Category: Čačak sa senkama

Ono što je jedinstveno prožimalo moj život jeste Čačak. Zato ne želim da on ostane — Čačak sa senkama.
Znam da je teško poverovati, pogotovu u ovim našim smutnim vremenima, da sam svoj interes video pre svega kroz zajednički. Zato sam bio toliko kritičan; možda me zato i nisu shvatali. Ne može mi niko reći da sam u kritikama bio ličan, jer sam se koncentrisao na pojavu, a ne na ljude. Pri tome sam se, onako u sebi, trudio da pokažem veru u ljude koji su izazivali potrebu za kritikama.

Posted on

Put u Honduras

Nekoliko kratkih vesti i video-zapisa prenu me iz letargije. „Čačanska banka” je otišla u istoriju i svoje mesto ustupila „Halk” banci. Za trenutak nisam mogao da nađem prave reči ni smer u kome bih uputio svoje misli.

Čačanska banka
Zgrada nekadašnje “Čačanske banke”

Već četvrt veka me proganja pomisao koliko nismo svesni da je istorija ipak učiteljica života. Nažalost, mi joj više dođemo kao ponavljači, ili su nas, ono malo slobodno mislećih, ućutkali kao što se ućutkuju školski štreberi.

Sudbina „Čačanske banke” podseti me na ovih gotovo šezdeset godina koliko sam sentimentalno vezan za tu ustanovu. Jer dobre dve decenije jeo sam hleb plaćen delimično njenim novcem. A i neki zanimljivi događaji mog detinjstva vezani su za njena zdanja, u koja sam svraćao kao dete njenog službenika.

Kako mogu zaboraviti riku naše Šarulje, koja je u banku krenula za babom. Ili gakanje guske koja je izvila svoj dugi vrat iz kotarice što je baba gurnula pod klupu. Bilo je tu batina koje sam dobio zato što sam ispečatirao ruke, i prekora da kod kuće „ima i baba i banka”.

Uhvati me neka seta, jer je Čačak izgubio još jedan od svojih simbola. Znam da ništa nije večito i da točak istorije mora da ide napred. Možda je tako moralo da bude.

A onda me misli vratiše na Fabriku reznog alata, „Cer”, Fabriku hartije, PKS-Lateks, „1. maj”, Grafopromet, PIK „Čačak”… Bojim se da je premnogo primera da bismo sve to morali da pravdamo sa „možda je tako moralo da bude”.

Put u Honduras

Ponekad mi se učini da je sve čega smo se dotakli u poslednjih četvrt veka, „otišlo u Honduras”, kako vrcavo govori naš slavni sugrađanin.

Neću ni pokušati da nađem opravdanja, niti da bilo koga optužujem. Jer je krug gotovo zatvoren i skoro ništa više se ne može spasiti ili povratiti. Samo bi ovaj lament nad rodnim gradom imao više gorčine.

Ovako, neka ove reči budu mali podsetnik onima koji ostaju ili dolaze posle nas, nauk za budućnost, šta im valja činiti da i oni ne bi za koju deceniju pisali svoje lamente.

U Čačku, 6. novembra 2015. godine

Posted on

Lutanja

Danas je praznik, Dan primirja u Prvom svetskom ratu, ili, kako mu danas tepaju, Velikom ratu. Za trenutak sam pomislio da skrenem misli ka tom ratu i zabludama kojima naša istorija obiluje. Ali ipak ću se vratiti osnovnoj temi.

Dan je osvanuo sunčan i vedar, nimalo novembarski. Prosto tera da se ne bude u kući. Posle doručka i kratkog bavljenja poslom sedam u kola i krećem da obiđem imanja. Odavno nisam bio u zabranima u Rtarima i Jezdini. A kanim se proći i kroz Zeoke, kuda nisam prolazio valjda skoro dve decenije, otkako sam napravio šetnju kroz Dragačevo sa Aleksandrom i Baraćem.

Put kroz Beljinu i Pridvoricu u boljem je stanju nego što sam očekivao. Čim se pređe u Lučansku opštinu, na asfaltu ima mnogo više dubokih rupa. Posle nekoliko mrazovitih jutara lišće masovno opada sa drveća, stvarajući pravi tepih žuto-smeđih boja. Dan kao stvoren da se jesen predstavi u pravom svetlu i bojama.

Već prvi pogled na šumu podno brda Klik govori da nije bilo neke prevelike seče. Posle seče ogreva tokom devedesetih šuma je razređena i sada ima jako krupnih stabala bukve. Penjem se onim puteljkom kroz komšijski deo šume. Ovde već ima tragova seče, i to prilično svežih, ostalo je dosta granja, i to prilično krupnog. Na gornjem kraju šume vidi se poneko odsečeno drvo, ali više je sečeno u susednoj cerovoj šumi, gde su nekada bila krupna stabla. Sada je taj deo prilično ogoljen, i to se desilo skoro.

Kroz postojbinu

Upućujem se ka Zeokama. Ovaj deo puta prema Grabovima i dalje je makadamski. Kod Kuveljine vikendice odlazim pravo umesto da skrenem levo, i od tog trenutka počinje moje lutanje na razmeđu Rtara i Zeoka. Odmah mi je bilo jasno da sam pogrešio, ali nisam ni sanjao da sam baš toliko pogrešio, dok jednim sokakom ne dođoh do vrata seoskog dvorišta.

Ispostaviće se da sam stigao do Vranića kuće u Rtarima, i to na prag mojih prijatelja, koji su živeli negde iznad Ranđića u ulici Ratka Mitrovića. Stariji, moja generacija, verovatno zbog bolesti samo šapuće, jer ima otvor na dušniku. Jedva sam poznao nekada krupnog, iako ne tako visokog momka. Mlađi me dočeka rečima: „Ranđiću, šta ti tražiš ovde?” Odmah su se setili gde sam pogrešio, a ja im odgovorih: „Kako bismo se inače ponovo sreli i popričali.”

Pomogoše mi da okrenem na travnatoj stazi, jer je bilo potrebno da se malo i pogura. Stariji me isprati skoro do mesta gde sam napravio grešku.

Nastavih svoje putovanje kroz zavičaj, trudeći se da prepoznam kućice tatinih rođaka koje smo nekada posećivali. Uspeh da prepoznam onu malu lepu kućicu Velibora i Petrije, i nešto dalje Đorđevu kuću. Tamo gde je nekada bila kuća mog dede Stojana, i gde žive potomci njegovog rođaka Krstomira, ima nekih novih objekata. Bacih pogled uz Kareni gaj, ali ne imadoh vremena da zamišljam zime kada su se niz njega u karlicama spuštala mnogobrojna Ranđića deca.

Odavde prema centru sela put je asfaltiran. Vidi se da je asfalt novijeg datuma. Nažalost, uzak je, tako da se vozila teško mimoilaze, a ja naiđoh na par vozila i traktora. U centru sela sada ima više objekata nego nekada.

Povratak

Brzo izađoh na Karaulu i skrenuh levo kroz Jezdinu. Pošto je bilo sušno, put je, iako zemljani, u dobrom stanju. Zastadoh pored šume, koja je nažalost prilično zapuštena. Reklo bi se da je odsečeno poneko drvo; vidljivi su ostaci granja one velike divlje trešnje što je neko odseče pre desetak godina. Posle toga kao da ih niko nije sekao, jer ima par zaista debelih trešanja. Pokušah da se popnem uz kolski put koji vodi kroz šumu, ali zbog lišća je klizavo, pa odustadoh. Kuća ispod šume je sređena, dograđeni su novi pomoćni objekti; a ako i ne stanuju ovde, onda sigurno često dolaze, jer je ispred stajao Opelov kombi.

Posle poplava od pre par godina, kada je bio dosta oštećen, put kroz Jezdinu je sada prilično u dobrom stanju. Brzo stižem u Čačak i prema Kneza Miloša idem starim putem, kojim sam nekad prolazio kada sam išao u vinograd. Nemam vremena da se sećam vremena od pre četiri decenije.

U Čačku, 14. novembra 2015. godine

Posted on

Muzej u komšiluku

Epidemija korona virusa iz temelja je prodrmala svet i unela pometnju u naše živote. Međutim, mnogi su upravo u tom vremenu našli inspiraciju i potrudili se da situacija u kojoj smo se našli dobije sasvim drugu dimenziju. Umesto lamentiranja nad zlom sudbinom koja nas je snašla, našli su volje i želje da makar u deliću naših zajedničkih života od zaborava otrgnu sećanja na vreme u kome smo se nadali da će ceo svet biti naš.

Burni događaji na kraju dvadesetog i početku novog veka, i nametnuta brzina življenja, izmenili su nam živote, pomerili ciljeve, udaljili nas jedne od drugih. A sve vreme je iznad nas lebdela ta ipak tužna misao, biće vremena. A vremena je bivalo sve manje, i tako će biti i ubuduće. Jer mnogih više nema, lična sećanja blede, a onda će se o nekim važnim događajima našeg življenja širiti iskrivljena slika. Ako tome dodamo da oko nas nestaju orijentiri koji nas podsećaju na prošlost, preti nam da sve ono što smo proživeli utone u mrak. A onda shvatiš da treba tako malo da bi se mnogo toga ipak moglo otrgnuti od zaborava.

Komšiluk

Iako sam skoro trećinu svog života proživeo van Čačka, rekao bih da nikada nisam odlazio iz rodnog grada. Ipak, sve je to samo privid, jer vikendi i dani godišnjeg odmora nisu bili dovoljni da nastavim ona druženja iz vremena pre odlaska na studije. Kada sam se vratio u Čačak, pomalo sam se osetio strancem. Nisam imao kopču sa starim društvom, pogotovu onim iz komšiluka. A novo je bilo na nekim drugim gradskim koordinatama. Tu je bilo i ono prokleto — biće vremena. Onda su sledili događaji koji su menjali prioritete, a vreme je prosto letelo. U međuvremenu je život pomalo postao navika. Čak i danas, kada smo zakoračili u zrele životne godine.

Penzionerski dani, a posebno stanje epidemije, naveli su me da se pomalo posvetim prošlosti. Pa tako konačno završih pisanije pod nazivom „Rekvijem za Ivanjički sokak”, koje započeh pre dve decenije. Nastalo je iz želje da od zaborava otrgnem sećanje na jednu od gradskih žila kucavica, ali je više bilo potreba da podstaknem druge, pre svega komšije, da se i sami prisete prošlosti. I da konačno napravimo tekst koji će svedočiti o promenama koje su menjale i naše živote. A te promene poslednjih meseci dobiše ubrzan tok, tako da ona odrednica, rekvijem, sve više dobija na značaju.

Srećom, slične pokušaje, možda pomalo na drugi način, imaju i drugi iz našeg okruženja. Jedan od onih koji pokušavaju dah prošlosti da zadrže u sadašnjosti i budućnosti jeste komšija Rato Smiljanić.

Muzej sećanja

Korona mu je „pomogla” da u roditeljskoj kući napravi svojevrstan muzej. Za njega saznadoh tokom slučajnog večernjeg susreta na ulici. A onda me jedne avgustovske večeri Zoran Barać pozva da posetimo Rata i vidimo šta je to napravio.

Muzej je posvećen vremenu između 1950. i 1980. godine. Za neupućene, simbolika koju nose ove godine mogla bi da ima sledeće značenje: tvorac Muzeja je rođen 1949. godine, pa se može reći da je naredne godine prohodao zemljom čiji će se jedan deo istorije završiti smrću predsednika Tita.

Od tada su prošle pune četiri decenije, a još uvek se vode rasprave o stanju u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Često se, u odsustvu pravih argumenata, potežu oni koji u sebi kriju pretpostavke, šta bi bilo kad bi bilo. Mi koji smo rođeni u prvih desetak godina posle rata uglavnom smo završavali škole i zapošljavali se u periodu na koji se muzejska postavka odnosi. Bez želje da iznosim bilo kakve paušalne ocene tih godina, moram reći da smo mi mladi većinom osećali perspektivu u svom budućem životu. Naravno, bilo je i onih koji su i tada osećali odbojnost prema vladajućem sistemu; uglavnom je to bilo indukovano porodičnim sudbinama tokom rata i posleratnog perioda. Ali i u takvim uslovima, manje-više svako je imao šansu.

Za iznošenje stavova koji bi bliže osvetlili to vreme treba mnogo više stranica teksta. A mnogi su to već uradili ili još uvek rade.

Ništa bez sporta

Muzejska postavka vreme o kome govori osvetljava kroz tri segmenta, Jugoslaviju, Čačak i sport. Zapravo, sport je ta nit koja se provlači i drži na okupu pažnju posetioca. Oni koji dobro poznaju Rata znaju kakav je bio zaljubljenik u sport, posebno u fudbal, koji je, uostalom, aktivno igrao u, kako se to nekada govorilo, nižerazrednim klubovima.

Iako je sport na prvom mestu, mestimično bljesne i informacija koja osvetljava druge segmente života i rada u tadašnjoj zemlji i naravno u Čačku. Podaci o čačanskim firmama, broju njihovih zaposlenih, društvenom proizvodu, broju izgrađenih stanova, samo su kratka ilustracija kako se živelo i radilo u Čačku tih godina.

Što se sporta tiče, uglavnom dominiraju fudbal i košarka, jer je po njima Čačak ipak bio najpoznatiji. Tu je podsećanje na 1962. godinu, kada je Borac pobedom nad OFK Titogradom postao član Druge savezne fudbalske lige. Ali i na izgubljenu utakmicu protiv Borca iz Banjaluke u kvalifikacijama za Prvu saveznu ligu. Oni stariji setiće se i moto-kros trka koje su se vozile u Spomen-parku početkom šezdesetih, na kojima je dominirao Bugarin Čorbadžijev, ali su mu dobro parirali i čačanski vozači Tomo Ilić, Aleksandar Vukajlović i Dragan Milićević.

U Muzeju se mogu videti mnogi autentični eksponati iz vremena koje postavka prati. Posebno su zanimljivi primerci, čak čitavi svežnjevi poznatih časopisa iz tog vremena, stripovi, plakati sa objavama sportskih događaja. Posebno dragoceno svedočanstvo o tom vremenu su filmovi koje je Rato snimao, sada presnimljeni na diskove. Izložena je i kamera kojom su zabeleženi najzanimljiviji detalji Ratovog delovanja kao snimatelja.

Zaboravljeni bob

Posebno zanimljiv eksponat predstavlja replika boba kakvim su se čačanski žestoki momci spuštali niz padine Jelice. Negde početkom šezdesetih godina održane su i dve trke.

Ne zadržah se dugo u razgledanju Muzeja. Podseti me na mnogo toga u čemu sam i lično učestvovao, ili sam bio svedok nekih događaja. Zadržah pravo da zgodnom prilikom ponovo dođem i detaljnije se upoznam sa postavkom. A ako bude prilike, napravim i neku fotografiju.

Nekih mesec dana kasnije započeh sa objavljivanjem kratkih priča o Čačku koga više nema. Ono što je Rato želeo i uspeo da dočara slikom i autentičnim predmetima, ja ću pokušati rečima. Vreme koje ostaje za nama zaslužuje da bude, bez zaborava.

U Čačku, 2. oktobra 2020. godine

Posted on

Cirkus nije otišao

Skoro će pune dve godine kako ne pisah o Čačku i senkama pod kojima se odvija život u moravskoj dolini. Druga interesovanja i obaveze odvedoše me drugim putevima i izgubih ono malo spontanosti što me je navodilo da beležim trenutke u kojima živim.

Juče su bile Zadušnice. Da bih izbegao gužvu i ugrabio malo intime, roditeljske grobove obiđoh danas. Pored tradicionalnog vetra koji pirka, februarska hladnoća i kiša koja kao da slini upotpunjuju patetiku mesta. Možda baš zbog hladnoće na groblju nema mnogo naroda. Sveće planuše tek posle nekoliko pokušaja. Zaklanjajući ih svojim telima, uspesmo da dobrano izgore pre nego što smo krenuli nazad.

Izlazak iz kuće iskoristismo da obavimo i kupovinu. Uglavnom se ona sada obavlja u velikim samouslužnim centrima, kakvih Čačak ima nekoliko. Za trenutak se setih prve samoposluge u Čačku, otvorene u Kuželjevoj ulici, gde se sada nalazi kafe-restoran „Desert”. Biće da se to desilo 1962. godine, dakle pre punih šest decenija.

Sećanje na detinjstvo

Uputismo se u Mega Maxi, koji se nalazi u neposrednoj blizini Železničke stanice. Skoro da nema nijedne ulice koja nije u rupama, sa napuklim ili valovitim asfaltom. O blatu da se i ne govori. Doduše, zima je, ali to ipak nije opravdanje za takvo stanje saobraćajnica u gradu. Pogotovu u gradu koji će za dve godine biti prestonica kulture Srbije. Sigurno je da će biti obećanja, pogotovu sada pred izbore.

Naravno, treba sačekati. Ali setih se jedne anegdote koju sam čuo od voditelja cirkuskog programa, verovatno „Kolorada”, pre šest decenija. U zamišljenom telefonskom razgovoru sa prijateljicom u Zagrebu, pozivajući je da dođe u Čačak, obratio joj se sledećim rečima:

„Draga Slave, evo me u Čačku, ovde mi je puno lepo, pa te pozivam da mi se pridružiš. Ne znaš da dođeš ovamo? Pa to je bar lako. Sedneš na vlak i kad dođeš na stanicu gde nema svetla i gde je blato do kolena, silazi. To je Čačak.”

Da li je ovo i danas čačanska stvarnost, vredi diskutovati. Jer ima puno ulica bez javne rasvete, ili ona gotovo čkilji. Blato nije do kolena, ali ga ima. Ali nam zato plastike ne nedostaje.

Cirkusi, mislim na one prave, odavno ne dolaze u Čačak. Ali po mnogim stvarima, kao da nikada nisu ni odlazili.

U Čačku, 27. februara 2022. godine

Posted on

Čačak sa senkama

Juče sam konačno postao „civil”. Sad sam samo svoj. Formalno ne pripadam nijednoj instituciji. Naravno, to ne znači da sam zaboravio i gurnuo iza sebe one dane što provedoh u „Pupinu” i na Fakultetu. To bi značilo poništavanje vlastitog bića. Jer na oba mesta sam ponešto ugradio, dodao poneku ciglu u zid. Da li je moglo više, moglo je. Ali to se sada ne može bitno promeniti. I samo bi vodilo neizbežnom lamentu.

Ono što je jedinstveno prožimalo moj život jeste Čačak. Zato ne želim da on ostane, Čačak sa senkama.

Znam da je teško poverovati, pogotovu u ovim našim smutnim vremenima, da sam svoj interes video pre svega kroz zajednički. Zato sam bio toliko kritičan; možda me zato i nisu shvatali. Ne može mi niko reći da sam u kritikama bio ličan, jer sam se koncentrisao na pojavu, a ne na ljude. Pri tome sam se, onako u sebi, trudio da pokažem veru u ljude koji su izazivali potrebu za kritikama.

Sada sam ostao samo građanin. Čačanin sa pomerenim prioritetima i interesovanjima. I do sada sam, tu i tamo, beležio neke crtice iz života koje su onako na mah izazivale interesovanje. Ne znam da li će ih u ostatku budućnosti biti više, ali je red da i one ugledaju svetlost dana. Pogotovu one o Čačku. U protivnom, moj rodni grad će ostati, Čačak sa senkama.

U Čačku, 2. oktobra 2020. godine