Čuveni turski putopisac Evlija Čelebija, prolazeći na svojim putovanjima kroz Čačak, nazvao je moravsku dolinu „Rajskom baštom”. Danas ta dolina baš i ne liči na raj, ali podsećanje na reči znamenitog putopisca ne može nijednog Čačanina da ostavi ravnodušnim.
Pominjanje Čačka nikako ne može da prođe bez pominjanja Zapadne Morave. Pogotovu danas, kada ona zaista deli grad i kada nam, iz potrebe da veza između dva dela grada bude čvršća, fale mostovi. Ali pored mostova, fale nam i oni nekadašnji vrbaci i plaže na kojima su Čačani tokom letnjih vrućina nalazili hladovinu i mesto za odmor.
Malo je danas Čačana koji pamte Moravu od Rastoka do železničkog mosta i sva ona divna mesta na kojima smo se kupali. Današnja čačanska mladež kupa se uglavnom na bazenu, a poneko i u jezeru koje se formira spuštanjem ustave na brani u Sportskom centru „Mladost”. Problemi sa zagađenjem uticali su da Morava, kad je kupanje u pitanju, postane izazov samo za one hrabre.
Simboli grada
Nije samo Morava simbol Čačka. Tu su i dve planine koje su neizostavne na svakoj fotografiji grada — Ovčar i Kablar. Pored toga što upotpunjavaju vizuru, Čačani pogledom prema njima često predviđaju kakvo nas vreme očekuje do kraja dana. Koliko sam puta leti, kao dete, pogledao na Ovčar i Kablar nadajući se da neće biti oblaka i da će me otac povesti na kupanje na Moravu. Ne možemo zaboraviti ni Jelicu, sa čijih se serpentina pruža prelep pogled na moravsku kotlinu i grad u njoj. Ni brdo Ljubić, sa sličnom vizurom, ali i kao mesto sećanja na slavne dane srpske istorije, na čuvenu bitku na Ljubiću, koja je bila vesnik konačne slobode od vekovnog turskog jarma.
Godine na razmeđu vekova uticale su da se grad promeni. Naravno, u nečemu na bolje, ali ima i onoga čime baš i ne možemo da se podičimo. Nekadašnje velike proizvodne fabrike zamenila su mala i srednja preduzeća. Grad je postao fakultetsko središte, a zahvaljujući izgradnji auto-puta Beograd–Južni Jadran i Pojate–Preljina, i važno saobraćajno čvorište u Srbiji.
U socijalističkoj Jugoslaviji Čačani su se ponosili brojem telefona i automobila u odnosu na broj stanovnika. U obe kategorije zauzimali su drugo mesto, iza Maribora. Telefoni više nisu merilo razvoja, jer oni fiksni polako odlaze u istoriju. A sudeći po gužvama na ulicama i teškoćama u parkiranju, po broju automobila i dalje zauzimamo visoko mesto u državi.
Kad se govori o simbolima grada, onim važnim za same Čačane, kao da polako nestaju. Pre svega se misli na građevine, a još više na ono što je u njima bilo. Pomalo nekontrolisana gradnja poslednjih godina značajno je promenila vizuru grada. Preko noći su nestala neka od kultnih mesta uz koja su odrastale generacije. Iako su mnoga od njih odavno izgubila značaj, u sećanju Čačana opstajala su kao toponimi. Uglavnom se radilo o kafanama, pa je tako nestalo „Tri bagrema”, „Moravice”, „Proletera”, a nedavno i vile „Zlatna harmonika”. Istina, mladi su raskrsnicu ulica Kneza Miloša i Cara Lazara odavno nazivali „Kod Čarlija”, po istoimenom prvom čačanskom kafiću — a i njega odavno nema.
Nisu bolje prošle ni čačanske četvrti. Mnogi, posebno mladi, više ne znaju koji se to delovi Čačka zovu Palilula, Ciganmala, Avladžinica. O Prćilovici da i ne govorim. Zato stariji sigurno ne znaju koji deo grada se zove Mali Voždovac.
Šta treba videti u Čačku
Turizam je odavno prestao da bude zabava; postao je ozbiljna privredna grana. Diljem Srbije špartaju organizovane turističke grupe, a tu je i veliki broj putnika namernika koji boravak u nekoj sredini pokušavaju da iskoriste i upoznaju se sa lokalnim znamenitostima. I Čačak ima šta da ponudi gostima — bez obzira na to da li se ovde nađu namerno ili slučajno. Lokalpatriotama se obično čini da neke druge sredine nude više, a voleli bi da njihova čaršija bude najlepša.
Ranije se putnici namernici nisu puno zadržavali u Čačku; uglavnom nije imao odgovarajuće smeštajne kapacitete. I pored napretka, stanje se ni danas nije naročito popravilo — mislim na hotele koji bi mogli da ugoste turističke grupe. Nažalost, niko nije uočio jednu od bitnih prednosti Čačka, a to je položaj. Odavde je sve na manje od sto kilometara: Kopaonik, Zlatibor, Tara, Vrnjačka Banja. Eto prilike da se ovde smesti grupa i svakog dana odvede na drugo odredište. A za doručak i večeru da im se ponude domaći specijaliteti — i, u letnje dane, uživanje pored Morave.
Za pojedinačne putnike ima odličnih apartmana u novoizgrađenim objektima; kad je to u pitanju, Čačani su dobro ispratili turističke novitete. Završetkom auto-puta Beograd–Južni Jadran dobićemo saobraćajnicu kojom ćemo za tri sata biti na moru. Kad se završi auto-put „Moravski koridor”, Čačak će postati jedno od najvažnijih saobraćajnih čvorišta u Srbiji. Ne sme se zaboraviti ni železnička pruga, elektrificirana u oba smera.
Ljudi današnji
Postoji nekoliko kriterijuma po kojima se može vrednovati ono čime se određena sredina predstavlja drugima. Možda se neko neće složiti, ali ljudi su najveća vrednost jedne sredine. Njihova gostoljubivost, susretljivost i pažnja koju ukazuju drugima može da ublaži mnoge nedostatke.
Kad su Čačani u pitanju, poslužiću se jednom ne baš veselom anegdotom. Jedan beogradski prijatelj mi je jednom prilikom rekao: „Čačani su najgori ljudi na svetu.” Nisam stigao ni da upitam za razlog, a on je već pružio objašnjenje: „Čačanin kad te sretne nikad ti neće reći nešto lepo. Umesto toga reći će ti — što si mi nešto ubledeo, čuo sam da si bolestan, čuo sam šta ti se desilo…” Ostavljam drugima da sude o istinitosti ovih reči. Ono što je sigurno jeste da Čačani vole šalu, tako da se dođoš lako može naći u situaciji da bude predmet pošalice kad se nađe u društvu Čačana.
Neki kažu da bar deset odsto svih viceva koji nastanu u Srbiji potiče odavde. Čak i da nije sasvim tačno, dovoljno govori o duhu Čačana. O tom duhu govori i činjenica da je u Čačku pre Drugog svetskog rata postojalo udruženje lažova. Njegov predsednik bio je ovdašnji kafedžija Sreto Jovičić, i sam akter mnogobrojnih anegdota.
Danas, kada su migracije česte i intenzivne, može se desiti da posetilac i ne upozna pravog Čačanina — pri tome mislim na onog žitelja Čačka koji je makar druga generacija koja ovde živi.
Za Čačane važi da im je san da žive u Beogradu. Većina će reći da su razlog veće mogućnosti koje prestonica nudi. Biće da ima i onih kojima je život u Beogradu ipak samo stvar prestiža. Čačani definitivno nisu lokalpatriote — jer iako ih ima puno na uticajnim mestima, to uglavnom nije vidljivo. Čak i kada su zauzimali najviše položaje u državi.
Ljudi prošli
Čačani koji cene da su oni pravi sebe nazivaju Plemićima. Često ih, uglavnom oni neupućeni, nazivaju Grebićima. Pravi Čačani se po pravilu ljutnu na to — jer pravi Grebići su oni sa leve strane Morave, dakle žitelji Ljubića. A to ni danas, kada nema jasne prostorne podele, nije Čačak. Pa mi sa desne strane Morave ipak volimo da kažemo da smo Plemići.
Stari Čačani, ma šta se pod tim podrazumevalo, često se u razgovoru prisećaju sugrađana koji su stekli status legendi. U svojim pisanijama ovekovečili su ih poznati čačanski hroničari — Mile Mojsilović, Milan Đoković, Radovan Marinković. O nekima je trag ostavio i Branko V. Radičević. Ipak, najviše traga ostalo je u kafanskim pričama, kao što su one sa „Štajge” ili iz bifea na „Želovom”. Novo doba donelo je televiziju i internet, pa je ponešto ostalo zapisano i u kultnim emisijama „Zadnji voz za Čačak” i „Krajem naše ulice”. Danas se ponečeg setimo i putem društvenih mreža — na primer, u grupi Čačak kroz vreme na Fejsbuku.
Ne usuđujem se da pomenem neke od tih čačanskih legendi. Razloga ima više. Prvi je što ću nekoga sigurno zaboraviti. A opet, da se ograničim na neke za mene najvažnije — eto belaja, reći će da sam subjektivan. Ovako se nadam da će u tekstovima na ovom portalu biti mesta za najveći broj njih. Jer svako je od njih, manje-više, obeležio prošlost našeg grada. A po nekima je „naša mala varoš”, kako bi rekao jedan od njih, postala poznata izvan granica zemlje.
Nažalost, u ovim smutnim vremenima neke od tih legendi nisu izdržale probu vremena. Ili to možda važi za nas. Možda mi ne umemo da ljudima nađemo pravo mesto u istorijskom kontekstu. Suviše lako smo spremni da ljudska dela uzdižemo i spuštamo, ne čekajući onu pravu istorijsku i životnu distancu.
Tragovi u vremenu
Juče sahranismo Boru Čorbu — Borisava Đorđevića (1952–2024), najpoznatijeg kao vođu grupe „Riblja čorba”. Njegova je želja bila da počiva u rodnom gradu. Eto prilike da Čačak postane mesto hodočašća pravih rokera, onih koji su sa Borom neumorno pevali na njegovim koncertima. Ili će se, koliko sutra, zaboraviti sva ona zaklinjanja u večni pomen. Kažu, dobiće ulicu i spomenik u centru grada. Za razliku od nekih čija se veza sa Čačkom pominje kroz odrednicu rođenja, Bora je ovde našao i svoje konačište.
Možda bismo mi Čačani voleli da ima više onih koji su ime rodnog grada slavili svojim delom. Stremljenje ka višim ciljevima vodilo je rođene Čačane u prestonicu i dalje u svet. Retko su hvatali „zadnji voz za Čačak”, kao što je to uradio Bora. Srećom, ima i onih koji su Čačak izabrali kao mesto konačnog boravišta. U tom pogledu nikako se ne može zaobići vojvoda Stepa Stepanović, sa čijeg grobnog mesta puca pogled na čačansku kotlinu.
Čačani su se najviše odužili Nadeždi Petrović i Disu. Slikarka u rodnom gradu ima galeriju i memorijal, a zahvaljujući njoj u Čačak je stigao i Meštrović. U Disovu čast se već više od šest decenija održava pesnička manifestacija „Disovo proleće”. Nažalost, Disova rodna kuća u obližnjem Zablaću neumitno propada.
Ovih dvadesetak redova nedovoljni su da se setimo svih onih zahvaljujući kojima je Čačak postao poznat širom sveta. To mi i nije bio cilj. Želeo sam samo da potencijalnom čitaocu napomenem šta bi mogao da potraži u našem gradu. Uporni tragač informacija po internetu iznenadiće se koliko je poznatih ličnosti na neki način povezano sa Čačkom.
Okolina
I kad je okolina u pitanju, činilo mi se da neki susedni gradovi imaju više da ponude putniku namerniku. Užice ima Zlatibor i Taru, Kraljevo Goč, Kopaonik i Dolinu kraljeva sa Studenicom i Žičom, Valjevo Divčibare. Međutim, i mi imamo šta da pokažemo. Imamo jedinstvenu vizuru Ovčara i Kablara, pogotovu u ona vedra predvečerja kada Sunce zalazi. Imamo Moravu i bedem.
Ponečega ni sami Čačani nisu svesni — na primer, Suve Morave, jedinstvene oaze zelenila gotovo u samom gradu. Radi se o rečnom ostrvu smeštenom između dva rukavca Morave. Sa malo truda, ostrvo se može pretvoriti u oazu zadovoljstva i uživanja. Pri tome nije nužno da se asfaltira i behatonira; dovoljno je izgraditi poneki drveni objekat i urediti plažu. I eto mesta i za Čačane i za goste.
[fotografija — potpis: „Ovčarsko-kablarska klisura”]
Pomenuh Ovčar i Kablar, koji na svojim obroncima kriju desetak manastira. Nažalost, Ovčarsko-kablarska klisura je devastirana nekontrolisanom izgradnjom vikendica i zagađenjem jezera hidrocentrale „Međuvršje”. Možda je poslednji trenutak da se stanje koliko-toliko popravi i ceo ovaj kraj učini pravom turističkom oazom.
Sa brda Ljubića i obronaka planine Jelice pružaju se veličanstveni pogledi na moravsku dolinu. Na Gradini na Jelici nalazi se značajno arheološko nalazište sa ostacima crkava i grada iz ranog srednjeg veka. U okolini Čačka postoje tri banje koje vredi posetiti; svakako je najpoznatija Atomska banja u Gornjoj Trepči, a tu su i Ovčar banja i Slatinska banja.
[fotografija — potpis: „Sabor trubača u Guči”]
Pitome padine okolnih brda pune su voćnjaka, pa su poslednjih godina nikle i destilerije voćnih rakija. U njima se proizvode neke od najpoznatijih rakija u Srbiji, kao što su Plazinić, Minić ili Jelički dukat. Ne mogu se zaobići ni nadaleko čuvene manifestacije kao što su Sabor trubača u Guči i Sabor frulaša u Prislonici.
Grad
Pomenuh istoriju, ljude i okolinu, a sam grad nekako ostade u senci. Ako bi se uporedila sadašnja vizura grada sa onom iz prošlosti, moglo bi se uočiti da se površinski nije mnogo povećao. To se odnosi na uže gradsko jezgro, koje se može smestiti u prostor uokviren Moravom i padinom Jelice, gledano od severa prema jugu, i Lozničkom rekom, odnosno Lupnjačom, gledano od istoka ka zapadu.
Tokom vremena grad se proširio preko Lozničke reke prema istoku, izgradnjom industrijske zone, kasarne i bolnice. Tu, na obodu grada, u delu zvanom Avladžinica, izgrađen je i hipodrom — na neki način time se sledilo značenje imena ovog dela Čačka, kao mesta za odmor i uživanje. Ostali delovi grada popunjavali su se kućama, prvo porodičnim, a kasnije i blokovima stambenih zgrada; to se pre svega odnosi na Lozničko i Jezdinsko polje. Tokom vremena razvijala su se prigradska naselja i postajala sastavni deo grada.
Glavne gradske ulice, bar one koje pamte stari Čačani, formiraju krst sa kracima u pravcu strana sveta. Prema zapadu ide ulica Vojvode Stepe, nekadašnja Sarajevska džada. Prema istoku se pružila ulica Dr Dragiše Mišovića; stari Čačani znaju da je to ulica na koju se nastavlja put za Kraljevo, ali tek malo nas zna da se tim putem nekada išlo i prema Beogradu, preko Kraljeva, Kragujevca i Topole. Ulica Kneza Miloša jedna je od onih koje nikada nisu menjale ime od kada su imena prvi put zvanično uvedena; stari Čačani je često zovu Ivanjičkim sokakom, jer se njome preko Dragačeva stizalo do Ivanjice. Najkraći ulični krak je onaj što ide od Crkve do Rampe u Ljubiću, gde se račva na zapad prema Trbušanima i na istok ka Konjevićima.
Građevine
Arhitektura je važan pečat svakog grada. Zato se žitelji gradova, pa tako i Čačani, trude da svojim gostima prikažu najbolje i najlepše iz tog miljea. Nažalost, zub vremena i nemar često dovedu do uništavanja nekada lepih zdanja. U današnje vreme često preovladavaju i, reklo bi se, sitnosopstvenički interesi — tačnije, kod vlasnika zanimljivih zdanja do izražaja dolazi lična korist. Pa na mestu takvih kuća niču višespratnice, bez ikakvog traga o onome što se tu nekada nalazilo.
Čačak ima čime da se podiči u arhitektonskom smislu. Srećom, većina tih zdanja je u javnom vlasništvu, pa se koliko-toliko održava. S druge strane, mali je broj zgrada u privatnom vlasništvu čije su fasade renovirane i samim tim postale reprezentativne.
[fotografija — potpis: „Zgrada Narodnog muzeja”]
Najlepše i najznačajnije građevine uglavnom se nalaze u užem centru grada. To su zdanja namenski građena za potrebe ustanova — pre svega administracije, škola i kulture. Ređe su u pitanju porodične kuće bogatih Čačana. Kada Čačani govore o lepim zdanjima, uglavnom navode građevine građene početkom dvadesetog, pa čak i krajem devetnaestog veka. Međutim, to ne znači da u Čačku ne postoje i reprezentativna zdanja novijeg datuma. Nažalost, najčešće se radi o zdanjima koja se ne uklapaju u ambijentalnu celinu u kojoj se nalaze — na primer, Dom kulture iz 1970. godine. Da se nalazi na širem slobodnom prostoru, a ne zaklonjen susednim zgradama, sasvim bi drugačije izgledao.
Poslednjih godina u Čačku je izgrađen veliki broj novih, pre svega stambeno-poslovnih objekata. Opšte je mišljenje da je u tome primat dat interesima investitora — što veći prostor koji se može prodati. Arhitekte su uglavnom ostale uskraćene za mogućnost da mašti daju na volju.