Pošto nisam znao za restoran u kome bismo mogli da popijemo pivo, odveo sam ih na VDNH. Pokazalo se da tamo prodaju točeno pivo, i to sa mogućnošću ispijanja napolju, iako je bila zima i veliki sneg. Uskoro ćemo otkriti da se u hotelu može kupiti veoma kvalitetno „Moskovsko” pivo u bocama od trećine litra, po pedeset dve kopejke.
PMO stiže sa perestrojkom
Konačno 11. marta 1985. sanduci sa računarima stigoše u Institut. Brzo raspakovasmo stvari, postavismo računare na postolja i pripremismo se za rad.
Oko jedan sat Nataša Dagurjeva dođe po nas da nas vodi na ručak. Usput reče da je preminuo predsednik Sovjetskog Saveza Konstantin Černjenko. Nas trojica se pogledasmo i prasnusmo u smeh. Moradoh da se izvinim Nataši; objasnih joj da smo u tom trenutku videli našeg šefa Veska kako čupka obrvu na aerodromu, jer je bilo za očekivati da putnicima saopšte kako tog dana nema leta za Moskvu.
Međutim, oko četiri sata Nataša nam reče da su kolege stigle i smestile se u hotel.
Tog istog 11. marta novi vođa Sovjetskog Saveza postao je Mihail Gorbačov. Počelo je vreme perestrojke.
Udarnički
Opisivanje boravka u Moskvi tokom marta i aprila 1985. pretvorilo bi se u opisivanje realizacije projekta PMO. Jer radilo se udarnički. Od deset sati, kada je počinjalo radno vreme u Institutu, najčešće do devetnaest. Po povratku u hotel odlazili smo na večeru u bife na drugom spratu. Posle večere nastavljali smo sa radom, jer je trebalo ispraviti dokumentaciju ili naći rešenje za uočeni problem. Posle toga bismo često otišli u bife na trideset trećem spratu na piće.
Obično smo radili i subotom, tako da je za razonodu ostajala samo nedelja, a tada smo uglavnom išli u kupovinu.
Restoran u Mosfilmovskoj
Pored ambasade Jugoslavije u Mosfilmovskoj ulici postojao je i Komercijalno-tehnički biro, koji je okupljao firme sa predstavništvima u Moskvi. U njegovom okviru beogradski PKB je otvorio restoran u kome su se hranili zaposleni u ambasadi i predstavništvima. Sredom i subotom restoran je otvarao vrata i drugima; najčešći gosti bili su Jugosloveni koji žive u Moskvi, ili naši državljani koje je posao doveo ovamo. Bila je to prilika da se pojede nešto domaće i popije neko od naših pića.
Jedne subote i mi odlučismo da tamo večeramo. Nažalost, izbor pića više nije bio kao nekada.
Nije uvek dobro znati ruski
U Boljšoj teatru retke su bile prilike da nastupaju najveće baletske zvezde. Ali nama se pružila prilika da pogledamo „Žizelu” sa Natalijom Bessmertnovom u glavnoj ulozi. Jedini koje je to zanimalo bili smo Dejan Srđević i ja.
Otišli smo iako karata više nije bilo u prodaji, uzdajući se u kupovinu na crno. Bili smo spremni da platimo i deset puta veću cenu. Pokušao sam da nađem kartu pitajući prolaznike ima li ko suvišnu. Niko nam nije ponudio i vratili smo se neobavljena posla.
Sutradan nas je Nataša u Institutu dočekala pitanjem kako je bilo. Odgovorismo da nismo našli karte. Ona upita ko je tražio. Rekoh, ja. Nasmeja se i reče: „Trebalo je da traži Dejan. Čim si ti progovorio, mislili su da si Rus. Bojali su se da nisi provokator.”
Pokazalo se da nije uvek dobro znati ruski.
Kad nestane votke
Do konačnog završetka projekta u Moskvi sam boravio sedam puta. Posle dva meseca provedena tamo tokom marta i aprila, vratismo se početkom juna. Boravak smo morali da skratimo zbog Igara dobre volje, svojevrsnog sportskog pomirenja sveta posle uzajamno bojkotovanih olimpijada u Moskvi i Los Anđelesu.
U Moskvi su se polako počeli osećati rezultati perestrojke. Pre svega, iz radnji je počeo da nestaje alkohol. Umesto velikog broja marki votke pojavila su se neka egzotična pića, ali je sve ličilo na čišćenje magacina.
Tokom junskog boravka privedosmo kraju realizaciju oba primerka procesora, ali ostade par problema. Zato se u Moskvu ponovo uputismo u septembru. Tada je već bilo gotovo nemoguće naći flašu votke u slobodnoj prodaji; za jednu flašu sibirske išao sam na drugi kraj Moskve.
Ni ovog puta nismo uspeli da otklonimo sve nedostatke. Problem je bio u opciji koja nije bila obuhvaćena osnovnim zadatkom, ali je ušla u ugovor. Ophrvani radnim problemima, nismo imali preteranu želju za susrete sa Moskvom.
A onda i Černobilj
Prošlo je pola godine pre nego što je odlučeno da se još jednom pokuša sa završetkom projekta. Zato u Moskvu ponovo odosmo u aprilu 1986. godine.
Vreme smo uglavnom provodili u Institutu. Tokom tog boravka prisustvovali smo susretu reditelja Nikite Mihalkova sa saradnicima Instituta. Jednog vikenda odosmo u posetu starom prijatelju Jevgeniju Čeglakovu, poznatijem kao Ženja, koji je živeo na kraju Moskve, u blizini velikog Bicevskog parka.
Krajem aprila u Moskvu stiže jedan od direktora Instituta, Georgi Konstantinov. Ostade sedam dana i za Beograd krenu u subotu, 26. aprila 1986. godine. Sa njim je putovao i Rade Tatalović; pratio ih je Ruben. Pošto je u kolima bilo mesta, ponudih se da im pravim društvo. Let je bio rano, pa smo na aerodrom pošli nešto posle četiri ujutru. Vozač nije hteo da nas čeka, pa se Ruben i ja sa Šeremetjeva vratismo autobusom do prve stanice metroa, a onda svako svojim putem.
Uveče odosmo do grada. Kad smo se vraćali, kiša je lila kao iz kabla, dovoljno da pokisnemo na tih par stotina metara od metroa do hotela.
U ponedeljak ili utorak se na poslednjoj strani „Pravde” pojavi, jedva primetna, vest: na Černobiljskoj atomskoj elektrani došlo je do male havarije.