova zaposlenih. Zaposleni su imali punu autonomiju u vođenju poslova i priliku da iskažu inicijativu. Pošto sam prve korake u struci napravio dok je direktor bio Georgi Konstantinov, moja iskustva potiču iz tog vremena. On se po pravilu nije mešao u realizaciju projekata. Učestvovao je u započinjanju razgovora oko novog posla, a kasnije je sve bilo prepušteno šefu projekta i njegovim saradnicima. Ponovo bi se aktivirao tek ako bi došlo do problema.

Draško je, za razliku od njega, voleo da se meša u realizaciju. Kao prvo, on je za rukovodioca odeljenja došao sa strane, što je samo po sebi bilo presedan. Osim toga, do tada se nije bavio računarstvom, što je takođe odudaralo od dotadašnje prakse. Istina, odeljenje 202 je bilo zametak nove orijentacije, jer su poslovi koje je radilo krajem sedamdesetih više podrazumevali primenu računara nego njihov razvoj.

Kada je postao direktor, pojedine segmente realizacije počeo je da preuzima na sebe. Razvoj monitora za program TIM bio je u potpunosti pod njegovom kontrolom, ne samo poslovni deo, gde su troškovi dizajna i izrade alata za plastiku išli preko Italije, već se mešao i u sam dizajn kućišta. Na neki način, bio je prototip rukovodioca koji će obeležiti početak dvadeset prvog veka.

U to vreme došli smo u priliku da preko Savezne direkcije za promet i rezerve proizvoda sa posebnom namenom dobijemo velike ugovore sa Libijom, između ostalog za izvoz simulatora leta, ali i nekih drugih uređaja razvijenih za potrebe JNA. Naravno, nije propustio priliku da bude šef te delegacije, iako je njen zadatak bio da predstavi sisteme koje smo nudili, a ne da vodi poslovne razgovore.

Reklama koje ranije nije bilo

Za njegovo direktorovanje vezana je još jedna novina, prilično agresivna plaćena reklamna kampanja, kakva do tada nije pratila aktivnosti Instituta.

Ono što smo radili jeste bilo praćeno u medijima, ali uglavnom u funkciji promovisanja dostignuća domaće nauke. S druge strane, svojim dotadašnjim rezultatima i realizovanim projektima u zemlji i inostranstvu Institut je već stekao odgovarajuću poziciju. Nismo, takoreći, imali potrebu da se reklamiramo, jer se znalo šta sve može da se uradi u Institutu „Mihajlo Pupin”.

Posted on

Malo istorije (7): Dve godine čekanja

Draško Milićević će ponovo doći u žižu interesovanja kada je trebalo birati novog direktora OOUR-a Računska tehnika. Tokom 1980. godine Georgi Konstantinov je prešao na funkciju pomoćnika direktora Instituta. Još neko vreme je obavljao i dužnost direktora OOUR-a, a onda ga je zamenio Dejan Živković, kao vršilac dužnosti. Istovremeno se počelo govoriti o Drašku kao budućem direktoru.

I kada je to izgledalo kao gotova stvar, prostrujala je vest da su sa „viših instanci” stigle primedbe na njegovo ponašanje u prošlosti i da shodno tome nije podoban da bude direktor.

Iako sam u to vreme bio zamenik predsednika Saveta OOUR-a i zamenik sekretara osnovne organizacije, bio sam praktično isključen iz svih aktivnosti koje su po tom pitanju preduzimane. Čini mi se da sam bio samo na jednom sastanku, sa tadašnjim sekretarom Opštinskog komiteta Zvezdare, Slobodanom Vučetićem. Iako će petnaestak godina kasnije biti veliki kritičar sistema koji je i sam stvarao, a potom i zagovornik građanske demokratije, na tom sastanku sam ga doživeo kao klasičnog partijskog aparatčika.

Kada danas razmišljam o svom statusu u tim burnim vremenima, kao razlog mi se nameće sledeće. Draško je bio šef odeljenja 202 i za svoje saradnike neupitni autoritet. To odeljenje je tada finansijski najbolje stajalo, pa su imali ubedljivo najveća primanja u OOUR-u. Draškov dolazak na čelo smatrali su zalogom da tako i ostane. Predsednik Saveta Bora Hadžibabić i sekretar osnovne organizacije Dragan Duraković bili su saradnici odeljenja 202, a i vršilac dužnosti direktora Dejan Živković je potekao odatle. Verovatno se smatralo da bi se širenjem kruga upućenih stvar mogla otrgnuti kontroli.

U očekivanju novog direktora prođoše skoro dve godine. Dobar deo kolektiva je tražio od Dejana da se prihvati dužnosti i prekrati to stanje neizvesnosti. Ali on se toga nije prihvatao, bilo zato što sam nije hteo, bilo zato što ni sam nije imao podršku; danas više nije ni važno.

Onda se jednog dana pronese glas da su primedbe povučene i da više nema prepreka. Konačno, negde u junu, Savet OOUR-a ga je izabrao za direktora. A rešenje o postavljenju sam potpisao ja, kao zamenik predsednika Saveta. Bora Hadžibabić je zbog posla često bio van Instituta, tako da sam tokom mandata Saveta većinu sednica vodio ja.

Ispit na početku mandata

Takoreći na početku mandata Draško je imao veliki ispit.

Posle svih peripetija sa realizacijom trećeg primerka Hibrida, Rusi su naručili još dva primerka analognog dela. I pri tome su prvi put u poslovanju sa Institutom odrešili deviznu kasu, realizaciju ugovora su platili pravim dolarima, a ne putem kliringa. Nekako u to vreme došlo je do devalvacije dinara, pa je dinarski iznos prihoda bio prilično uvećan.

Pošto su se analogni delovi Hibrida realizovali u odeljenju 202, tamo su smatrali da to uvećanje treba da pripadne njima. Draško je, međutim, smatrao da se radi o novcu koji nije stečen radom, već pogodnostima na tržištu i da tako ostvarenu dobit treba da podeli ceo OOUR.

Na sednicu Saveta na kojoj je trebalo glasati o njegovom predlogu došla je delegacija odeljenja 202, na čelu sa Ozrenom Džigurskim, koji je Draška zamenio na mestu šefa. Zbog odsustva Bore Hadžibabića, sednicu sam vodio ja.

Na početku diskusije Draško je neočekivano bio u defanzivi. Posle moje diskusije, u kojoj sam postavio pitanje treba li inženjeri da se bave strukom ili ekonomijom, on je odjednom preuzeo inicijativu i svojim nastupom oduvao oponente. Savet je zatim prihvatio njegov predlog o podeli.

Posted on

Malo istorije (6): Vreme doktora Dralea

Osamdesete godine prošlog veka, rad OOUR-a Računska tehnika, ali i celog Instituta, obeležilo je rukovođenje Dragoljuba Milićevića, Draška. Uzimajući u obzir i vreme koje je proveo kao rukovodilac odeljenja 202, taj period se skoro poklapa sa vremenom koje sam i ja proveo u Institutu.

Posle Titove smrti izgledalo je da neke stege socijalističkog perioda popuštaju. Ali to je bilo samo na prvi pogled. Državna i partijska nomenklatura je istovremeno pokušavala da iznađe pristup kojim će zaštititi sistem, a time i samu sebe. Dotadašnja sprega Partije i privrednih subjekata dignuta je na viši nivo. Dok je ranije Partija imala punu kontrolu nad privredom, preko direktora koji su bili njeni članovi i preko partijskih komiteta u preduzećima, sada je došlo do promene smera uticaja. Pošto je iza direktora stajala finansijska moć preduzeća, po njihovom mišljenju je sazrelo vreme da na osnovu toga steknu i politički uticaj. A ne da budu samo objekti za sprovođenje tuđeg.

Upravo je delovanje Draška Milićevića tokom te decenije najbolji primer tih promena.

Ko je bio

Za bolje razumevanje njegovog uticaja potrebno je dati par podataka. Otac Nikola je najpoznatiji kao ambasador SFRJ, između ostalog u Nemačkoj Demokratskoj Republici; u drugoj polovini sedamdesetih bio je predsednik jugoslovenskog dela Fulbrajtovog komiteta. Majka je bila poreklom Splićanka, zbog čega je Draško, pošto su roditelji boravili van zemlje, studije elektrotehnike završio u Splitu. Ima mlađeg brata Miroslava, uglednog hirurga i profesora Medicinskog fakulteta.

Inženjersku karijeru započeo je u Institutu „Mihajlo Pupin”, u laboratoriji za Automatiku, u grupi koja se bavila merenjem električne energije. Iz Instituta je prešao u Institut za mere i dragocene metale, a onda se vratio, ali u OOUR Računska tehnika, za rukovodioca odeljenja 202. U međuvremenu je magistrirao i doktorirao na Elektronskom fakultetu u Nišu. Mentor za magistarski rad bio mu je profesor Dobrivoje Jovanović, a za doktorat pokojni profesor Bogosav Kovačević. Obojica Čačani i nekadašnji istraživači upravo u Digitalnoj laboratoriji, koja je bila preteča našeg OOUR-a.

Kasnije, kada budem nezadovoljan onim kako je radio, pomalo sa setom sam komentarisao: „Krivo mi je što su ga Čačani napravili naučnikom.”

Kako sam ga video

Nisam pripadao Draškovom krugu ako je takav krug u OOUR-u i postojao. Delilo nas je mnogo toga. Ali putevi su nam se, tokom te decenije i više zajedničkog bitisanja u istoj firmi, često ukrštali. Po pravilu su to bile službene situacije, ali je bilo i onih, možda i više, kada sam bio posmatrač njegovog delovanja.

Uglavnom mi se ti njegovi nastupi nisu sviđali. Ali u početku sam cenio jednu njegovu osobinu: nije pokazivao osvetoljubivost. Ljude koji su mu se suprotstavljali, pogotovu argumentovano, nije bio sklon da „precrta”. Kasnije, kada je njegova poslovna i politička zvezda počela jače da sija, kao da se i na tom planu promenio. Ili je ranije to samo vešto prikrivao. Bio je impulsivan i delovao je na prvu loptu.

Izbor koji nije prošao kako je zamišljeno

Prilika da ga bliže upoznam pružila mi se već početkom 1978. godine, kada se u „Pupinu” biralo rukovodstvo takozvane Akcione konferencije Saveza komunista. Kandidati za predsednika bili su pokojni Đorđe Rosić iz OOUR-a Telekomunikacije i Draško.

Pošto sam radio tek mesec-dva, bio sam samo posmatrač. Nisam poznavao ljude ni odnose unutar Instituta. Čini mi se da je iz prethodnog saziva došla preporuka ili je bar stvorena takva atmosfera, da novi predsednik treba da bude Rosić. Tome se Draško oštro suprotstavio, koristeći prilično oštre i, slobodno se može reći, za to vreme anahrone argumente. U suštini je Rosiću spočitavao da se, kao ratno siroče poslato sa dvanaest godina na školovanje u Sovjetski Savez, tamo formirao, a posle 1948. mu je povratak u Jugoslaviju bio onemogućen sve do 1956. godine.

Takvom Draškovom stavu se na sastanku Osnovne organizacije principijelno suprotstavio Aca Đorđević. I meni je njegov stav bio neuporedivo bliži.

Posle svega, Đorđe Rosić je izabran za predsednika. A posle desetak godina doći će do pomalo paradoksalne situacije: kada Draško bude postao direktor Instituta, Rosić će kao jedan od pomoćnika direktora postati njegov najbliži saradnik.

Kasnije ću saznati da je Aca zbog svojih stavova bio šikaniran. Nažalost, posle par meseci će se ozbiljno razboleti, tako da u proteklih više od četiri decenije nisam bio u prilici da sa njim o tome razgovaram.

Priču o „Draškovoj deceniji” ipak treba ispričati, jer je ona deo zajedničke istorije nas iz OOUR-a Računska tehnika. A na kraju te decenije i celog Instituta „Mihajlo Pupin”, u kome je u jednom trenutku bilo više od hiljadu dvesta zaposlenih.

Posted on

Malo istorije (5): Sastanak u VTI

Studija o mogućnostima jugoslovenske privrede da proizvodi računare za potrebe JNA imala je veći značaj od samog truda koji su inženjeri u nju uložili. Ona je pre svega nama samima pokazala da je tehnologija računarskih komponenata napravila značajan iskorak i da dolazi novo računarsko doba, koje će računar učiniti dostupnim mnogo širem krugu korisnika nego do tada. Možda toga nismo bili neposredno svesni, ali u onim jutarnjim razgovorima uz kafu se pominjalo.

Po okončanju Studije trebalo je da prođu četiri godine da bi se razvoj vojnog računara ponovo aktuelizovao. Ne sećam se tačno kada smo ponovo dobili priliku da JNA ponudimo svoje viđenje njihovih računarskih potreba. Biće da je to bilo s proleća 1982. godine.

Pominjanje vojske kao korisnika tehničkih sredstava prvo asocira na oružje i oruđa za borbu. Međutim, ovde se radilo o računaru koji je trebalo da obezbedi podršku u praćenju stanja borbenih sredstava, transportne opreme, municije i slično.

Novi projekat se u nečemu razlikovao od prethodnog. Sada je trebalo ponuditi idejno rešenje. Pošto su se u međuvremenu u Jugoslaviji počeli proizvoditi mini računari, jedna od ideja bila je da se u okviru nove Studije da njihov detaljan prikaz, sa osvrtom na mogućnost da neki od njih bude osnova za vojni računar. Čini mi se da je idejno rešenje pomalo ličilo na arhitekturu sistema MU5, razvijanog sedamdesetih na Univerzitetu u Mančesteru. Inicijator takvog pristupa bio je Joca, koji je i sam učestvovao u razvoju tog sistema, a jedan od njegovih arhitekata bio je Roland Ibbett, Jocin mentor na doktoratu.

Creme de la creme

Pošto je Studija završena, sledilo je njeno predstavljanje pred stručnim jugoslovenskim auditorijumom. Skup je održan u Vojnotehničkom institutu. S obzirom na to da se potencijalno radilo o velikom i sigurnom poslu, sastanku je prisustvovao creme de la creme jugoslovenskog računarstva. Bili su prisutni direktori i saradnici svih preduzeća koja su proizvodila ili prodavala računare. Iz akademske sfere, pored nas Beograđana, sećam se kolega sa Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu.

Diskusija koja se tu vodila ostala mi je u sećanju kao trenutak u kome je praktično utvrđeno stanje računarske industrije u Jugoslaviji. I trenutak kada je počela da se sagledava realna slika našeg računarstva u odnosu na svet. To je posebno bilo značajno za „Pupin”, jer je do tada kopča sa svetom bila više intuitivna, a manje tehnološka. Pogotovu za našu Laboratoriju, koja je bila mesto rađanja jugoslovenskog računarstva.

Ako iz ove perspektive pogledam to vreme, moram da konstatujem da su u nekim drugim laboratorijama Instituta bolje osetili nadolazeće tehnološke promene. Bila je to 1982. godina, kada je IBM PC već uveliko bio zakoračio na računarsku scenu, a Intel ponudio tržištu procesor 80286, koji se po svojim karakteristikama približio procesorima klasičnih računara.

Ako je za utehu, čak i u razvijenom svetu ponekad nije bilo sluha za novu tehnologiju. Ken Olsen, predsednik kompanije DEC, smatrao je da mikroračunari nemaju perspektivu, nipodaštavajući IBM PC i da se DEC time neće baviti.

Dve strane stola

Sastanak u VTI je verovatno bio najširi skup računarskih poslenika održan do tada u Jugoslaviji. U to vreme je za direktora OOUR-a Računska tehnika već bio izabran dr Dragoljub Milićević, i on je koristio priliku da se nametne kao važan igrač u domaćoj računarskoj priči. Vreme koje sledi pokazaće da će se nešto od toga i ostvariti.

Sastanak je trajao, čini mi se, dva dana, a diskusija posle uvodnih izlaganja bila je otvorena i na momente oštra. S jedne strane su bili predstavnici firmi koje su proizvodile ili prodavale strane računare, a sa druge Institut. Da li smo i koliku podršku imali od prisutnih predstavnika akademske zajednice, ne sećam se.

Najglasniji su bili Janez Škrubej iz „Iskra Delte” i Milojko Marić iz „Interkomerca”. Već krajem sedamdesetih „Iskra” je preuzela firmu „Delta”, nastalu u okrilju ljubljanske „Elektrotehne”. Zahvaljujući popularnosti računara PDP-11 i kasnije VAX-11, koje je „Delta” nudila jugoslovenskom tržištu, postali su značajan akter domaće računarske scene. Istovremeno je Slovenija tražila veći kolač u snabdevanju JNA, pa je zainteresovanost „Iskra Delte” bila jasna.

S druge strane, „Interkomerc” i njegov direktor Marić želeli su proširenje tržišta na kome bi plasirali računare firme Burroughs. Marić je kao osnovu za razmatrani računar ponudio mikroračunar Burroughs B20, u suštini njihovu verziju IBM PC-ja, zasnovanu na procesoru Intel 8086, sa operativnim sistemom BTOS, sličnim CP/M-u i MS-DOS-u.

Posted on

Malo istorije (4): Pomnoženo sa 2

Možda najznačajniji za okretanje ka takozvanim vojnim poslovima bio je već pominjani projekat Simulatora leta aviona. U njegovoj realizaciji učestvovala su čak tri OOUR-a Instituta, Automatika, Računska tehnika i Hidraulika i pneumatika. To se odrazilo i na unutrašnju organizaciju našeg OOUR-a: formiranjem odeljenja Profesionalni sistemi stvoreni su uslovi za preorijentaciju ka projektima kod kojih računar nije bio sam sebi cilj, već platforma uz čiju su se podršku realizovali specijalizovani sistemi. Dolazeći dani će pokazati da je time stvorena dobra baza za nastup kod JNA kao poslodavca.

Istina, i druga odeljenja su imala projekte za vojsku, računari CER-11, CER-111 i KOSMOS, ili uređaj DFŠ, digitalni frekventni šifrator. Saradnici Odeljenja za sistemski softver su za te računare razvijali elemente sistemskog softvera.

Cena pomnožena sa dva

Početak 1978. godine označio je prekretnicu. Negde u martu priključen sam Ljuši na poslovima izrade Programa realizacije vizuelnog podsistema simulatora leta aviona.

Neko ko je imao tek nepuna četiri meseca radnog staža i tek počeo da se upoznaje sa računarom i njegovim periferijama odjednom se našao na sasvim drugoj vrsti posla. Morao sam da se razaberem u vektorsku grafiku i kolimaciona sočiva. O vrstama i značenju svetala na aerodromima da i ne govorim.

Ovde ću navesti samo jedan sitan detalj, vezan za dimenzionisanje cene tog podsistema. Ljuša i ja smo nekom matematikom došli do zaključka da bi realizacija trebalo da košta dvesta miliona starih dinara. Iako je od denominacije sprovedene privrednom reformom 1965. godine prošlo više od decenije, još uvek se govorilo o starim i novim dinarima, a sama ta reforma je već bila mrtva.

Kada je Dejan video ovu cifru, uz komentar „To je Ljušina procena”, iznos je pomnožio sa dva. Konačno, kada je Program realizacije došao kod Draška, tadašnjeg rukovodioca odeljenja, on je i tu cenu pomnožio sa dva.

Da neko ne pomisli da su se cene određivale onako od oka. Jednostavno, mi inženjeri smo uglavnom sagledavali samo one nama vidljive troškove. Srećom, rukovodioci su imali daleko širu sliku o tome koliko je novca potrebno za život OOUR-a.

Ovde treba izneti jedan podatak koji govori o uslovima poslovanja u socijalističkoj Jugoslaviji. Iz zarađenih sredstava se, pored poreza i doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje, moralo izdvajati i u različite fondove na nivou radne organizacije — fond zajedničke potrošnje, rezervni fond i druge. Kada se sve to sabere sa platama zaposlenih, ispada da je trebalo zaraditi otprilike pet puta više novca nego što je iznosio zbir plata. Čini mi se da je tačan faktor bio 4,73, i da je važio za naučnoistraživačke organizacije. U privredi je bio nešto niži, oko 3,5.

Do realizacije vizuelnog podsistema doći će dve godine kasnije. Koliko je koštao i kako je izveden, više bi mogli da kažu oni koji su neposredno učestvovali. Ja sam tada bio u vojsci.

Studija od osamsto strana

U proleće 1978. ponovo se počelo govoriti o razvoju takozvanog vojnog računara. Naravno, to nije podrazumevalo samo prototip, kao do tada, računar je trebalo da bude standardno tehničko sredstvo JNA, što je značilo obezbediti uslove za serijsku proizvodnju.

Negde u junu krenuli smo u izradu Studije u kojoj je trebalo predstaviti stanje računarske tehnike u svetu i, u skladu sa tim, proceniti mogućnosti jugoslovenske privrede da proizvede savremen računar. Iako sam još uvek bio pripravnik, bio sam uključen. Moj zadatak je bio da prikažem stanje tehnologije pojedinih računarskih komponenata, uglavnom pasivnih, kao što su kablovi, konektori i prekidači, ali sam se dotakao i nekih važnih periferija, kao što su spoljašnje memorije i štampači.

Ovo pominjem da bih istakao pristup razvoju kadrova koji je postojao u „Pupinu”. Mladi su od starta bili uključivani u ozbiljne projekte, ne samo kao obični saradnici, već kao učesnici u svim fazama. To je podrazumevalo da pored projektnih sastanaka prisustvuju i poslovnim. Počinjalo se tako što su najmlađi na jednim i drugim sastancima bili neka vrsta zapisničara. Ali su vremenom, upoznavanjem sa problematikom, postajali aktivni učesnici. Zahvaljujući tome, mladi inženjeri su se osposobljavali za preuzimanje odgovornih dužnosti.

Kada je Studija završena, čini mi se da je bila obima nekih osamsto strana. Za mene je imala i dodatni značaj, imao sam priliku da se u kontinuitetu upoznam sa čitavim nizom komponenata računarskog sistema, ali i da počnem da učim korišćenje i pisanje tehničke dokumentacije.

Upitne kartice

Kad sam već kod stručne literature, vredi napraviti paralelu sa današnjim vremenom. Iako je ARPANET nastao davne 1969. godine, za nas u Jugoslaviji to je bila daleka budućnost, da uopšte postoji, saznaću tek kada se Joca Đorđević bude vratio iz Pitsburga.

Zato su osnovni izvori znanja bile knjige, priručnici, katalozi i časopisi. Institut je imao dobro snabdevenu biblioteku i nije bilo problema da se nabavi nova knjiga: dovoljno je bilo popuniti karticu, predati je u Sekretarijat i dobiti direktorov potpis. Svake srede na naš sprat je stizao kontingent novih časopisa.

Naravno, nije bilo vremena da se svaki zanimljiv članak pročita, pa smo posezali za kopiranjem. Kopirnica je opsluživala ceo Institut, pa se nekad moralo čekati, a i kopiranje je često izostajalo, jer je u to vreme bilo prilično skupo.

Alternativa je bila zanimljiva. U većini stručnih časopisa na kraju se nalazila stranica sa takozvanim upitnim karticama (Inquire Card). Popunjavanjem sopstvene adrese, zaokruživanjem odgovarajućeg broja i slanjem kartice redakciji mogle su se dobiti dodatne informacije o objavljenom članku. Ispod reklamnih materijala raznih firmi takođe su stajali brojevi, čijim su se zaokruživanjem mogli tražiti i po pravilu dobiti, materijali o njihovim proizvodima. Često smo tako dolazili do važnih priručnika i kataloga, a ponekad je to bio i jedini način da se dođe do kataloga elektronskih kola koja smo koristili.

Zanimljivo je da sam na svakoj upitnoj kartici zaokruživao broj koji se odnosio na literaturu firme National Instruments. Ta firma je na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete postajala vodeća u oblasti uređaja za računarsku akviziciju podataka, a kasnije će razviti programski paket LabVIEW, koji je do danas ostao svetski standard u toj oblasti.

Međutim, od njih nikada nisam dobio povratnu informaciju. Verovatno Jugoslavija kao tržište za njih nije bila zanimljiva, ili smo ipak bili zemlja sa druge strane gvozdene zavese.

Posted on

Malo istorije (3): Era računara CER

Gledano iz današnje perspektive, sedamdesete godine predstavljale su tehnološku prekretnicu u računarskoj tehnici. Sve veći broj računarskih uređaja bivao je zasnovan na novim poluprovodničkim komponentama, mikroprocesorima. Istina, oni se po svojoj procesnoj snazi nisu mogli meriti sa vladajućim procesorima velikih i mini računara. Ali su polako, ali sigurno osvajali primene koje do tada nisu mogle da budu računarski podržane, pre svega zbog gabarita i potrošnje električne energije tadašnjih sistema.

To se jasno videlo i na poslovima koji su rađeni u OOUR-u Računska tehnika. Polako se završavala era računara zasnovanih na integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, a počeli su da se razvijaju sistemi na mikroprocesorima. Istovremeno, to je značilo prelazak sa projektovanja računara opšte namene na namenske računare.

Termin „namenski” odmah asocira na sisteme za vojsku, ali u praksi nije sasvim bilo tako. U to vreme je na nivou Instituta razvijan simulator leta aviona, u čemu su učestvovali saradnici više OOUR-a. Radilo se o vrlo složenom sistemu koji je zahtevao stručnjake iz mašinstva, automatike, elektronike i računarstva. Simulator posebno navodim, jer su njegovo projektovanje i realizacija praktično označili prekretnicu u radu dobrog dela Instituta, a posebno našeg OOUR-a. Narednih deceniju i po aktivnosti će dominantno biti vezane za saradnju sa JNA, posebno u oblasti simulatora i trenažera borbenih sredstava.

U nastavku ću kroz lične impresije dati osvrt na neke od najvažnijih projekata iz tog vremena. Naravno, kao pripravnik nisam mogao da budem upoznat sa svim projektima, pogotovu što je sve veći broj bivao klasifikovan kao strogo poverljivo.

Odakle ime CER

Moj rad u Institutu započeo je upoznavanjem sa računarom CER-12.

Počev od prvog računara čija je realizacija okončana u Institutu „Mihajlo Pupin”, a to je bio CER-10, svi računari koji su ovde projektovani nosili su oznaku CER. Izuzeci su bili HRS-100, hibridni računarski sistem, i KOSMOS, koji je razvijan za potrebe JNA, a u suštini je bio digitalni deo pomenutog hibridnog računara.

Za poreklo oznake CER vezane su priče koje su u proteklih šest decenija pomalo prerasle u legendu. Ipak treba pomenuti dva moguća objašnjenja. Jedno je krajnje prozaično, a verovatno i najtačnije, CER je skraćenica od Cifarski Elektronski Računar. Drugo je vezano za planinu Cer, na čijim se padinama nalazi selo Ravnaja, u kome se rodio Tihomir Aleksić, jedan od arhitekata prvog domaćeg računara CER-10.

Šta je sve pravljeno

U periodu od 1960. do 1980. godine računari razvijani u Institutu uglavnom su bili namenjeni komercijalnoj primeni. Izuzeci su, pored sistema KOSMOS, bili CER-11 i CER-111, rađeni za potrebe JNA. Treba reći da je i KOSMOS imao kodnu oznaku CER-101.

Kod CER-11 i CER-111 radilo se o istoj arhitekturi, ali su se razlikovali po tehnologiji. CER-11 iz 1966. godine realizovan je u diskretnoj tehnologiji, tranzistorskim i diodnim logičkim kolima, sa operativnom memorijom na feritnim jezgrima. Taj sistem je 1975. reprojektovan i realizovan kao CER-111, korišćenjem integrisanih logičkih kola.

Pored njih, u Institutu su razvijeni i sistemi CER-2 (prototip), CER-20 i CER-30, prototipovi elektronskih knjigovodstvenih mašina za Elektronsku industriju iz Niša i RIZ iz Zagreba, zatim CER-22, CER-200, CER-202 i CER-12. Najuspešniji modeli bile su manje serije računara CER-22, CER-200 i CER-12, korišćene za obradu poslovnih podataka u preduzećima i bankama širom Jugoslavije, „Jugopetrolu”, „Planiki”, „Beobanci”, „Banatskoj banci” i drugima.

CER-12

Računar pored koga je počela moja profesionalna karijera realizovan je u dva primerka. Jedan je radio u Računskom centru „Banatske banke” u Zrenjaninu, a drugi u računskom centru Instituta.

Računski centar Instituta je, pored obrade podataka za sopstvene potrebe, vršio i uslužnu obradu za mnoge firme, od kojih su najpoznatije bile „Beobanka” i tada veliko spoljnotrgovinsko preduzeće „Elektrotehna”. Koliko je to bio unosan posao, govori podatak da su saradnici Računskog centra bili najbolje plaćeni radnici Instituta. Kada je u januaru 1978. objavljena rang-lista radnika po primanjima, prva tri mesta zauzimali su upravo zaposleni u Računskom centru.

CER-12 je razvijen 1971. godine. Inicijalno je koristio CDC diskove sa izmenjivim disk-paketima kapaciteta 5MB, linijski štampač ICL i operativnu memoriju na feritnim jezgrima firme AMPEX, kapaciteta 256kB. Imao je tridesetdvobitni procesor, a memorijska reč je bila dužine trideset šest bita, jer je postojala kontrola parnosti na nivou svakog bajta.

Radom računara se upravljalo preko konzole realizovane na bazi IBM pisaće mašine. Unos programa i podataka ostvarivao se preko bušene papirne trake. Podaci su dostavljani u grupu za pripremu, gde su zaposleni na specijalnim mašinama firme DATICA unosili podatke, koji su zatim bušeni na traku pomoću bušača, najčešće firme FACIT. Inicijalni program, nešto nalik na današnje boot programe, unošen je preko upravljačkog pulta, na kome su se nalazili nizovi prekidača i lampica za unos i prikaz adresa i podataka.

Primerak računara CER-12 koji se nalazio u Računskom centru Instituta poklonjen je Muzeju nauke i tehnike, tako da ga posetioci mogu videti u okviru stalne postavke, u zgradi prve električne centrale u Skenderbegovoj ulici 51.

U vreme mog zaposlenja krenulo se sa poslovima priključenja novih periferija na CER-12, i to paralelno na oba računara. Plan je bio da se nadgrade diskovima „velikog kapaciteta”, stavljam pod navodnike, jer je taj veliki kapacitet bio sto megabajta (100MB). Ali treba imati na umu da se radilo o diskovima sa izmenjivim medijumima, pa je svaki disk-paket pojedinačno imao taj kapacitet. I ovog puta bile su to jedinice magnetnih diskova firme CDC.

Posted on

Malo istorije (2): Kancelarija 224/5

Kancelarija u kojoj sam počeo svoju inženjersku karijeru imala je broj 224/8. Unutrašnje pregrade između kancelarija bile su paravani, verovatno je prilikom gradnje ideja bila da se dobiju velike prostorije, pa su kasnije postavljene drvene pregrade. Na njima je bio zalepljen ravan zeleni itison. Pregrade prema hodniku bile su od furnirane iverice, lakirane u boji drveta. Prema spolja, celom širinom kancelarije, od metar visine do plafona bili su prozori. Iznad vrata, celom dužinom, staklena pregrada.

U zgradi je postojalo centralno grejanje, za koje je Institut koristio sopstvenu kotlarnicu na mazut. U kancelariji su bila dva radijatora ispod prozora. Grejanje je bilo odlično, čak bi se moglo reći da je bilo i pretoplo. Da vazduh ne bi bio suv, koristile su se metalne posude koje su stajale na širokim livenim radijatorima; u njih je stalo sigurno tri-četiri litra vode. Ja sam ujutru po dolasku punio posudu, ali je do kraja radnog vremena već bila prazna.

Za dolazak na posao zaposleni su mogli da koriste organizovani prevoz. Institut je od Elektronske industrije iznajmljivao autobuse koji su na šest-sedam linija prevozili zaposlene. Polazili su sa Trošarine, Konjarnika, Petlovog brda, iz Zemuna, sa Karaburme. Ja sam mogao da koristim one koji su prolazili pored Pravnog fakulteta i Vukovog spomenika. Zbog navike da svako jutro odlazim na Fakultet, najčešće sam koristio onaj koji je stajao kod Vukovog spomenika.

Ko je gde sedeo

Prvih dana vreme sam provodio sam u kancelariji. Pošto osim kolega sa kojima sam studirao nikoga nisam poznavao, praktično nisam ni izlazio.

Upoznavanje sa kolektivom počelo je tako što je tadašnji šef odeljenja 201, Brana Leposavić, kolegu Predraga Vraneša i mene proveo po kancelarijama.

U kancelariji 224/1 sedeli su Brana Leposavić i Veselin Potić. U sledećoj, 224/3, Dragoslav Maksimović zvani čika Maksa, Vasilije Jablan zvani čika Jaša, Ljiljana Spahijević, plava ili velika Ljilja i Blagomirka Vunjak, Blaženka. U 224/5 sedeli su Ljubivoje Marković zvani Ljuša, Miladin Dabić, Aleksandar Đorđević i Predrag Vraneš.

Prve dve kancelarije sa desne strane hodnika koristilo je odeljenje Servisa, a u 224/6 sedeli su Srđan Ćeramilac i Slobodan Davidović. Na kraju hodnika ulazilo se u takozvanu veliku sobu, u kojoj su sedele Slavica Simić i Mirjana Brašanac, mala Mira. U sobi preko puta bili su majstori Petar Selaković zvani Peki i Rade Tatalović. U odeljenju su još radili Nedžati Spahijević zvani Roki, Dušan Hristović, Boško Tanasijević i Boško Simonović, ali se ne sećam gde su tada sedeli. Na odsluženju vojnog roka bio je Milija Timotijević.

Ne sećam se baš kako su nas dočekali. Verovatno su bili, kao i mi, suzdržani. Jedino se sećam da je govorljiviji bio čika Jaša, pa sam verovatno na osnovu toga zaključio da je inženjer.

Prvi gost

Praktično prvi kolega koji mi je došao u posetu, ne računajući Branu, bio je Daba. Jednoga dana neko je pokucao na vrata. Okrenuh se i videh mlađeg čoveka proređene kose sa naočarima. Ostade nekako postrance okrenut, pruži mi ruku na karakterističan način i predstavi se: „Ja sam Miladin Dabić.” Reče da sedi preko puta i da, ako mi nešto zatreba, slobodno mogu da dođem.

Posle jedno sedam dana Brana mi reče da ću se privremeno preseliti u kancelariju u kojoj su sedeli Ljuša, Daba, Aca i Vranac. U moju će se privremeno smestiti kolega Sidorov iz Instituta iz Novosibirska. Tokom njegovog boravka biću u prilici da par puta prisustvujem radnim sastancima koje je sa njim imao Vesko, a na kojima su razmatrana pitanja vezana za digitalni deo hibridnog računara HRS-100, instaliranog u Novosibirsku.

Tokom tih sastanaka dokučih da Sidorova ne vidim prvi put. Bio je jedan od dvojice gostiju koje je Caja doveo na usmeni ispit u junskom roku 1974. godine, kada sam polagao Elektroniku I. Kasnije saznadoh da je drugi bio dr Šebic iz Istočne Nemačke.

Kafa, dim i šah

Privremenim preseljenjem u kancelariju 224/5 počela je moja socijalizacija u Institutu. Kancelarija je bila ista kao moja, s tim što je gledala na ulaz u krug Instituta i parking. Ispred prozora sedele su najstarije kolege, levo Ljuša, desno Daba. Iza Dabe je sedeo Aca, a iza njega, za omanjim stolom, Vranac. Onako krakat, sedeo je za stočićem u koji je jedva uvukao noge. Uz levi zid je stajao laboratorijski sto, za koji su mene smestili.

U to vreme zaposleni su sami kuvali kafu, po takozvanim klubovima. Ovde su jedan klub činili Ljuša i Daba, a Aca je sam sebi kuvao. Prva dvojica su pila kafu koja je više ličila na kačamak, jer je posle ispijanja talog u šoljicama ostajao do pola. Sećam se da je Daba pio iz okrnjene zelene keramičke šoljice bez drške.

Njih trojica su bili pušači, s tim što bi se za Ljušu i Dabu moglo reći da su više pućkali nego pušili. Zbog toga se oko njih tokom dana vio oblak dima, koji bi, kada su prozori bili zatvoreni, čak izlazio ispod vrata u hodnik. Vranac je u to vreme još uvek bio aktivni sportista, golman vaterpolo kluba „Partizan” i reprezentacije Jugoslavije. Trojica starijih su ga često zadirkivali da će mu uništiti karijeru svojim pušenjem. Posebno se u tome isticao Ljuša, koji je bio strastveni pušač, takav da je često imao i po dve istovremeno zapaljene cigarete, a pepeo je bio sastavni deo ambijenta njegovog radnog stola. Inače po ocu, koji je takođe bio inženjer elektrotehnike bio je unuk na belo Lenče iz čuvene vranjanske pesme, “Otvori mi belo Lenče”.

Jedno od pravila radnog ponašanja bila je svakodnevna polučasovna pauza. U našem OOUR-u trajala je od pola deset do deset. Daba, koji se tokom te jeseni vratio sa magistarskih studija iz Mančestera, vreme je uglavnom provodio čitajući knjigu profesora Trelivena o računarima u osamdesetim. Pored njega, na podvijenoj nozi, sedeo je Ljuša sa stalno upaljenom cigaretom.

U jednom trenutku Daba bi samo rekao: „Hoćemo li?” To je bio znak da se na stočiću otvori mala kutija sa šahovskim figurama, da se poređaju i započne meč. Bio je to svakodnevni ritual. Tokom proleća Vranac će sa nekog turnira iz Moskve doneti šahovski sat, nove plastične figure i onu plastičnu mušemu sa poljima. Sada su mogle da se organizuju brzopotezne partije, a često i turniri, u kojima ja po pravilu nisam učestvovao.

Posted on

Malo istorije (1): Presecanje čvora

Ovaj tekst posvećujem uspomeni na Miladina Dabića (1945–2020), kolegu i prijatelja. Njegov odlazak bio je povod da sednem i zapišem sećanja na godine provedene u Institutu „Mihajlo Pupin”.

Kada sam počinjao pisanje ovog teksta, imao sam na umu potrebu da od zaborava otrgnem jedno vreme čiji sam bio aktivni učesnik. To vreme podrazumeva pre svega ljude i događaje u kojima su oni učestvovali. Neposredan povod bio je odlazak još jednog od onih sa kojima sam delio zajedničku istoriju. A zajednički imenitelj nam je bio Institut „Mihajlo Pupin”.

Posle više od četiri decenije nije lako pisati o prošlosti. Ne zato što ću biti subjektivan ili što sam mnogo toga zaboravio. Problem je u tome što se u tom vremenu mnogo toga promenilo, pogotovu u struci kojom smo se tada bavili. Ako bi ovaj tekst bio namenjen nama koji smo svedoci tog vremena, tu bi svakako preovladavao lament nad sopstvenom prošlošću. A mlađi bi ga mogli doživeti kao još jedan pokušaj tamo nekih matoraca da se istaknu. Zato je pisanje ovog teksta nešto poput plovidbe između Scile i Haribde.

Kada sam tog 1. decembra 1977. godine zakoračio u zgradu Instituta „Mihajlo Pupin”, nisam razmišljao o istoriji. Bio je četvrtak sa tek napadalim snegom, pravi zimski dan. Došao sam gradskim prevozom, koji je tada išao samo do studentskog doma „Patris Lumumba”, a odatle peške uzbrdo, ulicom koja se zvala Dragice Pravice, pa dalje Volginom, stigoh do Instituta.

Sigurno sam mnogo toga zaboravio. Ali nadam se da će ove moje reči podstaći i druge da dopišu svoja sećanja. Ne bežim od toga da će u ovom pisaniju biti mnogo toga subjektivnog. Možda sam ponešto uobrazio pa je postalo deo moje istine. Ali neka se prvo nešto nađe na papiru ili ekranu. Lako ćemo ga kasnije menjati i širiti. A možda i skraćivati.

Krenimo redom

Pre početka rada bio sam u Institutu tri puta.

Prvi put, kada me je Slavoljub Marjanović, čuveni Caja, profesor elektronike na Elektrotehničkom fakultetu, doveo da se upoznam sa mogućnošću zaposlenja. Posle diplomiranja i letnje pauze ponovo sam se u Beogradu obreo u septembru, sa željom da upišem postdiplomske studije. U međuvremenu sam upisao kurs engleskog na Institutu za strane jezike i praktično u Beogradu živeo od utorka do četvrtka. Nastavio sam da stanujem kod porodice Ivanović, gde sam proveo sve vreme studija.

Vrlo brzo sam shvatio da vodim, reklo bi se, parazitski život, jer sam u Beogradu trošio jednu penziju mojih roditelja. Istina, bilo je ponuda za posao, ali nijedna me nije privlačila. Svraćao sam svaki dan na Fakultet i u „Domovinu“. Bilo je to vreme kada je puno kolega diplomiralo, a većina je to obeležavala u tom, za nastavnike i studente Elektrotehničkog fakulteta kultnom restoranu.

Jednoga dana u hodniku Fakulteta sretoh Caju i ne propustih priliku da ga upitam ima li nekog posla za mene. On me upita da li sam slobodan u podne. Na potvrdan odgovor reče mi da ga sačekam ispred kancelarije. Odosmo prvo do ekspres-restorana „Studentski park” preko puta Fakulteta, gde on kupi pečeno pile, a onda se taksijem odvezosmo do Instituta.

Odvede me prvo u OOUR Merenje i regulacije kod Milorada Andonovskog, a nakon razgovora sa njim popesmo se na drugi sprat i nađoh se u kancelariji gde su sedeli Dejan Živković i Dragoljub Milićević. Ispostaviće se da je Dejan tehnički direktor OOUR-a Računska tehnika, a Draško šef odeljenja 202. Od Dejana saznadoh da predstoji raspisivanje konkursa za inženjere pripravnike. Upita me šta me više zanima, hardver ili softver. Na moj izbor hardvera, iako baš nisam bio siguran šta se pod tim tačno podrazumeva, prokomentarisa da će biti primano više kandidata za softver.

Šah i Ampex

Nastavih da živim na relaciji Čačak–Beograd. Jedne večeri svratih u „Domovinu”. Zatekoh Caju i Dejana Živkovića. Neko od njih me upita da li sam konkurisao, a ja nisam znao ni da je konkurs objavljen. „Pa šta čekaš, konkurs se završava u ponedeljak.”

Sutradan poranih za Čačak da prikupim potrebna dokumenta. I prijavih se poslednjeg dana trajanja konkursa. Posle nekoliko dana dobih poziv na razgovor.

U „Pupinu” sretoh kolegu Vladimira Malinića i prvo nas odvedoše u takozvano softversko odeljenje, gde nas sačeka tadašnji šef Svetomir Ojdanić. Učtivo sam saslušao priču o njihovim poslovima. Nakon toga nas odvedoše kod Veselina Potića, koji je trebalo da nas upozna sa poslovima vezanim za hardver. Vesko, ili Pota, bio je u to vreme jedan od dvojice pomoćnika direktora OOUR-a, Georgija Konstantinova.

Pošto je on trenutno bio zauzet, pojavi se kolega sa kutijom u kojoj su bile šahovske figure i plastičnom mušemom koja je imala funkciju šahovske table. Kasnije ću saznati da se taj kolega zove Slobodan Ivančević, poznatiji kao Kraka.

Vladimir i ja poređasmo figure i počesmo partiju. U toku nje konačno se pojavi Vesko i krenu razgovor. Tokom njega par puta je razgovarao telefonom, jer su ga zvali zbog dolaska ljudi iz firme „Ampex”. Malo kasnije vrata se skoro sa treskom otvoriše i na njima se pojavi krupan mlađi čovek u belom radnom mantilu i farmerkama uvučenim u vojničke čizme. Sa vrata zagrme: „Dobro, Poto, ima li ovde još neko da zna engleski jezik?” I izađe.

Utom telefon ponovo zazvoni i obavesti Veska da ljudi iz „Ampeksa” dolaze. On gotovo panično reče da sklonimo figure, a i sam nam se pridruži u skupljanju. Figure se razleteše po kancelariji, i da je neko u tom trenutku ušao, video bi tri spodobe kako klečeći bauljaju po podu tražeći ih ispod stolova i fotelja.

Ionako kratak razgovor bio je završen, a time i moj drugi boravak u Institutu.

Presecanje čvora

U to vreme izbor kandidata podrazumevao je i proveru podobnosti, jer su u Institutu rađeni poslovi za JNA. Činilo mi se da se u tome često i preterivalo. Pa čak da je to bio paravan kojim su se maskirali lični odnosi i netrpeljivosti.

I danas, posle četiri decenije, Laboratorija mi je ostala kao primer liberalne sredine. Sredine u kojoj se poštuju pravila i zna red, ali i sredine gde su se nalazila i primenjivala inventivna i fleksibilna rešenja uprkos čestim administrativnim preprekama. I to ne samo kad je u pitanju bila struka, već i svakodnevni život. Čak i kada se formalno radilo o takozvanim tajnim poslovima, nije bilo zaziranja od kolega u pogledu informacija koje bi se usput čule. Naravno, bilo je izuzetaka, pa je u neke kancelarije bilo skoro nemoguće ući. Takve kancelarije su po završetku radnog vremena obavezno pečaćene, jemstvenikom i pečatnim voskom.

Ne sećam se koliko je vremena proteklo pre nego što sam dobio zvanično obaveštenje da sam primljen. Neslužbenu informaciju sam ponovo dobio jedne večeri u „Domovini”, gde sam se sreo, naravno, opet sa Cajom i Dejanom.

Trebalo je izvaditi lekarsko uverenje i prijaviti se u Zavod za zapošljavanje. Bilo je to trčanje sa jednog kraja Beograda na drugi, po pravom jesenjem vremenu, sa dosadnom kišom koju prati vetar. Dovoljno da ti noge budu mokre i da ti se hladnoća uvuče u kosti. Kada sam popodne konačno stigao na pregled kod interniste, doktorka me posle merenja pritiska upita: „Znate li da imate povišen pritisak, 140 sa 90?” I njoj i sebi pokušah da se opravdam jurcanjem po Beogradu, kiši i vetru. A tek što sam napunio dvadeset četiri godine.

Međutim, tek su počinjale zavrzlame. U to vreme si u Beogradu mogao da se zaposliš samo ako si imao boravište u njemu, dakle ako si bio žitelj Beograda. A da bi to postao, morao si da imaš zaposlenje. Pravi Gordijev čvor.

Smatrao sam da je čvor tanji na strani Instituta, to jest da ću dobiti potvrdu da sam zaposlen i sa njom prijaviti boravište u stanici milicije Vračar. Pošto sam nastavio da stanujem kod Jelene i Milivoja Ivanovića, oni su se saglasili da se prijavim da živim kod njih.

Međutim, šefica kadrovske službe hladno me je odbila kada sam došao i zatražio potvrdu. Nonšalantno je odgovorila: „Pošto niste iz Beograda, ne možete da zasnujete radni odnos u Institutu.”

Dok sam razmišljao šta da radim, iza njenih leđa mi je službenica Angelina dala mig da se strpim i sačekam. Kada je šefica izašla u svoju kancelariju, Angelina je hitro ubacila papir u mašinu i otkucala potvrdu o zaposlenju.

Čvor je bio presečen.

Posted on

Umesto na noge, na glavu

Ovaj tekst nije nastao odjednom. Napisan je aprila 2003. godine, dopunjen avgusta 2006, pa ponovo marta 2012. Svaki sloj nosi svoj datum. Objavljujem ga onako kako je nastajao, jer se iz tih razmaka najbolje vidi šta se u međuvremenu promenilo, a šta nije.

Razmišljanja o načinu unapređenja naučnoistraživačkog rada formalno traju već skoro deceniju. Međutim, razvoj naučnoistraživačkog rada je oblast koja me zanima gotovo trideset pet godina, od vremena kada sam započeo svoj istraživački rad u Institutu „Mihajlo Pupin” u Beogradu.

Ozbiljan naučnoistraživački rad podrazumeva postojanje nekoliko važnih uslova: adekvatne materijalno-tehničke uslove, mogućnost primene ostvarenih rezultata i druge. Uvek sam se zalagao da napori prvenstveno budu usmereni ka razvoju takozvanih primenjenih istraživanja, koja mogu da prerastu u kvalitativno viši nivo istraživanja.

Imajući to u vidu, i bez obzira na to što može delovati krajnje pesimistički, treba konstatovati: u Srbiji ima veoma malo pravog naučnoistraživačkog rada. Razloge treba tražiti pre svega u nedostatku pomenutih uslova, ali moraju se navesti i neki pogrešni koraci koji su sa formalnog aspekta uticali da dođe do erozije naučnoistraživačkog rada. Jer samo dobro utemeljen naučnoistraživački rad može da bude motor razvoja sredine u kojoj se odvija, a istovremeno i motor razvoja na nivou cele države.

U Čačku, 4. marta 2012. godine

Ovaj tekst je inicijalno napisan aprila 2003. godine i mislim da njegova aktuelnost nije sporna.

U međuvremenu su doneti zakoni koji definišu naučnoistraživački i obrazovni rad visokoškolskih institucija u Srbiji. Ono što je veoma važno, Zakon o visokoškolskom obrazovanju uvodi sasvim nove principe rada i jedan sasvim drugačiji obrazovni ambijent, nazvan bolonjski proces. Takođe, u oba zakona je predviđeno da visokoškolske ustanove prođu akreditaciju po oba segmenta delatnosti, kojom će se potvrditi da li zadovoljavaju kriterijume da i dalje deluju na oba polja.

U međuvremenu je, juna 2005. godine, doneta Strategija opštine Čačak, koja predviđa pokretanje aktivnosti na formiranju Univerziteta u Čačku. Sve to zahteva organizovanu aktivnost, koja treba da Tehnički fakultet, ali i visoko školstvo u Čačku, promoviše kao ozbiljan faktor na oba polja u Srbiji.

U Čačku, 4. avgusta 2006. godine

Umesto na noge, na glavu

Zakon o naučnoistraživačkom radu iz 1985. godine uveo je cenzus: koja institucija sme da se bavi naučnoistraživačkim radom. Tada je propisano da institucija, da bi mogla da se nazove naučnoistraživačkom, mora da ima najmanje pet doktora nauka i deset magistara.

Nije potrebno puno razmišljanja da se vidi da je problem naučnoistraživačkog rada umesto na noge postavljen na glavu. Umesto da istraživači stiču akademske titule zato što se bave naučnoistraživačkim radom, de facto je propisano da naukom mogu da se bave samo doktori i magistri. Takav pristup je, nažalost, imao krajnje nepovoljan efekat na razvoj naučnoistraživačkog rada u Srbiji.

Šta se najavljuje

Ministarstva koja uređuju okruženje za rad visokoškolskih i naučnoistraživačkih institucija najavljuju donošenje novih zakona. Iako je i do sada istraživanje bilo jednako važan segment delovanja visokoškolskih ustanova, novim zakonskim projektima predviđa se davanje još većeg značaja naučnoistraživačkoj delatnosti.

U predlogu za diskusiju o politici naučno-tehnološkog razvoja Srbije, koji je predstavio ministar Dragan Domazet, stoji stav da je univerzitet po definiciji prvenstveno naučna ustanova, i da fakulteti bez izraženog naučnog rada ne bi trebalo da budu verifikovani kao fakulteti univerziteta, već samo kao visoke škole, jer naziv fakulteta treba zaštititi od onih koji imaju organizovan samo nastavni, a ne i naučni proces.

Šta bi trebalo uraditi

Da bi se podigao nivo naučnoistraživačkog rada, neophodno je identifikovati: naučne oblasti u kojima postoje realne mogućnosti da se u kratkom roku ostvare rezultati; oblasti za koje postoji interesovanje nastavnika i saradnika; oblasti u kojima već postoji saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu; postojeće rezultate istraživanja koji se mogu ponuditi privredi u okruženju; mogućnosti angažovanja postdiplomaca na praktičnim projektima; i nivo materijalnih sredstava potrebnih za sve to.

Pri tome se treba podsetiti da se Fakultet, u svom Statutu, deklarisao kao institucija koja neguje prilično veliki broj naučnih oblasti. To pri nekoj budućoj verifikaciji može biti otežavajuća okolnost, jer taj skup oblasti realno ne može da se pokrije raspoloživim brojem nastavnika i saradnika u funkciji istraživača. Zato bi primarni zadatak bio identifikovanje onog minimalnog skupa istraživačkih oblasti u kojima trenutno imamo najveće mogućnosti i najznačajnije rezultate.

U Čačku, aprila 2003. godine